Tekst je objavljen u knjizi “Političke sveske”, izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001 ,a napisan je 20. avgusta 1955. godine. Pekićev tekst i poslije bezmalo 60 godina zvuči gotovo nestvarno tačno. Izgleda da nije samo do njegovog briljantnog uma, nego i do otužnog sistema, koji u ovih šest decenija na polju obrazovanja nije napravio gotovo nikakav pomak.
Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.
Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.
Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj, a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.
Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina “POLITIKE” (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.
Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.
Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?
Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.
Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.
Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost – koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.
Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha…
Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!
Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)
Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.
Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.
Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.
Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!
Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.
Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!
javniservis.me 
Sramno je da nijedna ulica u ovom gradu, niti jedan trg ne nose ime ovog genijalnog čovjeka. Pekić je pisac slobode, protivnik svakog totalitarnog režima. Ono što se desilo 1945 desilo se i početkom 90’. Uništena je građanska klasa, došli su divlji i primitivni. Kao što sam jednom rekao, u okviru Komunističke partije postojao je sukob između retrogradnih i progresivnih snaga, liberala i konzervativaca. Ti retrogradni elementi su zatvorili jednog Pekića, a na žalost dolaskom Miloševića na vlast potpuno su pobjedile ove retrogradne, konzervativne snage.
Čitajte Pekićevu Atlantidu!
Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla!
„Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“
Fenomenalno! U svim institucijama, u svim javnim, polutajnim, tajnim organizacijama, postoje djeca duha i djeca sperme. Ovih drugih je mnogo više. Planeta zemlja je 1750 godine imala 500 miliona stanovnika, a 2000 godine 6 milijardi. Šta smo imali 1750? Industrijsku proizvodnju, masovnu proizvodnju čaša, flaša, te masovnu proizvodnju ljudi – printova, onih koji duh nemaju, koji teže programu, koji nemaju kapacitet da budu slobodni i prosvetljeni. Samo mali broj ljudi sobom nosi sjemene ideje, originalna rješenja, to su djeca duha. Drugi žive po modelu copy-paste i teže sigurnosti.
“potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost – koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.”
I to prije skoro 60 godina. Sasvim je svejedno da li će neka musava džada nositi njegovo ime ako ga niko nije čitao ni razumio. Crnogorsko svojatanje Pekića i Kiša liči na zabadanje zastavice na Mars, osim što za ovo drugo treba znanja i vještine.
Mislim da je gospodin Milo Miško Đukić upravu, a kada govori o “hemijskim isparenjima” ovog tla koji su stvorili jednog Njegoša, Teslu… pa i Pekića naravno. Možda je prikladniji termin “alhemijska isparenja”.
Zanimljivo je posmatrati sve te nezavisne intelektualce, profesore i profesorese, koji se grlato zalažu za ljudska prava, a gdje su bili prije 30 godina, kada su bili dio upravo političkog sistema koji je zatvorio jednog Pekića. To su novi kontrolori, koji polako nameću nove sofisticirane vidove kontrole.
Interesantan tekst. Polazi od pretpostavki sa kojima se uopste ne slazem a dolazi do onoga sa cime se potpuno slazem. Prvi problem naseg obrazovanja je kolicina koja je pretpostavljena kvalitetu.
Mozes li ovo malo objasniti, bas me zanima?
Fantastika mojih knjiga nije bila puka poetska fikcija, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi. – Borislav Pekić
Život se ne menja ako ostanemo u istom koordinatnom sistemu, menja se samo krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u – drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu. – Borislav Pekić
Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu sva su vrata lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći “na Tibetu”, a mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika.
Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje … Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti — novo. – Borislav Pekić
pekic zasluzuje da mu se ime ne spominje i da ga ostave na miru onima koji ga citaju i razumiju bez parola i linkova.
Callao y Arenales kaže:
27. August 2013. – 12:37 u 12:37 pm
Crnogorsko svojatanje Pekića i Kiša liči na zabadanje zastavice na Mars, osim što za ovo drugo treba znanja i vještine.
odgovor
brao kaljavko, ma znam ja da ti znas da ja znam da znas.
Zashto jedan umjetnik nebi na jedan nacin bio pomalo svaciji a na drugi nacin samo svoj? Umjetnik je individualac koji ima bekgraund. Jedan narod nije ni losh ni dobar jer ga cine mnogo individualnosti dobrih i loshih.
kad cistis usi stapicem prestani da upires kad pocne da boli i krvari, unistavas bekgraund i skjamu onu koja sve ot cuva sve na jednom mjestu.
Tragedija nesrećnog naroda je što nikad nije prepoznao i pošao za svojim genijem.
Mnogo je vrsnih genija i vizionara prestalo da sebe zahebava pripadnoscu malim neuspjesnim narodima i preshli su u brojnije i uspjeshnije. U Srbe. Andric, Selimovic, Kuscurica…
Puno bi toga bilo shvatljivije i prostije da su mali narodi poslushali genije i da su se samoukinuli…ili je, mozda, bilo bolje da su se geniji samoukinuli; narod nebi mora nagadjat shta je pisac htjeo da kaze.
laufere, ne cisti dupe stapicem ili bar pazi na redosljed – ushi pa dupe.
Borislav Pekić: ČOVEKOVA SLOBODA
Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Square-u, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju.
Znači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.
Čovek koji je naviknut da ne gazi travu, čak i ako nije Nemac, može upropastiti revoluciju zato što se ne usuđuje da pregazi travnjak isped predsedništva vlade.
Ništa tuđu imovinu više ne štiti nego višegodišnje usklađivanje našeg moralnog osećanja sa svim sumnjivim načelima da je ono što je tuđe – nepovredivo.
U kapitalističkom svetu samo duševni bolesnici uspevaju da se uistinu oslobode tog uslovnog refleksa, svi ostali imaju grižu savesti koja se savlađuje na razne načine, pre svega bekstvom od policije.
Ljudi umiru u penziji brže ne zato što su stariji, pa je na njih došao red, već zato što je ono zašta su celog života programirani postalo besmisleno, neprimenljivo, uzaludno.
Svaki deo je ostao isti, a zadatak se promenio. Računar koji je programiran da rešava saobraćajne probleme u velikom gradu, ne može vam dati nikakav pametan odgovor kad od njega tražite da vam dekodira hijeroglife.
Čovek koji je programiran za rad ne može nikad uistinu da se odmara. Sve su naše navike, običaji, pa i mnogi od našeg mišljenja specijani programi kojima smo nahranjeni ne samo od vlastitog detinjstva ili detinjstva humanog sveta kroz njegovu znanu istoriju već od biološke istorije koja nam nije dokučiva.
U nama ima više, daleko više, robotskog nego slobodnog, a slobodno najčešće dolazi na svoje kad se ono što je robotsko u nama pokvari u vremenu krize, preokreta, straha i duboke patnje.
Samo živeti u stalnom paklu da bi čovek bio uistinu slobodan, cena je koju bi malo ko platio. I naš strah od robotske budućnosti i civilizacije, ne potiče od susreta s nečim nepoznatim i nepredvidljvim, već od podsvesnog prepoznavanja nečega što i sami s velikim uspehom praktikujemo.
Odlomak iz dnevnika, 1984. godina
http://www.6yka.com/novost/41671/borislav-pekic-covekova-sloboda-