Kakva stoka: Ne, ovdašnji stanovnici nijesu stoka, oni su najcrnje i najsramotnije račundžije i interešdžije koje sam ja ikad sreo u životu! I zato sreće ođe nema, a ja lično ne vidim ni najmanji osnov da nje ikad bude. Zašto? Jer to nije želja narodna, pričali mi što gođ hoćemo!
Slavko Perović je nezgodan sagovornik. Svjedok jednog vremena, prošlog, koje mnogi žele da izbrišu, da ugase, da unište. Kako oni u crnogorskoj vlasti, tako i mnogi iz opozicije. I jedne i druge Slavko podsjeća na ratove koji su vodili, na zločine u kojima su učestvovali, na bogatstvo koje su stekli.
Dok su oni, ogromna većina, marovićevski sprovodili takozvani rat za mir i kidisali na Dubrovnik, Perović i Liberali su na Cetinju, uglas, vikali ono što nikada nećemo zaboraviti, što će zauvijek ostati dio narodnog pamćenja: „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam, Dubrovniče”.
Nije patetika – da nije bilo njega tih dana i godina, dok su Đukanović i Bulatović huškali, da nije bilo Slavka – kao narod bismo izgubili obraz. Potpuno nestali u mraku rata. Totalno zabasali u ambise propagande. Izgubili i trunku nade da može drugačije, da može pravedno, da može bez oružja. Danas nam oštro, bez ograda, do kosti iskreno i direktno, poručuje da može bez mafije, bez lopovluka, bez tajkuna, bez poltronstva – da može i mora bez Đukanovića i njegovih, ali, kao da ga ni sada ne čujemo. Kao onda, devedesetih.
Pričam sa njim o nama – gdje smo bili i gdje idemo, zašto Crnogorci i Srbi ćute i saginju glave, ko je kriv za našu dvodecenijsku nesmjenjivu vlast, kako izaći iz kruga zla.
Kada pogledate u Crnu Goru danas, dvije decenije nakon osnivanja Liberalnog saveza, dvije decenije od početka vaše borbe za zdravo društvo, dvije decenije nakon ratova i razaranja, na što vam liči ova zemlja?
– Milo Đukanović je, radeći po velikosrpskom Miloševićevom planu, definitivno ubio i zakopao Crnu Goru. U odnosu na nju ostvaren je velikosrpski Miloševićev projekat zbog čijeg je izvršenja, do tada potpuno nepoznati Milo Đukanović, bez ijednog jedinog dana radnog staža, a u svojoj dvadeset devetoj godini, dobio na poklon mjesto crnogorskog premijera! Sama ta činjenica da jedna osoba besramno zajaše mjesto premijera, i to bez ikakvih kvalifikacija i iskustva, i to još u onim paklenim uslovima počinjanja Miloševićevog zločinačkog ratnog razaranja Jugoslavije, jasno i bez greške poručuje da se kod takve osobe radi o najvećoj dubini ljudskog nemorala, što se proteklih dvadeset godina svakodnevno javno dokazivalo i potvrđivalo Đukanovićevim svakodnevnim djelovanjem. Osim što je vođa crnogorske mafije, Đukanović je i najveći velikosrpski agent u Crnoj Gori. On radi po nalozima CIA na utapanju Crne Gore u Srbiju što se vidi i u najnovije vrijeme, đe nestanak Crne Gore dolazi kao nadoknada Srbiji za vječno izgubljeno Kosovo. Šira suština je da se BiH, Srbija sa Crnom Gorom i Makedonija povežu u jednu cjelinu čime će biti ostvaren Miloševićev – CIA jedinstveni plan o stvaranju Velike Srbije pored već stvorene Velike Albanije. Srbija će biti nešto manja nego što je bilo planirano, u njoj neće biti hrvatskih teritorija na koje se bilo vojno kidisalo, ali ipak – biće to Velika Srbija!
Današnja Crna Gora nema nikakve energije pobune, niti patriotizma, i u tome je ogromna razlika ove današnje i one Crne Gore koja je imala neopisivi Liberalni savez, višegodišnju trajnu pobunu, i mene lično kao svoju ogromnu, ali i posljednju šansu. Umjesto da se oslobodi mafije, Crna Gora joj se sva prodala. Danas, ona nema i ne želi nikoga novog, ona hoće i želi da ostane trajni Đukanovićev privatni posjed stečen neviđenom, otvorenom, i bezočnom Đukanovićevom otvorenom pljačkom. Upravo ta činjenica čini današnju sudbinu Crne Gore kataklizmičnom. Takođe, ovdje živi strahotno i totalno neobrazovan narod, i narod kojem je zakon – bježanje od istine!
Mnogi pripisuju Milu Đukanoviću zasluge sticanja crnogorske nezavisnosti i očuvanja mira za vreme ratova. Kakav je Đukanović državnik i kakav će ostati u istoriji Crne Gore?
– Naravno, sve je to projektovana udbaška laž. Đukanovića je na vlast dovela Miloševićeva policija januara 1989, a Đukanović je, osim totalnom izdajom Crne Gore, vlast dobio na povjerenje, zahvaljujući činjenici da je bio otrovni i ekstremni velikosrbin, ratni huškač, i jedan od moćnih organizatora rata. On je Crnu Goru naćerao na rat, on je tamo gurnuo, on je svakodnevno i na sve četiri strane emitovao grozne ratnohuškačke velikosrpske laži i poruke, on je gurnuo Crnogorce u zločin napada na Dubrovnik, ali i na druga jugoslovenska bojišta, on nije očuvao mir, naprotiv, on je sa svojim vođom i učiteljem Slobodanom Miološevićem organizovao rat i definitivnu propast ne samo Crne Gore nego i one Jugoslavije. U svojoj biti on je vampir najmračnijih sotonskih slojeva crnogorske prošlosti. Đukanović je kao političar gori od svake duple nule, on političar nije, on je zločinac i mafijaš. Čista je laž da je on donio Crnoj Gori ovu lažnu nezavisnost. Ta ideja je javno, i od strane užasnog velikosrbina, ukradena od crnogorskih liberala da bi bila mafijaški uništena. Ništa drugo! On je želio da Milošević ostane beskrajno dugo krvavi diktator kako bi, u odnosu na njega, on, takođe diktator, glumatao demokratu i reformatora. Đukanović nije htio pobjedu na referendumu za nezavisnost nego je planirao poraz i na njemu svim silama radio, kako bi, po ko zna koji put, poslije poraza obećao novi referendum, ali tek za desetak godina tokom kojih bi se i dalje razvijala njegova mafija i pljačkaški krvavo cvjetala njegova diktatura. Đukanović je najmračnija i najgnusija osoba ovog mračnog dijela najnovije crnogorske istorije koja spada u red njenih najsramnijih decenija. Svo zlo Crnoj Gori, ali i regionu, kao vjerni i debelo plaćeni sluga Miloševića, on je donio.
Nikada nijesmo smijenili vlast u istoriji, a to je osnovni predznak demokratičnosti neke države. Da li postoji mogućnost da se to dogodi u skorijoj budućnosti i koji je vaš recept za to?
– Rekli ste činjenicu koja potvrđuje kao istinu i sve što sam već rekao. U Crnoj Gori patriotizma niti želje za Slobodom – nema, sve je to ubijeno planiranim Đukanovićevim razaranjem Liberalnog saveza kao po Đukanovića i CIA opasne i reginalno vodeće patriotske, demokratske i državotvorne stranke, i nema nikakve šanse da se crnogorski patriotizam i želja za Slobodom i demokratijom vrate u neko dogledno vrijeme. Svi mediji u Crnoj Gori, i sve političke stranke i institucije bilo državne ili lažno nezavisne, u punom su ličnom vlasništvu Đukanovića i njegove mafije, ona je njihov jedini gospodar, a ovi lažni opozicioni političari su debelo krišom plaćene i podatne Đukanovićeve lutke na koncu. Da nije tako, sve bi opozicione stranke odavno već bojkotovale parlament, izašle ne samo iz njega nego i iz svih državnih institucija, i izveli narod na ulice, jer samo to i ništa drugo, samo to mijenja stvari u Crnoj Gori, samo to ruši Đukanovića i njegovu mafiju, a sve u skladu sa jednim starim grafitom: „Otpor, stoko!” Ne, ovdašnji stanovnici nijesu stoka, oni su najcrnje i najsramotnije račundžije i interešdžije koje sam ja ikad sreo u životu! I zato Sreće ođe nema, a ja lično ne vidim ni najmanji osnov da nje ikad bude. Zašto? Jer to nije želja narodna, pričali mi što gođ hoćemo!
Zašto ovaj narod ćuti dvije decenije?
– Dok je djelovao LSCG, najveći dio naroda nije ćutao, ali je djelovanjem mafije i lažnih „dukljanskih” intelektualaca pod udbaško-mafijaškom komandom Jevrema Brkovića i Miška Perovića, sveden na nemoćnu manjinu. Narod je satrven i dvjema stravičnim diktaturama. Prvom Karađorđevića, u kojoj je umjesto nastavljanja vjekovne Slobode dobio diktaturu i izgubio sve: državu, svetu dinastiju Petrović – Njegoš, svoje ime, vojsku, svoju naciju, svoju autokefalnu crkvu, svoje zastave, svoju istoriju, svoje bitke, svoj jezik, svoju kulturu… on je prošao kroz etno i kulturocid koji je sprovela fašistička velikosrpska vlast Karađorđevića, i od toga se nikad izvadio nije. A sve je rađeno pod izgovorom da su Crnogorci najveći Srbi i da su uopšte Srbi, što je jedna od najvećih i najočiglednijih velikosrpskih izmišljotina i laži ikad plasiranih od njihove strane na teritoriji Evrope! Onda su došli rat, Tito i Draža, a u Crnoj Gori je nastalo užasno međusobno ubijanje.
I pored toga što ni Tita ni Dražu niko nikad u Crnoj Gori očima nije vidio, pa je onda došla Titova diktatura koja je najbleđe i samo formalno vratila Crnogorcima naciju i državu, ali je tu „državu” koristila bez ikakvog sadržaja, crnogorstvo je, suštinski, od strane komunista bilo nanovo – zabranjeno! Takođe, komunisti su planski zadali Crnoj Gori definitivan udarac hitnim seljenjem svete prijestonice iz Cetinja: petovjekovnog slobodarskog, državnog, crkvenog, političkog, vojnog i kulturnog crnogorskog središta, ali i baštinika prve crnogorske države Duklje, pa zatim Zete, u Podgoricu koju su, zbog odbrane svojeg zločina nazvali – Titograd!
Na pitanje: zašto je takav zločin uništenja svete prijestonice, neregistrovan niđe drugo u Jugoslaviji ili Evropi, ipak urađen u Crnoj Gori, odgovor se zna – bez svetog Cetinja, Crne Gore – nema, odakle vatra kad se ognjište ugasi? Bio je to užasni velikosrpski čin, a crnogorski komunisti bili su prepuni velikosrba među kojima se najviše isticao Blažo Jovanović sa Milovanom Đilasom, partijskim zaštitnikom i ideologom ključne velkosrpske laži o navodnom srpskom porijekliu Crnogoraca! Bili su tu na istom izdajničkom poslu i mnogi drugi. Sve ovo objašnjava Đukanovićevo definitivno ubijanje Cetinja i to bez obzira na činjenicu što mu je vraćen status prijestonice, ali lažne, tačno kako je Đukanović sa svojim velikosrpskim timom to i želio.
Kolika je uloga međunarodne zajednice u nesmjenjivosti crnogorske vlasti? Ko u tim internacionalnim krugovima najviše podržava aktuelnu vlast, a ko bi želio da joj vidi leđa?
– Samo budala može da ne vidi kako iza Đukanovića, kao i iza projekta ratnog uništenja Jugoslavije, stoji CIA i tajna američka politika! CIA je glavni temelj Đukanovićeve mafije, ona sa njome komanduje, ona Đukanovića usmjerava. Ovo se odnosi i na sve druge balkanske, i ne samo balkanske mafije. Odatle Đukanoviću moć, odatle kobna činjenica da su sve „nove” vlasti nastale raspadom Jugoslavije, da su mafijaške, da su se napljačkale, obogatile, prodale svoje države u bescijenje strancima i da su najveći novi zločinci postali, ne samo vodeći političari nego i sama „elita” u novonastalim i tragično smiješnim novim „državama”. Pa molim vas, kako je moguće da su u Hagu, opravdano naravno, jedan Mladić i Karadžić, a da tamo nije završio jedan Dobrica Ćosić ili jedan Veljko Kadijević, ili jedan Milo Đukanović? To sve razotkriva! Rušenje Jugoslavije bio je najdublji i dugo planirani američki cilj, a suštinski antievropski čin, taj američki antievropeizam je samo njegovo jezgro, njemu služi i Milo Đukanović.
Jedan od uzroka takvog razvoja Zla uništenja Jugoslavije je neosporna činjenica da je Jugoslavija bila uspješna multikonfesionalana i multinacionalna federacija koja se lako mogla transformisati u uspješnu demokratsku državu. U tome poslu je pokojni i sjajni Ante Marković, od strane Amerike, namjerno i brutalno spriječen! Amerikanci lude i od same pomisli da Evropi pođe za rukom da postane uspješna multinacionalna, multikulturna i multikonfesionalna zajednica naroda, odatle i potiče njihova suluda anitislamska politika, planirana naravno. Eto, u tome je tajna koja to zapravo i nije, eto zbog toga Đukanović još dugo, dugo, padati neće! Dodajte tome da Crna Gora nije zemlja otpora, nego zemlja prodanih i korumpiranih duša i interesa, i to vam je to!
Šta mislite o Socijaldemokratskoj partiji?
– Od samog njenog nastajanja pod dugo i dugo godina uspješnim crnogorskim „biznismenom” i teškim milionerom Žarkom Rakčevićem koji se odmah odvojio od mafijaškog sluge profesora Ljubiše Stankovića dugogodišnjeg mafijaškog rektora, pa sve do današnjeg i dugogodišnjeg njenog „predsjednika” Ranka Krivokapića, SDP je bio i ostao tek samo jedan u čitavom nizu očiglednih mafijaških mehanizama u Crnoj Gori. To je vječiti i lažni koalicioni partner Mila Đukanovića, i to godinama i godinama, SDP blage veze sa socijaldemokratijom nema! Suštinski – on je isto što i mafijaški DPS. Zato sam ja odavno nazvao mafijašku vlast u Crnoj Gori njenim pravim imenom: DP (SS) DP, vlast koju reprezentuje trojac Đukanović-Marović-Krivokapić.
Ove dvije „partije” to nijesu, one su mafijaške organizacije i ništa drugo. Malo je reći da je uloga Krivokapića i SDP sramna, ona je kriminalna, ona zahtijeva izvođenje pred sud i teške, najteže kazne, kao što je u Srbiji, da je Srbija srećnija, ista sudbina morala da zadesi i Miloševićevu stranku, i Mirin JUL, i srpske radikale, a sve kao pokretače ne samo ratnog zla u bivšoj državi nego i pokretanja kriminala kao takvog, ali… Krivokapić zna da će ipak, jednog dana, Đukanović pasti i slomiti se, a da bi ga on, prihvatljiv i poželjan za CIA, mogao naslijediti, to je njegov plan i san, u tome je bit ove priče koju ispričah. Inače, svaki član SDP je, baš kao i svaki član DPS-a, potpuno korumpiran, svi drže visoke i moćne pozicije u mafijinoj strukturi ili im se nadaju.
Kakva je crnogorska opozicija? SNP, NOVA, Pokret za promjene?
– Sve je to Udba, sve su to Udbini projekti i udbina ostvarenja. Pri ovome ja ne optužujem najveći dio njihovih članova, oni mogu biti u zabludi, ali ja nikako ne. Najveći saradnik Đukanovića je uvijek bio SNP sa pređašnjim, ali i sadašnjim njihovim stvarnim liderom Peđom Bulatovićem kao i današnjim gluma-guma-liderom Milićem. Đukanović jednostavno naruči i plati ponašanje SNP i to se na tanjiru javnosti servira, uvijek je to tako i bilo. U istoj ulozi je velikosrpska Amfilohijeva SPC u Crnoj Gori, ali i crnogorska CPC!
Odatle vam potiču i sve nanovije priče – sukobi, lažne naravno, o crnogorskom jeziku, crkvi, zastavi, himni, ali i još mnogo toga. U istoj poziciji je i NOVA, a najogavniji je Medojevićev „Pokret za promjene”, ali i nekolike promovisane i lažne nevladine organizacije, u prvom redu MANS, ili tek jedan sramotni Crnogorski helsinški komitet Slobodana Franovića. Sve vam je u Crnoj Gori režirano, namješteno, i sve to brekće i smrdi funkcionišući, ali ide, kreće se po želji i narudžbi Mila Đukanovića.
Nedavno je najavljeno formiranje nove, građanske partije sačinjene od mlađih ešalona Nevladine organizacije „Forum 2010”. Kako gledate na to?
– Odmah da vam kažem – nikako. Sa druge strane to vam svjedoči da su dosadašnji lažni „opozicionari i intelektualci”, a zapravo mafijaši, odavno istrošeni prekomjernom mafijinom upotrebom, da je članstvo takozvanih opozicionih stranaka počelo da čita prevaru u koju su teškom manipulacijom vođstava gurnuti, i da je Đukanoviću potrebna nova bokserska vreća za udaranje u vidu nove, ali lažne opozicione stranke, vreća koja će biti kao „opoziciona”, ali naravno, nemoćna. To će nas po ko zna koji put uvesti u mafijinu proizvodnju novog „opozicionog” lidera i njegovih saradnika, ponoviće se slučaj „Medojević” i tome slično. Sve je to već dobro poznato, i još bolje opisano od moje strane. Mafijaški dupli štep, to vam je to, štep koji je tek samo jedno od mafijinih crnih, sramotnih i podlih pravila i postupaka, ništa novo.
Kako ste se osjećali 21. maja 2006. godine na dan referenduma, kada su ideju čiji ste vi korifej preuzeli vaši najljući protivnici?
– Trenutak je da se podsjetimo na višegodišnje i konstantne Đukanovićeve laži u vezi referenduma kojeg je svakog uboga dana obećavao već sjutra, a referendum o nezavisnosti nikako da se desi! Zašto, odgovor je lak. U prvom periodu veliki je igrač u Srbiji bio Đinđić, između njih dvojice se razvilo prijateljstvo! Đukanović je bio uzor Đinđiću kako se može biti mafijaš, a od strane Zapada istovremeno biti prihvaćen kao „demokrata”. U toj kombinaciji nezavisna Crna Gora Đukanoviću nije trebala nikako. Onda se desila promjena. Od strane Đukanovića Koštunica je lažno optuživan da je novi Milošević, ali ispod te lažne kritike referendum je namjerno, čak i u verbalnoj komponenti postajao sve udaljeniji. Đukanoviću je Koštunica bio idealna meta za stvaranje laži i da prosipa glavnu: kako je, eto, on, u odnosu na Koštunicu, demokrata, pa je takva i Crna Gora!
Imali smo nevjerovatnu stvar da Đukanović u Briselu ili Crnoj Gori Solani priča priču o zajedništvu Crne Gore i Srbije, a čim Solana nije tu isti Đukanović mlati o referendumu kojeg istovremeno uporno odbija da sprovede. Kad ste čuli da je Solana ikad reagovao kritikom na otvorene Đukanovićeve svakodnevne i svakogodišnje laži? Nikad, a razlog se zna, nije zaludu rečeno: para vrti đe burgija neće! Solana je bio, i ne samo on, izvrćen novcem i od strane CIA, i od strane Đukanovića, drugog odgovora nema.
A onda je, u nemogućim uslovima, i onim suludnim i pokvarenim evropskim 55% potrebnim i nametnutim za pobjedu na referendum, do refrenduma ipak došlo, ali zašto? Đukanović je bio siguran u referendumski poraz, radio je sve da do njega dođe i bio je javno razradio plan takozvane „sive zone”, odnosno „dobijanja” broja glasova koji bi bio ispod 55%, što znači da od nezavisnosti nema ništa, pa da on, kad mu se svidi, ponovo zakazuje referendum želeći ponovo da bude neuspješan. Ali, stvari su mu se otele kontroli, pobjeda je stigla i pokazala se onim što sam ja znao – smrtonosnom za Crnu Goru, a isto bi bilo i sa gubljenjem referenduma! Pod Đukanovićem Crna Gora je pune 22 godine samo jedno – mafijaški brlog!
Mnogi vas kritikuju da ste i vi pružili ruku Milu Đukanoviću, kada ste početkom dvijehiljaditih sa njim oformili manjinsku vladu? Zašto ste to učinili?
– Mi nikada sa Đukanovićem nijesmo formirali vladu, ali znajući da neprestano laže o referendumu, da ga planski i namjerno beskrajno odgađa i izbjegava, tada smo, u tom vremenu koje navodite, nakon tek završenih izbora i odbijajući da u vladu uđemo, nakon toga dali podršku njegovoj manjinskoj vladi sporazumom koji je imao samo dva člana od kojih se, u drugom članu, nalazi njegova suština: da mi dajemo parlamentarnu podršku manjinskoj vladi DPS samo u trajanju od 365 dana u roku kojih je vlada dužna da pripremi i održi referendum o crnogorskoj nezavisnosti! Potpisali su, ali znali smo da će slagati, da od referenduma neće biti ništa i da ta činjenica može izazvati kod njih teški poremećaj.
Ali tako nije bilo, za referendum su očekivano slagali, ali je mnogo prije isteka roka predviđenog sporazumom Đukanović, ne pitajući nikoga u svojoj „stranci” u sred Beograda potpisao izdajnički Beogradski sporazum kojim je promovisana državna zajednica Crne Gore i Srbije! Mi smo istog časa zbog tog sramotnog čina obalili vladu Filipa Vujanovića, ali su oni nastavili protivustavno da vladaju još mjesecima, a sve uz punu podršku i zaštitu Evropljana i Amerikanaca! Takođe, DPS je ostao led ledeni, niko ni pisnuo nije protiv Đukanovića ama ni riječ kritike, naprotiv, Đukanović je kao grandiozni lažov dobio grandiozne DPS i SDP ovacije!
Mi smo sa Bulatovićevim SNP i ostalima nakon pada vlade postali parlamentarna većina, ali iz te kapitalne činjenice ništa izvučeno nije, upravo zahvaljujući permanentnoj opstrukciji lidera SNP Predraga Bulatovića, to vam je to. On je čak odbio i da pokuša da formira vladu i bude njen predsjednik odbijajući naš predlog pod lažnim izgovorom da SNP ne priznaje Đukanovića kao predsjednika Crne Gore pa od njega ne može tražiiti mandat za sastav vlade! Istina je sasvim drugačija, Bulatović je bio I jeste Đukanovićev čovjek, eto!
Zašto ste odustali od politike i zamrznuli rad Liberalnog saveza?
– Naš cilj zamrzavanja rada je bio jasan: da kao jedina istinski demokratska i državotvorna stranka u Crnoj Gori pošaljemo poruku na sve četiri strane svijeta kako u Crnoj Gori ne postoje ni elementarni uslovi za bavljenje politikom, naprotiv, da ih uopšte nema i da Đukanović u korijenu ubija i najmanji pokušaj da se ti uslovi stvore. Takođe, da se i na taj najočigledniji, i najpošteniji, i najhrabriji način javnostima Evrope i Amerike kaže kako Crnom Gorom vlada mafija koju Zapad sramotno i fukarski podržava i da je upravo ta činjenica najotvorenije i najogavnije zapadne podrške mafiji temeljna kob Crne Gore, ali i čitavog regiona. I što se desilo? Taj naš fenomenalni čin dočekan je opštim mukom regiona, ali i Evrope i Amerike, mukom totalne podrške mafijašu Đukanoviću, ledenom šutnjom koja dokazuje da se u region i Evropi naređuje iz jednog centra, a taj centar je – Vašington!
Ja politiku nijesam napuštio, ja sam samo odbio da budem učesnik jednog namještenog fudbalskog meča u kojem je jedan tim fudbalski, to jest moj, a drugi je hokejaški, to jest Đukanovićev, koji protivnika mlati sa hokejaškim palicama i laže da je to fudbal, a tu i takvu „utakmicu”, navodno, sudi od strane hokejaša odavno kupljeni sudija, to vam je bio Solana! Najveći fenomen i izdaja je u tome što crnogorska publika, umjesto da navija protiv hokejaša i upadne u teren i satre ih, ona čitavo vrijeme urla navijajući za hokejaše sve nastojeći da postane kupljena od njih i to korupcijom, ili na bilo koji drugi način.
Nijesmo mi ukinuli LSCG nego je LSCG u zamrzavanje doveo narodni masovni, moralni, i lični kukavičluk, i sramotno crno račundžijstvo i golo interesdžijstvo ogromne većine stanovnica i stanovnika Crne Gore, to je jedina istina. Nekad su Crnogorci bili narod hrabrih, danas je to narod, čast malobrojnim izuzecima, teških kukavica, blefera, moralnih ništavila, i to je sama srž čitavog crnogorskog problema, a to mafija odlično zna i svakodnevno podupire, zaliva, i održava.
Kako će izgledati naredna decenija Crne Gore?
– Nikako! Ovaj jezivi odgovor potiče iz poštene definicije njenog dvodecenijskog stanja, ali i definicije njegovih uzroka, a uzrok je samo jedan: nepostojanje morala, patriotizma i hrabrosti, a to znači nepostojanje poriva za oslobođenjem i slobodom, nepostojanje poriva za otpor i tuču nego masovno postojanje želje za pljačkom, mafijom i sebeprodajom njoj, i ne samo sebe već i kompletnih sopstvenih familija! Pogledajte samo naš sramotni univerzitet, pogledajte te sramotne jadove od profesora, a pogledajte studente, suočimo se sa činjenicom da, osim svega drugoga, mafija ima i jedan svoj „univerzitet” koji se zove „Univerzitet Donja Gorica” čiji je vlasnik šef mafije Milo Đukanović! Koji bi pošteni roditelj ikad uputio dijete u takvu „školu”? Pogledajte udbašku Dukljansku akademiju, a pogledajte isto takvu Crnogorsku, pogledajte brojna udruženja, o medijima da i ne govorimo, i? Đe se gođ okrenete, vidite samo mafiju presvučenu u Udbu i narod koji to zlo – hoće!
Neponovljivo iskustvo LSCG
Šta je za Crnu Goru značio Liberalni savez?
– LSCG je fenomenalno, jedinstveno, neponovljivo i najljepše iskustvo ne samo Crne Gore nego i regiona u dvadesetom vijeku. Svega toga ne bi bilo da mene nije bilo, i jedini pravi odgovor je da je LSCG moje lično i genijalno umjetničko djelo! Pokreta kakvog nije postojalo niđe na teritoriji bivše nam zemlje. Ja to danas mogu reći, jer stranke više nema, nju je ubila ne samo mafija nego kompletna Crna Gora. Ono što znam je istina da, ako ikad iko ponovo bude mislio da Crnu Goru, već decenijama i odavno mrtvu oživi, jedini kameni i divni stepenik sa kojeg može krenuti u gradnju novih stepenika do temelja satrte crnogorske slobode je čarobno i čudesno djelo LSCG i kompletna njegova divna politička i ljudska ostavština spasena od mafijaškog uništenja. Vidite, i čovjek, i politika, kad ostanu bez morala, istog časa postaju zločinci i zločin. Ogromna većina liberala bijahu i ostadoše ljudi, naravno, ne nikako oni koji su nas izdali i prodali kao što je to uradio bivši politički lider LSCG Miko Živković iz Kotora!
Marko Milačić, pressonline.rs
javniservis.me 
Plannco Wallach S. kaže: 10. Decembar 2011. – 4:58 u 4:58 am
gos. Trubach, ti si jedan mizerni , polupismeni mizantrop.
po narodnosti (etnika) sam Vlah (Aroumani) a po nacionalnosti (drzavljanstvo) Amerikanac-USA, po religiji Nesvrstan.
Господине Вилашу,
отиђите пластити сијено јер вас за друге ствари Бог није дао. По народности сте се већ дефинисали против одређених народа, по националности као држављанству сте јунак психоделичних стрипова, а по религији сте све само не несврстани.
Ваш адекватни саговорник је онај којег је г. Зипп цитирао, а име му је Че. Е сада имате могућност да томе лику под називом Че цитирате одређене ставове, па да их по реду оспоравате.
Мизантроп? Ви нисте мизантроп јер не мрзите људе у општем смислу, те самим тим нисте јунак комедије Молијера. Ви их мрзите у националном смислу, јер сте рекли…“Srbe i Crnogorce , kao politička bića, ne smatram uzoritim primjercima. Hrvate trpam u isti koš. Takve su jednostavno rečeno dosadašnje impresije stečene življenjem sa tim narodima…”, те се темељно провалили.
Ако вам се не свиђају Срби и Црногорци, тада нема потребе да свакодневно арбитирирате у неспоразумима и противурјечностима између тих народа, јер нисте позвани нити од кога. Знате, незваноме госту мјесто иза врата.
И опет, тврдите да не припадате нити једном народу, не волите Србе и Црногорце, а у задњем посту кажете…“filosofski pravac” kako politichka stabilnost Crne gore stoji u Srpskom(etnichkom) i Crnogorskom (etnichkom) dogovoru momentalno nabijem na chunu.”
Што вас то занима евентуални етнички договор два народа у Црној Гори, која не волите? Мислите да ће вас неко питати, тако искомплексираног и досадног? Мислите да то можете компензовати бројношћу несувислих коментара и статусом увијек непотребног воњајућег госта?
Па ви сте највећа антиуслуга “непознатом народу” којем припадате, а чији сте оргинални шовинистички примјерак. А сада, изволите, чека вас Че да га оспорите, јер је он кроз вас гледао читав један народ, те га напотребно генерализовао.
ali, gos. Trubach, NACIONALNOST se odnosi na DRZAVLJANIN.
“И опет, тврдите да не припадате нити једном народу, не волите Србе и Црногорце, а у задњем посту кажете…“filosofski pravac” kako politichka stabilnost Crne gore stoji u Srpskom(etnichkom) i Crnogorskom (etnichkom) dogovoru momentalno nabijem na chunu.”
tachno, ne pripadam… vodjen sam samo PRINCIPIMA.
predjimo na stvar… tvrdnja da je Srpski (etnichki) i Crnogorski (etnichki) DOGOVOR osnovica politichke stabilnosti Crne gore obichan je diletantizam. drzava Crna gora ne smije pristati na medjuplemenske (srpske i crnogorske) etnichke pregovore jer tako gubi atribute demokratske grdjanske drzave i prelazi u labavi Plemenski savez.
ps. cutuku, nemam puno vremena za ove utuke, a da imam ubrzo bi uv(l)azena publica vidjela jasno ko je od nas dvojice dobio diplomu preko veze.
Ko je od nas dvojice dobio diplomu preko veze?
Ха, ха, ха …Имате диплому, професионалног мрзиоца Срба, Црногораца и Хрвата, али и диплому “толеранције и стремљења грађанској држави”? Ха, ха, ха…
Ја сам то давно назвао балканска дволичност и лицемјерје, која може најбоље функционисати када је неко анониман. Зашто? Зато што није лако такве неадекватности износити под својим именом и презименом, јер ће околина да то награди подсмијехом.
Зато вам је џабе та смјехотресна игра. Договор између Срба и Црногораца ће се у Црној Гори десити, а велики пут је пређен кроз оштре полемике гдје све што квари те односе а нема никакву логичку основу елементарно отпада као проблем.
И ви на то не можете утицати, јер сте непозвани гост којег нико неће озбиљно третирати. Када се излијечите од анимозитета, бићете примљени као посматрач, никако као учесник.
Че вас и даље чека да га оспорите, осим ако нисте претходним анимозитетима додали и још један народ:))
Citiracu gospodju Sonju Radosevic:
“Za izvodjenje ne vjestackih, vec istinskih promjena Crnoj Gori su potrebni cisti ljudi , cisti u smislu da nijesu podrzavali velikosrpski zlocinacki projekat te da nijesu ucestvovali u mafijaskoj vlasti na bilo koji nacin. Sustinski, mali je broj onih koji pripadaju prosrpskoj opciji a koji su se javno izjasnili da su se ,, pomirli,, sa obnovom crnogorske drzavnosti.
Crna Gora je , na zalost, ,,ubila ,, one koji su mogli biti nosioci zdravih promjena . Ubile sui h gore pomenute ,,struje.,,
Nakon ovog intrevjua Slavka Perovica jasno je da bi stanovnici Crne Gore najsrecniji bili da nema ni ovo malo prezivjelih koji pamte.”
Gospodo Војине Николајевичу и Plannco Wallach S.,
Očigledno je da ni jedan od vas dvojice diplomu nije dobio preko veze, naprotiv ….. problem nije u vašem obrazovanju, već u nečemu drugom ….. šta je to drugo vidite sami, jer niko ovdje nema pravo da daje dijagnozu, ali ima pravao da vas zamoli da “povučete ručnu” ……. zašto? …… zato što je to bespotrebno gubljenje energije, a ako vam prepucavanja nešto znači ili predstavlja zadovoljstvo, razmijenite adrese elektronske pošte, pa rokajte do besvijesti ……
P.S. ….. Cincari nijesu “nepoznat narod” ……
Nema te farbe koja ce PREFARBAT SVE ZLOCINE I SVU SRAMOTU OPOZICIJE I POZICIJE, niti toga srestva koje moze OPRAT CRNE OBRAZA NJIHOVIH PREDSTAVNIKA, mene sigurno nece zamazat oci,
uvijek ce KRV NAVIRAT kad im UGLEDAM OCNJAKE SA KOJIMA SU KRV PILI OVOME JADNOME NARODU,
i koji su PROSIPALI UZASNE OTROVE PO CGi,
NACIJONALNE, VJERSKE I IDEOLOSKE,
A SVE RADI SVOG PUPKA I SUPKA TIH LJUDSKIH NAKAZA.
Ove razblazene “CIVILIZOVANE” napitke,
koje nude raznorazni PRAZNI DUSOM I DUHOM,
novo JEVROPEJCI, samo mi pojacavaju MUCNINU,
i ceraju da povratim veceru od PREKSINOC.
Bez KATARZE I POKAJANJA, i javnog priznanja i povracanja svih govana koja su pojeli u zadnjih dvije decenije, od mene OPROSTA NE SMIJU TRAZIT.
Naravno naglasi da je opozicija na prvom mjestu.
I onda se ljutis kad te ljudi nazivaju rezimskim covjekom.
Laz je da je opozicija kriva i za sta u CG.
Vlast je suvereno u rukama Djukanovica vec 21 godinu,
svaka druga prica je rezimska i nepostena ma od koga dolazila.
2001 kad je opozicija imala sansu da srusi vlast ,
nije se mogla organizovati zbog spavaca i vladanja u paralelnim institucijama,
Svako izjednacavanje opozicije i vlasti jeste neprimjereno i nisko
Слажем се!
Укратко,
тзв. демократија гдје власт има све механизме. укључујући и сасвим недозвољене, не доводи опозицију у положај гдје је подложна изједначавању. Наравно да је опозиција крива, недостатком талента, али није у мјери недозвољених средстава које су им недоступни, а о равноправном положају да не говоримо. .
zasto opozicija pristaje na izgubljene bitke?
O kojoj opoziciji govorite? LSCG je bio jedina opoziciona stranka a sve ostalo su udbaške tvorevine. Te lažne opozicione stranke i lažni opozicioni lideri su spašavali režim i 1997 i 2001. Zašto učestvuju na izborima , čiji je ishod unaprijed poznat , umjesto da urade ono što je uradio LSCG i tako pošalju poruku svijetu da u CG nema ni najosnovnijih uslova za političko djelovanje i održavanje slobodnih izbora? Zato što im cilj nikad nije bila pobjeda na izborima već privilegije , koje im mafija obezbjeđuje kao naknadu što glume opoziciju u predstavi koja se igra evo 20 godina.
tačno, ali nije realno da se to desi, ravno je utopiji, stoga, riješenje mora postojati negdje drugo.
Miki to ti kazem, slazem se.
Professore i ovo sto je sad u Crnu Goru je rjesenje ali ono koje podrzava vecina na izborima, a vecina je nekad podrzala Narodnu slogu koju je DPS dok je jos bio jedinstven (i SNP znaci) pokrao na izborima (dokazano i prizanto od Pedje Bulatovica javno). ta vecina nije bila hrabro istrajna da nastavi na svakim izborima tako. tako da rjesenje postoji kad se ponovo stekne takva masa, preko noci to ne moze, a sanse su male da se to ikad desi ali na tome treba raditi. to ti je jedino realno sto sad mozes cinjet.
gos. Trubach, navaljali ste sebi teshko breme – ostvarivanje Memoranduma II – SANU.
by the way… jel pravilnije reci Srpska Akademija Nauka i Umjetnosti ili Akademija Nauka i Umjetnosti Srbije?
s respektom za chinjenicu da akademija djeluje samo na teritoriji drzave Srbije…
unaprijed zahvalan, PWS
HRONOLOGIJA PRVOG SRPSKOG USTANKA
1804. godina
4-10. februar – Seča knezova; dahije
pogubile oko 150
najistaknutijih
Srba (trgovaca, knezova i sveštenika)
u Beogradskom pašaluku, što je bilo
povod za izbijanje bune.
14. februar – Skupština u Orašcu (na
praznik Sretenje); donesena odluka
da se podigne buna protiv dahija;
Karađorđe izabran za vođu bune.
16. februar – U Sibnici pukla prva
ustanička puška; prva borba
Karađorđa i ustanika, zajedno sa
Sibničanima, protiv Turaka.
24. februar – U selo Drlupa, pod
Kosmajem, došao Aganlija da
pregovara sa Karađorđem, i tu
dolazi
do prvog oružanog sukoba
ustaničke vojske sa dahijama;
Aganlija pretrpeo poraz.
28. februar – Bitka na Svileuvi.
4. mart – Mitropolit beogradski
Leontije u ime dahija u
Hasan-pašinoj
Palanci vodio pregovore sa
Karađorđem.
18. mart – Ustanici oslobodili Valjevo i
Rudnik.
4. april – Ustanici oslobodili
Kragujevac.
28. april – Turci iz Bosne pod
vođstvom Ali-bega Vidajića na
Čokešini kod Šapca porazili
ustanike;
izginulo preko tri stotine ustanika.
April – Ustanici opkolili Beograd i
uspostavili liniju
fronta Ostružnica –
Žarkovo – Avala – Dunav.
3. maj – Ustanici osvajaju Šabac, prvi
grad koji su ustanici zauzeli; istog dana Karađorđe u Rakovici kod
Beograda održao ratni savet kome
su prisustvovale sve nahijske
starešine, sa koga su srpske vođe uputile pismo ruskom poslaniku u
Carigrad.
5-15. maj – U Ostružnici kod
Beograda održana prva skupština
predstavnika celog pobunjenog
naroda u Beogradskom pašaluku
(oko 60 ljudi).
10. maj – U Zemunu vođeni srpsko-
turski pregovori uz posredovanje
austrijskog generala Ženejna.
24. maj – Turci predali Požarevac
ustaničkoj vojsci
na čelu sa
Karađorđem.
Jun – Porta naredila bosanskom
veziru Bećir-paši da ukloni dahije i u
Beogradskom pašaluku uspostavi
“zakonitu vlast”.
18. jul – Turci predali Smederevo
ustaničkoj vojsci.
Krajem jula – Bećir-paša se sa oko
3.000 ljudi ulogorio u Belim Vodama
kod Beograda.
3. avgust – Razgovori srpske
delegacije (Jakov Nenadović, knez
Sima Marković, Janko Katić, knez
Nikola Grbović) i Bećir-paše.
5/6. avgust – Na ostrvu Adakale na
Dunavu vojvoda Milenko Stojković sa
50 ljudi pobio četvoricu dahija:
Aganliju, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa i
Mehmed-agu Fočića.
13. septembar – Karađorđe i
ustaničke starešine šalju
izaslanstvo u Rusiju (Prota Mateja Nenadović, Petar Čardaklija i Jovan Protić).
4. oktobar – U Beogradu pročitan
Portin ferman koji je doneo
novopostavljeni vezir Sulejman-paša.
13. oktobar – Bećir-paša se vratio u
Bosnu.
1805. godina
29. april-15. maj – Zasedanje
Skupštine u Pećanima; u Carigrad
upućena delegacija sa ustaničkim
zahtevima sultanu.
Kraj maja – Zapovednik Niša, Hafiz-
aga, unapređen u čin paše i
postavljen za beogradskog vezira.
14. jul – Posle opsade oslobođen
Karanovac.
18-20. avgusta – Bitka na Ivankovcu;
prvi sukob ustaničke vojske (oko
8.000 vojnika) pod vođstvom
Karađorđa i turske regularne vojske
(15.000 vojnika) na čelu sa Hafiz-
pašom; težak poraz Turaka.
27. avgust – U selu Borak kod
Beograda održana Skupština na
kojoj je, po ruskom savetu, ali i usled
težnje pojedinih narodnih starešina
da ograniče Karađorđevu
vlast, osnovan Sinod kao centralni zakonodavni i upravni organ vlasti.
20. novembar – Oslobođeno
Smederevo i proglašeno za
prestonicu.
1-12. decembar – U Smederevu
održana Skupština na kojoj je Sinod
preimenovan u Praviteljstvujušči
sovjet serbski; doneta odluka da se
diplomatskim i vojnim putem zaštiti
oslobođena teritorija i tim povodom upućena molba ruskom i austrijskom
caru.
1806. godina
Januar – Ruski ministar inostranih
dela knez Čartoriski predložio caru
Aleksandru I da se Srbi pridobiju za
Rusiju; tokom leta general Miheljson
uspostavio vezu s Karađorđem, a krajem godine Rusija Srbima uputila novčanu pomoć.
26. januar – Vojska Petra Dobrnjca
oslobodila Kruševac.
Krajem januara – Vojska Milenka
Stojkovića oslobodila Poreč.
21. mart – Sultan Selim III objavio
ustanicima rat i pozvao vojsku u
džihad (sveti rat).
6. april – Sulejman-paša Skopljak,
potisnuvši ustaničke vojske Radiča
Petrovića i Milana Obrenovića, zapalio
manastir Studenicu.
20. jun – Napoleon I Bonaparta
uputio pismo sultanu u kome ga
podstiče da silom uništi “srpske
buntovnike,što ih Rusija drži i
sokoli”.
Kraj juna – Turske vojske iz tri pravca
(Bosne, okoline Leskovca i Vidina)
upućene na Srbiju.
13. jul – Karađorđe uputio Petra Ička
u Carigrad da bi sa Portom sklopio
sporazum o miru.
13-16. jul – Bitka na Deligradu; Srbi
pod komandom vojvode Milenka
Stojkovića porazili vojsku Šašit-paše
leskovačkog.
13. avgust – Bitka na Mišaru;
ustanička vojska (8.000 pešaka,
2.000 konjanika, 4 topa i 1 haubica)
pod vođstvom Karađorđa izvojevala
pobedu nad snagama bosanskih aga
i begova (20.000 pešaka) pod zapovedništvom Sulejman-paše
Skopljaka.
15. avgust – Porta srpskom
pregovaraču Petru Ičku uručila svoj
mirovni predlog.
3. septembar – Pobeda Karađorđa i
ustaničke vojske kod Deligrada.
20. septembar – Ičko u Smederevu
podneo izveštaj o pregovorima na
Porti.
Novembar – Skupština u Smederevu
prihvatila Portin predlog mira; vođa
krdžalija Alija Gušanac, koji je držao
Beograd, sprečio sprovođenje
Ičkovog mira, jer nije dopustio
ustoličenje carskog muhasila Hasan-bega i srpskog kneza u Beogradu.
12. decembar – Jurišom oko
12.000
ustanika pod vođstvom Karađorđa,
posle dvoipogodišnje opsade,
oslobođena beogradska varoš
(civilni deo grada), na Andrijevdan;
Turci se povukli u utvrđeni Gornji grad; u jurišu poginuo vojvoda Vasa
Čarapić.
20. decembar – Alija Gušanac predao
oružje Srbima i sa krdžalijama otišao
u Vidin.
1807. godina
8. januar – Ustanička vojska zauzela
beogradsku tvrđavu na
Kalemegdanu i konačno oslobodila
Beograd.
23. januar – Komandant ruske vojske
na Dunavu general Miheljson pozvao
Srbe da odbace mirovni plan Turske i
s Rusijom nastave borbu do potpune
nezavisnosti; Karađorđe prihvatio
poziv i uskoro uputio vojsku na Timok i prema Vidinu.
25. januar – Porta objavila ferman
kojim je potvrdila Ičkov mir.
5. februar – Oslobođen Šabac, jedno
od poslednjih turskih uporišta u
Srbiji.
6. mart – Nakon što su napustili
Beograd, beogradski vezir Sulejman-
paša i njegova pratnja od oko 180
ljudi, na smederevskom drumu ispod
Vračara, napadnuti iz zasede i
poubijani od strane ustanika; taj postupak izazvao ogorčenje Turske i
osudu Austrije.
18. mart – Oslobođeni Jadar i
Rađevina.
31. mart – Nakon što je Skupština u
Smederevu odbacila Ičkov mir i
prihvatila ruski predlog za nastavak
rata, predsednik Praviteljstvujuščeg
sovjeta knez
Sima Marković svečano
izgovara: “Srbija smatra sebe za nezavisnu državu”.
Početak aprila – Pod uticajem ustanka
u Srbiji, u Sremu izbila Ticanova buna,
antifeudalni pokret sremskih seljaka
koje je predvodio Teodor Avramović
Tican; austrijske vlasti, uz pomoć
karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, ugušile bunu i
pooštrile mere za suzbijanje srpskih
nacionalnih ideja.
April – Porta izdala ferman o
razoružanju hrišćana u Bosanskom
pašaluku.
29. maj – Sa prestola zbačen sultan
Selim III.
17. jun – Odred ruske vojske prešao
na desnu obalu Dunava; početak
zajedničkih srpsko-ruskih vojnih
operacija protiv Turske.
28. jun – Na zahtev ustaničkog
vođstva ruski car Aleksandar I u
Srbiju uputio generala Konstantina
Rodofinikina za ruskog
diplomatskog predstavnika.
1. jul – Boj na Štubiku i Malajnici;
udružena srpska (Karađorđe) i ruska
(general Isajev) vojska oslobodila
opkoljenog Milenka Stojkovića koga
su Turci opsedali između Štubika i
Malajnice; oslobođen veći deo Negotinske Krajine.
8. avgust – Dositej Obradović prešao
u Srbiju.
20. avgust – Rodofinikin završio nacrt
unutrašnjeg uređenja Srbije, s kojim
se načelno složio i Karađorđe.
25. avgust – Rusija i Turska u Sloboziji
zaključile privremeni mir.
Novembar – Odluka
Praviteljstvujuščeg sovjeta o
preduzimanju naročitih mera “radi
širenja prosvete i nauke u zemlji”.
1808. godina
13. jun – Krušička buna u Banatu;
pobuna seljaka protiv austrijske
vlasti u selu Kruščica; vođe bune su
učinile prevaru predstavljajući
krivotvorenu proklamaciju kao
tobožnju Karađorđevu.
13. septembar – U Beogradu
otvorena Velika škola Ivana
Jugovića sa 20 učenika u
trogodišnjem trajanju koja je
pripremala kadrove za rad u
državnoj administraciji.
18. decembar – Skupština u
Beogradu donela ustavni akt kojim je
regulisan odnos između “vrhovnog
vožda” i Praviteljstvujuščeg sovjeta;
Karađorđe priznat za naslednog
kneza.
22. decembar – Uvedena regularna
vojska i vojni činovi po ugledu na
ruske i austrijske; Srbija podeljena na
četiri vojne oblasti.
1809. godina
Kraj januara – Rumelijski vezir Huršid-
paša Karađorđu predložio separatni
mir što je Karađorđe, očekujući
nastavak rusko-turskog rata i
verujući u pobedu Rusa, odbio.
1. april – Prekid primirja postignutog
u Sloboziji i nastavak rata Rusije i
Turske.
14. april – Sačinjen ratni plan srpske
vojske o povezivanju s ruskim
trupama kod Vidina i sa Crnogorcima
radi odsecanja Bosne od ostatka
Turske i njenog osvajanja.
Početak maja – Uspešna ofanziva
srpske vojske prema Vidinu, prema
Nišu, u Bosni i u Sandžaku.
1. maj – Hajduk Veljko Petrović sa
8.000 svojih vojnika na juriš zauzeo
tursku tvrđavu Belogradčik u
Bugarskoj uništivši do poslednjeg
čoveka njenu posadu od 400
vojnika.
24. maj – Prevalivši za sedam dana
put od Užica do Sjenice, Karađorđe sa
10.000 vojnika i 10 topova na juriš
zauzeo Sjenicu.
27. maj – Srbi izvojevali pobedu na
Suvom Dolu, porazili
Numan-pašu
pećkog i opseli Novi Pazar.
31. maj – Bitka na Kamenici (Čegru);
poraz i pogibija resavskog vojvode
Stevana Sinđelića i oko
3.000
njegovih vojnika; turski gubici blizu
6.000 poginulih boraca.
4. jun – Karađorđe obavešten o
porazu na Kamenici.
18. jun – Karađorđe zauzeo
novopazarsku varoš, ali usledilo
povlačenje srpskih jedinica iz
Sandžaka zbog odbrane Deligrada.
Oko 20. juna – Velika turska ofanziva
iz Bosne.
23. avgust – Turci, posle
petonedeljne opsade, zauzeli
Deligrad; istog dana Alija Gušanac
zauzeo Požarevac.
25. avgust – Turci osvojili Jagodinu.
27/28. avgust – Rodofinikin napustio
Srbiju.
Avgust – Karađorđe se bezuspešno
obraćao za pomoć Austriji i
Francuskoj (Napoleonu).
23. septembar – Pod uticajem
ustanka u Srbiji, izbio ustanak Srba u
Bosanskoj Krajini (Jančićeva buna).
Oktobar – Zbog operacija ruske
vojske na donjem Dunavu smanjen
turski vojni pritisak na Srbiju s obzirom da
su Turci glavninu vojske okrenuli
protiv Rusa.
2. decembar – Srpska delegacija
(Milenko Stojković, Milan Obrenović i
drugi) upućena u glavni stan ruske
Dunavske armije u Bukurešt sa
zahtevom za vojnu pomoć.
29. decembar – Karađorđe i
Praviteljstvujušči sovjet uputili pismo
baronu Simbšenu u kome mole da
austrijski car posreduje u
pronalaženju mirnog rešenja između
Srbije i Turske, pristajući na vazalni odnos.
1810. godina
Januar – U Pariz upućen srpski
deputat kapetan Rade Vučinić sa
zadatkom da od Francuske
(Napoleona) izdejstvuje priznanje
Srbije koja bi bila pod protektoratom Francuske.
4. februar – Austrijski ministar
inostranih dela knez Meternih
predložio caru Francu I da pomogne
da se uspostavi mir između Srbije i
Turske s tim da se Srbi vrate pod vlast
Turske.
22. mart – Ruska vojska generala
Isajeva zaposela Veliko ostrvo na
Dunavu.
13. maj – Nakon neuspešnog
pokušaja da se dobije austrijska zaštita, Skupština u Beogradu
odlučila da Srbija u savezu sa Rusijom
nastavi rat.
Jun – Rusija u Srbiju uputila
4.500
vojnika (general Cukato).
6. jul – 19. septembar – Srbi i Rusi,
zajedničkim snagama, oslobodili
Brzu Palanku, Prahovo, Negotin i
Soko-banju.
7. septembar – Alija Gušanac poginuo
kod Ruščuka u Bugarskoj u borbi
protiv Rusa.
21-22. septembar – Bitka na
Varvarinu; udružene srpske
(Karađorđe) i ruske (general Orurk)
snage porazile
Huršid-pašu i
potisnule Turke ka Nišu i Prokuplju.
Septembar – Dositej Obradović i
Vikentije Rakić otvorili u Beogradu
Bogosloviju.
16-20. oktobar – Bitka kod Loznice;
Karađorđe, knez Sima Marković i
Stanoje Glavaš sa oko
10.000 ljudi
pritekli u pomoć srpskim
komandantima na Drinskom frontu
(Anta Bogićević, Luka Lazarević i Jakov Nenadović) i sprečili invaziju
Turaka iz Bosne pod vođstvom
Hasan-bega srebreničkog.
1811. godina
19-25. januar – U Beogradu zasedala
Skupština starešina: reorganizovan
Praviteljstvujušči sovjet; ustanovljeno
popečiteljstvo (vlada) sa šest
popečitelja (ministara) i Veliki
vilajetski sud; rukovođen ličnim interesima, Mladen Milovanović
izdejstvovao da se Karađorđu, kao
voždu, prizna vrhovna vlast.
10. februar – Na molbu srpskih vlasti,
u Beograd stigao puk ruske vojske
(oko 1.000 ljudi), svečano dočekan
uz topovske salve i ovacije više
hiljada građana.
Početak marta – Dva najistaknutija
predstavnika opozicije i izvrsni vojni
komandanti, Milenko Stojković i Petar
Dobrnjac, zbog neslaganja sa Karađorđem proterani iz
Srbije.
9. april – U Beogradu umro Dositej
Obradović.
1812. godina
28. maj – Posle bitke kod Ruščuka
gde je Rusija porazila Tursku, Turci
su zaključili sa Rusima mir u
Bukureštu; član 8 tog sporazuma
odnosio se na Srbiju koja je vraćena
Turskoj; Srbi su obavezni da predaju oružje, s tim što bi dobili amnestiju i
izvesna autonomna prava.
Jun – Karađorđe naredio opštu
mobilizaciju celokupnog za vojsku
sposobnog muškog stanovništva od
15 do 70 godina.
4. jul – Huršid-paša Karađorđu
predočio deo Bukureškog ugovora
koji se odnosi na Srbiju i zahtevao da
postupi u skladu sa njegovim
odredbama.
14. avgust – U Carigrad upućena
srpska deputacija sa zadatkom da
pregovara o ponovnom
uspostavljanju turske vlasti u Srbiji
mirnim putem.
16. avgust – U skladu sa Bukureškim
ugovorom, ruski puk povučen iz
Srbije; Rusi svečano ispraćeni iz
Beograda.
27. avgust – Na skupštini u manastiru
Vraćevšnici pročitan član 8
Bukureškog ugovora.
28. avgust – Karađorđe i
Praviteljstvujušči sovjet narodu
objavili Proklamaciju povodom Osme
tačke Bukureškog mira.
1813. godina
13. januar – Na
poslednjoj Skupštini
pod Karađorđem u Kragujevcu
imenovana nova deputacija za
pregovore s Turskom i upućena u
Niš gde je prispeo turski pregovarač.
Kraj maja – U Sofiji propali srpsko-
turski pregovori.
Jun – Na molbu turske vlade Austrija
odobrila snabdevanje turske vojske
hranom tokom predstojećeg rata
Turske protiv Srbije.
3. jul – Karađorđu uručeno pismo
velikog vezira Huršid-paše kojim se
od Srba zahteva bezuslovna predaja i
povratak u položaj raje.
4. jul – Karađorđe uz saglasnost
Sovjeta objavio Proklamaciju i
pozvao narod na odsudnu bitku.
Oko 15. jula – Turci iz pravaca Vidina,
Niša i Bosne napali Srbiju.
17. jul – Vojska
Sulejman-paše
Skopljaka prešla Drinu i posle
devetodnevnih borbi na prevaru
iznudila predaju Lešnice (Janko Stojićević).
18. jul – Oboleli Karađorđe
privremeno vrhovnu vlast preneo na
sekretara Janićija Đurića.
9. avgust – Braneći Negotin, od
turskog topovskog đuleta poginuo
Hajduk Veljko Petrović.
Oko 15. avgusta – Turci zauzeli
Loznicu koju su branili borci Petra
Molera.
17. avgust – Branioci napustili
Negotin i povukli se u Poreč.
25-26. avgust – Turci zauzeli Kladovo
i počinili najstrašnije zločine; sela u
Negotinskoj Krajini opljačkana i u
ropstvo odvedeno mnoštvo žena i
dece.
Kraj avgusta – Od bolesti nedovoljno
oporavljeni Karađorđe od Huršid-
paše zatražio šestonedeljno primirje
kako bi se omogućila evakuacija na
austrijsku teritoriju neboračkom
stanovništvu Srbije; Huršid-paša odbacuje ovaj predlog.
31. avgust – Karađorđe izvestio
ruskog i austrijskog cara o
neizbežnosti pada Srbije.
1-17. septembar – Sukob turske
vojske (Sulejman-paša Skopljak) sa ustaničkom
(Miloš Obrenović i Stojan Čupić) na Ravnju, uz Savinu
pritoku Zasavicu; slomljen otpor
ustaničke vojske; izginuli Zeka Buljubaša sa oko 800 svojih ljudi i
još oko 3.000 drugih ustanika;
poslednja bitka Prvog srpskog
ustanka.
21. septembar – Turci zauzeli Poreč.
3. oktobar – U ranim jutarnjim
časovima, Karađorđe s porodicom,
mitropolitom Leontijem i ruskim
izaslanikom Teodorom Nedobom
napustio Srbiju, prešavši iz Beograda
u Zemun (Austrija); Srbiju su zatim napustili članovi Praviteljstvujuščeg
sovjeta i većina ustaničkih
komandanata.
5. oktobar – Turci bez borbe ušli u
napušteni Beograd i topovskim
salvama objavili ponovno osvajanje
Srbije.
17. oktobar – U Beogradu prodato u
ropstvo 1.800 srpskih žena i dece.
21. oktobar – Turci proglasili
amnestiju.