Počeću sa imitacijom legendarnog Borisa Dežulovića.
Zvao me jednom, u dva iza ponoći – Kožo, da ispriča vic. Ima on taj običaj, nazvati u gluho doba noći da ispriča vic.
Sjede, veli, u sobi pandur i njegov brat koji čita knjigu.
– Šta to čitaš, pita pandur.
– Logiku.
– Šta je logika?
– Ma glup si ti za to.
– Možda nisam.
– Okej. Evo vidiš, ti ono imaš akvarijum?
– Imam.
– E ako imaš akvarijum, logično je da u njemu ima vode, što znači da u toj vodi imaš ribice. Ako imaš ribice, logično je da voliš životinje. Ko voli životinje, voli i ljude, a ako voliš ljude, logično je da voliš i svoju ženu, a ako voliš svoju ženu, logično je da nisi peder.
Pandur sav zadovoljan što je shvatio, pođe sjutra na posao, pod miškom nosi logiku i otvori je u kancelariji. Pita ga kolega šta mu je to, a on, kao iz puške:
– Logika.
– A šta je to?
– Ma glup si ti za to.
– Ma ipak objasni.
– Ajde. Ti ono bješe imaš akvarijum?
– Nemam.
– E pederčino jedna!
Nije rijedak slučaj da, baš kao u vicu, uz potpuno odsustvo elementarne logike izvodimo raznorazne zaključke. Opštepoznata činjenica je da navijanje za Đokovića, kroz nekoliko koraka zaključivanja iz vica, dovodi do toga da ste veliki fan ravnogorskog pokreta. Sličnom metodom, navijanje za neku crnogorsku reprezentaciju, vas stavlja u isti tabor sa crnogorskim nacionalistima i srbomrscima koji bi slali ljude nazad u Srbiju (“ako im se ovđe ne sviđa”).
Polarizacija i podjela na svakom ćošku, a komunikacije nigdje na pomolu.
Komunikacija…
Jedna od bitnih stavki svakog odnosa je upravo ta famozna komunikacija i razumijevanje. U nekim odnosima to nije potrebno definisati. Ako moju dragu pogledam u oči i kažem da je volim, ona zna da nisam mislio na košarkašku loptu. Ako s poslodavcem dogovaram platu, vrlo je bitno da definišemo je li bruto ili neto.
U svakom slučaju, rečnik kojim pričamo mora biti poznat svim stranama.
Kad je u pitanju pojam države i patriotizma, mislim da smo tu žestoko zapeli. Pojedine političke partije, na čelu sa DPSom, samo dolivaju ulje na vatru, a razumijevanje ovih pojmova se tumači iz jedne krajnosti u drugu. S koje god bande da krenete, shvatanje pojma države je toliko površno da sama priča o konceptu države kao dvostranom odnosu (savjesnog građanina s jedne strane i države kao servisa sa druge strane) rijetko vodi nekom konstruktivnom razgovoru. Mi države najviše posmatramo kroz sport, zastavu i grb uz najčešće floskule tipa: “a loši su ovi na vlast, ali je država iznad svega”. Pa se i nerijetko, kroz ovakvo posmatranje stvari, malo i flertuje sa nacionalizmom. A to rijetko kad vodi nečem dobrom…
Ovakvo stanje nije slučajno, ali se mora odnekud krenuti. Nepravde su na svakoj strani, gdje god se okrenete, ali se i dalje primamo na priče i klopke servirane od strane režima, najčešće kroz sport ili neku sličnu nacionalnu priču. Država nam je i dalje nešto sveto, imaginarno, nešto u oblacima.
Ljubav je previše jednostrana, ti kažeš: “Crna Goro, volim te”. Crna Gora misli kako da novim i novim kreditima pokrije bankrot, poput zavisnika koji tone sve dublje i dublje. Ako je stvarno voliš, moraš nešto i da učiniš, ne da idealizuješ.
Zato bi sad, kako jedan drugar reče, više bi ljudi na ulicu izveli da pozovemo na linč rukometaša, no na protest protiv odluke Ustavnog suda.
javniservis.me 
Komentariši