Nelson Mandela, bivši predsednik Južnoafričke Republike i simbol borbe protiv aparthejda i rasizma, preminuo je u 96. godini života, prenose svetski mediji.
Vest o Mandelinoj smrti saopštio je Džejkob Zuma, predsednik Južne Afrike.
Mandela je preminuo u u 20.50 sati po lokalnom vremenu u svom domu u u predgrađu Johanesburga, izjavio je Zuma.
“On se sada odmara. On je našao mir. Naša nacija je izgubila svog najvećeg sina. Naš narod je izgubio oca. Ono što je Mandelu napravilo velikim jeste ono što ga je činilo čovekom. Videli smo u njemu ono što smo tražili u nama samima. Iako smo znali da će ovaj dan doći, ništa ne može da umanji naš osećaj duboke tuge i trajnog gubitka. Njegova neumorna borba za slobodu zaslužila je poštovanje celog sveta. Njegova poniznost, strast i humanost zaslužili su ljubav celog sveta”, rekao je Zuma u obraćanju narodu.
Mandela će imati državnu sahranu. Zuma je naredio da se sve zastave spuste na pola koplja od sutra pa do dana kada će biti sahranjen.
Nelson Mandela je iz bolnice, gde je proveo skoro tri meseca zbog plućne infekcije, otpušten 1. septembra i od tada se nalazio u svojoj kući.
Za sobom je ostavio suprugu Grasu i šestoro dece.
BIOGRAFIJA
Nelson Rolilala Mandela, rođen 18. jula 1918. godine bio je prvi demokratski izabran predsednik Južne Afrike i prvi crnac koji je obavljao ovu funkciju (9. maj 1994 – 14. juna 1999).
Bio je jedan od glavnih boraca u borbi protiv dominacije belaca nad crnim narodom Južne Afrike i protiv aparthejda.
Rođen je u jednom selu u blizini Umtate u kraljeskoj porodicu plemena Tembu.
Kao student prava, 1942. godine, priključio se Afričkom nacionalnom kongresu (ANC), organizaciji koja se borila za prava većinskog crnog stanovništva u Južnoj Africi.
Postao je jedan od glavnih organizatora od početka nenasilne borbe protiv aparthejda.
Pošto ta politika nije urodila plodom, Mandela je zauzeo stav da jedino oružana borba može oboriti politiku aparthejda vladajuće bele manjine.
Organizovao je vojno krilo ANC-a 1961. godine i započeo kampanju sabotaža, ali ubrzo je, zajedno sa još nekim članovima organizacije uhapšen, optužen za terorizam i osuđen na doživotni zatvor.
U zatvoru je proveo 27 godina u zatvoru od 1963. do1990. godine kada je pod pritiskom međunarodne zajednice pušten na slobodu.
Posle oslobađanja iz zatvora ponovo je počeo da se bavi politikom. Bio je cenjen zbog svog napora koje je uložio da ujedini Južnoafrikance, koji su vekovima živeli rasno i plemenski podeljeni.
Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1993.
Sledeće godine je na prvim opštim izborima u Južnoj Africi izabran za predsednika.
U junu 1999. godine se povukao iz politike i posvetio humanitarnom radu.
Mandela je imao problema sa plućima još od poslednjih godina koje je proveo u zatvoru, od 1988. godine, a 2001. godine mu je otkriven rak prostate, ali je od njega uspeo da se oporavi.
Od 2011. godine u više navrata je hospitalizovan zbog ozbiljnih respiratornih infekcija, a 2012. je podvrgnut hirurškoj intervenciji zbog abdominalnih tegoba.
Proveo je 18 dana u bolnici krajem 2012. godine, a ove godine je, u veoma ozbiljnom stanju, upućen u bolnicu u martu i aprilu, a zatim i junu.
Blic
javniservis.me 
Uz Gandija najveća ličnost XX i XXI vijeka, po mojem sudu.
Oni su bili idealisti i političari, spremni na najveće lične žrtve za ostvarivanje svojih ideala.
Savremene poitičari su bezlični, bez ideala, politika im je biznis, u stvari oni su lobističke ekspoziture. Kada se povuču iz politike više niko ih se ne sjeća.
Mandela i Gandi su besmrtni.
Divan komentar “Sigurnog glasa” DPS-a, to jest ZIP-a, to jest Omera Šarkića, tj. Milovog trudbenika
Hvala Radune. Ja sam patriota kao i ti, ali to ispoljavam skriveno. Ti ne bi trebao da me razotkrivaš, jer taako nesvjesno štetiš našoj partiji, svijetlim ciljevima, i presvijetlom nam vođi čiji sam trudbenik.
Praviš i drugi grešku, nazivaš državne organe Milovim.
Radune,
bar na papiru, to su državnio organi i moramo ih kao takve prestavljati. Ako intimno znamo da su Milovi, zbog ovih neprijatela njegovih, naše partije i države, to ne smijemo javno saopštavati.
Узалудно је то подметање, не може имати резултате које прижељкујете, не можете га оцрнити. Зип је истински антирежимлија, то свако добронамјеран зна.
Malo informacija vam nece skoditi, mozda ga posle ovoga jos vise zavolite. Eto cak je i “poznati” okupiraj borac Zizek uvidio neku nelogicnost u svemu. Idem da kakim u tutu,nadam se da mi je nijesu ukrali. Uzivajte u citanju.
http://ivonazivkovic.net/MANDELA/MANDELA.html
i
http://www.vijesti.me/svijet/zizek-da-je-nelson-mendela-zaista-pobijedio-ne-bi-ga-smatrali-unverzalnim-herojem-clanak-165531
Zizek je posta dnevno politicki komentator I popunjivac praznog prostora za medije.
Steta… jer je davao nadu da se filozofija, koja je u velikoj krizi na tom podrucju, pocinje razvijati.
Naravno, lamme, i kod nas tako:)
http://depo.ba/hronika/mandela-je-na-kraju-zivota-bio-ogorceni-starac-svjestan-da-je-njegovo-izdizanje-do-univerzalnog-heroja-bilo-maska-za-gorki-poraz
John Pilger: Mandela je održavao klijentelističke veze s bogatašima iz svijeta korporacija, uključujući i one koji su profitirali od apartheida.
Kada sam 60-ih izveštavao iz Južne Afrike, premijer je bio B. Dž. Vorster, obožavalac nacista. Kada sam trideset godina kasnije ponovo posetio premijersku rezidenciju u Kejptaunu, na kapiji sam zatekao slično obezbeđenje. Beli Afrikanci su sa samopouzdanjem bezbednjaka proverili moje papire. Jedan je u rukama imao biografiju Nelsona Mandele, “Dugo putovanje u slobodu”. “Vrlo inspirativna knjiga”, objasnio mi je.
Mandela me je primio posle popodnevnog odmora i bio pomalo pospan. Nečujno je ušao u zlatnoj košulji. “Dobrodošao”, rekao je osmehujući se, “To što ti je godinama bio zabranjen ulaz u moju zemlju je po meni velika čast”. Od same njegove ljubaznosti i šarma osetio sam se bolje. Zakikotao se kada sam mu pomenuo da ga veličaju kao sveca i ozbiljno dodao: “To nije bio posao za koji sam se prijavio.”
Već je bio navikao na snishodljive novinare i nekoliko puta me je ukorio – “potpuno si zaboravio šta sam rekao” i “već sam ti to objasnio”. Nije tolerisao kritiku Afričkog nacionalnog kongresa (ANK) i otkrio mi nešto zbog čega će milioni Južnoafrikanaca žaliti zbog njegove smrti, ali i njegovog lošeg nasleđa.
Upitao sam ga zašto on i ANK nisu održali obećanje dato posle njegovog izlaska iz zatvora. Mandela je obećao da će oslobodilačka vlada preuzeti ekonomiju aparthejda, uključujući i banke: “Odstupanje od naših stavova ili njihova promena ne dolaze u obzir”. Ali po preuzimanju vlasti, zvanična politika partije u vezi sa iskorenjivanjem siromaštva većine Južnoafrikanaca kroz programe za rekonstrukciju i razvoj je napuštena, a jedan od njegovih ministara se čak pohvalio da je politika ANK u stvari tačerizam.
“Možete da je zovete kako vam drago”, odgovorio je Mandela, “ali u ovoj zemlji vlada politika privatizacije.”
“To je suprotno onome što ste govorili 1994.”
“Morate da razumete da je deo svakog procesa i promena.”
Većina Južnoafrikanaca nije znala da je ovaj proces u dubokoj tajnosti počeo još dve godine pre Mandelinog puštanja na slobodu, kada je ANK u egzilu sklopio dogovor sa predstavnicima južnoafričke elite na sastanku u Melspark hausu nedaleko od Bata u Engleskoj. Inicijatori sastanka bile su korporacije koje su podržavale aparthejd.
Otprilike u isto vreme, Mandela je vodio svoje tajne pregovore. Godine 1982. premešten je sa ostrva Roben u zatvor Polsmur, u kojem su mu bile dozvoljene posete. Režim aparthejda pokušavao je da unese razdor u pokret otpora, između “umerenjaka” sa kojima se “može razgovarati” (Mandela, Tabo Mbeki, Oliver Tanbo) i onih sa prvih borbenih linija iz Bantustana koji su predvodili Ujedinjeni demokratski front. Petog jula 1989. Mandela se sastao sa P. V. Botom, predsednikom belačke manjine poznatim kao Die Groot Krokodil (veliki krokodil). Mandela je bio oduševljen kada mu je Bota lično poslužio čaj.
Nakon demokratskih izbora održanih 1994, rasni aparthejd je okončan, a ekonomski je dobio novo lice. Botin režim ponudio je crnim biznismenima velikodušne zajmove, dozvolivši im da osnuju kompanije izvan Bantustana. Ubrzo se pojavila nova crna buržoazija, zajedno sa rasprostranjenim klijentelizmom. Lideri ANK preselili su se u vile u delovima gradova poznatih kao “golf i seoska imanja”. Dok je jaz između belaca i crnaca bivao sve manji, onaj između crnaca i crnaca se produbljivao.
Uobičajena floskula da će se bogatstvo “preliti na dole” i “stvoriti poslove” izgubila se u sumnjivim spajanjima i restrukturiranjima kompanija, koji su uništavali radna mesta. Za strane kompanije, crno lice u odboru postalo je potvrda da se ništa nije promenilo. Na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2001. Džordž Soros je izjavio: “Južna Afrika je u rukama međunarodnog kapitala.”
U bantustanima ljudi nisu osetili gotovo nikakvu promenu: i dalje su izbacivani iz svojih kuća kada ne plate račune, kao i u vreme aparthejda. Neki su čak postali nostalgični za “redom” iz vremena starog režima. Dostignuća postaparthejda u desegregaciji svakodnevice u Južnoj Africi, uključujući i škole, potkopavana su ekstremnom korupcijom “neoliberalizma”, koji je ANK prihvatio kao svoju ideologiju. Direktna posledica toga su bili i državni zločini poput masakra iz 2012. u Marikani kada je ubijeno 34 rudara, što je podsetilo na masakr u Šarpvilu nekih pola veka ranije. U oba slučaja radilo se o protestima protiv nepravde.
Mandela je takođe održavao klijentelističke veze sa bogatim belcima iz sveta korporacija, uključujući i one koji su profitirali od aparthejda. To je smatrao sastavnim delom “pomirenja”. Možda su on i njegov voljeni ANK posle toliko godina borbe i boravka u egzilu bilu spremni da sarađuju sa narodnim neprijateljem. Bilo je i onih koji su želeli istinsku promenu, uključujući tu i nekolicinu iz Južnoafričke komunističke partije, ali je ipak prevagnuo pomiriteljski uticaj misionarskog hrišćanstva. Beli liberali kod kuće i u svetu su bili oduševljeni Mandelom, često ignorišući ili odobravajući njegovo oklevanje da iznese jasnu viziju, kakvu su imali ljudi poput Amilkar Kabrala i Džavaharlal Nehrua.
Izgleda da se Mandela promenio posle povlačenja sa dužnosti. Posle 11. septembra 2001. upozoravao je na opasnosti politike Džordža Buša i Tonija Blera. Njegov opis Blera kao “Bušovog ministra spoljnih poslova” dosetljivo je tempiran u trenutku kada se Mbeki, njegov naslednik na mestu predsednika Južne Afrike, spremao za posetu Velikoj Britaniji. Zanima me šta misli o “hodočašću” Baraka Obame, nemilosrdnog gvantanamskog tamničara, njegovoj zatvorskoj ćeliji na ostrvu Roben.
Na kraju intervjua me je potapšao ruci, kao da mi oprašta to što sam mu protivrečio. Otišao je do srebrnog mercedesa koji je progutao njegovu malu sedu glavu, okružen gomilom mišićavih belaca sa bubicama u ušima. Jedan od njih je izdao naređenje na afrikanskom i Mandela je otišao.
http://h-alter.org/vijesti/svijet/mandela-velicina-i-lose-naslijedje
Pozdrav za ”Javni servis”!
Dostavljam vam link s promocije moje knjige ”Majčina kletva kao imperativ”, održane 12. IV 2014. god. u Beogradu, u ”Centru za istraživanje Nikole Tesle” – možda vam može biti interesantan za objaviti, s obzirom da je to psihološka studija koja govori o pozitivnoj energiji koja dolazi od blagoslova roditelja i negativnoj energiji koja je sadržana u kletvama roditelja. Po mom mišljenju i dubokom ubjeđenju, uticaj obadvije energije (i pozitivne i negativne) je nesumnjiv. Knjiga izaziva veliko interesovanje i ljudi reaguju čak i na sam naslov knjige :) https://www.youtube.com/watch?v=yJw1ny0gzns
Pozdrav za pravi portal :)
Mirjana Aleksandrova Rajković književnica iz Cetinja