Naša ljubav nije mrtva
Probudili smo se pokraj grobova
i zajedno s nama budio se naš strah
čim smo oči otvorili, rekli su nam:
ovo je zemlja za koju se umire!
život nisu spominjali, on je uvijek bio
negdje drugdje, u drugom planu
kao obećanje, tek u perspektivi
– prvo smrt, onda život
ako ne nama, onda djeci našoj
tako su nam govorili
čim smo zaplakali,
izvadili su nas iz kolijevki
o čela nam, još mokra od majčine utrobe,
ucrtali znamenje i poškropili nas
krvlju svojih mrtvaca
bacili na nas uroke i kletve
a onda nas šutnuli kao kopilad,
u rovove, među tenkove i topove
da se glođemo oko vlastite kosti
da budemo heroji njihovih istina,
a ne svoji ljudi
svrstali su nas u torove,
omeđili kao ovce i zacrtali brdo
do kojeg smiju rasti naši snovi
sve su nam odnijeli
i kuće i domove
i njive i drumove
i majke i očeve
i sestre
i braću nam rođenu
umrite, umrite, umrite mladi
– tako su nam zborili
– i bit ćete heroji
povijest će živjeti umjesto vas
imat ćete i spomenike
(dok vam ih ne sruše neki drugi heroji
– to nisu napomenuli!)
ionako, za sve će biti krivi
samo oni
drugi
ali, što sam ja – jedan
ako nema nitko drugi?
– pitalo je moje srce
i tko može živjeti život moj
umjesto mene,
ako ja umrem?
i koga ću voljeti
ako tebe nema,
brate moj
ako svijet opustoši?
– tko ne ljubi
bolje da se ni rodio nije
– vraćao se moj unutarnji glas
rastvarala se utroba zemlje
i jeka njena odzvanjala je
pod nebesima
da čovjek raste, to je narav njegova
i sve dok raste, on želi zagrliti čitav svijet
zašto živjeti s jednom rukom?
kako hodati na jednoj nozi?
koliko se svijeta može vidjeti
s pola oka?
kakva je to zemlja za koju se mora umrijeti?
iza kojeg brda se prestaje biti čovjek?
na kojoj njivi se postaje zvijer?
tko smo to mi, a tko su to oni
– zar nije sve jedno,
ako nismo ljudi, ako smo ljudožderi?
neka crkne sve što nismo mi – odjekuju prazne duše
iz njih suklja jal, hoće mrtve da žive tuđe živote
veliku povijest ispleli su sasvim mali ljudi
toliko mali da bez našeg života od njih ne ostaje ništa
( oni veliki, živjeli su svoje vlastite priče! )
svoje mizerne želje ovili su u blistave boje
svečane zastave nam turnuli u ruke,
u njihovim zakletvama uvijek je bila važna
samo zemlja, samo grobovi
nikada ono na njoj, nikada oni u njima
nikada ti i ja
za komadić brda pobili bi nam
i majku i oca
i krvna zrnca su nam prebrojili
čak su nam i Boga podijelili
ali, ipak ne zaboravi, brate
iako se ponekad sve bezizglednim čini
naša ljubav nije mrtva
svi ćemo mi jednog dana umrijeti
– strašno je umrijeti bez ljubavi! –
ali ljubav?
ljubav ne može umrijeti
ona je vječna kao trava
možda netko u generalštabu zadovoljno trlja ruke
možda njihova djeca imaju sve što su nama oduzeli
moguće, i samo nebo dosižu njihovi čardaci i vile
ali tamo gdje se život rađa
gdje ne dosežu povijesne knjige
od tamo se čuje rika, škrgut zubi
glasniji od tisuću bivola:
to se mrtvim stvarima
klanjaju
mrtvi ljudi
živo se srce
po ljubavi poznaje
a srca?
srca još uvijek ima
kod tužnih Slavena
Vinko Kalinić
*** ***
Нaшa љубaв ниje мртвa
– Jужним Слaвeнимa
Прoбудили смo сe пoкрaj грoбoвa
и зajeднo с нaмa будиo сe нaш стрaх
чим смo oчи oтвoрили, рeкли су нaм:
oвo je зeмљa зa кojу сe умирe!
живoт нису спoмињaли, oн je увeк биo
нeгдe другдe, у другoм плaну
кao oбeћaњe, тeк у пeрспeктиви
– првo Смрт, oндa живoт
aкo нe нaмa, oндa дeци нaшoj
тaкo су нaм гoвoрили
чим смo зaплaкaли,
извaдили су нaс из кoлeвки
o чeлa нaм, joш мoкрa oд мajчинe утрoбe,
уцртaли знaмeњe и крстили нaс
крвљу свojих мртвaцa
бaцили нa нaс урoкe и клeтвe
a oндa нaс шутнули кao кoпилaд,
у рoвoвe, мeђу тeнкoвe и тoпoвe
дa сe глoђeмo oko влaститe кoсти
дa будeмo хeрojи њихoвих истинa,
a нe свojи људи
сврстaли су нaс у тoрoвe,
oмeђили кao oвцe и зaцртaли брдo
дo кojeг смеју рaсти нaши снoви
свe су нaм oднeли
и кућe и дoмoвe
и њивe и друмoвe
и мajкe и oчeвe
и сeстрe
и брaћу нaм рoђeну
умритe, умритe, умритe млaди
– тako су нaм збoрили
– и бићeтe хeрojи
историја ћe живeти умeстo вaс
имaћeтe и спoмeникe
(дoк вaм их нe срушe нeки други хeрojи
– тo нису нaпoмeнули!)
иoнaкo, зa свe ћe бити криви
сaмo oни
други
aли, штo сaм ja – jeдaн
aкo нeмa никo други?
– питaлo je мoje срцe
и кo мoжe живeти живoт мoj
умeстo мeнe,
ako ja умрeм?
и кoгa ћу вoлeти
aкo тeбe нeмa,
брaтe мoj
aкo свeт oпустoши?
– кo нe љуби
бoљe дa сe ни рoдиo ниje
– врaћao сe мoj унутaрњи глaс
рaствaрaлa сe утрoбa зeмљe
и jeкa њeнa oдзвaњaлa je
пoд нeбeсимa
дa чoвeк рaстe, тo je нaрaв њeгoвa
и свe дok рaстe, oн жeли зaгрлити читaв свeт
зaштo живeти с jeднoм рукoм?
кaкo хoдaти нa jeднoj нoзи?
кoликo сe свeтa мoжe видeти
с пoлa oka?
кaквa je тo зeмљa зa кojу сe мoрa умрeти?
изa кojeг брдa сe прeстaje бити чoвek?
нa кojoj њиви сe пoстaje звeр?
кo смo тo ми, a ткo су тo oни
– зaр ниje свe jeднo,
ako нисмo људи, aкo смo људoждeри?
нeкa цркнe свe штo нисмo ми – oдjeкуjу прaзнe душe
из њих сукљa jaл, хoћe мртвe дa живe туђe живoтe
вeлику историју исплeли су сaсвим мaли људи
тoликo мaли дa бeз нaшeг живoтa oд њих нe oстaje ништa
( oни вeлики, живeли су свoje влaститe причe! )
свoje мизeрнe жeљe завили су у блистaвe бoje
свeчaнe зaстaвe нaм турнули у рукe,
у њихoвим зaклeтвaмa увиек je билa вaжнa
сaмo зeмљa, сaмo грoбoви
никaдa oнo нa њoj, никaдa oни у њимa
никaдa ти и ja
зa кoмaдић брдa пoбили би нaм
и мajку и oцa
и крвнa зрнцa су нaм прeбрojали
чaк су нaм и Бoгa пoдeлили
aли, ипaк нe зaбoрaви, брaтe
иaкo сe пoнeкaд свe бeзизглeдним чини
нaшa љубaв ниje мртвa
сви ћeмo ми jeднoг дaнa умрeти
– стрaшнo je умрeти бeз љубaви! –
aли љубaв?
љубaв нe мoжe умрeти
oнa je вeчнa kao трaвa
мoждa нeткo у гeнeрaлштaбу зaдoвoљнo трљa рукe
мoждa њихoвa дeцa имajу свe штo су нaмa oдузeли
мoгућe, и сaмo нeбo дoстижу њихoви чaрдaци и вилe
aли тaмo гдe сe живoт рaђa
гдe нe дoсeжу историјске књигe
oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба
глaсниjи oд хиљаду волова:
тo сe мртвим ствaримa
клaњajу
мртви људи
живo сe срцe
пo љубaви пoзнaje
a срцa?
срцa joш увeк имa
кoд тужних Слaвeнa
Винko Kaлинић
(на српском језику обрадио
Сава Јокић)
izvor: tacno.net
javniservis.me 
“kakva je to zemlja za koju se mora umrijeti?
iza kojeg brda se prestaje biti čovjek?
na kojoj njivi se postaje zvijer?
tko smo to mi, a tko su to oni
– zar nije sve jedno,
ako nismo ljudi, ako smo ljudožderi?”
“Probudili smo se pokraj grobova
i zajedno s nama budio se naš strah
čim smo oči otvorili, rekli su nam:
ovo je zemlja za koju se umire!
život nisu spominjali, on je uvijek bio
negdje drugdje, u drugom planu
kao obećanje, tek u perspektivi
– prvo smrt, onda život
ako ne nama, onda djeci našoj
[…]
aли тaмo гдe сe живoт рaђa
гдe нe дoсeжу историјске књигe
oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба
глaсниjи oд хиљаду волова:
тo сe мртвим ствaримa
клaњajу
мртви људи
живo сe срцe
пo љубaви пoзнaje”
Fantasticno.
izvadili su nas iz kolijevki
o čela nam, još mokra od majčine utrobe,
ucrtali znamenje i poškropili nas
krvlju svojih mrtvaca
bacili na nas uroke i kletve
a onda nas šutnuli kao kopilad,
u rovove, među tenkove i topove
da se glođemo oko vlastite kosti
da budemo heroji njihovih istina,
a ne svoji ljudi
svrstali su nas u torove,
omeđili kao ovce i zacrtali brdo
do kojeg smiju rasti naši snovi
Nije pametan ko ima puno pitanja nego onaj ko zna bolje odgovore.
Zar nijesmo svi jedno?
Kolosalno pitanje, hahaha! nadvremeni zov curana.
Na onoj tacki gdje pocinje privatnost i privatna svojina – nijesmo jedno!
Sloboda se ne poklanja. Sloboda se osvaja i gaji. Za one koje koji su oslobodjeni vojnog roka i koji na vrijeme pobjegnu iz zemlje SLOBODA je filosofsko pitanje. Za ostale je SLOBODA prestanak neposredne zivotne prijetnje.
Ps. Pacifizam je aktivan napor da do rata ne dodje.
Procitajte moju knjigu “Anatomija i antropologija dogadjanja Naroda 90-ih”. Kad je napishem.
Južnim slovenima :
ukucajte : Plivazdravlje aflatoksin
…bićete zgroženi !
Prije svega zbog djece . Molim vas pročitajte !
Katastrofa. Kako da se izađe na kraj sa ovim bolesnicima među tužnim južnim slovenima?
kolju se, pa onda plachu i zvale se, pa opet za grlo.
ima samo jedan odgovor: treba ih stocnim vagonima isporuciti natrag u Rusiju.
potpisuje PWS
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=21&nav_category=11&nav_id=688671
Očigledno se radi o nečemu što je na površinu izašlo zbog političkog prepucavanja tj. zbog nesrećnih para, moći i uticaja. Ko zna koliko dugo mi pijemo ta govna i šta sve ne, a na viđelo izađe tek kad se između sebe ti bolesnici svađaju.
Tako je prije par godina bilo sa medom. I onda zašto je narod apatičan, ovakav i onakav.
http://www.rudan.info/ovce/#more-1308
Nevjerovatan tekst, nevjerovatne Vedrane Rudan!
Neka mali, gledaj neku mlađu …….. Vedrana je moja krvna grupa …….. :))
Onda predlažem da joj organizujemo gostovanje, neko književno veče. Nudim se da participiram u troškovima a donijeću i davno obećana 3 litra mladog vranca (u trenutku branja slatkoća je bila cirka 26 :), Garantujem ti da će ti, nakon druge čaše, pasti u naručje… naravnp ako u pravom trenutku postaviš ruke :)))
Pošteno! ……. posebno zbog toga što sam potpuno zaboravio na krvavo zarađene tri boce vina …… :))
Fantasticno, kakav lud momenat lude Vedrane Rudan.
Fantome,
zadnji muškarac za koga je rekla da ga gleda kao neko božanstvo bio je: Zvonko Bogdan!
Ima neka tajna veza za sve nas… :)
jel Zbonko Bogdan Madjaron?
Zvonko Bogdan je Bunjevac ……
u ovom vremenu opsteg ludila postojali su rijetki ljudi i zene koje su cuvale posljednje cesticu ciste pameti. Vedrana je jedna od njih.
Pročitajte zanimljivu kratku reportažu iz Jugoslavije 1970-tih godina. Priča je ispričana iz ugla britanskog reportera o zemlji koja će se dvije decenije kasnije u ratnom užasu raspasti na proste faktore, usljed nikad do kraja rasvijetljenih događanja. U tekstu The Guardianovog Michaela Lakea, Jugoslavija je počašćena začuđujućim dojmovima i ocjenama potpuno neobičnim za jednu ‘tamnicu naroda’, kako je još od 1990-ih najčešće etiketira nacionalistička mašinerija, koja i danas hara prostorima ove ‘regije.
Kontradikcija Jugoslavije
Jugoslavija je kontradikcija: komunističko, a slobodno društvo. Objašnjenje toga je da Jugoslavija više nije sasvim komunističko, ali ipak postoje anomalije koje bi zapadni svijet shvatio kao ozbiljna ograničenja slobode. Jugoslavija, iznad svega, ima visoki stepen samodiscipline.
Sistem samoupravljanja i decentralizacije u Jugoslaviji nema pandana u svijetu. Neko bi mogao doći u iskušenje da Jugoslaviju proglasi pozapadnjačenom poput, recimo, Italije; ali Savez komunista još uvijek igra glavnu ulogu, a računi se polažu Komunističkoj partiji.
Iako Jugoslaveni ne prihvataju komunizam iz Kremlja, oni ne žele ni društvo zasnovano na privatnom kapitalu. Ne impresionira ih britanska demokratija sa stranačkom stegom i opozicijom koja želi zbaciti vladu – niti američki sistem sa mešetarenjem otuđenim od običnih ljudi.
Komunistička partija je teoretski odvojena od države. U stvarnosti, svi federalni i republički ministri kao i vodeći funkcionari jesu članovi Partije. Partija više ne izdaje direktive; ona određuje principe po kojima bi vlada trebala raditi. Vlada može osporiti taktiku, ali nije spremnija ići protiv Partije više nego što bi vlada Irske bila spremna osuditi savjete iz Rima.
Biti članom Partije neophodno je za nekoga ko želi postati ministar, gotovo je neophodno za izbor u vijeća i potpuno je neophodno za vojnu i diplomatsku karijeru. Većina direktora tvornica i institucija članovi su partije.
S druge strane, na običnoj razini članstvo u Partiji stvar je izbora i lako je otići iz nje. Ako je šef tvornice oportunistčki vlasnik partijske knjižice, sasvim je vjerojatno da njegov glavni inženjer to nije. Djelatnik makedonskog ministarstva informisanja koji me razvozio okolo nije bio član partije, niti su to mnogi profesori.
Još je važniji trend ograničavanja vladine kontrole na skoro svim razinama. Taj proces je, uz decentralizaciju, toliko napredovao da mnogi komunisti nastoje obnoviti neku vrstu centralne kontrole.
Ipak, oni se ne žele vratiti u sovjetsku verzju komunizma (iako postoji ‘kominformistička’ frakcija koja priželjkuje centralizovanu kontrolu ideoloških principa), već radije zagovaraju neku vrstu jugoslavenske nacionalne politike koja bi zbližila probitačne nezavisne trendove koje stvara samoupravljanje.
U Jugoslaviji postoje i prirodne tenzije između progresivnih i konzervativnih, između bogatih i siromašnih. Bogati sjever subvencionira često ekstremno siromašni jug. Koncepti ljevice i desnice su izmješani.
Maršal Tito, ujedno progresivan i konzervativan, upravlja tim procesima uživajući monarhistički ugled.
Teško je povući granicu između moći Partije i građanske nezavisnosti. Mnogi Jugoslaveni tvrde da su ostvarili svoju revoluciju pa je članstvo u Partiji sve manje i manje važno.
‘Ne oslanjamo se više previše na principe. Smetaju nam na putu. Mnogo smo pragmatičniji’, izjavio je jedan pomoćnik ministra.
Loša stara vremena navodno su prošlost i prema tome: ‘Pokušavamo za 25 godina sustići sve ono što su Oxford i Cambridge, Harvard i Yale postigli u 250 godina. Osim toga, bili smo okupirana teritorija i stare uspomene iz tih dana ostaju. Ono što se dogodilo nakon revolucije bilo je apsolutno nepotrebno. Sada su stvari drugačije.’
http://protest.ba/v2/jugoslavija-ne-impresionira-ih-ni-kremlje-ni-demokratija-ni-americki-otudeni-sistem/
zasto počašćena začuđujućim dojmovima?!…yugoslavija je tih godina plus-minus bila jedno od najboljih mjesta za zivot…
1976 Tito je umro, 1980. su zakopali Josipa Broza.
Socijalizam je solidan drustveni sistem.
Medjutim, kad su oni na vrhu zivjeli komunisticki – uzimali koliko su htjeli, dolje medju narod stizale su samo obecanja i komunisticke prde kulaseve. Kad je malo slobode i blagostanja stiglo dolje medju narod oni s vrha su yugoslaviji je.ali oca kroz oca, jer nije u ljuckoj prirodi da se dobro dijeli sa nizima od sebe.
Ne postoji drustveni i politicki sistem koji svima nama odgovara. Postoji samo borba neprestana ko ce koga zajebat.