Vlada Crne Gore otvoriće široki javni dijalog o evroatlantskim integracijama koji se treba osloboditi emocija i predrasuda karakterističnih za tu temu, rekao je u Plavu savjetnik premijera za vanjske poslove Nebojša Kaluđerović.
„Otvorićemo široki javni dijalog o članstvu u NATO savezu. Želimo da ponudimo građanima odgovore na sva pitanja i dileme vezane za Alijansu, što će nam pomoći da prevaziđemo predrasude koje su posljedica naše nedavne prošlosti“, kazao je Kaluđerović.
Emocije i stereotipi, kako je naveo, nisu dobar saveznik u donošenju važnih odluka, zbog čega je neophodna praksa pažljivog i zrelog promišljanja.
„Imajući u vidu da je to pitanje nacionalnog interesa, svi zajedno moramo da razmotrimo razloge za i protiv vrlo pažljivo“, dodao je Kaluđerović.
Vijesti
*** ***
Уочи најновије америчке агресије и њених европских слугу, која пријети да запали Блиски исток и изазове сукобе ширих размјера, а све у циљу остваривања профита господара рата, желио бих да чујем оне домаће подржаваоце уласка земље у злочиначки НАТО, из редова режима и “опозиције”.
Што сте се ућутали мајстори? Што не изнесете још једну од оних “блиставих” анализа о безбједносним разлозима уласка у “клуб најјачих”, о страним инвестицијама које прате све то, о “немању избора”, о “извозу демократије”…?
Да ли можда ћутите јер вас је срамота? Ако је тако, у праву сте што ћутите.
Перфект Стренџер, Facebook
*** ***
Pošten svijet željan “svoga posla” je konstantno pod naletima propagande. Koristeći se vokabularom iz moje mladosti, slobodno svaku takvu akciju možemo nazvati “neprijateljskom propagandom.”
Jedna od njih, pod kojom smo svi trenutno, jeste propaganda ulaska u NATO. Pod firmom interesa “svih nas” pokušava nam se raznim seminarima, sjednicima, poselima objasniti da je NATO nasušna potreba Crne Gore. U tu svrhu se javnost prepada osmorazrednim albanskim političarima, kakav je Kočo Danaj; obećavaju se investicije, spominje lakši ulazak u EU, samo ako svi podržimo NATO priču.
Ja sam protiv makar i posljednji ostao na tom stanovištu. Kad vidim promotere krv mi prostruji žilama, ne vidim sebe u toj priči. Tako, izvještaje o terorističkim napadima u Bagdadu, Kandaharu, holivudske filmove sa vojnom i špijunskom tematikom, te nastupe ogavnog ministra Kaluđerovića, Milice Pejanović ex Montenegro Airlines i Sava NATO Kentere prekidam u naletu.
Zadržavam za sebe pravo da ne biram sopstvenu sramotu pristajanja na ultimatume ili pogibiju potomaka na poljima rodnog Džalalabada. Svejedno.
Fuck off!
Dragan Šepelj, Facebook
javniservis.me 
Golih gaca se ne ulazi ni u prodavnicu,a ne u NATO. Ne bojte se gospodo,kako stvari sada stoje,nece nas htjeti nigdje. Hvala Vladi Crne Gore.
Za to služi kredit. Vaši tenkovi su zastarjeli prema NATO standardima? Izvolite.
Nemate dovoljno helikoptera ili vibratora? Samo se poslužite. Na grobu će iznići kamata za daleko neko pokoljenje.
:))))))
Komentar mjeseca!
crna gora ne moze bit neutralna, to odumite, a izbor kontra natou je krvaviji i gori od deset natoa. krv je bila jedina moneta kojom smo rusima i repatima dokazivali i pokazivali svoje bratstvo, bolje je platiti novcem i profesionalnim ratnicima, no mladoscu u zanosu. (ko zna, mozda se stvarno najebemo ova i turcima i egipcanima, a to sa svabom i rusima sigurno necemo moc.)
a da, zaboraio sam mir i ljubav i pacifizam crnogorski, mi hocemo da imamo i da mozemo ko norveska i luksemburg, a gace nek krvave drugi i treci, mi zmo europljani i intelektualci.
ODBRAMBENA
Kad uđemo mi u NATO,
tek će dobro da se živi,
sa neba će padat’ zlato,
kome smo sad Bože krivi …….
Kod Damaska da se biju,
đetići će tada ići,
neće biti koji smiju,
Podgorici blizu prići ……..
Pogranični sukobi će,
u Azijii da se vode,
Crna Gora u boj kreće,
put Sirije, mili rode ……..
SAD i NATO je li?
Dva najveća zla savremenog čovječanstva, i najveći svjetski teroristi. Al Kaida oko koje stalno prave dževu je nevina kao mala beba u odnosu na njih: Od prvih su izginuli i konstantno ginu milioni, od Al Kaide neuporedivo manje. Al Kaida nije instalirala nijedan režim u svijetu, ovi to non-stop čine.
РАТ ЈЕ МИР
Цепање света на три велике супердржаве био је догађај који се могао предвидети — који је и био предвиђен — пре половине двадесетог века. Утапањем Европе у Русију и Велике Британије у Сједињене Државе већ су се де фацто створиле две од три државе које данас постоје, наиме Евроазија и Океанија. Трећа, Истазија, појавила, се као посебна целина тек после још једне деценије запетљаних борби. Границе између ових трију држава местимично су произвољне, а местимично варирају зависно од ратне среће, али, уопште узев, следе географске међе. Евроазија обухвата цео северни део европског и азијског тла, од Португалије до Беринговог мореуза. Океанија обухвата Северну и Јужну Америку, острва у Тихом океану, укључујући и Британска острва, Аустралазију и јужни део Африке. Истазија, мања од ових двеју, и са непрецизније одређеном западном границом, обухвата Кину и земље јужно од ње, јапанска острва и велики али не увек исти део Манџурије, Монголије и Тибета.
У једној или другој комбинацији, ове три супердржаве стално су у рату, и то стање траје већ двадесет пет година. Међутим, рат више није она очајничка, разорна борба као што је био у првим деценијама двадесетог века. То је рат ограничених циљева између супарника који нису у стању да униште један другог, који немају материјалног узрока за борбу, и које не дели никаква истинска разлика у Идеологији. Ово не значи да су било вођење рата било став који преовладава у односу на њега, постали мање крвожедни, или у већој мери витешки. Напротив, ратна хистерија је у свим земљама свеобухватна и трајна, а силовање, пљачка, убијање деце, поробљавање целих народа, и мере против заробљеника које понекад иду до кувања у уљу и спаљивања живих људи, сматрају се нормалним, а кад их чини сопствена страна а не непријатељска, достојним хвале. Али у физичком смислу, рат обухвата веома мали број људи, пре свега високо квалификоване специјалисте, и проузрокује релативно мали број жртава. Борбе се, кад до њих уопште и дође, воде на неодређеним границама о чијем географском положају обичан човек може само да нагађа, или око Пловећих тврђава које чувају стратешка места на поморским путевима. У центрима цивилизације рат не значи ништа више до трајне несташице робе широке потрошње, и по коју експлозију ракетне бомбе која евентуално проузрокује смрт неколико десетина људи. Рат је у ствари изменио свој карактер. Тачније, разлози због којих се води рат разврстани су по важности на друкчији начин. Мотиви који су у извесној мери били присутни у великим ратовима с почетка двадесетог века сад су постали доминантни, свесно су признати и по њима се поступа.
Да би се разумела природа садашњег рата — јер је, упркос прегруписавањима до којих долази сваких неколико година, још увек у питање један исти рат — потребно је пре свега схватити да он никако не може имати одлучујући значај. Ниједна од трију супердржава не може се дефинитивно освојити, чак ни кад су остале две удружене против ње. Све су оне превише изједначене по ратном потенцијалу, а и природна одбрана им је прејака. Евроазију штите огромна копнена пространства, Океанију ширина Атлантског и Тихог океана, а Истазију плодност и вредноћа становништва. Осим тога, више не постоји ништа, у материјалном смислу, око чега би се могло борити. Изградњом затворене привреде, у којој су производња и потрошња међусобно усклађене, престала је борба за тржишта, која је била један од главних узрока ранијих ратова, а трка за сировинама је изгубила животну важност коју је некад имала. У сваком случају свака од ове три супердржаве толико је велика да скоро сав материјал који јој је потребан може добити на својој територији. Уколико има директну економску сврху, рат се сада води само за радну снагу. Између граница ових трију држава, а ни у чијем сталном поседу, налази се неправилни правоугаоник чији су углови Тангер, Бразавил, Дарвин и Хонгконг, а у коме живи отприлике петина становништва света. Управо се за посед над овим густо насељеним областима и над облашћу Северног пола ове три државе боре. У пракси, ниједна од њих никад нема власт над целом том спорном облашћу. Извесни њени делови стално прелазе из руке у руку, а оно што диктира бесконачне промене у сврставању трију држава јесте прилика да се овај или онај комад те области заузме изненадном издајом.
Свака од ових споредних територија садржи налазишта драгоцених минерала, а на некима има важних биљних производа као што је каучук, који се у хладнијим климатским појасевима иначе мора производити синтетички по релативно скупим методима. Но, пре свега, те територије садрже неисцрпну резерву јефтине радне снаге. Сила која има власт над екваторијалном Африком, или земљама Средњег истока, или Јужном Индијом, или Индонезијским архипелагом, поседује исто тако и тела десетина или стотина милиона слабо плаћених и жестоко експлоатисаних кулија(?). Становници ових области, који, мање или више отворено, имају статус робова, непрекидно прелазе из руку једног у руке другог освајача, и троше се као угаљ или нафта у трци да се произведе што више оружја, заузме што више територије, стекне власт над што више радне снаге, да би се произвело што више оружја, заузело што више територије, и тако у бескрај. Овде треба имати у виду да се битка ретко води ван граница спорних области. Границе Евроазије осцилирају између басена реке Конго и северне обале Средоземног мора; острва у Индијском и Тихом океану стално прелазе из океанијских у истазијске руке и обратно; у Монголији гранична линија између Евроазије и Истазије никад није стабилна; око Северног пола све три земље полажу право на огромна пространства која су у ствари већим делом ненасељена и неистражена; али равнотежа силе увек остаје приближно иста, а територија која представља централни део сваке од ове три супердржаве остаје увек нетакнута. Сем тога, рад експлоатисаних народа настањених око Екватора није истински потребан светској привреди. Тај рад не доприноси ништа богатству света јер се сви његови производи користе за рат, а циљ је рата увек: бити у бољем положају за вођење следећег рата. Својим радом поробљени народи омогућавају пораст у темпу непрекидног рата. Но и без њих структура светског друштва, као и процес којим се оно одржава, не би били суштински измењени.
Првенствени циљ модерног рата (у складу са принципима, двомисли, тај циљ руководећи умови Уже партије истовремено признају и не признају) јесте утрошити производе машине а да се при том не повећа општи животни стандард. Још од краја деветнаестог века, проблем употребе вишка робе широке потрошње је латентан у индустријском друштву. Данас, кад врло мало људских бића има довољно да једе, овај проблем очигледно није прешан, а могао је то не постати чак и да није било дејства вештачког процеса уништења. Свет данашњице је го, гладан и рушеван у поређењу и са светом који је постојао пре 1914. године, а камоли са имагинарном будућношћу којој су се људи из тог доба надали. Почетком двадесетог века, визија будућег друштва у коме владају невероватно богатство, неоптерећеност радом, ред и делотворност — блистав антисептичан свет од стакла, челика и снежнобелог бетона — била је део свести безмало сваког образованог човека. Наука и техника развијале су се невероватном брзином, и чинило се сасвим природним претпоставити да ће се развијати и даље. То се није десило, делом због осиромашења проузрокованог дугим низом ратова и револуција, а делом зато што је научни и технички напредак зависио од емпиријског начина мишљења који се у строго устројеном друштву није могао одржати. У целини узев, свет је данас примитивнији но што је био пре педесет година. Неке заостале области су узнапредовале; усавршени су и разни апарати — увек на неки начин повезани с ратовањем или шпијунажом — али експериментисање и проналажење се увелико угасило, а огромна штета коју је за собом оставио атомски рат вођен половином века није се никако поправила до краја. Но опасности које машина носи са собом још увек су присутне. Од тренутка кад се на свету појавила прва машина, сваком интелигентном човеку постало је јасно да је потреба за људским аргатовањем, дакле (у великој мери) и за људском неједнакошћу, престала. Ако би се машина смишљено користила за ту сврху, глад, диринчење, неписменост и болест могли би се ликвидирати за неколико генерација. И, у ствари, мада се није користила за ту сврху, но просто једним аутоматским процесом — наиме производњом добара које је понекад било немогуће не расподелити — машина је одиста у великој мери подигла животни стандард просечног човека током неких педесет година крајем деветнаестог и почетком двадесетог века.
Али такође је било јасно да опште повећање богатства прети да разори — да је у ствари у извесном смислу већ разорило — хијерархијско друштво. У свету у коме би сви имали кратко радно време, били сити, живели у кући с купатилом и фрижидером, и поседовали аутомобил или чак авион, најочигледнији и можда најважнији облик неједнакости би већ био нестао. Ако би постало опште, богатство не би представљало никакву одлику. Нема сумње да је било могуће замислити друштво у коме би богатство, у смислу личне свој ине и раскоши, било равномерно расподељено док би моћ остала у рукама мале привилеговане касте. Но у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, огромне масе људи које су у нормалним приликама заглупљене сиромаштвом, образовале би се и научиле да мисле својом главом; кад би то урадиле, схватиле би пре или после да привилегована мањина нема никакву корисну функцију и збрисале би је. У крајњој линији, хијерархијско друштво може опстати само. на темељу сиромаштва и незнања. Вратити се пољопривредној прошлости, као што су сањали неки мислиоци с почетка двадесетог века, није било практично решење. То се косило са тенденцијом ка механизацији која је скоро у целом свету постала квазиинстинктивна; сем тога, свако индустријски заостало друштво је војнички беспомоћно и не може а да не потпадне под доминацију, директну или индиректну, својих индустријски развијенијих супарника.
Још мање би задовољило решење да се масе одрже у сиромаштву тиме што би се смањила производња добара. То се у великој мери догодило у последњој фази капитализма, приближно између 1920. и 1940. године. Привреда многих земаља била је пуштена да стагнира, са обрађивањем земље се престало, инвестициона опрема се није обнављала, великим деловима становништва био је ускраћен рад и давана државна помоћ која их је само допола одржавала у животу. Но то је такође довело до војне слабости, а пошто су лишавања која су на тај начин проузрокована била очигледно непотребна, неминовно је дошло до супротстављања. Проблем се састојао у томе да се индустријска производња одржи а да се при том не увећава стварно богатство света. Роба се морала производити, али се није смела расподељивати. У пракси, једини начин да се то постигне био је: непрекидно одржавати рат.
Суштина рата је у уништавању, не толико људских живота колико производа људског рада. Ратом се разбијају на комаде, расипају у стратосферу, или потапају у дубине мора материјална добра која би се иначе могла употребити да створе масама превише удобан живот и, према томе, у крајњој линији, да их учине интелигентнијима. Производња ратног материјала, чак кад се он и не уништава, још увек представља погодан начин трошења радне снаге на производњу ствари које се не могу потрошити. Једна пловећа тврђава, на пример, садржи онолико рада колико би било потребно да се изгради неколико стотина теретних бродова. Она се на крају баца у старо гвожде као превазиђена, с тим што никоме није донела никакве материјалне користи, после чега се уз нов огроман труд изграђује нова. У принципу, ратна производња се увек планира тако да апсорбује сваки вишак који може преостати пошто се подмире најнужније потребе становништва. У пракси се увек процењује да су потребе становништва мање него што су у ствари, што доводи до хроничне несташице половине животних потрепштина; но то се сматра корисним. Намерна је политика одржавати чак и повлашћене групе близу саме ивице сиромаштва, пошто стање опште несташице повећава значај малих повластица и тако увеличава разлику између група. По мерилима с почетка двадесетог века, чак и чланови Уже партије живе монашким, напорним животом. Но и поред тога, оно мало раскоши коју одиста уживају — велики и лепо уређени станови, бољи квалитет одеће, јела, пића и дувана, двоје или троје слугу, приватни аутомобил или хеликоптер — смештају их у свет другачији од онога у коме живе чланови Шире партије, а чланови Шире партије имају сличне предности у поређењу са потлаченом масом коју називамо „проли”. Друштвена атмосфера је слична оној у опседнутом граду, где поседовање комада коњетине представља разлику између богатства и сиромаштва. А у исто време свест о томе да је земља у рату, дакле у опасности, чини да уступање целокупне моћи малој касти изгледа природан, неизбежан услов да се остане у животу.
Рат, као што ћемо видети, не само да врши потребно уништавање, него га врши на психолошки прихватљив начин. У принципу, било би сасвим једноставно утрошити вишак рада у свету тиме што би се подизали храмови и пирамиде, копале и поново затрпавале рупе, или чак производиле па онда спаљивале огромне количине робе. Но овим путем би се створила само привредна, а не и емоционална основа хијерархијског друштва. Овде није у питању морал маса, чији је став неважан све док их друштво приморава на стални рад, него морал саме Партије. И од најнижег члана Партије захтева се да буде способан, вредан, па чак и интелигентан у извесним уским оквирима, али је исто тако потребно да буде и фанатик који ништа не зна а верује све што му се каже фанатик чија су најчешћа осећања страх, мржња, улизиштво и оргијастични тријумф. Другим речима, потребно је да има менталитет који одговара ратном стању. Није важно да ли се рат заиста води; а пошто одлучујуће победе не може бити, није важно ни то да ли рат тече добро или лоше. Потребно је само да постоји ратно стање. Цепање интелигенције, које Партија тражи од својих чланова а које се лакше постиже у атмосфери рата, сада је готово свеопште, али је све израженије што је степен хијерархије већи. Управо су у Ужој партији ратна хистерија и мржња према непријатељу најјаче. У својству управљача, члан Уже партије често мора знати да је ова или она вест о рату неистинита; он може често бити светан тога да је цео рат лажан и да се уопште не води или води у сврхе потпуно друкчије од званично објављених; али то знање се лако неутралише техником двомисли. У међувремену, ниједан члан Уже партије се ни за тренутак не колеба у свом мистичном веровању да се рат заиста води, и да се мора завршити победом Океаније, која ће тада постати неоспорни господар целог света.
Сви чланови Уже партије религиозно верују у ту наступајућу победу и власт над светом. Тај ће се циљ постићи или постепеним освајањем све веће територије и, на тај начин, изградњом непобедиве надмоћне силе, или проналажењем каквог новог оружја од кога нема одбране. На проналажењу нових оружја ради се без престанка, и то је једна од врло мало преосталих активности у којој проналазачки и спекулативни дух могу себи наћи одушка. Данас у Океанији наука, у старом смислу те речи, скоро да је престала постојати. У Новоговору не постоји реч која значи „наука”. Емпиријски начин мишљења, на коме се заснивају сва научна достигнућа прошлости, у супротности је са основним принципима енглсоца, Чак и до напретка у технологији долази само ако се производи тако усавршене технологије могу на неки начин употребити за смањење људске слободе. У свим корисним вештинама, свет или стоји на месту или иде унатраг. Њиве се и даље обрађују плугом с коњском вучом, док се књиге пишу помоћу машина. Но у стварима од животне важности — што у ствари значи: у рату и полицијској шпијунажи — емпиријски приступ се подржава, или у најмању руку толерише. Партија има два циља: да освоји целу површину земље и да заувек уништи сваку могућност независног мишљења. Одатле и два велика проблема које Партија намерава да реши. Један је: како сазнати, против његове воље, шта друго људско биће мисли, а други: како за неколико секунди, и без претходног упозорења, убити неколико стотина милиона људи. У оној мери у којој још увек постоји, научноистраживачки рад се бави само тим питањима. Данашњи научник је или мешавина психолога и инквизитора, који до невероватних детаља проучава смисао израза лица, покрета, и тонова гласа, и проверава дејство серума, шок-терапије, хипнозе и физичког мучења у извлачењу истине из субјекта; или је хемичар, физичар или биолог који се бави само оним областима своје струке које имају везе са одузимањем живота. У огромни м лабораторијама у Министарству мира и у експерименталним станицама скривеним у бразилским прашумама, аустралијској пустињи, и изгубљеним острвима Антарктика, екипе стручњака раде дању и ноћу. Неки се баве једноставно позадинским питањима будућих ратова; други конструишу све веће и веће ракетне бомбе, све јаче и јаче експлозиве и све непробојније и непробојније оклопе; трећи траже нове, смртоносније гасове, или растворљиве отрове који се могу произвести у количинама довољним да униште вегетацију целих континената, или културе заразних клица имунизованих против свих могућих антитела; четврти раде на конструкцији возила које ће моћи да се пробија кроз земљу као подморница кроз воду, или авиона који би био независан од своје базе као брод; пети испитују још удаљеније могућности као што су усредсређивање сунчаних зрака на одређено место путем сочива смештених хиљадама километара далеко у космосу, или изазивање земљотреса и плима коришћењем топлотне енергије из средишта земље.
Међутим, ниједан од ових пројеката никад не стиже ни близу фазе реализације, и ниједна од три супердржаве никад не успева да у значајнијој мери претекне остале две. Што је још важније, све три силе већ поседују, у облику атомске бомбе, оружје далеко јаче од било ког које су у стању да пронађу у научним истраживањима која се данас воде. Иако Партија, држећи се свог обичаја, тврди да ју је она пронашла, атомска бомба се први пут појавила четрдесетих година овог века, а први пут шире употребљена неких десет година касније. У то време је било бачено на стотине таквих бомби на индустријске центре, углавном у европском делу Русије, западној Европи и Северној Америци. Резултат је био тај да су се владајуће групе у свим земљама увериле да би још неколико атомских бомби значило крај организованог друштва, дакле и њихове моћи. После тога није бачена више ниједна бомба, мада није био закључен — чак ни наговештен — никакав званичан споразум у том смислу. Све три силе једноставно настављају да производе атомске бомбе и да их држе на лагеру за случај одлучујуће прилике која ће се, по њиховом општем веровању, појавити пре или после. У међувремену је ратна вештина већ тридесет или четрдесет година остала скоро на истом нивоу, хеликоптери се употребљавају више него раније, бомбардере су увелико заменили пројектили са сопственим погоном, а крхки покретни бој ни брод уступи о је место готово непотопивој пловећој тврђави; али ван тога узнапредовало се врло мало. Тенк, подморница, торпедо, митраљез, чак и пушка и ручна бомба — још увек су у употреби, а упркос вестима у штампи и на телекранима о бесконачним покољима, очајничке битке из ранијих ратова, у којима су људи гинули на стотине хиљада, па чак и на милионе, за неколико недеља, више се никад нису поновиле.
Ниједна од трију супердржава никад не покушава неки маневар при коме би ризиковала озбиљан пораз. Кад год се пред узме каква операција ширих размера, то је обично напад изненађења на дотадашњег савезника. Стратегија коју све три силе воде, или се пред собом претварају да воде, увек је иста. План се састоји у томе да се, комбинацијом борбе, ценкања и добро темпираних издајничких напада, стекне круг база који би потпуно окружавао једну или другу државу супарницу, а онда с том државом потпише пакт о пријатељству и остане с њом у миру онолико колико је потребно да се њене сумње успавају. Током тог времена на свим би се стратешким местима прикупиле ракете натоварене атомским бомбама; затим би се све испалиле истовремено; њихово дејство би било тако разорно да би одмазда била немогућа. На то би се са преосталом силом потписао пакт о пријатељству и почело с припремама за напад на њу. Овај програм, скоро да је и непотребно рећи, чиста је фантазија, и немогуће га је остварити. Штавише, борбе се не воде нигде сем у спорним областима око Екватора и Северног пола; до инвазије на непријатељску територију никад не долази. Ово објашњава чињеницу да су на неким местима границе између супердржава произвољне. Евроазија би, на пример, лако могла освојити Британска Острва, која су географски део Европе; с друге стране, Океанија би своје границе лако могла проширити до Рајне, па чак и до Висле. Но тиме би се повредио принцип кога се све три стране придржавају мада га нису никад формулисале: принцип културног интегритета. Ако би Океанија освојила области које су некад биле познате као Француска и Немачка, било би потребно или затрти све њихово становништво — што би представљало крупан физички проблем — или асимилирати приближно сто милиона људи који су, што се техничког напретка тиче, приближно на нивоу Океаније. Све три супердржаве имају тај исти проблем. За одржавање њихове структуре апсолутно је потребно да не буде никаквог додира са странцима изузев, у ограниченој мери, ратних заробљеника и обојених робова. Чак се и на тренутног званичног савезника увек гледа с најцрњим сумњама. Сем ратних заробљеника, просечни грађанин Океаније никад не види грађанина Евроазије или Истазије. Исто тако, забрањено му је да учи стране језике. Ако би му се допустило да долази у додир са странцима, он би открио да су то људска бића слична њему самом, и да је највећи део оног што му је речено о њима лаж. Херметички свет у коме он живи распао би се, а страх, мржња и уверење у сопствену исправност — елементи од којих зависи његов морал — могли би испарити. Стога све државе схватају да, ма колико пута Персија, Египат, Јава и Цејлон прешли из једних руку у друге, главне границе не сме прећи ништа осим бомби.
Ово покрива једну чињеницу која се никад не помиње наглас, али се прећутно схвата и користи као основа за политичке поступке, наиме чињеница да су у све три супердржаве услови живота углавном исти. У Океанији је владајућа филозофија познат” као енглсоц, у Евроазији се зове необољшевизам, а у Истазији има кинеско име које се обично преводи као „обожавање смрти”, мада би тачнији превод био „негација сопствене личности”, Грађанину Океаније није допуштено да сазна ишта ближе о поставкама ових двеју филозофија; њега једино уче да их се гнуша као варварских насиља над моралом и здравим разумом. Уистину се, међутим, ове три филозофије скоро и не разликују, а између друштвених система чију идеолошку основу чине нема никакве разлике. Увек је у питању иста пирамидална структура, исто обожавање полубожанског воде, иста привреда која се одржава непрекидним ратом и ради за непрекидни рат. Из овога следи да три супердржаве не само да не могу победити једна другу него и да тиме не би стекле никакву корист. Напротив, докле год су у рату, оне подржавају једна другу, као три клипа кукуруза. И, по обичај у, владајуће групе свих трију сила истовремено имају и немају јасну представу о својим делима. Они су свој живот посветили освајању света, али исто тако знају да је потребно да се рат настави без краја и победе. У међувремену, чињеница да опасности од пораза нема омогућава порицање стварности — специјалну карактеристику енглсоца и осталих двеју филозофија. Овде је потребно поновити оно што смо раније рекли, наиме да је рат, поставши трајан, из основа изменио свој карактер.
У прошлим временима рат је скоро по дефиницији био догадај који се пре или после завршава, обично јасном победом или поразом. Исто тако, у прошлости је рат био један од главних инструмената помоћу којих су се људска друштва држала у додиру са физичком стварношћу. Сви владари у свим временима настојали су да својим следбеницима наметну лажну слику стварности, али нису себи могли допустити луксуз да подржавају било какву илузију која би могла ићи науштрб војној спремности. Све док је пораз значио губитак независности, или било који други резултат који се обично сматрао непожељним, мере против пораза морале су бити озбиљне. Физичке чињенице се нису могле игнорисати. У филозофији, или религији, или етици, или политици, два и два могло је бити пет, али кад се конструише топ или авион, морало је бити четири. Неспремни народи су увек бивали, пре или после, побеђени; а борба за спремност је била непријатељ илузијама. Сем тога, па би се постигла спремност, требало је знати учити од прошлости, што је значило да се морала имати мање-више тачна представа о томе шта се у прошлости дешавало. Разуме се, новине и уџбеници историје су увек биле пристрасни и обојени на одређен начин, али фалсификати овакве врсте која се данас практикује нису били могући. Рат је био сигуран браник духовног здравља, а што се тицало владајућих класа, вероватно и најважнији. Док су се ратови могли губити или добијати, ниједна владајућа класа није могла бити потпуно неодговорна.
Али кад постане дословно непрекидан, рат истовремено престаје да бива опасан. Кад је рат непрекидан, војне потребе нема. Технички напредак се може успорити, а најопипљивије чињенице порећи или занемарити. Као што смо видели, истраживачки рад који се може назвати научним још увек се врши за потребе рата, али у основи представља неку врсту фантазије, при чему чињеница да он не доноси резултата показује да резултати нису ни важни. Спремност, чак ни војна спремност, више није потребна. У Океанији је једино спремна Полиција мисли.. Пошто је свака од ове три супердржаве непобедива, свака је у ствари посебан свет у коме се свако извртање мишљења може безбедно вршити. Стварност врши свој притисак само кроз свакодневне потребе — да се једе и пије, да се има одећа и кров над главом, да се не поједе нешто отровно или падне кроз прозор с највишег спрата, и томе слично. Одсечен од спољњег света и прошлости, становник Океаније је сличан човеку у међузвезданом простору, који нема начина да одреди шта је горе а шта доле. Владари таквих држава су апсолутни онако како то фараони и цезари никад нису могли бити. Они имају обавезу да чувају своје следбенике од смрти од глади у незгодно великим количинама, и да остану на онако исто ниском нивоу војне технике као што су њихови супарници; али кад се тај минимум постигне, могу да изобличавају стварност како им се прохте.
Стога је рат, ако га меримо мерилом прошлих ратова, просто-напросто обмана. Он је сличан борби између неких преживара чији су рогови смештени под таквим углом да не могу повредити један другог. Но иако је нестваран, рат није без значаја. Он апсорбује вишак потрошне робе и доприноси одржавању оне посебне менталне атмосфере која је потребна хијерархијском друштву. Рат, као што ћемо видети, данас представља чисто унутрашњу ствар сваке земље. У прошлости су се владајуће групе свих земаља, иако су могле увиђати своје заједничке интересе и стога ограничавати ратна разарања, ипак бориле једна против друге, с тим што је победник увек пљачкао побеђеног. Данас се оне уопште не боре једна против друге. Рат води владајућа група против својих сопствених поданика, а циљ рата није освајање туђе или одбрана своје територије, него очување структуре друштва. Стога је и сама реч „рат” постала погрешна. Вероватно би било тачно рећи да је, поставши непрекидан, рат престао постојати. Оног посебног притиска који је вршио на људе почев од млађег каменог доба па до првих деценија двадесетог века нестало је, а на његово место дошло је нешто сасвим друго. Резултат би био скоро исти кад би се три супердржаве сагласиле да ће уместо да се непрекидно боре, живети у вечитом миру, с тим што би свака била затворена у своје границе; јер у том случају свака од њих би и даље била свет за себе, заувек ослобођен од отрежњавајућег дејства спољне опасности. Мир који би био заиста сталан био би исто што и стални рат. То је у ствари — мада га огромна већина чланова Партије схвата само у периферном смислу — прави смисао партијске пароле: Рат је мир. – Џорџ Орвел
1984.
Moja omiljena.
Hvala DUNS na podsjecanju…
Uci cemo u NATO kao sto smo priznali i Kosovo (i Metohiju).
Krijuci, hitno, petak popodne, na prepad, onako tipicno za nas, poput rijetko dobre pizde, ne pitajuci stoku !
Dritan, Milica, Blagoje ce biti nazivi buducih hotela po nasoj ekoloskoj…
Standard ce nam biti sjajan, ko u Makedoniji, Bugarskoj…
Razni Brkovici, Nikolaidisi, Kusovci i ostali pripadnici junackih porodica ce pisati junacke pjesme, o junackim ratovima i junackim podvizima, crnogorskih junaka iz junackih plemena Crne nam Gore, na ovaj ili onaj nacin. A moze bit’ gore…. biliv mi.
NATO FOREVR!!!
zamisli samo da puste vasojevicku brigadu ili bataljon u damsk, pa to bi za tri dana sve bilo gotovo i mir, niko nije kriv. il pipere da prate u aleksandriju da cuvau biblioteku i kopte da ne iskopte, a cuce u kurdistan da cuvau kurde, ajde jadan, bez nas mira nema, to je svima jasno.
На крају ће бити- ко неће у НАТО, НАТО ће ући у њега, :)
и, вук изио магарца…
EVO MORALES, predsjednik Bolivije, za Le Monde Diplomatique napisao je tekst o prisilnom zadržavanju na bečkom aerodromu. Moralesov avion je zadržan zbog sumnje da prevozi zviždača Edwarda Snowdena.
Tekst predsjednika Bolivije u cijelosti prenosimo iz hrvatskog izdanja mjesečnika Le Monde Diplomatique.
Drugog srpnja dogodio se jedan od najneobičnijih događaja u povijesti međunarodnog prava: najprije je predsjedničkom avionu Višenacionalne Države Bolivije zabranjeno nadletjeti francuski, španjolski, talijanski i portugalski teritorij, potom sam ja, predsjednik Bolivije, zadržan na aerodromu u Beču (Austrija) tijekom četrnaest sati. Nekoliko tjedana poslije, ovaj napad na članove jedne službene delegacije, koji su počinile zemlje s reputacijom demokratskih država koje poštuju zakone, nastavlja izazivati zgražanje, a sve su češće i osude građana, društvenih organizacija, međunarodnih organa i vlada diljem svijeta.
Što se dogodilo? Bio sam u Moskvi i nekoliko trenutaka prije početka službenog susreta s predsjednikom Vladimirom Putinom jedan me asistent upozorio na tehničke poteškoće: nemoguće je vratiti se u Portugal kako je prvotno bilo predviđeno. No već po završetku razgovora s ruskim predsjednikom postalo je jasno da problem nikako nije tehnički… Naš je ministar vanjskih poslova David Choquehuanca iz La Paza uspio organizirati zaustavljanje u Las Palmasu na španjolskom otoku Gran Canaria i utvrditi novi plan leta. Činilo se da je sve u redu… Pa ipak, dok smo još bili u zraku, avijatički pukovnik Celiar Arispe, koji zapovijeda Predsjedničkom zračnom grupom i koji je pilotirao avionom toga dana, došao me obavijestiti: “Pariz nam je uskratio dozvolu za prelijetanje! Ne smijemo ući u francuski zračni prostor.” Njegovo se iznenađenje moglo mjeriti samo s njegovom zabrinutošću: upravo smo trebali uletjeti u zračni prostor iznad Heksagona.
Mogli smo, naravno, pokušati vratiti se u Rusiju, ali postojala je opasnost da će nam nedostajati kerozina. Pukovnik Arispe kontaktirao je kontrolni toranj bečkog aerodroma kako bi zatražio dozvolu za hitno slijetanje. Ovim putem želim zahvaliti austrijskim vlastima koje su nam dale zeleno svjetlo. Smjestili smo se u maleni ured bečkog aerodroma koji su nam stavili na raspolaganje. Bio sam usred razgovora sa svojim potpredsjednikom Alvarom Garcíjom Linerom i ministrom Choquehuancom kako bismo pokušali donijeti odluku o daljnjim postupcima te smo, prije svega, pokušavali shvatiti razloge francuske odluke, kad nas je pilot informirao da nam je i Italija uskratila dozvolu za ulazak u njezin zračni prostor.
U tom trenutku posjetio me je veleposlanik Španjolske u Austriji Alberto Carnero. Obavijestio me da je odobren naš novi plan leta i da se možemo zaputiti ka Španjolskoj. Jedino je potrebno, objasnio je, da se prije toga pretraži predsjednički avion. To je naime uvjet sine qua non našeg slijetanja u Las Palmasu na Gran Canariju. Kad sam ga pitao u razlozima ovog zahtjeva, Carnero je spomenuo ime Edwarda Snowdena, zaposlenika američke tvrtke koja je za Washington obavljala određene špijunske aktivnosti. Odgovorio sam mu da ga poznajem samo iz tiska. Podsjetio sam španjolskog diplomata i na to da moja zemlja poštuje međunarodne konvencije: u svakom slučaju, nisam tražio da se bilo tko izruči u Boliviju. Carnero je za vrijeme naših razgovora bio u stalnom kontaktu s pomoćnim tajnikom za vanjske poslove Španjolske Rafaelom Mendívilom Peydrom koji je, po svemu sudeći, od njega tražio da inzistira na zahtjevu. “Nećete pretražiti ovaj avion”, morao sam snažno naglasiti. “Ako ne vjerujete to što vam govorim, znači da predsjednika suverene države Bolivije smatrate lažovom.” Diplomat je izašao primiti daljnje upute od svog nadređenog, pa se potom vratio. Tražio je da ga pozovem da “popije kavu” u avionu. “Ali vi mene smatrate delinkventom?” upitao sam ga. “Ako želite ući u taj avion, morat ćete to učiniti silom. Neću se opirati vojnoj ili policijskoj operaciji jer nemam nikakvih sredstava za to.”
Već vidno uplašen, veleposlanik je odbacio opciju ulaska silom, no nije propustio ukazati na to da on u takvim uvjetima ne može odobriti naš plan leta. “U devet sati ujutro dojavit ćemo vam možete li ili ne možete poći. Do tada to moramo raspraviti s našim prijateljima”, objasnio je. Prijateljima? “Ali tko su ti prijatelji koje spominjete? Nema sumnje, govorite o Francuskoj i Italiji?” Odbio je odgovoriti i povukao se… Iskoristio sam tu priliku da porazgovaram s argentinskom predsjednicom Cristinom Fernández, izvrsnom odvjetnicom koja me uputila u pravna pitanja, kao i venezuelanskim i ekvatorskim predsjednicima Nicolásom Madurom i Rafaelom Correom, koji su obojica bili zabrinuti zbog ove situacije. Predsjednik Correa me kasnije nazvao nekoliko puta tijekom tog dana kako bi saznao novosti. Ova mi je solidarnost dala snagu. “Evo, oni nemaju nikakva prava pretražiti tvoj avion!” ponavljali su. Poznato mi je da predsjednički avion ima isti pravni status kao veleposlanstvo. No ovi savjeti, kao i dolazak veleposlanikâ zemalja Bolivarskog saveza za narode naše Amerike (ALBA) udesetorostručili su moju odlučnost da ostanem čvrst. Ne, nećemo pružiti Španjolskoj, kao ni bilo kojoj drugoj zemlji – a Sjedinjenim Američkim Državama još manje nego ostalima – zadovoljstvo da pretražuju naš avion. Branimo svoj dignitet, suverenitet i čast naše zemlje, naše domovine. Nikad nećemo pristati na ovakvu ucjenu. Veleposlanik Španjolske se ponovno pojavio. Odsutan duhom, zabrinut, nemiran i nervozan, naznačio je da smo konačno dobili sva odobrenja i da možemo poći. Konačno smo poletjeli…
Ova zabrana prelijetanja, koju su simultano i koordinirano izdale četiri zemlje pod jedinstvenim zapovjedništvom Central Intelligence Agencyja (CIA), usmjerena protiv jedne suverene zemlje, a za koju je jedini izgovor bila sumnja da možda prevozimo Snowdena, jasno ukazuje na političku težinu najveće imperijalne sile: Sjedinjenih Američkih Država. Sve do drugog srpnja (datuma kad su me zadržali na aerodromu) svatko je shvaćao da SAD posjeduje sigurnosne agencije kako bi zaštitio svoj teritorij i svoje stanovništvo. Ali ovo što Washington sada čini nepojmljivo je. Kršeći sva načela dobrih običaja i međunarodnih konvencija, pretvorio je dio europskog kontinenta u kolonizirani teritorij. To je i povreda ljudskih prava, koja su jedna od stečevina Francuske revolucije. Kolonijalni duh koji omogućava da se na taj način podčine različite zemlje pokazuje još jednom da za imperij koji želi nametnuti svoje nakane ne postoje granice, legalne ni moralne, kao ni teritorijalne. A sada je jasno cijelom svijetu da takva jedna sila može prekršiti svaki zakon, narušiti svaki suverenitet, zanemariti svako ljudsko pravo.
Moć SAD-a svakako počiva na njegovoj oružanoj sili, koja je uključena u razne osvajačke ratove i koju podržava izvanredan vojno-industrijski kompleks. Etape njihovih intervencija dobro su poznate svima: nakon vojnog osvajanja slijedi nametanje slobodnog tržišta, pa jednog doista jedinstvenog koncepta demokracije i, konačno, podvrgavanje stanovništva pohlepi multinacionalnih kompanija. Neizbrisivi trag imperijalizma, bio on vojni ili ekonomski, razara Irak, Afganistan, Libiju, Siriju. Neke od tih zemalja bile su napadnute samo zato što su bile pod sumnjom da kriju oružje za masovno uništenje ili da pružaju utočište terorističkim organizacijama. To su zemlje u kojima je na tisuće ljudi ubijeno, a Međunarodni kazneni sud nije pokrenuo niti jedan jedini proces.
Ali američka moć proizlazi i iz podzemnih, manje vidljivih instrumenata kojima je namjena širiti strah, ucjene, zastrašivanje. Jedan od recepata koje Washington rado koristi kako bi održao svoj status je “kazna za primjer drugima”, u najčišćem kolonijalnom stilu, koji je primjenjivan u represiji Indijanaca Abya Ayale. Sada se obrušio na narode koji su se odlučili osloboditi i na političke vođe koji su odlučili vladati u ime najpotlačenijih. Sjećanje na ove politike kažnjavanja za primjer drugima još je uvijek živo u Latinskoj Americi: sjetite se samo državnih udara protiv Huga Chàveza u Venezueli 2002. godine, protiv honduraškog predsjednika Manuela Zelaye 2009. godine, pa protiv Corree 2010., protiv paragvajskog predsjednika Fernanda Luga 2012. i, naravno, protiv naše vlade 2008., pod vodstvom američkog veleposlanika u Boliviji Philipa Goldberga. Bio je to “primjer” za domoroce, radnike, seljake i socijalne pokrete, kako se ne bi usudili podignuti glavu i suprotstaviti se vladajućim klasama. “Primjer” kako bi se pokorili oni koji se odupiru, a ostali zastrašili. Ali i “primjer” koji sada navodi siromašne cijelog kontinenta i cijelog svijeta da udvostruče svoje napore i ujedine se, kako bi osnažili svoje borbe.
Napad čije smo bili žrtve otkriva dva lica jedne te iste opresije, protiv koje su se narodi odlučili pobuniti: imperijalizma i njegova političkog i ideološkog blizanca, kolonijalizma. Zadržavanje predsjedničkog aviona i njegova osoblja – nešto što smo imali pravo smatrati nezamislivim na početku dvadeset i prvog stoljeća – ilustrira preživljavanje jednog oblika rasizma unutar određenih europskih vlada. Za njih Indijanci, kao i demokratski ili revolucionarni procesi u koje su uključeni, predstavljaju prepreke na putu civilizacije. Taj rasizam danas se skriva u aroganciji i najbudalastijim “tehničkim” objašnjenjima koja imaju za svrhu zamaskirati političku odluku donesenu u nekom vašingtonskom uredu. Tu su i vlade koje su izgubile čak i sposobnost da se prepoznaju kao kolonizirane i koje nastoje zaštititi reputaciju svojeg gospodara…
Tko govori o imperiju, govori i o kolonijama. Zalaganjem za pokoravanje naredbama imperija neke su europske zemlje potvrdile status podčinjenih zemalja. Kolonijalna narav odnosa između SAD-a i Europe pojačala se nakon napada od 11. rujna, što je svima postalo jasno 2004. godine, kad smo doznali za nedopuštene letove američkih vojnih aviona koji su prevozili navodne ratne zarobljenike u Guantánamo ili u europske zatvore. Danas znamo da su ti pretpostavljeni “teroristi” bili podvrgnuti mučenju; to su činjenice o kojima čak i organizacije za zaštitu ljudskih prava vrlo često šute. Po svemu sudeći, rat protiv terorizma sveo je staru Europu na razinu kolonije; radi se o neprimjerenom činu, čak neprijateljskom, koji možemo analizirati kao oblik državnog terorizma po tome što izručuje privatni život milijuna građana na milost hirova imperija. Ali uvreda međunarodnom pravu koju predstavlja naše zadržavanje mogla bi značiti prijelomnu točku. Europa je kolijevka najplemenitijih ideja: slobode, jednakosti, bratstva. Uvelike je doprinijela znanstvenom progresu, kao i rađanju demokracije. No ona je sada tek blijeda sjenka same sebe: neoopskurantizam prijeti narodima ovog kontinenta, kontinenta koji je prije nekoliko stoljeća prosvijetlio cijeli svijet revolucionarnim idejama koje su budile nadu.
Naše zadržavanje moglo bi pružiti svim narodima i vladama Latinske Amerike, Kariba, Europe, Azije, Afrike i Sjeverne Amerike jedinstvenu priliku da naprave solidaran blok koji bi osudio nedostojno ponašanje država uključenih u ovo kršenje međunarodnog prava. Isto tako, ovo je idealna prilika da se ojačaju mobilizacije socijalnih pokreta koji žele izgraditi jedan drukčiji svijet, svijet bratstva i komplementarnosti, kakav upravo narodi svijeta trebaju izgraditi. Sigurni smo da narodi svijeta, a naročito narodi Europe, osjećaju da agresija koje smo bili žrtva pogađa jednako tako i njih i njihove. Protumačit ćemo njihovo zgražanje kao neizravan način da nam ponude ispriku, koju nam i dalje duguju neke od odgovornih vlada.
http://www.index.hr/vijesti/clanak/evo-morales-pise-za-lmd-ja-predsjednik-bolivije-zadrzan-sam-na-europskom-aerodromu/697053.aspx
Nikad u NATO!
Prema pisanju najstarijeg britanskog magazina The Spectator ratovi i etnički sukobi na Balkanu još nisu završeni jer, navodno, društva u tom djelu Evrope su zbog ratova ‘90-tih godina duboko podijeljena po etničkim linijama.
U autorskom tekstu britanskog putopisca Matthew Parrisa navodi se da “na Balkanu još ništa nije gotovo”.
“Prošle sedmice sam se vratio s putovanja po Balkanu, gdje sam proputovao cijelu Srbiju, čak posjetio i mnoga sela u Albaniji, prošao kroz Crnu Goru prema Jadranu, bio u Hrvatskoj, itd. I vidio sam dobro kako tamo stvari stoje i u kojem smjeru ide region. Moje ocjena je da na Balkanu još nije sve gotovo. Tamo još nisu rješeni svi problemi”, smatra Parris.
Objašnjava da je u razgovoru sa Srbima u Srbiji shvatio da oni baš i ne vole Engleze zbog bliskosti s Amerikom i zbog NATO napada iz ‘90-tih.
“Sve to je nekada bila teritorija Jugoslavije. Dok sam jedne prilike sjedio u kafani počeo sam časkati sa tamošnjim ljudima. Grupa mladih Srba mi je odmah rekla da mrze Engleze, Tonyja Blaira, ali i kraljicu Elizabethu. S njima sam se donekle i složio u vezi ovo dvoje, pa smo onda prešli na normalniji razgovor”, piše ovaj Britanac i dodaje da većina Srbijanaca tvrdi da Srbija i Crna Gora nikada nisu trebali biti razdvojeni u vidu dvije države, napominjući da su oni “jedan narod”.
“Mnogi Srbi misle da se Srbija i Crna Gora nisu trebali razdvajati. Smatraju da su 2006. godine Amerika i NATO podmitili Crnu Goru da održi referendum o otcjepljenju i da se zauvijek odvoji od Srbije. Smatraju da su svi izdali Srbiju. Čak su mi onda rekli da ne idem u Albaniju, jer bih tamo mogao biti pokraden ili čak i ubijen. Nisam im smio spominjati pitanje Kosova!”, piše Parris u tekstu The Spectatora.
Parris napominje da je tokom posjete Albaniji shvatio da Albanci misle da njihova država nije potpuna bez Kosova.
“Nisam pokraden niti ubijen u Albaniji. Albanci žele da uključe Kosovo i njihov nacionalni i državni identitet. Kazali su mi da će Srbi s Kosova na kraju sami otići”, priča ovaj Britanac, dodajući da se iznenadio kada je vidio da Crnom Gorom vladaju stranci.
“Crna Gora mi uopće ne liči na državu, iako oni imaju historijski stav o vlastitom identitetu. To je šega od države, koja više liči na jednu uličnu gužvu na malom putu prema Jadranskom moru. Infrastruktura im je izgrađena uz pomoć Evrope, a Rusi im pokupovaše svu imovinu. Neke reklame na ulicama su samo na ruskom jeziku”, navodi se u tekstu, prenosi agencija Anadolija.
Napominje da je u razgovoru sa mladim Crnogorcima shvatio da njima i nije baš drago što su postali nezavisna zemlja jer, navodno, mnogi bi voljeli da su u zajednici sa Srbijom, jer su im zbog dolaska eura mnoge stvari postale mnogo skuplje.
Tvrdi da na osnovu svoga promatranja Balkana misli da nijedna zemlja u tom djelu Evrope nikada neće biti u pravom smislu riječi slobodna i nezavisna i da će uvijek biti pod nekim stranim silama.
“Ako pričamo o budućnosti Balkana, to je zasigurno samo jedna od regija u Evropi. Recimo, Crna Gora je uvijek bila pod kontrolom Rima, pa onda Venecije, Osmanlija, Austrije, Talijana i Srba i nikada neće biti nezavisni, pa tako ni Balkan. A sada su svi pod hegemonijom Evrope”, navodi ovaj britanski putopisac.
Na kraju prognozira da će opet biti problema na Balkanu, jer velike imperije nisu završile svoj posao u tom djelu svijeta.
“Možda su euro-federalisti u pravu kada kažu da je Evropska unija ili ‘imperija’ ili ‘ništa’. Imperije će i dalje vladati i upravljati svijetom i zato mislim da će opet biti problema na Balkanu”, smatra Parris.
http://www.klix.ba/vijesti/regija/the-spectator-ratovi-na-balkanu-jos-nisu-zavrseni/130828116