Bjesmučna propaganda nam stalno puni glavu o tome kako smo u ovu našu zemlju došli u stoljeću sedmom i kako nikakve veze nemamo s narodom koji je ovdje živio ranije. To je, prije svega, krivo, a nakon svega, ključno pitanje naše slobode.
Ako ne znamo tko smo ni kako smo dospjeli tu gdje jesmo, onda se ne možemo izvući iz stanja porobljenosti i bratoubilaštva koje stalno žare naši porobljivači. Dakle, budući smo izgubili par hiljada godina na međusobno ubijanje, satiranje i izluđivanje, nemamo više vremena za gubljenje. Stvari postavljamo na svoje mjesto čime gradimo osnovu za slobodarsko djelovanje:
1) Naša genetika je u ogromnom djelu prisutna na našem području od prije famoznog sedmog stoljeća. Oko 30% naše genetike je tu najmanje 12,000 godina, zatim sličan dio od 3-5 stoljeća prije Krista i tako dalje. Nema nikavog genetskog dokaza o nekakvoj masovnoj seobi u 7. stoljeću niti postoji suštinska genetička razlika između takozvanih etničkih skupina koje su sada zaokružene na lažan način.
2) Ne postoji narodna predaja o našem dolasku niti o nekakvoj pradomovini iz koje smo došli. S druge strane, postoje mnoge narodne predaje o pradavnoj prošlosti, zatim o ilirskim kraljevima, kraljici Teuti, rimskim carevima i dalje.
3) Ne postoji ni antropološka ni etnološka razlika između Ilira i slavenskog življa. Naše narodne nošnje su identične ilirskima: kape, šubare, jačerme, kumparani, opanci, dalmatike, sve je to identično ilirskom načinu odijevanja. Građa i stas, narodni običaji, vjerovanja, sve je također isto ili vrlo slično. Ne postoji takva razlika između takozvanih etničkih skupina ili naroda na Balkanu; postoji većinom religijska razlika, ali su tako manifestirane različitosti i dalje tek površinske.
4) Ne postoje arheološki dokazi o masovnom dolasku u 7. stoljeću. Ne postoji nikakav diskontinuitet u odnosu na prethodna razdoblja. Na primjer, srednjevjekovni način pokapanja u gomilama identičan je ilirskom – pretpovijesnom.
5) Ni jedan od naših izvora i povjesničara ne govori o našem dolasku prije XIX. stoljeća kad je ta predstava nametnuta. Dukljanin priča o dolasku Gota i Bugara koji govore istim jezikom kao i mi. Dakle, Vinko Pribojević, Andrija Kačić Miošić, Mavro Orbin, Juraj Križanić, Dukljanin i drugi se slažu da na je na ovom prostoru postojao i postoji kontinuitet. Mi smo jedni narod koji vlastite izvore o sebi drži nepouzdanima i to samo zato što se ne slažu s intrepretacijama naših zavojevača. To je stalni izvor podjela i užasa.
6) Naši susjedi, osobito Talijani, stalno nas zovu Ilirima ili Slavima. Vidi starije talijanske riječnike, vidi kod Enza Betizze, itd. Posebno je zanimljivo da je papinski zavod Svetog Jeronima (koji je također naši, inače je čtava stvar apsurdna) bio nazvan slavenskim, pa ilirskim i tek onda hrvatskim imenom i to kada je trebalo uništiti istinu o našem slavenskom kontinuitetu i narodnom jedinstvu u XIX stoljeću. Marmont ustanovljava Ilirske provincije, Marija Tereza ima „Ilirsku kancelariju“ itd.
7) Papa Ivan X priznaje na Drugom splitskom saboru da su Dalmatinci primili kršćanstvo u apostolsko vrijeme, čime ostvaruju pravo na misu na narodnom jeziku, dakle slavenskom. Dakle, samo se Slavenima „dozvoljava“ misa na narodnom jeziku, a za to nema nikakve logike ako ta misa nije bila pristna od prapočetka kršćanstva.
8) Ogromna većina, gotovo svi toponimi su slavenski, a među onima koji to nisu, najveći dio je jezično krivo interpretiran zbog toga što je porijeklo riječi u našem jeziku pogrešno shvaćeno, opet zbog podmetnute priče o našem navodnom dolasku.
9) Grčki i rimski panteon rastumačivi su sključivo preko slavenskog ključa. Slav između ostakog znači ključ (slavina), kao i sclavus, clavus – ključ. Dakle, upotrebljava se svaki ključ osim onog pravog.
10) Postoji kontinuitet naše kulture od vinčanske, preko eturske pa sve do danas. Etursko pismo slično je vinčanskom, a jezik je naš, slavenski! Dakle, mi Slaveni nismo došli u Europu, nego smo iz nje tjerani i iz nje stalno potiskivani, kao na primjer iz Njemačke, Austrije, Madžarske, Rumunjske, Italije, Grčke i tako dalje.
Samo na gornjim osnovamo možemo na razložan način interpetirati povijest ovih krajeva i Europe u cjelini. Pričom o dolasku Slavena, i to raznih, našem narodu je slomljena kičma, jer, ako smo tikva bez korjena, onda nam ova zemlja ne pripada, na nju nemamo pravo, nalazimo se na tuđem i moramo tuđinu služiti. Čim pristanemo na takvu sliku o sebi, svaki užas koji nas zadesi je samo logička progresija te podvale.
Istina je posve drugačija: mi smo jedan narod, svi balkanski Slaveni su jedan jedinstveni narod i ovo je naša zemlja na na koju imamo svo pravo i odgornost. Ovdje se nalazi iskon europske i svjetske kulture. Bez prihvaćanja samog sebe nećemo vlastitu slobodu i blagostanje. Od našeg jedinstva toga ovisi stabilnost, sudbina te ispravna prošlost i budućnost Europe i svijeta.
Drugi fatalni udarac koji smo primili je podvala o našem pokrštavanju o čemu će biti više riječi u idućem članku.
javniservis.me 
bravo…bravo, bravo…
Zaprepaštana sam … Nijesam vjerovala da ovako nešto mogu pročitati . Jedva čekam nastavak .
Bravo !
Kakvo budalesanje. Ne razumiju ljudi šta je genetička genealogija, šta znače uopšte zastupljenosti haplogrupa. Od kad se ova nauka pojavila, svaka budala napiše po jedan ovakav tekst. Nauka je nova ali to nikoga ne abolira od idiotskih tumačenja. Da li su preci Slovena bili na Balkanu prije 5 hiljada godina, možda jesu. Ali oni definitivno jesu došli na posjede Romeja u 7. vijeku, što ovi sami biljaže u svojim brojnim spisima.
Jesu došli, ali samo 100 hiljada vojnika, vođeni kraljicom, dosli su u pomoć braći i svojoj otadžbini da svrgnu Romejsku vlast. Tog trenutka Romeji prave razliku između pridošlih Slavena i prileglih lojalnih Ilira, a u pitanju je isti narod.
Vlasi svi i svuda, ojhaaa!
Poštovani Sekula -griješite .
Podsjetiću vas na ovaj komentar kad se probudute .
Domogoj – čestitke !
Genijalno !!!!!!!
“…budući da smo izgubili par hiljada godina na međusobno ubijanje, satiranje i izluđivanje, nemamo više vremena za gubljenje.”
Добро би било, када би било… Лијепа порука!
“Ali oni definitivno jesu došli na posjede Romeja u 7. vijeku, što ovi sami biljaže u svojim brojnim spisima.”
Pa nemoguće Sekula brate da vjeruješ u ovo …
Od Prokopija pa do ostalih spisa piše se o Slovenima koji napadaju carstvo. Očigledno se ne radi o stanovnicima Balkana koji vode oslobodilački rat protiv Romeja već o osvajačima.
Uostalom, haplogrupa i2a koja je u značajnoj mjeri prisutna na Zapadnom Balkanu, u značajnoj mjeri je prisutna i u Poljskoj, Bjelorusiji i Ukrajini. Kada je crnogorski ekspert za brojanje krvnih zrnaca, izvjesni Miroslav Ćosović (vjerovatno lažno ime), upitan zašto je to tako, odgovorio je da je to haplogrupa starosjedilaca Balkana koji su dolaskom Turaka na Balkan pobjegli preko pola Zemljine kugle pod Karpate. Čini mi se da i ovoga Domagoja jednako služi razum kao i Ćoskea.
Možda te ovo razuvjeri;
http://tacno.net/slideshow/apsurdistan-ciji-je-gen-najstariji-srpski-hrvatski-ili-bosanski/
Slaveni su oduvijek na Balkanu i rusi uče u školama da su njihovi preci u davno vrijeme stigli sa Balkana
Starost zajedničkog pretka haplotipa R1a1 većine naroda u BiH, Hrvatskoj, Srbiji i njenoj pokrajini Kosovu i Metohiji, te Crnoj Gori i Makedoniji je 9-10 hiljada godina, a u ostalim zemljama, kao i na većem dijelu Hrvatske, Slovenije, Rumunjske, Bugarske i Grčke starost zajedničkog pretka R1a1 iznosi oko 4500 god.
Kod haplotipa I2a1b na Balkanu starost zajedničkog pretka iznosi oko 2350 godina, što znači se da se po historijskim zapisima radi o dolasku tzv. Keltogalačana (kao da je takav narod ikad postojao) u 4. stoljeću pr. n.e, odnosno njihovom prelasku preko Dunava iz obližnjih mjesta u Podunavlju i Karpatima te dolazak u blagoslovljenu našu zemlju. Međutim, taj haplotip je po svuda prisutan i u istočnoj Europi, kao u Grčkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Ukrajini, Bjelorusiji, Litvi…. U genetici haplotip I2a1b se naziva „istočnoeuropski“, a zbog antropološke jezične i kulturne sličnosti prof. Kljosov ga naziva drugim slavenskim haplotipom. To je je uz R1a1 najstariji haplotip u Europi; I2a je nastao je prije oko 20-25 hiljada godina, u Europi je prisutan 14-15 hiljada godina. Ta dva plemena su uvijek skupa, i to su, dakle, starosjeditelji Europe.
Moguće je Sekula – ti vjeruješ u ovo …
A tek da si u mogućnosti da znaš iz izvora – latinskih i grčkih koji su , nažalost , poznati svijetu već sto godina a nama ni danas ..Nažalost za našu djecu koja i dalje uče smdljive laži . A tek da znaš Sekula za pokrštavanje … kakda , kako …
Ubijeđena sam , a bili smo blizu kada je osveštavan hram, da će to prihvatiti i gospoda koja su ga osveštala a onda će i narod valjda čuti …
Pozdrav Sekula …
Sekula kaže:
9. Oktobar 2013. – 19:34 u 7:34 pm
Kakvo budalesanje. Ne razumiju ljudi šta je genetička genealogija, šta znače uopšte zastupljenosti haplogrupa. Od kad se ova nauka pojavila, svaka budala napiše po jedan ovakav tekst. Nauka je nova ali to nikoga ne abolira od idiotskih tumačenja. Da li su preci Slovena bili na Balkanu prije 5 hiljada godina, možda jesu. Ali oni definitivno jesu došli na posjede Romeja u 7. vijeku, što ovi sami biljaže u svojim brojnim spisima.”
Strah me je od veličine ove greške .
A naročito ovoga – ” definitivno ” …
Sekula , ne želim da te uvrijedim , jer poštujem mnoge tvoje kometare , mada drugačije gledam , ali ovakav stav je “budalesanje” .
OK,možda sam pretjerao sa ovim „definitivno“ ali svoj stav crpim više na osnovu logike nego li nekog istorijskog dokumenta, posebno iz tog vremena. Romanizovani starosjedioci Balkana nisu isčezli već su samo potiskivani ka istoku. Njihovi potomci danas učestvuju u etničkom sastavu svih ovdašnjih država. Ipak, u značajnoj mjeri samo u etničkom sastavu države Rumunije.
Da odbacim ovaj tekst bilo mi je dovoljno korišćenje termina „Iliri“. Iliri nisu postojali kao etnički pojam, postojao je Ilirik naseljen keltskim i tračanskim plemenima. Nakon vjekovne vladavine Rima i Konstantinopolja, ne može se govoriti ni o Keltima i Tračanima već njihovim romanizovanim potomcima koji se kasnije nazivaju Vlasi (Valah – Roman).
Imate čak i najveću pokrajinu Rumunije koja se zove Vlaška, što se vjerujem uklapa u moju predstavu o ovoj temi.
Da odbacim ovaj tekst bilo mi je dovoljno korišćenje termina „Iliri“.
Jel’ samo terminologija sporna? ili je to izgovor? Jer umjetnost odbacivanja je nešto drugo… (Znaće Miško.)
Nije izgovor, po tome poznam koliko autor zna o temi o kojoj piše.
Sekula me je prijatno iznenadio ovaj put. Sto se desava sa njegovim mozgom! Pa, on je na putu da postane civilizovan stvor, bar do sljedeceg komentara.
Sekula … mnogo hvala za pojašnjenje .
Vaš odgovor govori o prisutnusti čovjeka !
Nije važno …ko je u ,nekom,pravu ….
Jasno je iz vašeg odgovora da su starosjedioci Balkana živi …
Vinča i Lepenski vir su tu …
A Vir – u koji žele da uvuku Balkan moramo zajedno vidjeti .
Pozdrav !
Domogoj kaže i ne laže :
3) ” Ne postoji ni antropološka ni etnološka razlika između Ilira i slavenskog življa. Naše narodne nošnje su identične ilirskima: kape, šubare, jačerme, kumparani, opanci, dalmatike, sve je to identično ilirskom načinu odijevanja. Građa i stas, narodni običaji, vjerovanja, sve je također isto ili vrlo slično. Ne postoji takva razlika između takozvanih etničkih skupina ili naroda na Balkanu; postoji većinom religijska razlika, ali su tako manifestirane različitosti i dalje tek površinske”.
Gluposti, gluposti…
kao bilo da bilo, nas je gen najduzi!!
O protoku vremena evo pismo svetog Jeronima 396 ljeto gospodnje, Zadrhtim kad pomislim na nedace naseg vremena. Dvadest i vise godina , izmedju Konstatinopolja i Julijiskih Alpi prolivala se rimska krv iz dana u dan Skitija, Trakija, Makedonija, Dakija, Tesalija, Ahaja, Epir, Dalmatija, Panonija-svaku od njih pljackali su harali i pustosili Goti i Sarmati, Kvadi i Alani, Huni , Vandali u Markomani. Rimski svijet se raspada, pa ipak mi glave drzimo visoko , umjesto da ih sagnemo. Kakvu hrabrost , sto mislite imaju sadaa Korincani ili Atinjani ili Lakedemoljani ili Arkadjani ili ma koji od Grka kojima vladaju varvari? Pomenuo sam samo nekoliko gradova, ali oni su bili prijestonice ne bas malih drzava, e sad ja VAS PITAM, KOJA JE RAZLIKA OD STAMBOLA DO LJUBLJANE, I DALJE VARVARI DOMINIRAJU.
Papa Grgur veliki, u VI vijeku zahvaljuje koliko se sjecam Langbardima, sto su potisnuli i istjerali Slovene iz ISTRE, jeronim je jedan od TRI SVETA OCA HRISCANSTVA, kad se i ZAPADNO RIMSKO CARSTVO SA CENTROM U RIMU, I ISTOCNO SA CENTROM U KONSTANTIN POLJU, poselo pokrstavat, i kada je Ambrozije preveo stari i novi zavjet na LATINSKOM, i kada je sveti AUGISTIN, odvojio duhovnu od svjetovne VLASTI, u teoriji, a PRAKSA JE BILA, DOLJE GORE, ZA PAPE I CAREVE.
Negirat PISANA DOKUMENTA koja su sacuvana i dobro poznata ZNAVENIM LJUDIMA, je cisti IDIOTIZAM, i gradjene MITOVA sa PARCETOM CREPULJE IZ NEKOG OGNJISTA SLOVENA jos veci IDIOTIZAM, za zaludjene naZiJonaliste.
Bavite se istorijom a presutkujete kljucne cinjenice kao i autor koga cijenim. Rijec Sloveni se dosta kasnije pojavljuje od rieci Srbi ili Rasani
Uistinu Srbi su samo slavenizirani. U osnovi oni su amalgam Cincara, Cigana, Turaka, Bugara, Albanaca, Vlaha i slovenskog naroda
Slican slucaj je i sa ostalima sa dobrog dijele Balkana – mjesavina starosjedioca sa Slovenima koji su kasnije dosli.
Ovo je cudi jedno. Svi postoje, samo Srbi ne postoje. Hahahaha, o kupi mi majko TOP.
Srbi ne postoje nego su oni mjesavina Cincara, Turaka, Bugara, Albanaca, Vlaha i nesto tu i tamo Slovena, odnosno, desilo, se kresnuo neki mjesanac Cigana i Cincara tamo neko Slovenku i tako ima i jedan promil slovenske krvi kod Srba.
O EKSPERTI, koliko cete jos knjiga, naucnih radova i DNK-analiza da napravite da dokazete samima sebe da vi niste Srbi.
Jebi ga, iz svoje capre ne mozete nidje.
Srbi ste i kad ste Srbi prihvatite to jednom ljudcki. Znam da vam je to tesko, ali u suprotnom vase depresije ce biti sve vece i vece. Svi imamo svoj krst koji moramo da nosimo. Vas krst je da ste Srbi.
GOSPODE POMILUJ!
svaka čast Domogoj – za predavanje !
Hvala i Vinku !
Sa Nikolicevim nalazima se slaze i srpska nezavisna istorijska skola na celu sa Jovanom I Dereticem.Nikolicu na pravom putu ste istine i nauke samo tako nastavite .Mi vas pomno pratimo i podrzavamo
Odličan tekst, bravo.
Mir,mir ljudi. Lijep ali pogrešan pokušaj.Istina je malo drugačija. Skrivajući se od raznih boleština ali i od dobro naoružanih Kelta koji kolju sve odreda.Starosjedioci Europe ne navikli na borbu bježe
u planine i na udaljene otoke.Šta dalje i gore to bolje.Tako se jedva spasiše naši potomci i Germani .Germani pobjegaše na hladni sjever a naši pretci na Karpate. Iako fizički jači starim Europljanma je trebalo skoro dva tisućljeća da postanu jači od Kelta i iza Kelta doseljenih Slavena pa počeše silaziti sa planina te zauzimati i harati Europom i podčinjavati i Kelte i maloazijske te afričke doseljenike.(Naišla vjekovna prevlast Germana). Sa Karpata silaze naši pretci te podčinjavaju Slavene ali se i mješaju s njima. Tako se s jedne i druge strane središnjih Karpata javlja se pleme Hrvati.Prodorom Avara te porazom najačih susjeda Gota nasta veliki trabak.Goti se pakuju i odlaze a s njima i jedan dio bilih Hrvata sa zapadnih padina Karpata koji u trenutku dolaska Avara pripadaju Rimu. Avari poharaše podunavlje ilirik,Dalmaciju i udaraju dalje a s njima i jedan dio Slavena.Iraklije odluči sužavati carstvo pa pozove bile Hrvate u Ilirik te oni 626 g protjeraše Avare i naseliše dalmaciju i ilirik od Istre do gorja Himare u Albaniji.( DAI o Dalmaciji). Nakon toga drugo pleme karpatskih Hrvata Bojke zatraži od cara Vase da i oni dođu na ovaj prostor a on ih naseli u brdaTesalije.Tako taj dio Hrvata dođe iz lošega u gore te ih Grci i Bizantinci još podcjeniše te ih nazvaše servi /sluge/ Nakon pokušaja povratka na Karpate na molbu caru naseliše zaleđe dobrog dijela Ilirika. Budući da su bez rata dobili carsku zemlju prema njima nije bio jednak odnos kao prema prvim Hrvatima te su ih Bizantinci nastavili zvati Servi /današnji Srbi/.
Istočni dio Hrvata na Karpatima po odlasku Gota /koje car Kosta naziva Francima/ upadaju na područje Visle i tu stvaraju kneževinu te se u dobroj mjeri pomješa sa Slavenima. Usljed stalnih borbi na teritoriju Visle Istočni Hrvati prodiru na teritorij Moravske te tu stvaraju svoju kneževinu i državu Veliku Moravsku koja na jugu zahvaća Slavoniju i Vojvodinu.Pod stalnim napadima Franaka i Mađara jedan se dio Hrvata dolazi u Dalmaciju /Vaso o Hrvatima/ protjera ostatak Romana i Romeja te 753 godine u Duvnu osnovaše državu Bjelu i Crvenu Hrvatsku. Često Hrvate iz Crvene Hrvatske te Srbe iz Rasa mnogi pa i Dubrovčani zovu Vlasima jer su jedno vrijeme bili pod Bizantom a to nema veze s vezom.
Tamo na Karpatima još se govori ikavica pivaju pisme bili Hrvata . Čarna gora se zove Crna gora,Kosova se zove Kosovo Tisa se zove tisa itd.itd.
Nije mi jasno zasto se samo ne koristi dnk za odredjivanja pripadnistva nekom narodu i to je to.
Vlasi.
Vlasi nisu nacija ni pleme.Vlasi su različite skupine naroda koji su bili podanici Rima tj Bizanta te su preuzeli Romansku kulturu i jezik.Vlah = Stranac. Rimljani su stanovnike predgrađa Rima nazivali Vlasi.
Jedan dio Vlaha s područja Dacije se povukao pred Gotima na jug te naselio današnji prostor zapadne Bugarske,Makedonije,Kosova,i Albanije te razvio pokretno stočarstvo.Iz tih krajeva su se širili na Crnu goru,Bosnu te Dalmaciju gdje su nazvani Moro Vlasi (Morlaci). Budući da su živjeli na području Bizanta ti moro Vlasi su svi pravoslavci.
Zanimljivo je da su mješavina naroda te da imaju i do 20 % Germanski gena. Budući da su i u Daciji i u brdima središnjeg Balkana živjeli s stanovništvom koje je najčešće govorilo Slavenske jezike i oni su se prilagodili te su se u većini asimilirali u Srbe.
Crnogorci.
Skoro svi Crnogorci koji imaju I2a te R1a genetske haplogrupe su podrijetlom Bili Hrvati s područja Karpata koji su po protjerivanju Avara naselili staru Rimsku pokrajinu Duklju 626 g ./Zanimljivo je da i na Karpatima ima Čorna gora,Čornogorci i Dukla/.U Duklji se pokrstiše u katolike a i dopustiše da se na njihovu teritoriju tokom VII stoljeća naseli i dio Romeja koji su iz Duklje bili pobjegli na apeninski poluotok tako da Bizantinci u svojim spisima u Duklji spominju Hrvate i Dukljane. Svu vlast u Duklji su držali Hrvati tako da je moje mišljenje da je Romeja bilo malo.Romeji su haplogrupa R1b. Ovo je po mom mišljenju temelj.
Srbi.
Dok je postojala jedinstvena Hrvatska država sve je dosta dobro funkcjoniralo pa je bilo nekoliko pobjeda nad Bugarima,Mađarima i nad Bizantom.Međutim 1018 g Bizantski car Bazilije osvoji Bugarsku i crvenu Hrvatsku. Bizantska lopovska politika je počela ubuduće huškati velikaše jedne protiv drugih(nije im puno ni trebalo) te počinju borbe Dukljanskih i Raških velikaša.Duklja je u početku bila jača ali se kasnije ratna sreća okrenula te Stefan Nemanja razori i uništi Duklju. Nakon uništenja Duklje Nemanjići se šire na sve strane a najviše na Jug te po povratku Nemanjina sina Save iz Bizanta počinju uvoditi pravoslavlje.Bizant polako ali sigurno propada pa se Srbi brzo šire na Makedoniju,Bugarsku i Albaniju. Pomoću pravoslavlja brzo asimiliraju okolne narode pa i istočni dio Bugarskih Slavena te centar države pomiču u plodne doline Kosova i makedonije.Budući da nemaju svoga naroda ostaje starosjedilački(kojekakva mješavina) a oni postaju vlastodršci. Na tom prostoru su dobili nove Srbe,novu vjeru i novi jezik Slavensku-.Bugarsku ekavicu.Dakle dobiše sve novo a izgubiše sebe. Sebi se pokušavaju vratiti šireći pravoslavlje na zapad pokušavajući se dočepati Bosne.
Опрости ми папеее, ћа сам друге слушааа…
Najjace kad neki rimokatolik pocne da pise o asimilaciji. Pa da vam nije bilo vatikana, bilo bi vas par procenata oko Zagorja.
Grobar NK .Od svih Slavenskih najstarijih plemena jedino su Hrvati ostali,opstali i stvorali svoju državu. Da se nisu našli na raskršću vjera te između Velikih mješavina naroda Rima Bizanta,Mađara i Franaka.Tko zna gdje bi im bio kraj.
Pa da. Pogotovo je ova iz 41. bila prestizna drzava.
Bosna.
I u Bosnu su Hrvati doselili u dva vala.626 g s postojbine Karpata te kasnije iz Moravske
753 g.Na saboru u Duvnu Bosna i Raška su postale županije a doibile su imena po rjkama oko kojih su imale položaj. Po padu Bile Hrvatske pod Mađarske kraljeve Bosna je postala Glavna Hrvatska država.Nažalost.Zbog pada pod Turke jedan dio naroda se prisilno a drugi dio zbog interesa narodski rečeno poturči.Jedan dio Hrvatskog naroda koji je gravitirao i bio dio Bile Hrvatske se iselio u Mađarsku i Austriju a umjesto njih Turci dovedoše posrbljenu pravoslavnu Vlašku mješavinu. S Vlasima dođe Bugarska ekavica koja se pomješa s Hrvatskom ikavicom te nasta ijekavica.
File:NE 600ad.jpg
Не млати Марко, сине тисућљетног бечког коњушарлука. Није постојала прапостојбина Хрвата јер би данас у тој прапостојбини постојао народ Лужички Хрвати а не Лужички Срби. Хрватска, бијела и црвена, је прастари топоним којим су названа стрма залеђа Јадрана (рбат). Дакле, Хрватска је топоним а ријеч Хрват је изведена из тог топонима. Уосталом, у византијским изворима се често налети на опис “Срби, које зову и Хрвати”. Познато је да су византијски историчари уз етничку одредницу дају и условно речено геополитичку. Тако Стефана Војислава називају Србином Травуњанином па то опет не значи да су постојали “Травунски Словени”.
На ову причу о јуначкој историји Хрвата не бих много. Некоме ко је од Томислава до 1918-те преспавао готово хиљаду година је можда паметније да прећути своју историју. Да не говоримо о 20. вијеку и новијој историји Хрватске, тог геноцидног смећа од државе.
Profesore, profesore alkosu jedan izlapjeli, politicka mustiklo ispusena. Te knjige koje ti citas i sve ostale protiv kojih si umislio da se boris su istina isto ko Svetorodna loza Nemanjica(osim Save) o cijoj svetorodnosti znamo kako ljubise Očeve svoje i svetorodno Dusanavo carsto koje trajase hiljadu godina. Istina je ka svaki nas izvor balkanski, istina je ka sto je Crna Gora samostalna, a Kosovo srpsko.
Sta je danasnji intelektualac za koga se predstavlas, tumac proslog vremena?! Onaj sto je procitao pa citira pisanije razne vjekovne.
Sta je DANAS profesore? Jeli vjera ono sto mi kazu ili ono sto vidim, a duhom. Kome da vjrujem ocima i duhu ili rijecima pisanim i izgovorenim. Primjerom, djelom ili pricom prepricanom farisejskim?
Da imas imalo casti i postenja i znanja odrekao bi se “penzije” i pisanja no bi svojim primjerom i rjecima vise postigao no sve ovo sto pises i tumacis!
Muči sjeda glavo najeo si se dosta Ti sa korita Titovog, Slobovog, Milovog i Ristovog pa nam sad o postu pricas i ovu djecu pusti da se materijalno srozaju pa da se duhovno pokolju ka pravi Srbhrvaticrnogorcibosancihercegovci. Ne pozuruj ih. Dosla je ona Ristova rijec da je Titograd “Novi Jerusalim”.
Ono sto je danas ni u snu najcrnjem nijesi sanjao, a drhtace ova nasa brda bukvalno i to veoma brzo da nam spasa nece biti da kamena na kamen nece ostati. Zapamti ovo!
Sa istim efektom to mozes izdeklamovati jednom gospodinu u zoo vrtu sto obozava banane.
oGULINO JEDNA STARA!!
Ha, ha , ha, … sto ti je cetnicka pamet. Ovo je zbilja bolest, nista drugo nego zapustena bolest.
Moraš ti Sekula još mnogo pročitati pa ćeš svatiti. da Lužički Sorbi nemaju nikakve veze sa Balkanskim Srbima.Kad malo bolje uđeš u materiju vidjet ćeš da su genetski puno bliže Hrvatima.
Možda si u pravu za ime Hrvat ali na Karpatima ali to nije sigurno.Sva plemena su imena dobijali najčešće po toponimima.
Srbi koje Hrvatima zovu. To sam u tekstu objasnio to je kao da su rekli “Sluge koje Hrvatima zovu”
To oko Travunjski Slavena je OK i razumljivo je.
To oko junačke povjesti Hrvata moraš malo naučiti o povjesti srednje Europe a i nemaš baš plemena koja su pod svojim imenom opstala od 600 g.(uguglaj gore poslanu kartu)
Ja napisah istinu koju je lako prepoznati a ti kako hoćeš.
Marko oli mi vidjeti u šolju?
Sekula!
Koji vi je arhiv najmiliji?! Dubrovacki, mletacki ili stambolski?! Ili onaj u Piteru?!
Znate li starogrcki, latinski, turski ili barem ruski?
No, sto da se radi. Gledajte serije. Na prim. onu o padisahu Sulejmanu. Ja gledam…ovih dana…
dolazi na vlast Mehmed-pasa Sokolovic…aha, nas momak…bas se radujem. A, najvise bih se radovala da dozivim da vidim kako bi se cetnicija i ustasija poturcili u roku – odma’.
Kapudan – pasa Barbarossa nikad nije uspio osvojiti Kotor. Cekam mart mjesec da vidim hoce li vaseljenska patrijarsija donijeti odluku o gregorijanskom kalendaru. Ako donese, odo’ ja sa Mlecanima. Turcila se da-bog-da, ako lazem:)))
Sta velite, ima li veze s vezom ovo sto ja pricam? Aa…?
Bibana ako ces radi Sekule oditi u Mleteke onda nemmoj obrtati tamo. Nemoj me šnjime ostavJlati e je dosla čaša do vrh kapi pa se nijesam navika kad svaka strana ima po dvije medalje sto veli jedan tamo a prica mu je jedan da je procita iz ponora sto uviru u neke izvore. Estavela je to moja Bibana to i uvire a i izvire TO U jAPAN NEMA!!
I tako srblji troprsti i croasani konjusari rjesise da naprave svoje klerikalne feude da uzmu vlast od slovenskih paganskih bogova,pod patronatom cia-e i habsburga.naravno plodno tlo izdajica slovenskog roda su nasli kao i uvijek sto ih je bilo u slovenskoj mitologiji.niko vise zla nije nanio slovenima nego prevashodno hriscanstvo i pojava monoteizma.zamislite do cega su dovedeni “umni” ljudi juznih slovena da danas za trista eura raspravljaju jesu li haplogrupe hrvata ili srba ili,zasto ne ogoliti istinu i reci katolika ili pravoslavaca.to je ustvari ta borba i to je citava mistifikovana stvar sa laznom istorijom,laznim brojkama.
p.s. ja ipak mislim da smo se zajebali kad smo poceli da unosimo flour iz zubne paste u organizam.
poludio kaže:
29. Januar 2014. – 0:45 u 12:45 am
p.s. ja ipak mislim da smo se zajebali kad smo poceli da unosimo flour iz zubne paste u organizam.
Mali doprinos sektasima,raspusnim hriscanima
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=01&dd=29&nav_category=167&nav_id=805652
“Neki su se svojim prilozima ugradili u lepotu hrama i tako se nalaze u njemu.”
Dzomic
boze ,oprosti mi boze sto te prizivam,sto oni boze nebozanski djeluju,i protiv tebe boze ,odbozacki rade.boze ,oprosti i njima boze sto te toliko spominju i kletvu boze tvoju primaju.boze budi bozanski milosrdan pa oprosti i nama svima malim bogovima na svojoj,nasoj,tebe nedostojnoj, tvojoj,bozanskoj avanturi.boze oprosti na nasoj nebozackoj pohlepi,svojstvenoj ljudima, nebozanskim stvorenjima koja te boze toliko nerviraju.i ne zaboravi na mene.amen.
Бибана, зар се тако разговара са једним професором из Никшића (склоним чашици) ? Ја сам само укратко реаговао на поплаву глупости која је запљуснула ову тему под ником Марко. Како бисте ви Бибана протумачили византијске документе гдје се пише о устанцима “Срба, које и Хрватима називају”? Ви би то вјерујем у духу братства и јединства протумачили као суживот два народа на једном простору, Срба и Хрвата, који као у партизанским филмовима боси газе снијег и одупиру се византијском окупатору. Мислим да сам погодио у центар имајући у виду зрелост ваших ранијих коментара.
Негросе, шта ради Славко? Је ли стигао да себе прогласи за удбаша и банује са блога? Помете га Мило усраном метлом са политичке сцене а ускоро ће и ову другу катунску аветињу. Има Мило мој глас кад год крене да удара на одрођену црногорску олош. Нек се Мило посере у тај ваш “црногорски идентитет” и са моје стране му је све друго опроштено. За мене су то животна питања, поштеди ме те мантре да је пуно корито животно питање.
Palino stara, prekjuce sam bio sam njim u lokandu i vjeruj mi nijesmo te ni spominjali jer price ispricinane se NEpricaju makar bile i istinite(one se zive svaki sekund, dan, godinu, vjek, milenijum) …sto se jadan primas ka bleja…kao profesore .. znas dje si mi strucnjace(prodavacu magle) ti i takvi ka ti ….egzistiras mi u debelom crijevu i to samo do trenutka jedinog moga ovozemmaljskog tjelesnog olakšanja koje potpognuto sa ovom rasprom tvojom sa samim)))
Svake noci ispod čahta
pliva moja braon jahta
hahaha
ZIVOTNO PITANJEcrnogorski indetitet )))hahahaah Kako zanimljiv zivot…hahahah Zivotno pitanje)))hahh Vidi to da naucis dobro nemoj sta preskociti ))hahaha Jesi dosao dokle, mislim jesi sve procitao?)) Je.. se Milu sto mu je oprosteno od tebe kad vas je kupio ko opanke, hoce li tvoj predpostavljeni oprost da mu da)) Farisejcu)))
Oprosteno, zivotno pitanje…Vidim ja da ti ne vidis dalje od svoje drobine….
Idemo sad ispocetka:
Bio Adam
Bila Eva
Bio Seklula
e sad Ako je ovaj prvi bio Srbin onda smo i svi mi Srbi
Logika trece dimenzije.
Izvori: prvog reda, drugog reda i treceg reda….
Kad spominjes Bizant bolje reci o gradjanskom ratu koji trajao godinama isto oko crkvenih pitanja i kako je Raska dosla na pozornici istoriskoj zahvaljujuci toj unutrasnjoj borbi oko pitanja kako Boga predstaviti i dozivjeti. ILi ko je prvu krunu donio u Srbiju? Ili zitije Nemanjinokao izvor “prvog reda” kako je Duklju pripojio svome otocastvu ognjem i mačem. Bas su bili očebriznici ti Nemanjici bas kao i danas velika vecina Srblja.
Batali o izvorima, to su priče za srednjoskolce i osnovce.
Prica, prica, prica…. muka je vise svijetu cijelom od pisanih istina i njenih tumača. Shvati da je doslo novo vrijeme i da takvi kao ti vise stete sebi samom i drugima. Promjeni frekvenciju uzmi malo citaj o djelima Nikole Tesle ako vec ne mozes da ga osjetis i dozivis. Reci nesto u odbarnu Covjeka a ne u naroda i drzave i crkve.
Kao da je i bitno to i onako cemo posluziti kao hrana crvima, a sa zivotnim pitanjem crnogorskog indetiteta ne mozes Duh uzidici niti se sa Dusom lako rastaviti…… svu ti srecu zelim iskreno pa da se lako rastavis sa Dušom ako Bog da.
Sekula!
Ja cu zauvijek ostati nezrela za ono sto vas muci:
Секула kaže:
28. Januar 2014. – 22:35 u 10:35 pm
Не млати Марко, сине тисућљетног бечког коњушарлука.
Ja to vidim drugacije: Pomoci nam nema, svi smo u istim govnima(Dubioza kolektiv)
A sto se tice “bratstvoto i edinstvoto” i “drugar Tito nie ti se kolneme” i to je bila monstruozna laz
kao i sve ostale monstruozne lazi. Nesto drugo sam ja htjela reci: Dok je ovaca bice i vune, a samo se mijenjaju oni koji strigu. Nekima je dato da to shvate jos u predskolskom dobu, a nekima nikad. Ja i sad kristalno jasno vidim da puk pojma nema ni o cemu. Kad sam rekla da gledate serije nisam zeljela da vas uvrijedim, boze-ubrani, ja ne volim da vrijedjam. Eto, nemojte gledati serije, pogledajte nove, geopoliticke karte Bakana. Vrvi na netu od njih.
Znate vi odlicno, bez da vam ja ponavljam, sve to, no mi sumnju izaziva to sto svirate uvijek na istu kajdu:Srbima nanesene istorijske nepravde, a Hrvati becki konjusari. Svim malim, kolonijalnim narodima u svijetu nanose se istorijske nepravde. Zasto bi Srbi ili Hrvati bili izuzetak?! Trebali bi biti solidarni, zar ne?
I na kraju, opet Dubioza kolektiv:
Op, op, opa dolazi Evropa
Sad ce da nas biju sile svjetske milicije…
No, ne dolazi nama Evropa…pogledajte karte Sekula! Neda nam se da budemo becki konjusari, pa to ti je:)))
P.S. Negross duhom vidi, nemojte da ga podcjenjujete i vrijedjate zbog toga. Oprostite mu sto je drzak. To je osobina mladosti. Velik je onaj koji prasta!
Bibana a nemoj me braniti od Sekule ne vrijedjaju se ti tako lako)))) Taj bi i opanak sa maslom pojeo da ne ostupi ni centimetra jos mislice da je to dobro! Pored sve skole ne vidi da zivimo u svijetu mjenjanja svakodnevnog od kad je ljudi i vjeka, a on se uvatio ko pljan plota. No sto ces svakavih i nikakvih ima.
Posto vidim da imate sluha za dobru muziku evo stvar za vas.
A evo meni mongo blize jedne, jer nema pjesme bez sevdaha iz Hercegovine….
Ako neznaš tko si i šta si onda možeš biti sako i svašta.Ako si svako i svašta tada si najčešće niko i ništa.Kada si niko i ništa tada si nula a kada si nula tada te nema.Kada te nema,baš te briga.
Briga tebe za Jasenovac.
Postovani Marko, kad Vaseljena pociva na Markovoj i Sekulinoj svijesti ko smo i sto smo radije cu biti Niko i Nista(ezoterija) nego Nesto(materija), koje je u istinu dio koletktivnog Nesto(zarobljeno).
A sa od pocetka: ako ne znas odakle si krenuo tj. sa nule kako znas dje ces stici, a ako i stignes pa ne znas da se vratis onda si se izgubio!
Dosta pitanja si postavio za jedan mali ljudski um koji je egzistira u trecoj dimenziji, vrati se na SVOJU nulu(niko i nista) ako uopste znas, a vidim da ne znas i otvorice ti se horizonti novi.
»Obećao sam ocu da ću svoj život posvetiti tome da uništim njegove ubice. Godinama sam u sebi nosio to obećanje. Sada je ono izmenjeno. Više mi nije stalo do toga da uništim bilo koga. Ne mrzim Meksikance. Ne mrzim nikoga. Iskustvom sam saznao da su bezbrojne staze kojima čovek u životu hodi sve podjednake. Tlačitelji i potlačeni na kraju se sretnu i jedino što je u tom životu značajno jeste upravo to što je i za jedne i za druge život suviše kratak. Danas sam tužan, ali ne zato što su mi majka i otac umrli onako kako su umrli; tužan sam zato što su bili Indijanci. Živeli su kao Indijanci i umrli kao Indijanci, a da nikada nisu saznali da su pre svega ljudi.« – Carlos Castaneda, Odvojena Stvarnost
Mnogima je lakše biti kučka nego vuk.Izgleda da je lakše okrenuti i drugi obraz,nego vratiti istom mjerom,progutati laž,nego reći istinu..A ko će da se bije za istinu,pravdu,.A đe junaci !
ČuŠ ko ce da se bije? Pa ti i Sekula ada necu ja…
»Da li bi mogao da mi kažeš nešto više o toj tvojoj ludosti koju držiš na uzdi, o tvojoj ,kontrolisanoj’ ludosti?« upitah ga.
»Šta bi o tome želeo da znaš?«
»Molim te, don Huane, kaži mi šta je to ,kontrolisana’ ludost?«
Don Huan se glasno nasmeja i pljesnu se rukom po bedru.
»Ovo je ,kontrolisana’ ludost!« reče, pa se opet nasmeja i pljesnu po bedru.
»Šta hoćeš tim da kažeš?«
»Zadovoljan sam što si me najzad, posle tolikih godina, pitao za tu moju “kontrolisanu” ludost, mada mi ne bi bilo važno i da me to nikada nisi upitao. A eto, odlučio sam da budem zadovoljan, kao da mi je stalo do toga što si pitao, kao da je važno da li je meni do toga uopšte stalo ili nije. To ti je ,kontrolisana’ ludost!«
Obojica se nasmejasmo u sav glas. Zagrlih ga. Njegovo mi se objašnjenje učini divno, mada ga nisam sasvim razumeo.
Sedeli smo kao obično na prostoru tačno pred njegovom kućom. Bila je sredina prepodneva. Pred don Huanom je bila gomila semenja koju je trebio. Ponudili mu svoju pomoć, ali me on odbi; reče da je to semenje dobio od prijatelja iz centralnog Meksika i da ja nemam toliko moći da bih ga smeo dodirnuti.
»Prema kome upravljaš tu svoju ,kontrolisanu’ ludost, don Huane?« upitah ga posle duže pauze.
On se prigušeno nasmeja.
»Prema svakome!« uzviknu s osmehom.
»A kad se rešiš da je upražnjavaš?«
»Uvek kad bilo šta činim.«
Učini mi se da tu treba da rekapituliram to što mi je rekao pa ga upitah da li »kontrolisana« ludost znači to da njegovi postupci nisu nikada iskreni već da su to uvek postupci jednog glumca.
»Moji postupci potiču iz iskrenosti«, reče, »ali to su samo postupci jednog glumca.«
»Onda je sve što činiš ,kontrolisana’ ludost!« rekoh, iskreno iznenađen.
»Da, sve«, odgovori.
»Ali to ne može biti istina«, negodovao sam, »ne može svaki tvoj postupak biti plod “kontrolisane” ludosti.«
»A zašto ne?« upita me s tajanstvenim izrazom lica.
»Zato što bi to značilo da za tebe ništa nije važno i da ti uistinu nije ni do čega stalo. Eto, uzmi mene, na primer. Hoćeš li time da kažeš kako ti je svejedno hoću li ja postati čovek od znanja ili neću, da li ću umreti ili neću, ili bilo šta slično?«
»Tačno! Svejedno mi je. Ti si za mene isto što i Lusio ili bilo ko drugi u mom životu — moja ludost pod kontrolom.«
Odjednom osetih čudnu prazninu. Očito, nema pod bogom nikakvog razloga iz koga bi don Huan trebalo da je stalo do mene, ali, s druge strane, bio sam gotovo siguran da sam mu ja lično drag; mislio sam da drukčije ne bi ni moglo biti pošto mi je uvek kad sam bio s njim poklanjao punu pažnju u svakom trenutku.
Palo mi je na um da don Huan to kaže možda zato što se nešto ljuti na mene. Pa ja sam, najzad, odustao od njegovog učenja.
»Čini mi se kao da ne govorimo o istome«, rekoh. »Nije trebalo da sebe uzmem za primer. Hteo sam u stvari da kažem kako na svetu začelo postoji nešto do čega ti je stalo i to tako da se to ne može podvesti pod tvoju ,kontrolisanu’ ludost. Mislim da čovek ne može da živi ako mu baš ni do čega nije zalsta stalo.«
»To se odnosi na tebe«, reče. »Tebi je stalo do ovoga ili onoga. Pitao si me za moju ,kontrolisanu’ ludost i ja sam ti rekao da je ludost sve što na ovom svetu činim, bilo u odnosu na sebe ili na druge ljude, jer ništa u stvari i nije važno.«
»Stvar je u ovome, don Huane: ako ti ni do čega nije stalo, kako možeš i dalje da živiš?«
Nasmejao se, pa je posle kraće pauze, u kojoj je izgleda razmišljao da li da mi odgovori ili ne, ustao i otišao u zadnji deo svoje kuće. Pošao sam za njim.
»Čekaj, čekaj, don Huane«, rekoh. »Zaista želim to da znam; moraš mi objasniti šta si tim hteo da kažeš.«
»Možda se to i ne može objasniti«, reče on. »Stalo ti je do izvesnih stvari u životu zato što su važne; tebi su začelo važni tvoji postupci, ali za mene više ništa nije važno — ni moji ni bilo čiji tuđi postupci. Živim ipak i dalje zato što imam volju. Zato što se ta volja kalila celog mog života i što je sad čista i zdrava tako da više nije važno to što za mene ništa nije važno. Moja volja upravlja ludošću mog života.«
Čučnu pa pređe prstima po nekim travama koje je izneo napolje da se suše na velikom komadu sargije.
Bio sam zbunjen. Nikad ne bih ni pomislio da će moje pitanje odvesti razgovor na tu stranu. Posle podužeg ćutanja setih se nečega. Rekoh mu da su, po mom mišljenju, neki postupci drugih ljudi veoma važni. Ukazah mu na to da je atomski rat najdrastičniji primer takvog postupka. Rekao sam da je za mene uništenje svakog života na zemlji krajnje zapanjujući čin.
»Veruješ to zato što misliš. Razmišljaš o životu«, reče don Huan, a oči mu blesnuše. »Ti ne vidiš.«
»Da li bih drukčije mislio kad bih video?« upitah.
»Kad čovek jednom nauči da vidi, ostaje na svetu potpuno sam, bez ičega osim ludosti«, reče don Huan zagonetno.
Ućuta časak pa me pogleda kao da ga zanima kako su njegove reči delovale na mene.
»Tvoji postupci, kao i postupci drugih ljudi uopšte, tebi se čine važni zato što si naučio da misliš kako su važni.«
Izgovorio je reč »naučio« naglasivši je toliko da sam morao da ga pitam šta hoće tim da kaže.
On ostavi one trave pa pogleda u mene.
»Mi naučimo o svemu da mislimo«, reče, »a onda izvežbamo oči tako da vide ono što gledaju onako kako mi mislimo o tome što gledamo. Gledamo sebe već uvereni da smo važni. I zato moramo i da se osećamo važnim! Ali kad čovek nauči da vidi, uviđa da više ne može da misli o stvarima koje gleda, a kad ne može da misli o tome u šta gleda, onda mu sve postaje nevažno.«
Mora da je don Huan primetio moj začuđeni pogled, jer je 3 puta ponovio te iste reči, kao da ću ih tako lakše razumeti. To što je rekao bilo mi je najpre sasvim nerazumljivo, ali kad sam razmislio, njegove reči za mene dobiše dubok smisao koji se odnosio na jedan vid percepcije.
Pokušao sam da smislim pitanje koje bi ga navelo da mi bolje objasni šta misli, ali ništa mi nije padalo na um. Iznenada me obuze malaksalost i više nisam mogao jasno da formulišem svoje misli.
Izgleda da je don Huan primetio da sam se umorio, jer me blago potapšao.
»Očisti ove trave«, reče, »pa ih onda pažljivo iscepkaj i složi u ovu teglu.«
Dade mi jednu veliku teglu pa ode.
Vratio se kući posle nekoliko sati, kasno po podne. Davno sam iscepkao sve trave i ostalo mi je dosta vremena da napišem svoje beleške. Hteo sam odmah da mu postavim nekoliko pitanja, ali on nije bio raspoložen za razgovor. Gladan je, reče, pa mora prvo večeru da spravi. Potpali vatru u peći od gline pa na nju stavi lonac u kome se kuvala supa od kostiju. Pogleda u torbe s bakalukom koje sam doneo, pa uze nešto povrća, isecka ga na komadiće i baci u lonac. Onda leže na asuru, zbaci sandale s nogu i reče mi da sednem bliže peći da bih mogao da dodajem drva na vatru.
Već se gotovo sasvim smrklo; s mesta na kome sam sedeo mogao sam da vidim nebo na zapadu. Ivice nekih tmastih oblaka bile su tamnožute boje dok su oblaci u središtu ostali maltene sasvim crni.
Zaustih da kažem kako su lepi ti oblaci, ali on progovori pre mene.
»Paperjaste ivice i gusta sredina«, reče, pokazujući u oblake.
Njegov komentar bio je toliko prikladan da sam se trgnuo.
»Upravo sam zaustio da ti kažem to za oblake«, rekoh.
»Onda sam te preduhitrio«, reče i nasmeja se od srca, kao dete.
Upitah ga da li je raspoložen da mi odgovori na neka pitanja.
»Šta te zanima?« odvrati on.
»Ono što si mi danas popodne rekao o ,kontrolisanoj’ ludosti veoma me uznemirilo«, rekoh. »Zaista ne mogu da shvatim šta si tim želeo da kažeš.«
»Razume se da ne možeš«, reče. »Pokušavaš o tome da misliš, a to što sam rekao ne uklapa se u tvoj način mišljenja.«
»Pokušavam da mislim o tome«, rekoh, »zato što ja samo tako mogu nešto da razumem. Na primer ovo, don Huane: hoćeš li ti da kažeš da čoveku, kada nauči da vidi, sve na ovom svetu postaje bezvredno?«
»Nisam rekao bezvredno. Rekao sam nevažno. Sve je jednako, pa prema tome nevažno. Ja, na primer, nikako ne mogu reći da je ono što ja radim važnije od toga što ti radiš, ili da je nešto značajnije od nečega drugog; prema tome, sve je podjednako, a kad je jednako, onda je i nevažno.«
Pitao sam ga da li to znači da je to što on naziva »viđenjem« u suštini »bolje« od prostog »gledanja u stvari«. Odgovorio mi je da su čovekove oči kadre da obavljaju obe te funkcije, ali da nijedna od njih nije bolja od one druge; međutim, on misli da je izlišan gubitak obučiti oči samo da gledaju.
»Moramo, na primer, da koristimo oči za gledanje da bismo se smejali«, reče, »zato što samo gledanjem možemo da uhvatimo ono smešno na ovom svetu. S druge strane, kad naše oči vide, sve je toliko podjednako da nam više ništa nije smešno.«
»Hoćeš li da kažeš, don Huane, da se čovek koji vidi nikada ne smeje?«
Ćutao je neko vreme.
»Možda ima ljudi od znanja koji se nikada ne smeju«, reče, »ali ja takve ne poznajem. Oni koje poznajem vide, ali i gledaju, pa se i smeju.«
»A da li čovek od znanja i plače?«
»Verovatno. Naše oči gledaju tako da možemo da se smejemo, da plačemo, da se radujemo, da se rastužimo ili da budemo srećni. Ja lično ne volim da budem tužan, i kad god prisustvujem nečemu što bi me inače rastužilo, ja prosto pređem na onaj drugi način pa vidim umesto da samo gledam. Ali kad naiđem na nešto smešno, gledam i smejem se.«
»Ali, don Huane, onda je tvoj smeh istinski, nije samo ,,kontrolisana” ludost.«
Don Huan je neko vreme zurio u mene.
»Razgovaram s tobom zato što me ti zasmejavaš«, reče. »Podsećaš me na jednu vrstu pustinjskih pacova s gustim, kitnjastim repovima; oni zavlače repove u rupe da zaplaše druge pacove i tako ukradu njihovu hranu, ali sami bivaju uhvaćeni. I ti se upetljaš u svoja pitanja. Pripazi se! Oni pacovi ponekad moraju trzanjem da iščupaju sopstveni rep da bi se oslobodili.«
Njegovo poređenje natera me da se nasmejem. Don Huan mi je jednom prilikom pokazao neke male glodare čupavih repova koji su ličili na debele veverice; slika takvog debeljuškastog pacova koji otkida svoj rođeni rep bila je tužna ali u isto vreme i morbidno smešna.
»Moj smeh je pravi, istinski, kao i sve ostalo što činim«, reče on, »ali to je takođe i ,,kontrolisana” ludost zato što je nepotreban, izlišan; njim se ništa ne menja, a ja se ipak smejem.«
»Ali po mome shvatanju, don Huane, tvoj smeh nije izlišan. Srećan si kad se smeješ.«
»Ne! Srećan sam zato što sam izabrao za gledanje ono što će mi pričiniti zadovoljstvo i onda moje oči uhvate smešnu stranu toga i ja se smejem. Rekao sam ti to već bezbroj puta. Čovek uvek mora da izabere put sa srcem da bi se sam najbolje osećao, možda i zato da bi uvek mogao da se smeje.«
Njegove reči protumačio sam tako da je plač inferioran u odnosu na smeh, ili, bar, da je to nešto što podriva našu snagu i čini nas slabijima. Međutim, on je tvrdio da između to dvoje nema bitne razlike i da ni jedno ni drugo nije važno; rekao je ipak da on više voli da se smeje zato što se tada fizički oseća bolje nego kad plače.
U tom trenutku rekoh da to dvoje ne može biti ravnopravno čim se može reći da se jedno više voli od drugoga; ako on više voli da se smeje nego da plače, onda mu je smeh važniji.
On je tvrdoglavo i dalje tvrdio da to što on više voli smeh ne znači da smeh i plač nisu podjednaki, a ja opet da se naša raspra logično može nategnuti dotle da se kaže i ovo: ako je sve podjednako, onda zašto se ne opredeliti za smrt?
»Mnogi ljudi od znanja to i čine«, reče on. »Jednog lepog dana mogu prosto da nestanu. Drugi ljudi mogu da pomisle da ih je neko sačekao u zasedi i ubio zbog njihovih dela. Ali oni su odlučili da umru zato što im to nije važno. S druge strane, ja sam se opredelio za život, za smeh, ne zato što je to važno, već zato što to odgovara mojoj prirodi. Kažem ,,opredelio sam se” zato što vidim, ali to ne znači da sam ja odlučio da živim; moja volja goni me da živim i dalje uprkos svemu što bih mogao videti.
»Ti me sada ne razumeš zato što si navikao da misliš onako kako gledaš i misliš tako kako misliš.«
Veoma su me zainteresovale te njegove reči. Zamolih ga da mi objasni šta pod tim podrazumeva.
Ponovio je to isto više puta kao da želi da na taj način sebi da vremena da to i drukčije iskaže, pa je onda rekao ono glavno, a to je da, kad govori o »mišljenju«, on misli na onu konstantnu ideju koju imamo o svemu na ovom svetu. Rekao je da »viđenje« ruši tu naviku i da ga neću razumeti sve dok i sam ne naučim da »vidim«.
»Ali ako ništa nije važno, don Huane, zašto je onda potrebno da naučim da vidim?«
»Rekao sam ti jedanput da je nama kao ljudima suđeno da učimo pa bilo to dobro ili ne bilo«, reče. »Ja sam naučio da vidim i kažem ti da ništa u stvari nije važno; sad je na tebe red; možda ćeš i ti jednog dana videti pa ćeš onda znati da li je nešto važno ili nije. Za mene nije važno ništa, a za tebe će, možda, biti sve. Trebalo bi da sad već znaš da čovek od znanja živi od delanja, a ne od toga što misli na delanje, niti od toga šta će misliti kad završi ono što je započeo da radi. Čovek od znanja bira put srcem i sledi ga, a onda gleda oko sebe, raduje se i smeje se, i tada vidi i zna. Zna da će njegov život ubrzo proći; zna da ni on, kao ni bilo ko drugi, nikuda ne ide; zna, zato što vidi, da ništa nije važnije od nečega drugog. Drugim rečima, čovek od znanja nema ni časti ni dostojanstva, nema porodice, imena ni otadžbine, nego ima samo svoj život koji valja proživeti, i u tim okolnostima njegova veza sa ostalim ljudima održava se jedino posredstvom njegove ,kontrolisane’ ludosti. Tako se čovek od znanja trudi, i znoji, i hukće, i kad ga pogledaš, rekao bi da je isti kao i bilo koji drugi običan čovek, osim što on ludost svog života drži na uzdi — kontroliše je. Budući da ništa nije važnije od nečega drugog, čovek od znanja odlučuje se da postupi ovako ili onako, a onda prema tome radi kao da mu je stalo do toga. Njegova ,kontrolisana’ ludost navodi ga da kaže kako mu je važno to što radi, i podstiče ga da se ponaša kao da je zaista tako, ali on sam ipak zna da nije tako; i zato, kad završi to što je započeo, on se mirno povlači, bez obzira na to da li su njegova dela bila dobra ili loša, da li je sproveo to što je naumio ili nije, jer ga se sve to više nimalo ne tiče. – Carlos Castaneda, Odvojena Stvarnost
»Čovek od znanja može, s druge strane, da odluči da ostane potpuno pasivan i da nikada ne dela, pa da se ponaša kao da mu je zaista stalo do toga da bude pasivan; i tu će on biti potpuno u pravu, zato što će i to biti njegova ,kontrolisana’ ludost.«
Na tom sam se mestu veoma upetljao pokušavajući da objasnim don Huanu da me zanima šta je to što bi nekog čoveka od znanja podstaklo da postupi ovako ili onako uprkos tome što zna da ništa nije važno.
On se tiho, prigušeno, nasmeja pa mi tek onda odgovori.
»Ti razmišljaš o svojim postupcima, o onome što radiš«, reče. »Zašto moraš da veruješ da je to što činiš onoliko važno koliko ti se čini važno, iako u stvari ništa što čovek čini nije važno. Ništa! Ali, ako mi ništa nije važno, kako mogu i dalje da živim, pitao si. Bilo bi jednostavnije umreti; to ti kažeš i veruješ, zato što razmišljaš o životu, isto kao što sad razmišljaš o tome kako li je kad čovek vidi. Želeo si da ti to objasnim kako bi mogao početi da razmišljaš o tome, kao što misliš i o svemu ostalom. Što se tiče viđenja, tu ti razmišljanje ništa ne pomaže, i zato ti ne mogu reći kako je to kad čovek vidi. Sada želiš da ti objasnim razloge moje ,kontrolisane’ ludosti i ja ti samo mogu reći da je ,kontrolisana’ ludost veoma slična viđenju; to je nešto o čemu se ne može razmišljati.«
Don Huan zevnu, leže na leđa pa ispruži i ruke i noge. Kosti su mu pucketale.
»Predugo si bio daleko odavde«, reče. »Suviše razmišljaš.
On ustade pa zađe u cestar bočno od kuće. Dodavao sam drva na vatru da bi supa u loncu i dalje ključala. Htedoh da upalim petrolejku, ali mi je polutama veoma prijala. Vatra iz peći osvetljavala je prostoriju dovoljno da se može pisati, i sve oko mene oblivala crvenkastom svetlošću. Spustih beleške na pod pa legoh. Bio sam umoran. Iz celog razgovora s don Huanom najviše me pogodilo to što mu nije stalo do mene; to me duboko uznemirilo. Tokom više godina ja sam se uzdao u njega. Da nisam imao apsolutno poverenje u njega, ukočio bih se od straha pri pomisli da treba da učim kod njega da bih stekao njegovo znanje; pretpostavka na kojoj je počivalo moje poverenje bila je ta da sam mu ja lično drag; u stvari, uvek sam ga se plašio, ali sam taj strah savlađivao zato što sam mu verovao. Kad je on izmaknuo taj kamen temeljac ispod mojih nogu, osetio sam se bespomoćnim jer više nisam imao oslonca.
Obuze me veoma čudna strepnja. Bio sam duboko uznemiren i počeo da hodam gore-dole ispred peći. Don Huan se dugo zadržao napolju. Nestrpljivo sam ga očekivao.
Vratio se malo kasnije; seo je opet ispred vatre i ja mu bez uvijanja rekoh čega se plašim. Kazao sam mu da se brinem zato što ne mogu na pola puta da promenim pravac; objasnio sam mu i to da sam pored poverenja koje sam imao u njega naučio da poštujem i njegov način života i da ga smatram pametnijim, ili bar više funkcionalnim, od načina na koji ja živim. Rekao sam mu da su njegove reči izazvale strašan sukob u meni zato što bi, s obzirom na njih, trebalo sasvim da izmenim svoja osećanja. Da bih to don Huanu bolje objasnio, ispričao sam mu priču o jednom čoveku iz mog sveta i kulture, o veoma bogatom, konzervativnom advokatu koji je ceo svoj život proživeo verujući da se bori za istinu. Početkom tridesetih godina ovog veka, s nastankom Ruzveltovog Nju dila, on se strastno bacio u političku dramu tog vremena. Bio je kategorički uveren da je ta promena loša za zemlju pa se, iz lojalnosti prema svom načinu života i čvrste vere da je u pravu, zarekao da će se boriti protiv toga što je smatrao političkim zlom. Ali talas novog vremena bio je suviše jak i nadjačao ga je. On se 10 godina borio protiv njega kako u političkoj areni tako i u svom ličnom životu, a onda je izbio drugi svetski rat i svi njegovi napori doživeli su potpun poraz. Politički i ideološki poraz izazvali su u njemu duboku ogorčenost; punih 25 godina proveo je u izgnanstvu na koje je sam sebe osudio. Kad sam se s njim upoznao, on je imao 85 godina i bio se vratio gradu u svom zavičaju da tu provede poslednje godine života u staračkom domu. Nisam mogao da shvatim da je poživeo toliko dugo, s obzirom na to kako je straćio svoj život u ogorčenosti i samosažaljenju. Bilo mu je odnekud prijatno u mom društvu pa smo često i dugo razgovarali.
Kad sam ga poslednji put video, rekao je na kraju našeg razgovora: »Imao sam vremena da se osvrnem i razmotrim svoj život. Ključna pitanja mog vremena danas su samo priča, i to čak ne ni naročito zanimljiva priča. Možda sam straćio tolike godine svog života goneći nešto što nikada nije ni postojalo. Čini mi se u poslednje vreme da sam verovao u nešto nalik na farsu. Nije to vredelo tolikog mog truda. Mislim da sam sada svestan toga. Pa ipak, ne mogu da vratim tih četrdeset izgubljenih godina.«
Rekao sam don Huanu da je u meni nastao razdor zbog sumnji u koje su me bacile njegove reči o »kontrolisanoj« ludosti.
»Ako ništa nije važno«, rekoh mu, »onda će se onaj ko postane čovek od znanja začelo osetiti isto tako prazan kao taj moj prijatelj, i neće biti u nimalo boljem položaju.«
»Nije tako«, odbrusi don Huan. »Tvoj prijatelj je usamljen zato što će umreti ne videći. On je u životu doživeo samo starost i sad mora sam sebe da sažaljeva više no ikada ranije. Smatra da je straćio 40 godina svog života zato što je težio za pobedama, a doživljavao samo poraze. On nikada neće saznati da je potpuno isto doživeti pobedu ili poraz.
»I tako se sad plašiš mene zato što sam ti rekao da si isti kao i sve drugo. Ti si detinjast. Nama ljudima je suđeno da učimo i čovek ide ka znanju kao što ide u rat; to sam ti rekao bezbroj puta. Čovek pristupa znanju ili ratu sa strahopoštovanjem, svestan da polazi u rat i pun samopouzdanja. Pouzdaj se u sebe, a ne u mene.
»I tako se plašiš praznine u životu tvog prijatelja. Ali u životu čoveka od znanja nema praznine, kažem ti. Sve je vrškom puno.«
Don Huan ustade pa ispruži ruke kao da pipa nešto u vazduhu.
»Sve je vrškom puno«, ponovi on, »i sve je podjednako. Ja nisam kao tvoj prijatelj koji je prosto ostario. Kad ti kažem da ništa nije važno, ne mislim pri tom na isto što i on. Za njega je njegova borba bila besmislena zato što je doživeo poraz; za mene ne postoji ni pobeda, ni poraz, ni praznina. Sve je vrškom puno i sve je podjednako i moja je borba bila vredna mog truda.
»Da bi neko postao čovek od znanja, on mora da bude ratnik a ne cmizdravo dete. Čovek mora da se bori ne predajući se, ne žaleći se, ne sme da ustukne sve dok ne vidi, a tada shvata samo to da ništa nije važno.«
Don Huan je mešao čorbu drvenom varjačom. Čorba je bila gotova. On skide lonac s vatre pa ga stavi na pravougaonu konstrukciju od ćerpiča koju je sazidao uza zid i upotrebljavao je kao sto ili policu. Nogom gurnu dva sandučeta koja su služila kao udobne stolice, naročito ako čovek sedne tako da se leđima nasloni na grede koje podupiru zid. Dade mi znak da sednem a onda mi nali čorbe u zdelu. Smešio se; oči su mu blistale kao da mu je zaista milo što sam tu. Blago gurnu zdelu prema meni. U tom njegovom pokretu bilo je toliko topline i dobrote da mi se činilo kao da time želi da vrati poverenje koje sam imao u njega. Osećao sam se glupo; pokušah da se iz toga izvučem traženjem svoje kašike, ali je nisam mogao naći. Čorba je bila suviše vrela da bih je mogao piti iz zdele, i dok se hladila, upitao sam don Huana da li »kontrolisana« ludost znači to da čovek od znanja ne može više nikoga da voli.
On prestade da jede i nasmeja se.
»Tebi je suviše stalo do toga da voliš ljude i da oni tebe vole«, reče. »Čovek od znanja voli, i to je sve. Voli koga ili šta hoće, ali se pri tom služi i svojom ,kontrolisanom’ ludošću da se ne bi suviše vezao. Sasvim suprotno od toga što ti sad činiš. Voleti ili biti voljen nije jedino što se kao čovek može činiti.«
Zurio je trenutak u mene nakrivivši glavu.
»Razmisli o tome«, reče.
»Pitao bih te još nešto, don Huane. Rekao si da je potrebno da gledamo očima da bismo se smejali, ali ja verujem da se smejemo zato što mislimo. Uzmi slepca, na primer — i on se smeje.«
»Ne«, reče. »Slepci se ne smeju. Njihova tela se malo trzaju kad kroz njih prostruji slab talas smeha. Oni nikada nisu gledali u smešnu stranu sveta i zato moraju da je zamisle. Njihov smeh nije bučan.«
Više nismo razgovarali. Sad mi je bilo lepo, bio sam srećan. Jeli smo ćutke, a onda don Huan poče da se smeje. Služio sam se jednom suvom grančicom kao kašikom i njom prinosio povrće ustima.
Danas sam u jednom trenutku pitao don Huana da li bi imao šta protiv toga da mi još malo priča o »viđenju«. Činilo mi se da je malo oklevao, a onda se nasmešio i rekao da sam opet počeo po starom, pokušavam da razgovaram umesto da nešto preduzmem…
»Kako se čovek od znanja koristi svojom ,kontrolisanom’ ludošću kad se desi da mu umre neko koga voli?« upitah.
Don Huana je iznenadilo moje pitanje i on me pogleda radoznalo.
»Eto, uzmi, na primer, svog unuka Lusija«, rekoh.
»Kad bi on umro, da li bi tvoji postupci bili plod tvoje ,kontrolisane’ ludosti?«
»Uzmi mog sina Eulalija, to ti je bolji primer«, mirno odvrati don Huan. »Na njega su se sručile stene kad je radio na probijanju panameričkog auto-puta. S ,kontrolisanom’ ludošću postupao sam prema njemu kad je bio na samrti. Kad sam stigao tu gde se miniralo, on je već bio gotovo mrtav, ali njegovo telo bilo je tako snažno da se i dalje kretalo i trzalo. Stajao sam pred njim i rekao njegovim drugovima u ekipi da ga više ne miču; poslušali su me i stali oko mog siha, gledajući u njegovo izmrcvareno telo. I ja sam bio tu, ali nisam gledao. Sad sam koristio svoje oči da vidim kako se njegov život rasipa, kako se nezadrživo širi van svojih granica, kao magla od kristala, zato što se život i smrt tako mešaju i šire. Eto, to sam činio dok je moj sin umirao. To je sve što čovek može da učini, a to je ,kontrolisana’ ludost. Da sam gledao u njega, ja bih video kako postaje nepomičan i osetio bih krik u sebi, zato što ga više nikada neću videti onako stasitog kako hoda po zemlji. Umesto toga video sam njegovu smrt i tu nije bilo ni tuge ni osećanja. Njegova smrt bila je ista kao i sve ostalo.«
Don Huan malo oćuta. Učini mi se da je tužan, ali on se tad osmehnu i potapša me po glavi.
»I tako se može reći kad smrt dođe po nekoga koga volim, moja ,kontrolisana’ ludost navede me da oči pomerim i da se njima služim ne da gledam nego da vidim.«
Mislio sam na one koje ja volim i osetih kako me neodoljivo obuzima teško sažaljenje nad samim sobom.
»Kako si srećan, don Huane«, rekoh. »Ti možeš da ,,pomeriš” oči, a ja mogu samo da gledam.«
Moje reči bile su mu smešne i on se nasmeja.
»Srećan, nije nego!« reče. »To je težak posao.«
Obojica se nasmejasmo. Posle duže pauze opet ga podbodoh, možda samo zato da se rešim svoje tuge.
»Ako sam te dobro razumeo, don Huane«, rekoh, »onda su jedini postupci čoveka od znanja koji ne spadaju u ,kontrolisanu’ ludost oni koje izvodi sa svojim saveznikom i Meskalitom. Je li tako?«
»Tako je«, reče kroz prigušen smeh. »Moj saveznik i Meskalito nisu na ravnoj nozi s nama, ljudskim bićima. Moja ,kontrolisana’ ludost primenjuje se samo na mene i na ono što činim kad sam u društvu drugih ljudi.«
»Ali, logično se ipak može pretpostaviti«, rekoh, »da čovek od znanja može da gleda i na svoje postupke prema savezniku ili Meskalitu kao na ,kontrolisanu’ ludost, je li?«
Zurio je trenutak-dva u mene.
»Ti opet misliš«, reče. »Čovek od znanja ne misli, te prema tome ne može ni da mu se ukaže ta prilika. Uzmi, na primer, mene. Rekao sam ti da ,kontrolisanu’ ludost primenjujem na svoje postupke prema drugim ljudima kad sam s njima u društvu; to kažem zato što mogu da vidim te ljude. Kroz svog saveznika, međutim, ne mogu da vidim i onda mi je to nerazumljivo, jer kako mogu da kontrolišem svoju ludost ako kroz nju ne vidim? U odnosu na mog saveznika ili Meskalita ja sam samo čovek koji ume da vidi i koji je zbunjen tim što vidi — čovek koji zna da nikada neće razumeti sve što ga okružuje.
»Uzmi svoj slučaj, na primer. Za mene nije važno hoćeš li ti postati čovek od znanja ili nećeš, ali za Meskalita je to važno. Očigledno je da mu je važno inače se ne bi toliko trudio da pokaže da mu je stalo do tebe. Ja to mogu da primetim pa prema tome i postupam, ali njegove razloge nisam kadar da razumem.« – Carlos Castaneda, Odvojena Stvarnost
Da stavim točku.Ovakvi članci imaju svoju publiku,drkaroši koji nisu iskopali ništa niti su bilošto dali na analizu.Pa neka isti objasne iz svoje stolice koju su dobro ugrijali i usmrdili,kako to da ispod stećaka na jednom prostoru nekada jedne općine koja je danas razlomljena na njih desetak postoji kontinuitet ukopa od prapovj. točnije 4./3.st.pr.K.pa sve do 18st. na koji ne utječe ni famozno sedmo stoljeće kamoli novije vrijeme.Takvi pričaju sr… a ni njima nisu dorasli jer da bi sr.. moraš dignuti guz… i otići do wc-a.Žalosno je što to sve skupa netko ne ukloni.Upravo se ovakvi članci i plasiraju poradi skretanja fokusa sa bitnih stvari.Kad Slaveni više nemaju smisla počinje ih se nazivati slaveni iliri.Time se opet vrši atak na autohtono ilirsko stanovništvo banalizirajući i sklanjajući istinu o stoljeću sedmom podjednako kao i o jamama koje je napunio drug Tito!Ista je to stvar.A cilj je napad na Hrvatsku i Bosnu čije stvaranje dotični nikada nisu prihvatili.Osim toga druga trasa je napad na crkvu katoličku kojoj odjednom traže alternativu u raznim sektama kojima pripadaju.Vrijeme je da se pozabavimo sami sobom kako bi svima bilo bolje.Slažem se sa nekim ljudima na forumu,riječ je o naZIONalističkim farbama u pozadini.Bog nam pomogao.
Jebo te banalizirajuci Pavelicki Pravopis!