Dana 12. oktobra 2012. Evropa je dobila Nobelovu nagradu za mir zbog doprinosa „unapređenju mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi“. Sada EU treba da pokaže da je dostojna ove nagrade i da je voljna da odbrani slobodu informacija, bez obzira na strah od političkog pritiska od strane njenog takozvanog najbližeg saveznika – SAD.
Sada kada je Edward Snowden, mladi Amerikanac koji je razotkrio globalni sistem nadzora poznat kao Prizma, zatražio azil od 20 zemalja, države EU bi trebalo da mu požele dobrodošlicu.
Iako SAD ostaju svetski lider u privrženosti idealu slobode govora, američki stav prema zviždačima bacio je ljagu na prvi amandman američkog ustava.
Godine 2004, specijalni izaslanik UN-a za slobodu govora i njegove kolege iz Organizacije američkih država (OAS) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) objavili su zajednički poziv vladama da zaštite zviždače od svih „zakonskih, administrativnih ili radnih sankcija ukoliko su postupali u dobroj veri“. Zviždači su definisani kao „pojedinci koji razotkrivaju poverljive ili tajne informacije iako imaju zakonsku ili drugu obavezu da ih čuvaju“.
Nedavno, tačnije 2010, parlamentarna skupština Saveta Evrope odlučila je da će „definicija zaštićenih razotkrivanja uključivati i sva upozorenja data u dobroj veri a koja se odnose na različite vrste nezakonitih akata“. Rezolucija 1729 zaključuje da su zakoni država članica „dužni da zaštite zviždače kako iz državnog tako i iz privatnog sektora, uključujući i zaposlene u vojsci i posebnim službama“.
Jedni zahtevaju da se Snowden goni zato što je izdajica, dok drugi pokušavaju da ovo pitanje zaogrnu pravnim nejasnoćama. Ali koja ozbiljna osoba može da porekne da je Snowden zviždač?
Otkrića ovog stručnjaka za digitalnu komunikaciju omogućila su međunarodnoj štampi, uključujući The Washington Post, The Guardian i Der Spiegel, da javnost upozna sa sistemom nadzora kojim se prate desetine miliona građana, uključujući tu i Evropljane.
Suočeni sa aparatom koji ugrožava njihov suverenitet i njihove prinicipe, zemlje EU duguju Snowdenu zahvalnost za njegova otkriča, koja su očigledno u opštem interesu.
Ovaj mladi čovek ostaće napušten u tranzitnoj zoni moskovskog areodroma samo ako države EU napuste svoje principe koji su veliki deo razloga postojanja ove zajednice. Diplomatske protesne note ostaće prazne priče ako se Snowden izoluje i ostavi na cedilu.
Pored neophodnosti pružanja pravne zaštite zvidačima, zaštita privatnosti jeste nesporno stvar od opšteg interesa, posebno kada je reč o slobodi informacija. Frank La Rue, specijalni izaslanik UN za slobodu izražavanja, u izveštaju od juna prošle godine primećuje „da arbitrerne i nezakonite povrede prava na privatnost… ugrožavaju zaštitu prava na slobodu mišljenja i izražavanja“.
Poverljivost pisanih ili usmenih komunikacija jeste neizostavan element u garantovanju uživanja slobode informisanja. Ali kada su novinski izvori ugroženi, kao što se dogodilo u slučaju Associated Pressa; kada SAD zloupotrebljavaju Akt o špijunaži, zakon iz 1917. na koji se do sada u borbi protiv zviždača država pozvala 9 puta, od toga Obamina administracija čak šest puta; kada vlada pokušava da ućutka Wikileaks tako što nameće finansijsku blokadu toj organizaciji i podvrgava njene članove neugodnim pretragama kada se nađu u SAD, a osnivaču sajta i njegovim kolegama preti krivičnim gonjenjem; onda je u Americi ugroženo i nešto više od demokratije.
I zaista, model demokratije za čije očuvanje su odgovorni naslednici Thomasa Jeffersona i Benjamina Franklina lišen je svoje suštine.
Po kom pravu su SAD izuzete od načela na čijoj primeni insistiraju kada je reč o drugim državama?
Januara 2010, državna sekretarka SAD Hillary Clinton održala je istorijski govor u kojem je definisala slobodu izražavanja kao kamen temeljac američke diplomatije. Isti stav naglasila je u drugom govoru iz februara 2011. u kojem je rekla da „kada je reč o internetu mi stojimo na strani otvorenosti“.
Elokventne reči. Možda su ohrabrile disidente u Tehranu, Pekingu, Havani, Asmari, Ašhbadu, Moskvi i mnogim drugim prestonicama. Ali kako je razočaravajuće saznanje da su američki oblakoderi nadzora dosegli visinu velikog kineskog tehnološkog zida.
Poruka Bele kuće i Stejt departmenta o demokratiji i zaštiti ljudskih prava izgubila je verodostojnost. Jedna od naznaka porasta zabrinutosti jeste i činjenica koju je saopštio Amazon – prodaja Orvelove 1984 porasla je za 6000%.
Sad, dok nas veliki brat posmatra iz vašingtonskih predgrađa, ključne institucije američke demokratije moraju da odigraju svoje uloge protivteže izvršnoj vlasti i njenim zloupotrebama. Sistem kočnica i provera jeste nešto više od slogana strastvenih čitalaca Tokvila i Monteskjea.
Američki lideri trebalo bi da shvate da očigledne protivrečnosti između njihovih uzvišenih oda demokratiji i zvaničnih državnih poteza nanose štetu slici njihove zemlje u svetu.
Članovi kongresa moraju da zaustave plimu bezbedonosnih odredaba Patriot akta tako što će priznati legitimna prava ljudima koji oglašavaju alarm za uzbunu. Zakon o zaštiti zviždača mora biti izmenjen kako bi se obezbedila efikasna zaštita zviždača koji postupaju u opštem interesu – interesu potpuno različitom od neposrednih nacionalnih zabrinutosti, kako ih nazivaju obaveštajne službe.
Julian Assange i Christophe Deloire, PressEurop/Le Monde, 05.07.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.07.2013.
javniservis.me 
“Твоје лечење има три фазе”, рече О'Брајен. Учење, схватање и прихватање. Време је да уђеш у другу фазу.”
Као и увек, Винстон је лежао на леђима. Но однедавна су му везе биле лабавије. Још увек су га везивале за кревет, али сад је могао да мало покрене колена, окрене главу с једне стране на другу и да подигне руке у лакту. Бројчаник је такође постао мање ужасан. Од његових удара спасавала га је хитрина духа; О'Брајен је повлачио ручицу углавном само онда кад је Винстон испољавао неинтелигенцију. Понекад би прошла цела сеанса а да О'Брајен не употреби бројчаник. Винстон није знао колико је сеанси било. Цео тај процес као да се протезао дуго, бескрајно — вероватно недељама — а размаци између сеанси трајали су каткад неколико дана а каткад само сат или два.
„Лежећи овде”, рече О'Брајен, „често си се чудио — чак си и мене питао — зашто Министарство љубави троши толико времена и труда на тебе. Док си био слободан, збуњивало те је, у основи, то исто питање. Био си у стању да схватиш механизам друштва у коме живиш, али не и његове покретачке мотиве. Сећаш ли се да си написао у дневнику ‚Јасно ми је како; није ми јасно зашто’? И управо кад си почео размишљати о ономе ‚зашто’, почео си да сумњаш у своју нормалност. Прочитао си књигу, Голдштајнову књигу; или бар неке делове. Да ли си одатле сазнао ишта што већ ниси знао?”
„Ви сте је прочитали?” упита Винстон.
„Ја сам је написао. То јест, учествовао сам у писању. Као што знаш, ниједна књига се не производи самостално.”
„Је ли истина оно што у њој пише?”
„Што се описа тиче, јесте. Међутим, програм акције који она износи сушта је бесмислица. Потајно нагомилавање знања — постепено ширење просвећености — коначно пролетерска револуција — збацивање Партије с власти. Ти си и сам предвидео да ће то писати у њој. Све је то бесмислица. Пролетери се неће никад побунити, ни за хиљаду година, ни за милион. Не могу. Не морам ти рећи зашто: ти то знаш и сам. Ако си икад гајио снове о устанку, мораш их напустити. Партија се ни на који начин не може збацити с власти. Владавина Партије је вечна. То треба да ти буде полазна тачка у даљем размишљању.”
Он се приближи кревету. „Вечна!” понови. „А сад да се вратимо на питања ‚како’ и ‚зашто’. Теби је прилично јасно како се Партија одржава на власти. Сад ми реци зашто се ми држимо власти. Шта нас на то покреће? Зашто желимо моћ? Хајде, говори”, додаде кад му Винстон није одговорио.
Винстон ипак не проговори још тренутак-два. Беше га савладало осећање заморености. С О'Брајеновбг лица поново је зрачила једва приметна лудачка занесеност. Знао је унапред шта ће О'Брајен рећи. Да Партија не жели власт ради себе саме него за добро већине. Да она жели власт зато што су људи из маса слабићи и кукавице који не могу издржати слободу нити се суочити с истином, те да им зато морају руководити и систематскл Их обмањивати други, јачи од њих. Да човечанство мора бирати између слободе и среће, и да је, за огромну већину, срећа боља. Да је Партија вечити заштитник слабих, секта предана јединственом идеалу која чини зло да би створила добро, која жртвује своју срећу за срећу других. Страшно је то, помисли Винстон, страшно је то што ће О'Брајен веровати у све ово кад буде изрекао ове речи. Види му се по лицу. О'Брајен зна све. Зна хиљаду пута боље но Винстон у каквом понижењу живи огромна маса људи и којим их лажима и варварским делима Партија одржава у таквом стању. Он је схватио све, одмерио све, и закључио да ништа од тога није важно; крајњи циљ оправдава све. Шта се може, помисли Винстон, против лудака који је интелигентнији него ти, који правично саслуша твоје аргументе а затим једноставно наставља са својим лудилом?
„Ви руководите нама за наше добро”, рече слабим гласом. „Ви верујете да људи нису способни да управљају сами собом и стога…”
Он се трже и скоро крикну. Кроз тело му беше прошао удар бола. О'Брајен беше повукао полужицу до тридесет пет.
„Глупост, Винстоне, глупост!” узвикну. „Морао би бити паметнији.”
Врати полужицу на место и настави:
„Ја ћу ти сад рећи одговор на моје питање. Ево у чему је ствар. Партија жели моћ једино и искључиво ради саме моћи. Нас не занима добробит других; занима нас само моћ. Ни богатство, ни раскош, ни дуг живот, ни срећа; само моћ, чиста моћ. Шта значи чиста моћ, схватићеш одмах. Ми се разликујемо од свих олигархијских група из прошлости утолико што знамо шта радимо. Сви остали, чак и они који су нам били слични, били су кукавице илицемери. Немачки нацисти и стаљинисти су нам по својим методима били врло близу, али никад нису имали храбрости да признају своје мотиве. Они су тврдили, можда чак и верујући у то, да су се дочепали власти не желећи, и на ограничено време; да одмах иза угла лежи рај у коме ће сви људи бити слободни и једнаки. Ми нисмо такви. Ми знамо да нико не граби власт с намером да је се одрекне. Моћ није средство, моћ је циљ. Не успоставља се диктатура да би се сачувала револуција него се подиже револуција да би се успоставила диктатура. Циљ прогоњења је прогоњење. Циљ мучења је мучење. Циљ моћи је моћ. Да ли сад почињеш да ме схваташ?”
Винстона изненади, као што га је и раније изненађивао, замор на О'Брајеновом лицу. Било је јако, меснато и брутално, било је пуно интелигенције и неке уздржане страсти пред којом се осећао беспомоћан; али било је и уморно. Испод очију су биле кесице, кожа је ви сила с јагодица. О'Брајен се наже над њега, намерно му примичући истрошено лице.
„Ти сад мислиш”, рече он, „да је моје лице старо и изморено. Мислиш како говорим о моћи, а неспособан сам да спречим макар распадање свог сопственог тела. Зар не можеш да схватиш, Винстоне, да јединка није ништа више до ћелија? Замор ћелије је елан организма. Да ли се умире кад се одсеку нокти?”
Окрете се на другу страну и поново закорача по соби, држећи једну руку у џепу.
„Ми смо свештеници моћи”, рече. „Бог, то је моћ. Но што се тебе тиче, моћ је тренутно само реч. Време је да стекнеш представу о томе шта значи моћ. Пре свега треба да схватиш да је моћ колективна ствар. Јединка је моћна само кад престане бити јединка. Теби је позната парола Партије: ‚Слобода је ропство.’ Је ли ти падало на памет да се она може читати и натрашке? Ропство је слобода. Усамљен — слободан — човек ће увек бити поражен. Тако мора бити, јер је сваком људском бићу суђено да умре, што је највећи од свих пораза. Али ако је у стању да се потпуно, до краја потчини, ако се може утопити у Партију тако да су он и Партија једно, онда је свемоћан и бесмртан. Друго што треба да схватиш јесте да моћ значи моћ над људским бићима. Над телом — али пре свега над духом. Моћ над материјом — спољном стварношћу, како би је ти назвао — нема значаја. Наша власт над материјом је већ апсолутна.”
Винстон за тренутак заборави бројчаник. Покуша да се подигне у седећи став, и успе само да се болно истегне.
„Али како можете имати власт над материјом?” експлодира. „Ви немате власт чак ни над климом, чак ни над силом теже. Да и не говоримо о болестима, физичком болу, смрти…”
О'Брајен га ућутка покретом руке. „Ми имамо власт над материјом зато што имамо власт над духом. Стварност је садржана у лобањи. Постепено ћеш научити, Винстоне. Нема ничега што ми не можемо. Да будемо невидљиви, да лебдимо у ваздуху — шта год хоћеш. Ја бих могао узлетети с овог пода као мехур сапунице кад бих хтео. Али нећу, јер Партија то неће. Ти би се морао оканути тих схватања из деветнаестог века о природним законима. Ми правимо природне законе.”
„Није истина! Ви не владате чак ни овом планетом. А Евроазија и Истазија? Њих још нисте освојили.”
„Није важно. Победићемо их кад нам буде одговарало. Но чак и да их не победимо, шта би то сметало? Ми их можемо једноставно искључити из свести. Океанија је цео свет.”
„Али и сама земља је само зрнце прашине. А човек је сићушан — беспомоћан! Откад он постоји. Земља је милионима година била ненастањена.”
„Којешта. Земља је стара колико и ми, ништа старија. Како би могла бити старија? Све што постоји, постоји само кроз људску свест.”
„Али стене су пуне костију изумрлих животиња — мамута, мастодоната и огромних гмизаваца који су постојали далеко пре него што се уопште чуло за човека.”
„Винстоне, јеси ли ти видео те кости? Разуме се да ниси. Њих су измислили биолози из деветнаестог века. Пре човека није постојало ништа. После човека, ако он икад нестане с лица земље, неће бити ничег. Ван човека не постоји ништа.”
„Али ван нас је цео космос. Погледајте звезде! Неке од њих су удаљене милионима светлосних година. Оне су нам заувек ван дохвата.”
„Шта су звезде?” равнодушно рече О'Брајен. „Пламичци удаљени који километар. Да хоћемо, могли бисмо стићи до њих. Или их избрисати. Земља је центар васионе. Сунце и звезде се окрећу око ње.”
Винстон учини још један грчевит покрет. Овог пута није рекао ништа. О'Брајен настави као да одговара на изречену примедбу:
„Разуме се, за извесне сврхе то није истина. Кад пловимо океаном, или кад предвиђамо помрачење, често нам је погодно да претпоставимо да се земља окреће око сунца и да су звезде удаљене милионе милиона километара. Али шта с тим? Мислиш ли да нисмо у стању да створимо двоструки систем астрономије? Звезде могу бити и близу и далеко, већ према томе како нам је потребно. Мислиш ли да наши математичари нису томе дорасли? Јеси ли заборавио двомисао?”
Винстон поново потону у кревет. Шта је год говорио, брз одговор га је ломио као тојага. А ипак је знао, знао, да је у праву. Веровање да ван сопственог духа не постоји ништа — па ваљда постоји неки начин да се докаже да је погрешно? Зар није још одавно у прошлости оборено? За то веровање постојало је чак и име, али га се није могао сетити. О'Брајенове усне, док га је посматрао одозго, искривише се у благ осмејак.
„Рекох ти, Винстоне”, рече он, „да си у метафизици слаб. Реч које покуша ваш да се сетиш јесте солипсизам. Али грешиш. То није солипсизам. Колективни солипсизам, ако хоћеш — то да. Али то је друга ствар; чак сасвим супротна. Али скренули смо с правца”, додаде измењеним тоном. „Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима.” Застаде, и за тренутак поново постаде сличан учитељ у који испитује бистрог ђака: „Кажи ми, Винстоне, како један човек успоставља своју моћ над другим?”
Винстон размисли. „Приморавајући га да пати”, рече.
„Управо тако. Приморавајући га да пати. Није довољна само покорност. Ако не пати, како ћеш знати да се покорава твојој вољи, а не својој? Моћ се састоји у наношењу бола и понижења. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо? Тај свет је потпуна супротност оним глупавим хедонистичким утопијама које су замишљали реформатори у прошлости. Свет страха, издајства и муке, свет у коме се гази и бива згажен, свет који ће с процесом рафинирања постајати немилосрднији. Напредак у нашем свету значиће напредак ка повећању бола. Старе цивилизације су тврдиле да се заснивају на љубави и правди. Наша се заснива на мржњи. У нашем свету неће бити других емоција до страха, гнева, тријумфа и самоунижења. Све остало ћемо уништити — све. Већ сламарно мисаоне навике које су преживеле из периода пре Револуције. Раскинули смо везу између детета и родитеља, између човека и човека, и између човека и жене. Више се нико не усуђује да верује супрузи, детету, пријатељу. Но у будућности неће бити ни супруга ни пријатеља. Деца ће се одузимати од мајки по породају, као јаја од кокошке. Сексуални инстинкт ће бити уништен. Продужавање врсте биће формалност која ће се обављати једном годишње, као што се продужује књижица за снабдевање. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити оданости, сем оданости Партији. Неће бити љубави, сем љубави према Великом Брату. Неће бити смеха, сем смеха победи оца над побеђеним. Неће бити уметности, неће бити књижевности, неће бити науке. Кад постанемо свемоћни, наука нам више неће бити потребна. Неће бити разлике између лепог и ружног. Неће бити радозналости, неће бити уживања у животу. Сва конкурентска задовољства биће уништена. Али увек — то немој заборавити, Винстоне — увек ће бити опијености од моћи, све веће и све суптилније. Увек, у сваком тренутку, постајаће узбуђење победе, драж гажења по непријатељу који је беспомоћан. Ако хоћеш слику о будућности, замисли чизму како гази људско лице — заувек.”
Он застаде, као да је очекивао да ће Винстон проговорити. Винстон беше покушао да се поново утопи у површину кревета. Није могао да изусти ни реч. Чинило му се да му се срце следило. О'Брајен продужи:
„И запамти да је то заувек. Увек ће бити тог лица по коме треба газити. Јеретик, непријатељ друштва, увек ће постојати да бисмо га могли поново побеђивати и понижавати. Све кроза шта си прошао откако си нам допао у руке — све ће се то наставити, и то још горе. Шпијунирања, издаје, хапшења, мучења, погубљења, нестајања, неће никад престати. Тај свет ће бити свет страха исто колико и тријумфа. Што буде јача, Партија ће бити безобзирнија; што је слабији отпор, то је јачи деспотизам. Голдштајн и његове јереси живеће вечито. Сваког дана, сваког тренутка, биће поражаване, обезвређиване, исмеване, попљуване – а ипак ће увек преживљавати. Ова драма коју сам с тобом играо седам година одиграваће се опет и опет, генерацију за генерацијом, увек у све суптилнијем облику. Увек ћемо имати јеретика пред собом, препуштеног нама на милост и немилост, који вришти од бола, сломљен, достојан презира — и који ће се на крају потпуно покајати, спасен од самог себе, који ће од своје воље пузити до наших стопа. То је свет који припремамо, Винстоне. Свет победе за победом, тријумфа за тријумфом; бескрајног притискања, притискања, притискања на живац моћи. Видим да почињеш да схваташ како ће тај свет изгледати. Али на крају ћеш превазићи голо схватање. Прихватићеш га и постати део њега.
Винстон се беше довољно повратио да може говорити. „Не можете!” рече слабим гласом.
„Шта мислиш том примедбом, Винстоне?”
„Не можете створити такав свет који сте ми сад описали. То је сан. Такав свет је немогућ.”
„Зашто?”
„Немогуће је засновати једну цивилизацију на страху, мржњи и суровости.”
„Зашто не?”
„Не би имала виталности. Извршила би самоубиство.”
„Којешта. Ти си под утиском да мржња исцрпљује више него љубав. Зашто би била таква? Па и кад би била, шта онда? Рецимо да ми решимо да се истрошавамо брже. Рецимо да убрзамо темпо живота тако да људи постану сенилни у тридесетој години. Па шта? Зар не можеш схватити да смрт јединке није смрт? Партија је бесмртна.”
Као и обично, од његовог гласа Винстон се осети смлављен и беспомоћан. Уз то се бојао да ће О'Брајен поново повући полужицу на бројчанику. Но ипак није могао да ћути. Слабашно, без аргумената, без ичега што би га подржавало сем неисказивог страха од онога што је О'Брајен рекао, он се врати у напад.
„Не знам — не тиче ме се. Некако ћете већ пропасти. Нешто ће вас већ победити. Победиће вас живот.”
„Ми владамо животом, Винстоне, на свим његовим нивоима. Ти замишљаш да постоји нешто што се зове људска природа, што ће се разгневити од наших дела и окренути против нас. Али људску природу стварамо ми. Човек се може месити до бесконачности. Или си се можда вратио свом старом веровању да ће се пролетери или робови дићи и збацити нас. Избаци то из главе. Они су беспомоћни, као животиње. Човечанство — то је Партија. Остали су ван њега; неважни су.”
Не тиче ме се. На крају ће вас потући. Пре или после ће вас прозрети, а онда ће вас разбити у парампарчад.”
„Видиш Ии ти какав доказ да се то дешава?”
„Не. Ја у то верујем. Знам да ћете пропасти. Постоји нешто у васиони — не знам, неки дух, неки принцип — што никад нећете победити.”
„Верујеш ли ти у бога, Винстоне?”
„Не.”
„Па шта је то онда, који је тај принцип који ће победити?”
„Не знам. Дух човека.”
„А да ли ти себе сматраш човеком?”
„Да.”
„Ако јеси, Винстоне, онда си последњи. Твоја врста је изумрла; наследници смо ми. Схваташ ли да си сам? Ти си ван историје, ти не постојиш.” Понашање му се промени; он рече нешто грубље: „И сматраш се морално вишим од нас, с нашим лажима и нашом свирепошћу?”
„Да, сматрам се вишим.”
О'Брајен не рече ништа. Говорила су нека друга два гласа. После једног тренутка Винстон примети да је један од тих гласова његов. То што се чуло био је магнетофонски снимак разговора који је водио с О'Брајеном оне вечери кад је приступио Братству. Он се сад чу како обећава да ће лагати, красти, фалсификовати, убијати, подстицати узимање дрога и проституцију, ширити венеричне болести, бацати витриол деци у лице. О'Брајен учини кратак, нестрпљив покрет, као да би рекао да је ствар невредна приказивања. Затим окрете прекидач и гласови ућуташе.
„Устани с кревета”, рече.
Везе се беху олабавиле. Винстон се спусти на под и несигурно усправи.
„Ти си последњи човек”, рече О'Брајен. „Ти си заточник — људског духа. Видећеш се какав си. Скини одећу.”
Винстон одреши комад канапа који му је држао комбинезон. Патент-затварач су му одавно били ишчупали. Није се могао сетити да ли је и један пут скинуо сву одећу са себе откако су га ухапсили. Испод комбинезона тело су му обавијале прљаве жућкасте крпе, које он једва препознаде као остатке доњег рубља. Док их је скидао са себе, примети трокрилно огледало на супротном крају собе. Приближи му се, затим се заустави у пола корака. Из грла му се беше отео нехотичан крик.
„Хајде, хајде”, рече О'Брајен. „Стани између крила. Видећеш се и из профила.”
Винстон беше застао јер га је било страх. Према њему је ишла повијена, сива, костурна прилика. Плашио је више њен изглед него само сазнање да је та прилика он. Он се приближи стаклу. Лице те сподобе изгледало је избачено упоље због погнутог држања. Изгубљено, хапшеничко лице са чворугавим челом које је прелазило у ћелаво теме, искривљен нос и јагодице стученог изгледа изнад којих су очи биле ужарене и будне. Образи су били изборани, а уста изгледала упала. Свакако је посреди било његово лице, али му се чинило да се оно променило мање него он у себи. Оно што би се на њему видело било би друкчије од оног што је осећао. Био је делимично оћелавио: У првом тренутку је помислио да је и посивео, али сиво му је било само теме. Сем руку и круга, лица, цело му је тело било сиво од давнашње прљавштине која се упила у кожу. Овде-онде под прљавштином виделе су се црвене бразготине од рана, а код чланака је проширено место на вени било запаљена маса с које се љуштила кожа. Но истински га је престравило то што му је тело било толико смршало. Грудни кош му је био узан као у костура; ноге су се биле тако истањиле да су у колену биле шире него у бутини. Сад је видео шта је О'Брајен мислио када је променуо профил. Кривина кичме је запрепашћивала. Мршава рамена су била погнута, чинећи од груди улегнуће, танки врат као да се савијао надвоје под тежином лобање. Да је требало погађати, рекао би да је у питању тело шездесетогодишњака који пати од какве опаке болести.
„Понекад си мислио”, рече О'Брајен, „да моје лице — лице члана Уже партије — изгледа старо и строшено. Шта мислиш о свом?”
Он зграби Винстона за раме и обрте га тако да се нађоше лицем у лице.
„Погледај у каквом си стању!” рече. „Погледај ту прљавштину по целом телу. Погледај то блато између прстију на ногама. Погледај ту одвратну рану на нози из које ти се цеди гној. Примећујеш ли да заудараш као јарац? Вероватно више и не примећујеш. Погледај колико си смршао. Видиш ли? Могу да саставим палац и кажипрст око твоје мишице. Могао бих ти преломити врат као шаргарепу. Знаш ли да си изгубио двадесет пет килограма откако си нам пао у руке? Чак ти и коса опада, у целим праменовима. Гледај!” Он дохвати Винстона за косу и повуче; у руци му остаде прамен длака. „Отвори уста. Девет, десет, једанаест — имаш још једанаест зуба. Колико си имао кад си дошао овамо? И ово мало што ти је остало испада ти из главе. Гледај!”
Он дохвати један од Винстонових преосталих предњих зуба између снажног палца и кажипрста. Кроз Винстонову вилицу севну бол. О'Брајен му беше ишчупао зуб из корена. Затим га баци преко ћелије.
„Трулиш”, рече, „распадаш се. Шта си ти? Врећа ђубрета. Сад се окрени и поново погледај у огледало. Видиш ли ту сподобу која те гледа? То је последњи човек. Ако си ти човек, онда је то човечанство. А сад се обуци.”
Спорим, крутим покретима, Винстон се поче облачити, До тада није примећивао колико је мршав и слаб, У глави му се вртела само једна мисао: да се у затвору налази дуже него што му се чинило, Затим га, док је поново навлачио своје бедне крпе, изненада преплави сажаљење према свом упропашћеном телу. Пре но што је постао свестан шта чини, он се скљока на столичицу која је стајала поред кревета и бризну у плач. Био је свестан своје ружноће, своје неспретности – свежањ костију у одвратно прљавом рубљу који седи и плаче под грубим белим светлом — али се није могао зауставити. О'Брајен му положи руку на раме, готово љубазно.
„Неће то вечно трајати”, рече. „Можеш се спасти кад год зажелиш. Све зависи од тебе.”
„Ви сте то учинили!” зајеца Винстон. „Ви сте ме довели у ово стање.”
„Не, Винстоне, ти си сам себе довео до њега. Ти си прихватио кад си кренуо против Партије. Све је то било садржано у твом првом делу. Није се десило ништа што ниси и сам предвидео.”
Он застаде, затим продужи:
„Потукли смо те, Винстоне. Сломили смо те. Видео си какво ти је тело. Дух ти је у истом стању. Не мислим да ти је остало још много поноса. Тукли су те, батинали, вређали; вриштао си од бола, ваљао си се на поду у сопственој крви и бљувотини. Цвилио си за милост, издао си све и свакога. Можеш ли ми навести иједно понижење кроз које ниси прошао?”
Винстон беше престао да плаче, мада су му се сузе и даље цедиле из очију. Подиже поглед ка О'Брајену.
„Нисам издао Џулију”, рече.
О'Брајен га замишљено погледа одозго. „Не”, рече он, „не; то стоји. Ниси издао Џулију.”
Оно чудно поштовање према О'Брајену, које ништа није могло уништити, поново запљусну Винстоново срце. Како је интелигентан, помисли он, како је интелигентан! Није се никад десило да О'Брајен не схвати шта му он каже. Свако други би му сместа одвратио да је издао Џулију. Јер шта нису исцедили из њега под мукама? Рекао им је све што је знао о њој, о њеним навикама, њеном карактеру, прошлости; признао је до најбезначајније ситнице све што се дешавало на њиховим састанцима, све што је говорио њој и она њему, признао је гозбе намирницама са црне берзе, блуд, магловите планове против Партије — све. А ипак, у оном смислу који је давао тој речи, ипак је није издао. Није престао да је воли; осећања која је имао према њој остала су иста. О'Брајен је без објашњења разумео шта је он мислио.
„Реците ми”, упита га Винстон, „хоће ли ме скоро стрељати?”
„Дотле може потрајати још дуго”, рече О'Брајен. „Ти си тежак случај. Али не губи наду. Ми излечимо сваког, пре или после. На крају ћемо те стрељати.” – Џорџ Орвел, 1984.
Samo mi imamo pravo da posjedujemo nuklearne bombe(jer ih jedino mi znamo pravilno upotrijebiti?), drugi, ako pokušaju da je naprave, biće preventivno napadnuti i bombardovani od nas.
Samo mi imamo pravo da kršimo čak i najosnovnija ljudska prava a ako to drugi urade poslat ćemo vojsku, bombardere, tenkove da im uvedemo demokratiju.
U potpisu:
SAD
djegajeovo ovaj asanz, pa se ovako zalijece?
zipe, hvala za rebus.