Pesnik Revolucije na predsedničkom brodu
I Protokol
Trista bijelih košulja
(po tri komada za svaki dan).
Ne da ne biste bili gol
Neg tak vam nalaže protokol.
O gaćama da i ne govorimo.
(Od igle, za kravatu, do gaća
Protokol plaća.
Vama je za to odveć mala plaća.)
A što se tiče kravate
(uzgred – kažu vi ne ljubite odveć Hrvate)
Kravata treba da se sa kompletom slaže.
Tako Protokol nalaže.Imadete li dovoljno kupaćih,
za plažu?
Desetak recimo.
( I da ne budu
Kako bi se reklo mini.)
Kod vas je,
Tak mi se bar čini,
Običaj takov da se
ljudi kupaju u gaćama-
onima istim koje
na njima povazdan stoje.
I (o gaćama još samo ovo):
mijenjati ih sve češće
naročito ak uzimate učešće
na kakvom prijemu
(vi to ne kažete valjda na – premu,
tamo kod vas u Šumadiji, u Sremu?)
I nemojte Mu odveć stezati ruku.
I izbjegavajte krupne riječi.
One po Vuku.
Evo još nekoliko savjeta
(to držite poput zavjeta):
ne smije se pljuvat
ne samo po palubi
(to je i vama samome jasno)
neg niti u more
niti u vode oceana
čak i kad je vrijeme krasno,
jer treba ovdje, izvan uljudnosti,
računat na snagu vjetra
(od nekoliko stotina metara
u sekundi).
Imat ćete lakaja i tajnika,
i poseban (odjelni) toalet i tuš.
Tuširanje bar tri puta dnevno.
Što se tiče konverzacije,
treba da je (uglavnom) laka.
Što više anekdota iz nobe
(može poneka i sa
seoske mobe)
kao i sa Drvara i Visa.
Ne zalaziti u mutne vode
nacionalizma.
(Čuvati jedinstvo i brastvo
to je naše najveće bogatstvo.)
Ne pominjati nikako
Đilasa, Dedijera, Hebranga.
Držati se naprosto, svoga ranga.
O Staljinu – oprezno.
Trockog pominjati uz smiješak
prezrenja.
O živima se ne izlijetati.
(Sve se u politici iz dana u dan mijenja.)
Što se tiče javnoga mnjenja
to je vaša domena.
Novine, radio i cijela štampa.
Tekstove ćete davati meni.
Ne radi kontrole, neg rad pravopisa.
Bar što se tiče
Verzije ijekavske, latiničke.
Sve čuvati
kao najvišu (državnu) tajnu,
kao zjenicu oka.
Daklem: nikakova privatna trača
od našeg cijenjenog,
uglednog
itd.
Izvještača.
nikakove privatne bilješke
nikakova lična viđenja
nikakova indiskrecija.
Sve što je odveć lično
Ovdje je neprilično.
Sve što je iz posebnog ugla
uglavnom
izbjegavati.
Opisati s mnogo epiteta
jedino stav
držanje
glas
i oči
dok se palubom šeta.
Može i ruke.
Talase oceana
kroz koje lađa nam plovi.
Tropske noći.
Galebovi.
Zvijezde na nebu noćnom.
Brodske mašine u zamahu moćnom.
A On na palubi, na pramcu.
Trobojku – s petokrakom –
kako se vije.
I val koji po boku lađe bije.
Što se tiče pića,
može da se umjereno pije.
No uvijek sjesti nakon Njega.
I ustati nakon Njega.
Jesti učtivno, po protokolu,
Uz poneku anekdotu
Il basnu, o psu, vuku ili sokolu.
Zbog tropske vrućine trebat će vam
Unosit mnogo tekućine.
A zbog glasa
Što više sokova: naranče, ananasa.
I dosta limuna.
Pjesnička duša nije imuna
pred strojem flaša.
Ta svi smo ljudi,
pa i pjesnici!
Ne pišete pjesmice?
Piće ne trošite?-
Morat ćete malko uiskija
sa ledom.
To neće, vjerujte,
na nos da vam vam iskija.
O tome (treba li reći?)
u izvještajima niti riječi
(o piću i drugim nakanama)
S osobljem i mornarima
samo zvanično
i ništa lično.
Nikakova pitanja:
„Odakle si, baćo?“
(I tome slično.)
„Koliko do kraja roka?“
Il ponuditi mornara pića i soka.
Što se tiče lijepe književnosti,
Tu ne treba s primjerima
Ići daleko.
Prosto: pričat svježe i lako.
Klasike marksizma
citirat bez paroksizma.
I, naravno, pisce iz nobe.
Ćopića sad već može.
Al bez pretjerane hvale.
„Majku- Knešpoljku“ svakako znadete
naizust. Lijepo.
Recitirajte.
Gorkoga čim više citirajte.
Što se tiče Vaše osobne lektire,
nek vas nije briga,
na lađi postoji knjižnica
sa mnogo knjiga
iz svih mogućih oblasti:
lijepa književnost, slikarstvo,
geografija, istorije revolucija,
pjesnarice, marksističke stvari
nastanak narodne vlasti
kuvari.
Tu su, naravno, i vaše knjige
podvučene raznim bojama
crvenom, plavom, zelenom
(već prema
utvrđenom kodu)
tako da kad ih uzme u ruke
može steći o njima objektivnu sliku
bez po muke,
onako u mimohodu.
Mišljenja sam da Mu vaše knjige
nisu zadavale odveć velike brige
primite moja čestitanja.
Imate li još kakovih pitanja?
Ah da. Što se tiče krabova,
rakova, oštriga
(On voli to da troši)
morate bit na oprezi,
to je čitava nauka.
Stvar morate kod kuće vježbati
pod stručnim nadzorom jednog od
naših momaka.
Te su stvari uvjek svježe
ne morate se dakle bojati
trovanja il kvarenja stomaka.
S društvenim igrama kako stojite?
Šah, poker, biljar dama, kanasta?
Nažalost mali se fudbal
ne igra na lađi
(mada je upražnjavao i taj sport
s uspjehom
kada je
bio mlađi
i kad mu je dopuštalo dragocjeno vrijeme).
U redu za šah, zapisano je već.
Imadete li kakove kategorije?
Nemate?
Al niste ni neki pacer?
I, ponavljam, bez velikih kombinacija.
Otvaranja klasična.
G-4, F-4 i tome slično.
Ne navaljujte odveć na kraljicu,
ne stavljajte kralja
u bezizlaznu situaciju
ni odveć zamarati lovca
ni stavljati kule
na neprilično mjesto;
držati se što više piona
-ali ne igrati ni poput osnovca.
Pauze izmeđ poteza
ne treba da odveć traju.
Njegovo je vrijeme dragocjeno!
Konverzacija pri šahu
treba da bude prije svega
iz oblasti sporta i šaha.
Možete pomenuti pri tom
Nasera, Negusa, Šaha
iranskog i t. sl.
Pazite prilikom kartanja-
s kartama nema šale!
Gubitak plaćate iz svoga džepa!
(Osim pri velikom gubitku, koji prelazi mjeru.)
Tu se dakako vodi
žestoka bitka
nerava.
Odnos je neravan:
s jedne strane On,
čije se misli bave krupnim stvarima
(samo mu ruke učestvuju u igri)
njegove su misli
u Indiji u Iranu u Rusiji,
u Africi, u snježnim Tatrama.
A vi ste cijelim bićem i mislima
Kao u busiji
u – kartama.
Dame se ljube u ruke
ako su dame
gospoda se zovu mister i ser
tu nema nikakove misterije
Komrad i tovariš
samo drugovi iz Istočnog bloka.
Na stranicama ovog bloka
sve vam je ispisano
to izučite dobro,
tu ne smije nikako da se omane.
Dobro…
Plesati morate znati…
Dobit ćete učitelja plesa.
Ingliš, valcer, tango,
To vam uvijek zatrebat može
u velikom svijetu.
Ruke držati u blagom stisku
oko struka
u plesu je važan rad nogu
al igra i-te-ka-ko
ulogu i ruka.
Zube morate popraviti,
imamo vremena dosta,
i najboljeg dentistu (zubara).
Ako vam i poslije toga
zaudara iz usta
upotrijebite
vodicu
to treba samo da se uštrca,
pri ustajanju,
našte srca.
To važi isto i za noge.
Mijenjati sokne dva-tri puta
na dan
i prskati sprejom.
Otkloniti perut.
(Malo da se skrati kosa.)
Morat ćete se odvići također
čačkanja uha
i čačkanja nosa.
Od svoga ćete ordonansa
dobit dva-tri dezodoransa
za upotrijebit pod pazuho.
U jednu riječ: voditi
čim više brige
o higijeni.
Dođite sutra
u isto doba.
A sad vam evo spiska
tu je i trebovanje
idite kod našeg krojača
da vam uzme mjeru.
Držim vam pesnicu,
vama i vašem peru!
*
Nema na sve to razloga trošit rije…
Prosto , čovječe, nije
red u otmjenom društvu
a se po nosu rije
ili
kako se to kaže tamo kod vas
u okolini Čačka
ne smije
nos da se čačka.
I još ponešto iz bontona:
ne smije se…
(a, to san već reko,
Ne mari):
pljuvati štono kažu „po podu“,
niti s palube u more,
niti po brodu.
Ili , primjerice,
češljati si kosu
za stolom.
Zamislite si samo :
Vlas – u sosu.
Da, za danas, još samo ovo:
hoće kadikad od vrućine
i znoja
da se zalijepe gaće
između guzova
a to
čovjeku zna da zasmeta.
Hoću rijet:
ne smijete
taj problem rješavat niukom
slučaju rukom!
I, naravski, ne smijete
da se odveć glasno smijete.
To jest
a se razumijemo
smijete da se slatko nasmijete
ako je u pitanju nekakova šala
cijenjenog…
i tako dale,
al to ne znači
da treba da vam poteku bale
il štono se u narodu kaže
da vam se razvalu žvale.
Treba On da zametne temu,
Ondak ćete
na temelju toga
vidjet da l je stvar stroga
il je sve šala
našeg cijenjenoga…
i tako dale.
Visoki si gosti
volu da se šale.
Pogotovu oni
iz Istočnega bloka.
A proposto:
sve je to zapravo prosto,
al valja neke stvari znati:
Istočni drugovi
ljubu se u usta,
to ko da je upisato
i njin Ustav.
Nesvrstani se grlu
i jedno drugom u susret hrlu.
Zapadni su van
Vrlo uštirkani
ka da su progutali kolanc.
(Što reče, u šali, drug Dolanc.)
Oni se ne primiču odveć blizu puku,
pa ni rukovodstvu,
no samo pružaju ruku
(svi su oni isti)
pak je odmah povuku
ka da ćeš im je izisti.
No sve se ovo na vas ne odnosi,
to su njihovi, interni, odnosi,
no u diplomatiji
pogotovu kad je ona još mlada
tako rekuć od juče
mora čovjek vazdan učit
(znate kako je ono reko Lenjin)
… eto vidite.
Mora se čovjek malko pomučit
da bi bio dostojan
predstavnik svoje zemlje
i nacije.
Postoje tun razne mogućne
mahinacije.
Eto, neki van na primjer Rus
krkne jezičinu u usta
(kako to narod vulgarno kaže).
Šta van je, daklem, činit?-
I vi ga njemu na isti način!
Stisne li van ruku da se kosti lome?
Na isti način – dabome!
Štono kažu: oko za oko
zub za zub!
duboko za duboko,
čvrst stisak
za stisak grub!
Ili primjerice,
neki vas Englez (uzmimo) pita:
hau du ju du?
šta mu vi na to kažete?
E pa, vidite, nije!
U tome grmu leži zec!
vi mu kažete to isto:
hau du ju du?
A ne ko neki naši kad se sretnu
Pa stanu da se psuju
„di si, jebem li ti mater?“
Što se paka vjetrova tiče
(tu ne mislim na pasate),
treba naprosto suspregnuti crijeva.
(To je ka što dođe čovjeku spontano
da zijeva,
kraj logorske vatre
kad mu se zadrijema)
daklem:
ni naglas niti
profunjariti
neki prdež,
što je, gledano iz aspekta okusa
u fokusu pažnje;
još gore: sve to ostaje u zraku!
Najbolje je, ako drugog rješenja nema,
izići diskretno
i zadržati se tamo što dulje,
a ne ko što rade neke hulje
prnu vani
pa odmah uniđu
(umjesto da puste ovdje goluba
Pa da ondak iziđu na palubu).
Nježnije nježnije nježnije.
(Ne, nije to Lenjin
to je parafraza.)
Ova vas staza
vodi pravo na put
a tamo vas čeka limuzina.
(Za sebe, idući pošljunčanom stazom prema kući,
melanholično) :
Opalo je lišće
Uskoro će zima.
A On voli tople predjele.
(1986.)
javniservis.me 
Evo najnovije začkoljice o Nobelu:
http://www.business.hr/hr/Naslovnica/Funbiz/Kladionicarske-spletke-oko-Nobela-za-knjizevnost
Da li ste vidjeli da je Nikolaidis dobio neku, kako rtcg rece, ogromnu nagradu, zna li ko sto blize o tome, osim RTCG-a? Da nije opet neka zaejbancija?
Brussels, 11 October 2011 – The winners of the 2011 European Union Prize for Literature, which recognises the best new or emerging authors in the EU, were announced today at the Frankfurt Book Fair. The winners are: Kalin Terziyski (Bulgaria), Tomáš Zmeškal (Czech Republic), Kostas Hatziantoniou (Greece), Ófeigur Sigurðsson (Iceland), Inga Zolude (Latvia) Iren Nigg (Liechtenstein), Immanuel Mifsud (Malta), Andrej Nikolaidis (Montenegro), Rodaan Al Galidi (Netherlands), Jelena Lengold (Serbia), Ciler Ilhan (Turkey), and Adam Foulds (United Kingdom). See below for details of the winning works. Each winner gets € 5 000 and the opportunity to have their book translated into other languages to boost its cross-border appeal.
http://www.euprizeliterature.eu/node/139
http://www.cafemontenegro.com/index.php?group=22&news=203564
Има у ЦГ неколико изванредних младих писаца, чије списатељство је неупоредиво квалитетније од Никлондруидисовог. Један од њих је Бокељ Никола Маловић. Наравно, он не може очекивати никакву државну подршку, кандидатуре с ових простора, итд, јер има једну ману: српске је националности.
Trend osvajanja prestižnih svjetskih nagrada od strane balkanskih „stvaralaca“ se nastavlja.
Nakon nedavne grandiozne, pompezno najavljivane i svakako krvlju i znojem zarađene Nobelove nagrade za književnost dodijeljene „starosrpskom“ piscu Dobrici Ćosiću – puno suptilnije, s više skromnosti na koju smo svi već i navikli, obaviješteni smo o današnjem isto toliko sjajnom uspjehu „novocrnogorskog“ savjetnika predsjednika Skupštine – Andreja Nikolaidisa. Naime, mladi-po zanimanju KV kuvar, danas je izabran za dobitnika „nagrade Evropske unije za književnost za najbolje prozno djelo u proteklih pet godina“, za roman “Sin“, javio je onaj „Javni servis“.
Iako, evo kako vidimo iz Vladimirovog posta, niđe se tih pet godina ne pominju i Andrej je samo jedan od mladih, nagrađenih kjniževnika. Toliko o profesionalnosti i istinama s onog „Javnog servisa“.
Kao prilog rubrici Književnost evo i odlomka iz tog nagrađenog, naravno kako smo takođe navikli od člana Savjeta Crnogorskog Narodnog Pozorišta (koji iako prima platu, otvoreno prezire pozorište u odnosu na film i u isto nikad ne ulazi), do srži perverznog djela „Sin“:
„……Bezočnost prosjaka nema granica. Oni su ljudi koji neprekidno od nas zahtijevaju sažaljenje, iako nemaju sažaljenja za druge. Ponašaju se kao da u svemiru ne postoji nesreća osim njihove…
….. Prebrojao sam ih: muškarac, dvije žene i petoro djece, kojima je bilo nemoguće odrediti rod. Čitava porodica ubogih, pomislih. Valjalo je bježati odavde. Jedna od žena na leđima je imala kvrgu veličinemirror balla u prosječnoj diskoteci. Lice druge bilo je umotano u krvavim flekama ukrašene zavoje. I jedna i druga imale su manjak udova – po jednu ruku i nogu manje, reklo bi se na prvi pogled, pomislih. Pa ipak, njihov anatomski minimalizam nije podrazumijevao brisanje osjećaja za lijepo, koji sam pronašao u izvjesnoj skladnosti njihovih figura, nekoj vrsti pragmatične simetrije, kako sam tada pomislio. Ženama je nedostajala po lijeva ruka i desna noga, što će reći da su imali po desnu ruku i lijevu nogu, tako da su se u njihovom tijelu ukrštali dijagonalno prisustvo i dijagonalno odsustvo udova….
….Sada kada su mi se približili, vidio sam da im ni otac nije čitav. Čovjek nije imao ruke od laktova naniže. Nedostajale su mu još uši i nos, što je na neki način bilo pravedno, jer što bi, onakav bez ruku, radio kada poželi čačkati nos ili malim prstom čistiti uši? Nešto mi i šepa, mislio sam. Noge su mu, činilo se, bile prebijene i u obliku slova X. Opet dvije dijagonale, zapazio sam. Djeca su, kao što biva, u sebi objedinila očeve i osobine majki. Sva su izgledala isto: crna, prljava, svijetlih krmeljavih očiju. Bilo ih je moguće razlikovati, osim po tjelesnim nedostacima. ….
….. K tome, prosjaci beskrupulozno eksploatišu svoje fizičke nedostatke. U Podgorici, na semaforu kod željezničke stanice, Ciganin mi je kroz otvoreni prozor automobila ubacio svoju osušenu nogu. Nisam ga primijetio kada mi se približio, oslanjajući se na štake. Sa hladnokrvnošću atentatora provukao je nogu kroz prozor i stopalom koje je smrdjelo kao kuga me udario po licu. Naglo sam otvorio vrata i odbacio ga u drugu traku, pravo pred kamion koji se upravo zaustavio na crveno svjetlo. Uz malo sreće, gada sam mogao gurnuti pod kola u pokretu. Nevjerovatnom brzinom se podigao na štake i proklinjući ponovo krenuo na mene. U kolima sam srećom imao limenku coca-cole, kojom sam ga pogodio pravo među sitne, zle oči. Drugi put je pao kako treba….“
U nadi da će neko konačno upaliti svjetlo, grubim drmusanjem nas probuditi iz košmara u koji smo svojom voljom zaglavljeni, pozivam vas da sirenama i zastavama proslavimo i ovaj uspjeh mlade crnogorske socijaldemokratije. Do tada, ili dok neko ponovo ne donese plavu pilulu, svi zajedno možemo još jednom pokušati da savijemo kašiku mislima.
Ево понешто о изузетно даровитом писцу из Херцег Новог кога сам поменуо:
“…Већ својим првим романом („Лутајући Бокељ“, 2007), Никола Маловић (1970) показао је како има потенцијал да се великим словима упише у пребогату историју српске књижевности. Три године касније, обајвљујући збирку прича „Пругастоплаве сторије“ (2010), потврдио је како су стваралачка инвентивност и национална и друштвена одговорност једнако важни састојци вредне литературе. „Још увијек мислим на српском…“, та кобна реченица, без које је немогуће разумети лутање Бокеља, учинила је да овај писац из Херцег-Новог постане невидљив за Подгорицу, али и непожељан за Београд, који ће га, 2010. године, вољом културних власти протерати из српске књижевности, смештајући по библиотекама његова дела, срећом краткотрајно, на полице црногорске литературе. Ипак, читаоци су, као и највећи део књижевне критике, препознали Маловићев дар, искреност и интелектуално поштење, о чему сведочи и податак да је „Лутајући Бокељ“ до сада доживео шест издања, да је продат у преко 10.000 примерака, да је добио бројне награде („Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, „Мајсторско писмо“, „Лазар Комарчић“), те да су Маловићеве приче објављиване на руском, енглеском, пољском и бугарском језику. То је можда и највећа награда за човека који је своју егзистенцију, и духовну и материјалну, нераскидиво увезао у чвор са књигом – Маловић је, наиме, и оснивач херцегновске „Књижаре Со“ која је званични настављач најстаријег бококоторског класичног књижарства (самим тим и оног с простора Црне Горе)…”
Što neko reče, veliki Kiš za malog Dobricu!:)
kiš je kralj, nije ka one podguzne režimske buve ka andrić, krleža, nikolaidis i slično.
što se tiče nikolaidisa – sjajan je pisac, baš fenomenalan. s tim što u crnu goru postoji gomila ljudi koji bolje pišu, čisto smo rasadnik nevjerovatnih talenata, ali ti ljudi ne mogu doć nared niti se afirmisat od režimskog monopola koji se stvara preko balšice i klape.
ne radi se nacionalnoj segeregaciji ka što spočitava perfect stranger koji bi i u priču o fikusima ubačio srpstvo – u skladu sa mafijinom agendom o srpsko-crnogorskoj polarizaciji (ka što je npr mladi umjetnik, srbin šarić bio onemogućen da izađe na svjetsku scenu), nego o režimskom monopolu na one koji se ljepše mogu uvuć mafiji, i koji su dio hobotnice, ka što je grk(valjda?) Nikolaidis.
Ovaj Nikolaidisov odlomak je genijalan:
“Uz malo sreće, gada sam mogao gurnuti pod kola u pokretu. Nevjerovatnom brzinom se podigao na štake i proklinjući ponovo krenuo na mene. U kolima sam srećom imao limenku coca-cole, kojom sam ga pogodio pravo među sitne, zle oči. Drugi put je pao kako treba….“
Znači, radi se o čistoj ironiji koju treba razumijet. Nijesam čita ovo djelo, ali prepostavljam koji je kontekst, sautparkovska ironija recimo, kao fantastičan književni alat da se ispriča veća priča. I potpuno je nevjerovatno da je ovaj lik bolji sto puta u romane nego u priče.
A nagradu je dobio kao dio nekih igara kojom se Cg Mafija gura sve nogom u dupe u EU. Od Evropske unije ravno.
wawy 11. Oktobar 2011. – 16:54 u 4:54 pm kaže:
kiš je kralj, nije ka one podguzne režimske buve ka andrić, krleža, nikolaidis i slično
Kakvo dogmaticno,komunisticko poimanje knjizevnosti,odnosno knjizevnika.Kakva sirovina,ovaj wawy.Samo su komunisti-dogmaticari ovako prozivali Andrica i Krlezu.Ali,morati cemo priznati i originalnost:samo je wawy prislonio Nikolaidisa uz Krlezu i Andrica.
Baš sam sirovina… a ti si debil, naručeni. Stvarno ne treba puno mudrovanja da se svati da su ovi ljudske nule. Andrić je šurova sa nacistima, glasa se nije čulo da protestuje protiv logora, Udba ga je izbrisala sa slike đe se potpisuje pakt a đe i on prisutan, pisa je Stojadinoviću plan kako proćerat Albance s Kosova, glasa nije puštio u vezi Golog otoka ni poslije sto godina od toga… Znači, nula prekrižena. Krleža je cio rat proveo šaputajući s Pavelićem, pa se poslije sliza sa Udbom, sa svima je bio dobar.
I te ljudske ništarije da upoređujem s Kišom koji je diza glas i protiv onakve diktature, i protiv Golog otoka i najvisočijih funkcionera Udbe, itd….?? Ne pada mi napamet.
wawy radi punom parom, hej, hej!
pozdravljam!
Perfekt, Malovic jeste odlican pisac i jeste da pise na srpskom i da to naglasava, kao sto sebe smatra Srbinom i to naglasava i to mu niko ne zamjera(predpostavljam), barem u Herceg Novom koji je vecinski naseljen srpskim stanovnistvom, ali ono sto mu ja zamjeram kao neko ko voli da cita knjige pisaca svih nacionalnosti ex Juge, to je izbor knjiga u njegovoj knjizari So…u kojoj je nemoguce kupiti knjigu od nekog hrvatskog ili crnogorskog pisca. razlog???
Не знам заиста, то треба њега да питате. Ако је тако, то јесте необично.
Jedini crnogorski pisac mladje generacije za kog mislim da je odlican jeste Ognjen Spahic, mada ne volim kad me dobri pisci razocaraju kao ljudi.
Ove ostale ne bih karakterisao. Navedeni odlomci Nikolaidisovog Sina nisu ni za nagradu kakve mjesne zajednice, po literarnim kvalitetima. Sto ne znaci da nema potencijal, mada je i on odavno razocarao na ovom drugom, bitnijem planu.
Reblogged this on batabatic.