Fantom:
“Srećna vam braćo godina Nova, prethodna bješe žestoko sranje,
nadam se da ćemo brojniji biti, neće nas valjda biti još manje.
Fukare ima što qrcem misle, dok glava samo klimanju služi,
guzica njima predstavlja zakon, pravila piše i obraz ruži.
Biću tu stalno da sklepam koju, nemojte nikad zamjerit’ meni,
želja je samo istinu reći i uz to badnjak prislonit’ ženi …….”
Preuzmite cijelu zbirku >>> “Retrospektivna zbirka poezije – Od aMNEzije do aMNEstije”
*** ***
Prošlogodišnja zbirka >>> ”Prezervativna Knjiga – od straha i smijeha”
javniservis.me 
Phantom
Наоружање
До 8848 Kg оружја (бомби, ракета, контејнера) на 9 подвјесних тачака
Стрељачко: 1 шестоцијевни топ Вулкан од 20 mm (M61 Vulcan)
Ракете ваздух-ваздух: 4 Спероу (AIM-7 Sparrow), 4 Сајдвајндер (AIM-9 Sidewinder).
Фантоми других земаља могу носити или су носили и ракете АМРААМ (грчки, њемачки), Скајфлеш (британски), ААМ-3 (јапански)… одличну збирку поезије (црногорски)!
Phantom:
Наоружање:
Фантоми других земаља могу носити или су носили и ракете АМРААМ (грчки, њемачки), Скајфлеш (британски), ААМ-3 (јапански)… одличну Збирку поезије (црногорски)!
PACERSKA
Prozivku sjutra poslušno čeka,
ekspertska Vlada države slavne,
ima li iđe ovakvog zveka,
da su pioni figure glavne …….
Ćoravi lovci, tromi skakači,
topovi prazni, kraljice nema,
bitno je samo što kralju znači,
pacerska igra koju nam sprema …….
Ne bi ni Fišer mogao bolje,
mnogo figura, svaka u patu,
no Milo ima znanja i volje,
da šupljoj vojsci ponudi platu ……..
Koverte silne čekaju njega,
ostavke dali kadrovi naši,
a dobro znaju poslije svega,
da njihov šef ih to samo plaši ………
Пхантом каже:
JUGONOSTALGIČARSKA
Tito bješe demokrata, kakvog narod mnogo voli,
kad bi neko progledao, čekaše ga otok Goli …….
Demokrate sad su trube, jer je Tadić druga klasa
za razliku od Borisa, Tito skloni svog Đilasa ……
To je bilo zlatno doba, grijaše nas vječni plamen,
ako kome bješe hladno, slaše ga da tuca kamen ……..
Volio bih da napuni, godinica barem dvjesta,
ako lažem dabogda se, ne pomaka’ s ovog mjesta …….
Zajeba’ bi Ameriku, Englesku i usput NATO,
od Juge bi svi strecali i bila im prpa bato ………
Пхантом каже:
PRIGUŠENA
Brus Vilis mu ravan nije,
kad đozluke namontira,
mutni pogled da sakrije,
dok pištoljem qrcu svira …
Prigušivač natakari,
jer mu buka samo smeta,
ovu sliku detalj kvari,
na njoj nema druga Sveta …
Američki san – The American Dream (2010)
Američki san, trideseto-minutni crtani film objašnjava smisao i posledice globalnog monetarnog sistema.
Kako funkcioniše bankarski robovlasnički sistem?
Šta je zaista “Sistem federalnih rezervi”
Ko i kako je stvorio prevaru i kako ona utiče na nas svakodnevno?
23.12.1913.g.
04.06.1963.g.
23.12.1913 г. Конгресс США принимает Закон о Федеральном резервном банке, в соответствии с которым создаются Федеральное резервное управление, определяющее национальную валютную политику, и 12 окружных резервных банков.
04.06.1963.g.
4 июня 1963 года президент США Джон Кеннеди подписал президентский указ под названием Исполнительный приказ No 11110, который внес поправку в Исполнительный приказ No 10289 от 19 сентября 1961 года. Это давало Кеннеди, как президенту США, впервые с 1913 года, легальные права на создание собственных финансовых резервов для управления страной.
Эти деньги принадлежали бы народу и являлись свободными от долгов и процентных ставок.
Он напечатал банкноты США, совершенно игнорируя банкноты Федеральной резервной системы из частных банков ФРС. Документы показывают, что Кеннеди напечатал банкноты достоинством в 2 и 5 долларов на общую сумму 4 292 893 845 долларов.
На долларах Кеннеди надпись “Федеральный резерв” была заменена на “Соединенные Штаты”, печать и серийный номер отпечатаны красной краской, а не зеленой. Несколько месяцев спустя, 22 ноября 1963 года, он был убит. Интересно отметить, что всего день спустя после смерти Кеннеди все банкноты, отпечатанные по его указанию, были отозваны из оборота и уничтожены.
В соответствии с решением Дж. Кеннеди федеральное правительство впервые с 1913 года получило право печатать свою национальную валюту, а не заимствовать деньги у Федерального резерва – частной финансовой корпорации Британской империи. Это была попытка уйти из-под контроля Лондона. Согласно приказу No 11110, казначейство США получило право изготавливать серебряные сертификаты, обеспеченные серебряными слитками и монетами, а также стандартными серебряными долларами, находящимися в его хранилищах. Новая валюта была на 100% обеспечена реальными ценностями.
Указ Кеннеди не отменен, и казначейство США формально имеет право печатать государственные денежные знаки. Однако во главе финансовых органов США всегда находятся ставленники крупнейших корпораций, составляющих основу НБИ.
Раст државних дугова разних земаља…
Информације сам набацио из отворених извора.
А сада се, лијепо, дијелите на покрете и нације, мада је неспорно лично убјеђење, што је право које и себи дајем, али је општа катастрофа загарантована.
Уживајте у банкарској режији!
:)
А как вы одного себя спасили из этого кошмара?
Никак!
Нахожусь в его эпицентре :)
Штирлиц спрашивает резидента:
– Что меня ждет после возращения на Родину? 15 лет лагерей без права переписки?
– Что вы, Штирлиц, у нас в стране все изменилось. Сначала вас ждет встреча с Президентом, а дальше, как повезет: или вас пошлют топ-менеджером в “Газпром”, или ведущим ток-шоу на одном из центральных каналов.
inacče se slika na naslovnice zove: “Put Crnogorca od čovjeka do
“palice””
Очень довльна вашим ответом, уважаемый господин Николаевич :)
Прежде всего, уважаю вашу чесность!
Специјални совјетски авион избацује суперобавјештајца Штирлица изнад Берлина.
Увијек будни Гестапо хапси Штрилица послије пар часова. Штирлиц им као велики професионалац хладнокрвно објашњава да је у питању грешка. Официр Гестапоа га пита, можете ли нам тада објаснити зашто вучете падобран иза себе по центру Берлина?
:))
PREDŚEDNIČKA
Vele da Filip ne može više,
ne nešto drugo, no da se javi,
takav je Ustav, u njemu piše,
mada ga često tumače bravi …….
Javi se Raško mišljenje dade,
iako pravo vidio nije,
tako nam Fićo žalosni pade
i ne u martu, no mnogo prije …….
Koga će sada smozgati Milo,
tipujem Sveta, velika kvota,
ranije nije nikada bilo,
da nas Premijer ovako mota …….
Milica ima puške i vojsku,
možda će ona na crtu stati,
da narod bira tu vilu gorsku,
koju admiral u stopu prati ………
Lekić kampanju započe prvi,
zna mu se vođa izbornog štaba,
fejsbučni Goran što dobro drvi,
bolja bi bila ćorava baba ……….
Sjajno!!
Prvi školski dan u jednoj američkoj školi.
Učiteljica predstavlja novog učenika Hakira Suzukija iz Japana.
Počinje čas i učiteljica ispituje: “Sada ćemo videti koliko poznajete
američku istoriju… ko je rekao “Sloboda ili smrt”? Odjednom tišina. Samo
Suzuki digne ruku i kaže: “Patrick Henry, 1775. godine, Philadelphija”
“Vrlo dobro Suzuki. A ko je rekao “Država je narod! I kao takva ne sme
nikada umreti!”? Suzuki ustane: “Abraham Lincoln, 1863. Washington.”
Na to nastavnica strogo pogleda razred pa reče: “Sram vas bilo! Suzuki je
Japanac, a poznaje američku istoriju bolje od vas!”
Tihi glas iz kraja razreda: “Jebite se, posrani Japanci!”
“Ko je to rekao?!” Vikne nastavnica, na šta Suzuki digne ruku i kaže:
“General MacArthur, 1942. Guadalcanal i Lee Iacocca 1982. na skupštini
deoničara Chryslera u Detroitu”
U razredu tišina – iz pozadine se čuje “Puši k***c!”
Učiteljica sva izvan sebe: “Sad je kraj! Ko je to rekao?!”
Suzuki: “Bill Clintom Monici Levinsky, Oval Office, 1997. godine,
Washington”
Drugi učenik se prodere: “Suzuki je govno!”
Suzuki: “Valentino Rossi, Rio de Janeiro, moto Grand-Prix, Brazil 2002”
Razred pada u histeriju a nastavnica u nesvest, na vrata upada upravnik
škole: “U pi*ku materinu, još nikad nisam vidio takav haos!!!”
Suzuki: ” Mirko Cvetković, premijer Srbije, ministru finansija prilikom
predstavljanja novog državnog budžeta , godine 2010, Beograd”
(BEZ)GREŠNA
Rođendan Hristov dvaput se slavi,
kalendar nije svima po volji,
izgleda čekamo Bog da se javi
i sam nam kaže koji je bolji …….
Valjda će znati kada je bilo,
ono bezgrešno začeće slavno,
bez seksa nije ni njemu milo,
ipak se tako desilo davno …….
Vatikan broji svaku sekundu,
a vele da vječnost pred nama,
donesi kelneru još jednu rundu,
vremenski nesklad srce mi slama ………
Ispravka:
Vatikan broji svaku sekundu,
a vele da je vječnost pred nama,
donesi kelneru još jednu rundu,
vremenski nesklad srce mi slama ………
Možda Raško treba, i za ovo svoje mišljenje da kaže,
Mudar je mali, ne da mu tata Ranko da laže.
A ja, sto cu:
Pecem strudlu
sedam kila germe,
Sedam konja
vuku je iz rerne… :))
Sad kad Gusinje, Petnjica i Tuzi postanu opstine nista nas nece zaustaviti na evropskom putu!!!
Погодисте ми колумну о Позитивној! :)
Sa 1000+ stanova dodjosmo do 1000+ opstina :))))))))
Kocka do kocke kockica, kroz prostor i kroz vreme, i uvek nova pitanja i uvek
nove teme. I tako dan za danom pred kockastim ekranom
Ih, đe mi ga je, đe… nezavisni lider DF :)))))))))))))))) hahahahahahahh tatatatira
Podržimo Sveta Marovića kao nezavisnog predsjedničkog kandidata DPS!!! Živim da vidim tv duel dva nezavisna kandidata DPS i DF Marović – Lekić sa neograničenim trajanjem.
Fikreta mi trešnje iznjela
A ja se sjetim nekog filma o pticama
Kada je ptici u lošoj formi drug
Tada ni ona ne leti na jug
Ooooo u lošoj formi sam
Ooooo u lošoj formi sam …
:)
Nekada davno voljela si čovjeka
Taj čovjek, to već dugo nisam ja
Već dugo u lošoj formi sam
Uzalud me uspravljaš
Fikreta mi trešnje iznjela
A ja se sjetim nekog filma o pticama
Kada je ptici u lošoj formi drug
Tada ni ona ne leti na jug…
Ево, помислио сам на Лада, и он је ту!
Добородошли Ладо,
недостајете!
Vojin, brat moj :))))))))))))))
Ђе си брате, как поживајеш :))))))))))))))
Опрости,
скинуће ти чинове поезије због гешке Николаевича! :)
Прије него што нападну Лада,
морам му предочити захвалност за постовање ове пјесме….
Експрес за север/ Мирослав Антић
Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.
Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.
Са носом дечачки прилепљеним
уз окно вагона,
нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара
и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,
путујем, ево, путујем,
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу ноћ
на свету,
да се вртим као лисце,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.
Да мало немам план.
Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.
Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим трајно.
Друкчије не бих издржао
окован у ова усијана ребра.
Уобразио сам да сам те већ виђао
у лађарским ленгерима,
у наочарима старих продаваца лозова
и зарђалим очима лимених богова
на сеоском распећу.
Вече је опет некако сумануто сјајно,
и даљине под мокрим звездама
пуне су млека
и сребра.
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим бескрајно,
у овим батргавим ноћима
што имитирају срећу.
А о мени и не питај.
Ко сам ја?
Нико.
Трава.
Кунем ти се у све оне осветљене прозоре
којима сам завидео на завесама
кад сам служио у морнарици.
Ја сам рођендан слона
и смрт мрава
на истој сламарици.
Заиста,
ти мене тако дивно не знаш.
Хиљаду прашума чешља косу
у мом ушећереном оку.
Сањам те с тугом ноћима,
као војник туђу порнографску слику,
У мени станују капеле
и ноћни локали
и неки подивљали коњи
преживели у неком огромном покољу.
У мени се даве бродоломници
и копна на видику.
Теби ћу признати:
ја, преиспољна кукавица,
умео сам да бивам запањујуће храбар
због регрутских огледала, због којих многи
никада неће постати инвалиди.
Писао сам стихове да буде мало сношљивије
у мушким чекаоницама кожних диспанзера.
Разумео сам како је ушкопљеним биволима,
а са рударима сам имао обичај
да злонамерно ћаскам
у облацима и океанима.
Био сам све оно што бриди
и што се стиди.
Све оно што се види и не види у ноћима.
Све оно што се казује и не показује у данима.
Ја сам тај што је молио
да се измисли таква држава
у којој владају кондуктери.
Једна држава у којој свако може да путује
куд год хоће.
Ја сам тај што је склапао руке
да се измисли једна одлична држава
која сањарима од малих ногу даје пензију
и школску децу масовно вакцинише
против самоће.
Сад више ништа немам,
само ово срце,
огромно,
гадно
и гладно.
Овај резерват дивљих бубњева
и хипнотисани зоолошки врт.
Показаћу ти нилске коње моје туге.
Зебре моје неозбиљности.
И мајмуне пијанства.
Показаћу ти ово у мени
што личи на опљачкану коцкарницу
и опљачкану смрт.
Сви некуд одлазе.
Ено, погледај их где одлазе
као пихтијасти звук звона.
Данима некуд одлазе као мирис измирне,
нечујни,
и на прстима.
У очима им мало глинених перли,
и вашарских бомбона,
и мало искрзане сламе у устима.
Нико те заиста није желео
овако стравично, као ја ноћас.
Тебе са мирисом сапуна,
мастила,
мирисом дјачких игранки,
покислих ревера,
магле
и трамвајске звоњаве.
У мојим жилама за тебе тече
некаква бела крв,
нешто као чипка на твом рамену,
или укус твојих секутића у мојим длановима.
Нешто као пољубац
између две нечитке изгужване странице
некаквог на брзину написаног писма.
Или нешто као крв под ноктима
између две најшареније поњаве.
А о киши ти нисам ни рекао:
све ми је усне улубила.
Мало ме љубила.
Мало убила.
Раскорачен над собом,
данима сам зверао у своју запењену зеницу
као у намирисану каду.
Под кожом ми становала вретена.
Под теменом ми пластови блата
заударали на четири рата.
Можеш мислити како је било
кад уопште и нисам имао брата
у том граду
где су сваке вечери поново хтели
главу да ми украду.
Имао сам само безброј сулудих корака
од зида
до зида.
И натраг:
од зида
до зида.
Имао сам мало туђег смеха и плача
наталоженог на ствари.
И ону јесен,
ону најлепшу јесен на свету,
ону што мирише на кишу, као Циганка
кад жуте хаљине скида
и међу крошњама крвари.
Видиш како ти мене дивно не знаш.
Можда ја нисам ни трава.
Можда сам само напамет научио трчање
од породилишта до споменика
у некој панонској вароши
аустроугарског порекла.
У мени једно небо,
обешено за ноге,
виси као да спава,
а то је једино небо које не уме да спава.
У мени једно небо виси као застава
од ветра страшно отекла.
Воз тутњи.
Тутњи.
Учини нешто да ме бар твој град
не сретне
са топовима самоће
испаљеним у ова уста жива.
Надроби ми у грло птичја крила
помешана са хлебом.
Не блеји ветар узалуд тако жалобно,
ружније него стадо затруднелих оваца
у зору,
у дворишту кланице.
Точкови тутње.
Тутње.
А ребра су ми све више
две окрвављене ролетне
кроз које срце шикља
и руке ми полива,
као млаз вреле нафте
усијани вод трафостанице.
– O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il’ mi se čini –
svi ste kraj našeg rova!
Kažite – tu smo!
Kažite – jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
– Svi smo sa vama!
Al’ stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
– Napred, napred!
I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:
– Za nove dane – da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed –
napred,
napred!
…
Rođena zemljo, jesi li znala
– tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!
Nego da ne zatrpavam a i u losoj formi sam tek malo Crnjanskog za kraj:
Idem slobodno,
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.
Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.
Ostavljam bolnim osmehom san,
Da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
Na kom je dozvoljeno sve.
Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.
Или, што би Алекса рекао, на исту тему :)
МОЈА ОТАЏБИНА
Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Плави чуперак/ Мирослав Антић
Плави чуперак обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал има један чуперак плави
замислите где?
— У мојој глави.
Како у глави да буде коса?
Лепо.
У глави.
То није мој чуперак плави,
већ једне Сање из шестог „А”.
Па шта?
Видећеш шта — кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало-мало… па поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш — а све којешта учиш.
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш нокте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове.
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.
Сад видиш шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака — правог јунака
направи туњавка и неспретњака.
Товаришч Николаевич? Коториј ето дурак!
Pesma za gospodina “more”
Kotiraj more mome, more bre.
More bre, more bre aj odatle bre.
More, more, more, more,
sta je tebi more bre.
Eto durak, a sto to durak, more bre.
Tko tebja za durak skazal, more mome.
More bre, aj odatle bre.