“Ogromne ekonomske razlike među različitim delovima sveta ne mogu više da opstaju zahvaljujući mehanizmima društvene kontrole. Vladajuća klasa je izgubila legitimitet i prisustvujemo krahu hegemonije vladajuće klase širom sveta”, kaže Robinson, profesora sociologije na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari.
Iza proklamovane politike „podsticanja demokratije” u nerazvijenim zemljama u stvari se krije želja velikih sila, pre svega SAD, da se u zemljama „trećeg sveta” zadrži postojeće elitističko uređenje, jedna je od nosećih teza Robinsonove knjige „Podsticanje poliarhije: globalizacija, intervencija SAD i hegemonija”.Ko god da pobedi, Barak Obama ili Mit Romni, ne očekujem da se u odnosu prema globalnom kapitalizmu nešto značajnije promeni jer su oba kandidata predstavnici elitne klase koja je na vlasti u SAD. Verujem da će da pobedi Obama, ali on će i dalje u spoljnoj politici nastaviti da promoviše globalnu ekonomiju i ekonomsku integraciju. Jedina razlika među njima su socijalne strukture koje ih podržavaju – Obama će dobiti glasove omladine, žena, crnaca i Latinosa, dok Romni može da računa na podršku konzervativnijih, desnih struja.
Na pitanje kako će doći do kraha kapitalističkog poretka, Robinson kaže:
“Usred krize jedan od oblika promene postojećeg stanja može biti revolucija (mirna ili nasilna) ili da jednostavno dođe do kolapsa kapitalističkog poretka koji neće više biti u stanju da funkcioniše kao koherentan sistem. Smatram da bi bilo dobro kada bi došlo do revolucije, a još bolje ako bi ona bila nenasilna”.
Svetski kapitalizam, kako ističe, mora da bude zbačen i zamenjen demokratskim socijalizmom, u kome profit ne rukovodi svakim aspektom organizacije društva, ali u kojem organizujemo globalno društvo kako bi se zadovoljile potrebe čovečanstva.
“Plašim se da globalni sistem još ne izlazi iz haosa. Nemoć jednog dela čovečanstva da obezbedi puku egzistenciju u istom sistemu koji je nekolicini pružio mogućnost neograničenog bogaćenja ukazuje na to da je sistem u kome živimo definitivno u krizi”, smatra Robinson.
Prema njegovom mišljenju, čovečanstvo se nalazi u sličnom istorijskom momentu kao što je bilo početkom tridesetih godina prošlog veka, a ima i elemenata koji su obeležili svet 1968.
“Početkom tridesetih svet se suočavao sa velikom ekonomskom krizom i izgledalo je da nema izlaska iz nje. To je pogodovalo razvoju levičarskih (komunističkog i socijalističkog) kao i desničarskih (fašističkog) pokreta. Dakle, došlo je do polarizacije društva. Istu situaciju imamo i danas. Rezultati grčkih izbora su najbolji pokazatelj – došlo je uspeha levice i desnice i kolapsa centra”, kaže Robinson.
Na pitanje u čemu vidi paralelu sa svetom iz 1968. godine, Robinson kaže:
“To je doba pobune protiv vlasti širom zemaljske kugle. U Evropi se dogodilo „praško proleće” i studentske demonstracije u Parizu, kulturna revolucija u Kini je te godine bila na vrhuncu, a u Latinskoj Americi, u Meksiku, došlo je do masakra studenata u „Tlateloko masakru””.
“Sjedinjene Države 1968. beleže procvat kontrakulturnog pokreta sa svim njegovim varijantama od protesta protiv rata u Vijetnamu do crnačkog pokreta. Svojevrstan pandan šezdesetosmoj je 2011. gde smo bili svedoci „arapskog proleća”, kao i pokreta „Okupirajmo Volstrit” i „Indignados””, smatra ovaj američki profesor.
izvor: b92. net
javniservis.me 
nekad se govorilo da nema budale dok fakultet ne zavrsi, sad je hiperprodukcija podigla skalu pa nema budale i pokvarenjaka dok ne doktorira i pocne druge da uci.
“desničarskih (fašističkog) pokreta.”
e, da, kad ovakvi sahranjuju kapitalizam, nema zime za kapitaliste i multinacionalne grabljivice, taman da ce se u svom akademskom narcisizmu na percin popecit.
Ima li ovaj Robinson ime ili je Kruso?
Ma sto je bitno ime, bitno je da ce bee92 da oraspolozi sve srbe sto Santa Barbara propade.
A nije da nisu im par lokalnih banaka u krizi…. No propast sto je jednima drugima je smijurija.
Kapitalizam da propadne? Nema sanse i ne treba da propadne, jer boljeg sistema od kapitalizma nema, samo ako kapitalista nije Crnogorac.
Moze iako je Crnogorac kapitalista, bolje i to no da je socijalista.
Kako godj obrnes prevrnes mnogo je postenije rjesenje za nas narod.
Ali ima mnogo zavedenih izlazanih prevarenih dje im svaki dan bombarduju glavu tim
crvenim parolama ” Kapitalizam je već mrtav’ jer to im je viza da zive na grbacu drugih da drugi placu njihovu ,vodu ,struju ,i sve ostalo da drugi vrcu kredite ,sve je SAKRIVENO u tom sloganu – kapitalizam je vec mrtav-, treba se boriti hrabro kao mi manjina ovdje svakodevno da dokazujemo da su te njihove opcije LAZNE i PREVARANTSKE , treba ih argumentima pritiskati i onda kada dobijete uzvratne komentare tipa ……….magarac,krele,licimjer.fukara i druge crnogorske ‘argumente’ kada cujete te odgovore znajte da ste ih nagrdili razgolitili svukli do gole koze, pa se zato ti vajni intelektualci tim intelektom i brane.
ZIVIJO KAPITALIZAM !
A sta to zboris jado..?
Naravno to su vase poreke ,prepoznajete se u CRVENOJ BOJI !
ZIVIJO KAPITALIZAM !
У кафани Србија избор за певача,
певају у глас, далеко се чује,
ко ће кога ту сада да надјача,
док не каже жири какав план се кује.
Запевао Тадић, седокоси младић,
запевао Тома, ‘нако из свег гласа,
гласај за нас Србијо, ил’ ти нема спаса.
У кафани Србија, избор за певача,
смеше нам се лица са ТВ екрана,
текстови су сумњиви, ал’ можда и прођу,
за музику не знам, посве нам је страна.
Пева један Зоран како је он оран,
да у ову земљу дође ред и рад,
сада хоће Србију, а био је скроман,
до сада је хтео само Београд.
У кафани Србија жестоко се кува,
не зна се ко пије, камоли ко плаћа,
само слушај Србијо, ко то тамо пева,
друго није важно битно је да грува.
Од истока, југа, свевера,
пева Млађа ал’ га претера,
да Србија не скрене са курса,
и не оде тада све то урца.
У кафани Србија не мож’ битри лажи,
фарбати је лакше,
зато мажи, мажи, мажи.
Запевао и онај студент драматургије,
њему је до истине и он би све друкчије,
али ето Вука да му само каже,
провидна ти фарба, то се јаче маже.
У кафани Србија све је транспарентно,
провиди се све, од почетка до краја,
велики је празник, није само Ускрс,
мада и тај празник тражи тврда јаја.
Запевале Двери, а и радикали,
запевао муфтија и Ивица мали,
а различку изгледа ништа то не смета,
певају по народу, а то није штета.
У кафани Србија за све има места,
за најбољег певача, а и оно ресто,
ко ли ће то бити, питања су честа,
док не каже Хилари где је коме место.
Милутин Маринковић Мики
Kao najslobodnije drustveno uredjenje koje je covjek moze imati .
Ne dozvolite da opet pod okriljem slabosti i zlouputreba u nasem socijal-kapitalizmu pobijede komunisti.
JAVNI SERVIS ME ?
Nije valjda da vi podrzavate ovakav vid poruka i “demokratije” sa neisto misljenicima , a vidim i reagovanja ostalih komentatora dobro sam rekao crnagora u malom ,
znaci sutnja, potpora DRUGU LULU !
Svaka cast, mada ja znam psihologiju nasih “POSTENJACINA” dobro !
“Podučavam i pišem o Marxu dugi niz godina i upravo pripremam jedan projekt kako bi shvaćanje Marxa učinio lakše razumljivim mnogim ljudima. Osobno smatram kako je Marx imao najsofisticiranije shvaćanje kapitalizma i kako isti funkcionira – kao i shvaćanje brojnih problema koji su vezani uz funkcioniranje takvog sistema – od bilo kojeg drugog autora koji je ikada pokušao zaista izvesti pravu disekciju kapitalizma.
Imate 11,000 ekonomista u SAD-u i nijedan od njih nije predvidio ovu ekonomsku krizu. No, u Marxovoj teoriji možete točno vidjeti gdje se stvaraju tenzije – ili prema njegovim riječima – gdje se stvaraju kontradikcije. Nastojim ove stvari maksimalno pojednostavniti i pojasniti, no također uputiti ljude da se vrate Marxu jer je on zaista imao izvanredna shvaćanja ovog sistema.
Primjerice, prije aktualnog financijskog kaosa, stavljali bi novac u štednju i očekivali rast od nekih 3%. Dok bi za novac u mirovnim fondovima očekivali rast od 4 do 5% godišnje. Nikad se nismo zapitali – od kuda dolazi tih 4 ili 5% novca? Kao da se sve događa uz pomoć nekakve čarolije, potpuno se gubi spona s ljudima u tvornicama, na poljima i rudnicima – tamo gdje se ta dodatna vrijednost zaista i stvara.
Ono što Marx radi je da spaja ovo dvoje i poručuje nam… gledaj, ako se događa nekakav porast, to onda znači da netko negdje taj porast i stvara. Tko ga stvara? Naravno, radnici – u tvornicama, poljima, rudnicima…
Iz toga onda izrasta financijski sistem, banke posuđuju bankama i tako postaju strašno bogate. Menadžeri Hedge fondova mogu ostvariti i po nekoliko milijardi dolara godišnje. Od kuda to silno bogatstvo dolazi? Marx uvijek postavlja to pitanje. No, mi danas živimo u svijetu gdje je taj fiktivni kapital postao sveprisutan, Wall Street funkcionira na način da više nitko zapravo ne zna na kojim je osnovama sav taj kapital utemeljen. To je onaj svijet u kojem se Marx jako dobro snalazi, zna u njega penetrirati i obrazložiti ga.”
Aaron Leonard: “U knjizi se pitate – ‘Gdje je naša 68-a?’, ili još dramatičnije – gdje je naša verzija Komune? (Pariška Komuna 1871). Što želite time reći?”
David Harvey: “Šokiran sam nevjerojatnim nejednakostima koje postoje u našem društvu. Uzmimo kao primjer New York City – najbogatijih 1% zarađuju u prosjeku oko 3,7 milijuna dolara godišnje. To znači da zarade oko 10,000 dolara dnevno. U isto vrijeme imamo 3 milijuna stanovnika koji pokušavaju živjeti s 10,000 dolara godišnje. Preko pola stanovnika u gradu zarađuje ispod 30,000 dolara godišnje.
Ovakve nejednakosti nismo imali još od 1920-ih. No, u prošlosti ovakve nejednakosti su u jednom trenutku dovodile do revolta. Već nekoliko godina gledam uokolo – gdje je taj revolt? Bilo je nekakvih anti-globalizacijskih pokreta i sada imamo Occupy Wall Street, ali do sada nismo imali nikakav masovni ustanak populacije koja poručuje – ‘sada je dosta ! Prestanite !’. Jedan od razloga je svakako i činjenica da politikom danas apsolutno upravlja isključivo novac. Najbogatiji sloj u potpunosti kontrolira politički diskurs, medije i svaki utjecaj na Kongres. Vjerujem kako se ispod svega toga nalazi jedan vulkan koji će doslovno eksplodirati. Čekam da se to desi i iznenađen sam činjenicom da se to još uvijek nije desilo.
Gdje je naša 68-a? Gdje je naša Pariška Komuna? Još nisu stigle, barem ne kod nas. Znatne stvari se događaju u Čileu, studentski pokret je okupirao sva sveučilišta. Mislim da se mora desiti neka vrsta koherentnog protunapada na koncentraciju ogromne političke i ekonomske moći koja danas postoji diljem svijeta. Jedini način je da iskoristimo jedino što imamo, a to je da preuzmemo ulice i gradove. Stoga i postavljam pitanje – kako možemo organizirati cijele gradove u svrhu stvaranju pravednijeg svijeta, drugačije i alternative forme društva? Istina je kako zapravo ni sam ne znam kako bi se to trebalo izvesti, no nastojim pokrenuti to pitanje, da razmišljamo o tome, da raspravljamo o tome.”
Aaron Leonard: “Zbigniew Brzezinski – prijatelj američke globalne dominacije – u svojoj knjizi, ‘Strateška Vizija’ piše: ‘Ukoliko Amerika nastavi odgađati provođenje važnih reformi, koje simultano smanjuju potrošnju i povećavaju dobit, SAD će najvjerojatnije zadesiti ista sudbina kao i prethodne fiskalno osakaćene sile, bez obzira radilo se o drevnom Rimu ili Velikoj Britaniji’. Koliko vi vidite implikacije aktualne krize na pojedina dalekosežna globalna pitanja?”
David Harvey: “Samo pogledajte podatke. SAD ima masivnu nezaposlenost i izuzetno mali rast. Što se u Kini događa? Kina je izgubila 30 milijuna poslova na početku krize, ali uskoro ih je vratila 27 milijuna i ponovno rastu za 10%. Događa se veliki transfer bogatstva i moći na Daleki istok. Nekoć je zapad cijedio istok, sada se događa obrnuto.
Giovannia Arrighi ima tezu o tome kako se hegemonija prebacuje s jednog mjesta na drugo i to obično biva u vrijeme nagle financijalizacije. Transfer nizozemske hegemonije na britansku hegemoniju desio se u vrijeme financijske ekspanzije. Transfer iz britanske na američku također je nastao nakon financijske ekspanzije. Financijska ekspanzija SAD-a u proteklih 30 godina dovela je do deindustrijalizacije SAD-a i do prebacivanje ekonomske snage na Daleki istok. Da, upravo nazočimo tom transferu. S time da ja nisam jedan od onih koji smatra da je ovo ujedno i kraj SAD-a. Zapravo, jedan od glavnih problema je to što SAD još uvijek ima ogromnu vojnu snagu, čak i kada gubi ekonomsku moć, moralni utjecaj i sve drugo.
No, pogledajmo urbane karakteristike u Kini. Pogledajmo Šangaj ili bilo koji od novih kineskih gradova koji se upravo podižu, urbanizacija Kine je ogromna. Dimenzija urbanizacije je značajna i proizlazi pitanje – koji model koristi Kina? Nažalost, koristi isti model kao i SAD 50-ih i 60-ih, grade se zatvorene zajednice, predgrađa, svugdje se ide automobilom. To je ekološka katastrofa, a socijalne nejednakosti eskaliraju. To je ozbiljan problem koji već sada stvara socijalne tenzije u Kini. Smatram da bi se mogle desiti urbane pobune u Kini. Često govorimo o stanju u državama, no mislim da bi se trebali fokusirati i na same gradove.”
Aaron Leonard: “Zar nije jednostavno dovoljno biti ‘anti-kapitalist’? Treba li nova paradigma organiziranja društva biti zasnovana na većoj smionosti, vizionarstvu? – uz sve rizike koji pritom postoje.”
David Harvey: “Da, biti će potrebna radikalna prekretnica. Biti anti-kapitalist je raspravljati o pronalaženju načina kojime bi se izmjenio fundamentalni put kojim dobivamo ručak na stolu – put koji uključuje tržišni sistem, korporativnu moć, korporativnu poljoprivredu, oglašavanje i sve druge elemente. Biti anti-kapitalist znači biti protiv svega navedenog.
To ujedno znači da moramo pronaći adekvatnu alternativu koja je u stanju prehraniti 7 milijardi ljudi na planeti Zemlji. Kako im dati krov nad glavom? Kako da imaju razuman životni standard bez akumulacije kapitala? Kako postići sve to bez uporabe tržišta o kojem sada ovisimo? Ne vidim da se to može postići na način da jednostavno odemo na barikade ili da upadnemo u Zimski dvorac (op.a. referenca na rusku revoluciju 1917). Moramo razgovarati o tome kako cijelu jednu novu generaciju prebaciti na daleko drugačiju konfiguraciju svijeta po pitanju ekonomije.
Sada smo došli do te točke u povijesti kapitalizma, i to sam navodio već i drugdje, smatram da se nalazimo u trenutku kada se kapital jednostavno više ne može akumulirati nužnim stopama rasta koje bi održale ovaj socijalni ili politički poredak. Unutar sistema događaju se veliki stresovi i sada upravo gledamo zadnji segment tradicionalnog kapitalizma dok se seli na Daleki istok i u isto vrijeme nastupa stagnacija u Sjevernoj Americi i Europi. Alternativa će se morati pronaći i moramo početi kolektivno razmišljati o tome.
Problem je u tome što trenutačno imamo sveučilišta u kojima dominira neoliberalna ideologija, menadžersko korporativna ideologija, i gotovo svi mediji su dominirani istom. Jednostavno ne možemo otvoreno ni porazgovarati što bi zapravo značilo biti anti-kapitalist niti ne možemo imati široku diskusiju s inteligentnim ljudima po pitanju kako stvoriti sistem koji može nahraniti 7 milijardi i osigurati kvalitetan život za svih.
Da, biti će nužna radikalna promjena, ali takva u kojoj će sudjelovati cijela jedna generacija. Moramo početi razmišljati o organizacijskim alternativama. Mnoge organizacije se već trude, stvaraju manje solidarne ekonomije, komune… mali komadići organiziranja već postoje. Treba podići te inicijative na masovnu razinu, od lokalnih do globalnih, no to će biti zaista velik izazov.”
gospodichna, uhopce nije problem da neko “pravi” $10.000 milja dnevno a neko $0. problem je da neko toliko zaradi praveci finansijske BALONE tj. BALUNE iza kojih stoji obmana tj. prevara, a ne stvarna vrijednost. ustvari, pod palicom “liberalnog” kapitalizma svijet upravo plovi na mjehuru sapunice, koji svakog momenta moze da prsne. nama u lice. pravilnije bi bilo da koristite termin ANARHICNI kapitalizam namjesto “liberalni” jer to sa slobodom nema nishta.
Pa, sta fali “crvenoj boji”..zar zastava CG nije “crvene boje”..?, zar kapa CG nema crvenu boju..nije li “kraj Sutjeske hladne vode barjak casti i slobode”..uklonio “italijanske makarone”..?
Ta prica sa, ZABOM i BABOM , je poznata pokusajte mase privuci necim inteligentnijim uvjerljivijim od ,makarona barjaka casi i slobode , postenja itd….
CRVENOJ BOJI ne hvali nista kada nije u ruke , fasista i komunista.
Papa i kardinali su se docepali crvene boje, a nisu komunisti…?
………………………………………………………………………………………….
talijanski forenzičari otvorili su kriptu Bazilike svetog Apolinara u Rimu i ekshumirali telo mafijaša Enrika de Pedisa, a pored njegovih ostataka pronašli su kosti za koje se sumnja da su nestale devojčice Emanuele Orlandi.
Predstavnici Vatikana su poručili da čine sve što je u njihovoj moći u rešavanju slučaja i odbacili optužbe da žele da zataškaju još jedan skandal.Emanuela Orlandi imala je 15 godina kada je nestala 1983. godine na putu od stana u Vatikanu do mesta u Rimu gde je išla na časove muzike.Bivša devojka De Pedisa je nekada priznala policiji da je devojčicu oteo njen momak, koji je ubijen 1990. godine. Predstavnici Vatikana potvrdili su pre nekoliko dana da su pristali da sahrane zloglasnog mafijaša De Pedisa pre 22 godine pored brojnih papa i kardinala, jer su za to dobili 660.000 dolara.
A, tooo, pa sto odma ne kazes i ukazes na “fasiste” crvene maskirne boje
http://www.google.me/imgres?hl=sr-ME&sa=X&tbm=isch&prmd=imvns&tbnid=HPG4oOJMq9jsxM:&imgrefurl=http://www.serbianlogo.com/logo_mesopromet_pancevo.php&docid=Z5aGiPEimViIZM&imgurl=http://www.serbianlogo.com/thumbnails/mesopromet.gif&w=203&h=139&ei=aj2yT_HQLcPntQaXyqyZAw&zoom=1&iact=hc&vpx=331&vpy=196&dur=2406&hovh=111&hovw=162&tx=129&ty=46&sig=118264247486878139864&page=1&tbnh=111&tbnw=162&start=0&ndsp=15&ved=1t:429,r:1,s:0,i:66&biw=1024&bih=629
SUTI , LULE !
http://www.konzulatsfrj.com/
Kapitalisti su Titu dali nedje 10 Billiona dojaja(sto bi reka bivsi sef crnogorske komunisticke policije) sudeci po novinarima BBC-a.
OD kojih ste napravili faktorijale koje ste posle prodali za par miliona.
nebiste da ste ih sami zaradili tako rasprodavali o vi Komunisti koji volite dojaje.
A zaboravio sam vi ste sad demokratski socijalisti i socijalne demokrate, preimenovali ste se.
Vratite nam jagnjeće brigade
Izgradnja tri najskuplja vojna objekta u Jugoslaviji, luke Lora u Splitu, Titovog atomskog skloništa u planini Prednja kod Konjica i čuvenog bihaćkog podzemnog aerodroma, koštala je bivšu državu skoro 18 milijardi dolara!
Ta prokužena SFRJ je prema procenama nekih istraživača potrošila neverovatnih 90 milijardi dolara na četrdesetak objekata strateške namene! Hoćete brojevima – 90.000.000.000 dolara. Nekih 80 puta više nego što je Srbiji ponuđeno za 51 odsto „Telekoma”.
Sad verovatno mislite da ću ostatak teksta da optužujem vođstvo nekadašnje države za rasipništvo. Ne, hvaliću ih za neverovatno dobro organizovan ekonomski sistem koji je uspeo da napravi tolike pare. A kako odmah ne bi skočili netalentovani kritičari društvene i državne svojine i plaćeni pobornici liberalnog kapitalizma, valja podsetiti da je SFRJ svoj životni vek završila sa spoljnim dugom od oko 20 milijardi dolara, što će reći da je ogroman deo svega što je napravljeno finansirano sopstvenim parama! A pomenuli smo samo strateške vojne objekte, šta je sa kompletnom industrijom, tolikim putevima, prugama, mostovima, hotelima duž Jadrana…
Zaključak nije teško izvesti. U poređenju sa današnjom jadnom srpskom privredom, efikasnost ondašnje ekonomije bila je kolosalna! Sve još više dobija na težini ako se zna da je ostvareno u komunističkom režimu, koji svojim građanima nije garantovao neke osnovne slobode, pa se s pravom postavlja pitanje – kako je moguće da su ljudi u ovoj zemlji pre tridesetak godina bili toliko organizovaniji i pametniji od nas danas?
A stvar je relativno prosta – ondašnja država napravila je bar po jednu fabriku za sve proizvode koji su građanima bili potrebni i strogo kontrolisala uvoz. I to je sve. Rezultat su bili ogromna proizvodnja i izbalansiran spoljnotrgovinski bilans. Nije, doduše, u prodavnicama bilo popularne zapadne uvozne robe, ali je standard građana bio neuporediv.
Danas bi naravno bilo potpuno deplasirano zabranjivati uvoz bilo čega, ali bi skoro isti posao napravile pametna carinska i poreska politika, uz bilateralne sporazume o uvozno-izvoznim kvotama. Jer, insistiranje Zapada, koje mi bespogovorno potpisujemo, da Srbija potpuno otvori svoje granice za svu njihovu robu, a sve u uslovima njihove apsolutne tehnološke superiornosti, ima svoje pravo ime – ekonomsko porobljavanje.
MILAN GRUJIĆ
sve je to fino, samo se nije grujic sjetio da objasni i dogovornu unutrasnju ekonomiju i njena ogranicenja, te konkurentnost samoupravljackih proizvoda na ne-domacem trzistu, narocito sad kad i bracki zair i zimbabve kupuju kinesku robu jer je jeftinija, a ne nasu preskupu, sguzova pravljenu i suzama tetkica preko domace hrane iz radnickih menzi oplakanu kao najkvalitetniju i najteze napravljenu robu nasvijetu u titogradu i ivangradu,a Boga mi i niksicu? divna li je sloboda, mila majko, no guzonje ne znaju sta ce s njom?! i neradnici su ljudi, prava i za njih! jeftinije zdravstveno osiguranje za maturante, a dzabe za polumaturante, buduce studente i buduce maturante.
i proizvodjaci i stvaratelji kapitala su ljudi! zenu za sekretara! gravitacijom na samouporavljace i (ne)radnicke savjete!
ja sam predlagao da neo-samoupravljaci razviju telefonske aplikacije po kojima ce nasu preskupu i sa zakasnjenjem robu kupovati kinezi za velike pare, pa je onda valjati trulom zapadu i njegovim saveznicima jeftino, da bi ih na taj nacin nacinili robovima konzumerizma nase robe, a ne kineske, al nece kinezi da se sloze i nece da kupe te aplikacije ni bracki za sto evra po komadu.
U porodicu koju sam postao zet, njihov pradjed je trazio od sestre da mu da 20$(to je bilo masu tad) da pocne biznisom da se bavi, koje mu ona nije dala. To ga je naceralo da od sredisnje USA podje trbuhom za kruhom ka istoku. Poceo je da se bavi raznim stvarima (ne da krade no da radi) i danas njih par stotina clanova familije imaju 5 FABRIKA od kojih su 3 VECE OD KOMBINATA ALUMINIJUMA U PODGORICI a 2 nesto manje.
Svaka radi skoro punim kapacitetima. Poveli su me da vidim to cudo sto su generacijama pravili. Hiljade ljudi su zaposljeni, skoluju se i opismenjavaju imaju svoje zdravstvene ustanove i programe za svoje zaposljene da se obrazuju i da postanu bolji i na poslu i da imaju mogucnost progresa u karijeri.
Ko zna koliko su Miliona kuca do sad napravili i ko zna cega sve ne. Imaju svoje RESEARCH kompanije koje se bave ISTRAZIVANJE ALTERNATIVNIH ENERGIJA, investiraju u BUDUCNOST.
Niko u toj Familiji ne kopa oci jedan drugome niti se otimaju medju sobom. Izabrali su medju sobom NAJBOLJE U TOME i njima ostavili da vode poslove a ostali svojim poslom se bave.
A vidjite sto ste VI NAPRAVILI?
Rasprodali djedovinu i ocevinu, prokockali i propili i jedno drugo za gushu ufatili.
SLIJEPI!!!!!!
Svoju kucu ste unistili i tudjinu podali.
Zavrshicete na ULICU ako se ne OPAMETITE!!!! Ako VEC nije KASNO.
Kasno, N…………….i smo !
dobro si se udao, Bulatovicu!
5 kuca sam dobio skraja na kraj amerike! I sad sam josh jednu dobio na poklon svadbeni. 7 soba 5 kupatila, bazen i hot tub sa akrom zemlje prelijepom vocnaku i basti.
A 31 godinu sam zivio u 45m2. I nije mi malo to bilo.
Ja ti garantujem da nisam se uda, no ozenio i oni su pocastvovani sto sam im u familiju dosha. A ti vjeruj kako zellish.
Ja sam ti onome Obradovicu, sto ga sad prozivaju da je uzeo pare za prodaju telekoma, kad sam prslija patika bio reka: “Nemate vi toliko para”, kad je rekao jednu opasku o tome “kako bi bilo dobro kupit moje vjestine-mene” . Drustvo mi se smijalo zbog toga… Neki sto me poznaju a neki sto me ne poznaju.
Milo sa svom skupstinom i partijom moze samo sanjat ovo! No ni ne moze vishe ni to. Sad gleda kako glavu da sacuva, pusti kuce, pare i matrake.
A nije mi to moje bogastvo koje mi je najmilije.
Bog mi je sve to dao. Ja nisam trazio.
Ove rijeci Njegove ja osjecam da su i meni upucene:
O ljudi vjerujte u moga i svoga Gospodara, ne budite od onih koji ne vjeruju.
Ambasador Nemačke u Podgorici Pijus Fišer ocenio izjavio je danas da Crna Gora ima dobre zakone, ali da je neophodno poboljšati njihovu implementaciju, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije
bombardujmo svabe, dok ima vremena! kako su krenuli, kod nas ce se morat postovat nasi zakoni, ka da je to njihov posao sta mi radimo po oslobodjenim teritorijama.
niti ruska, niti turska, ova zemlja bice pruska!
valja obratiti paznju na to da Kina milijune tona prirodnih sirovina i zemaljskih bogatstava pretvara u obichno smece radi profita.
svakog jutra kasicicu meda i chashicu rakije, Bulatovicu! naoshtri ga dobro, valja to sve sachuvat! to shto si lako zaradio lako moze otic. nebo nema miljenika a zenska cud je rana naopaka.
chu’ sad; ima dobre zakone al’ ih ne koristi!
“Ja ti garantujem da nisam se uda, no ozenio i oni su pocastvovani sto sam im u familiju dosha.”
Bulatovicu, ti si “u familiju DOSHA” znachi UDAO si se.
A sta drugo mozes ocekivati od jednog Bulatovica, no da se nedje dobro uvali. Znam jednog koji se tri puta udavao, ali kako nije mogao imati djece,svaki put ga vrcali nazad. Sad ceka vizu za Ameriku, jer kazu tamo je potraznja za nasim mudoodivama.
KRATKA ISTORIJA IZDAJE REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE
Piše: Ratko Ličina, ministar Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu
Deveti januar 1993. je zlokoban za Republiku Srpsku Krajinu i sveukupne
srpske interese. Toga dana, za okruglim stolom u Beogradu, sedale su
vođe: Jugoslavije,
Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ništa nije
nagoveštavalo da će državnici, najavljenim savetovanjem, usloviti skori srbski
poraz na svim poljima. U prvom redu, na ratištima – od višestruko slabijeg
neprijatelja.
Ne verujem da je iko od istraživača jugoslovenskih zbivanja nazreo šta se toga
dana desilo u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu (kako se u
bivšoj Jugoslaviji zvala ta zgrada).
Možda se ništa nije ni desilo – bar ne nešto neuobičajeno. Tako su izgledali
svi susreti srbskih vođa posle razbijanja SFR Jugoslavije. Pokazaće se da im je
(VOĐAMA), u to vreme, um bio ili nezreo, ili pomućen – predodređen za nanošenje
štete sopstvenom narodu. Ta pomućenost je, siguran sam, posledica i ophrvanosti
navikom da će se svaki državni ili nacionalni problem, na neki nejasan način – a
zadovoljavajuće, rešiti i da oni tu ne treba ništa da preduzimaju.
Bilo je to jalovo
intelektualno nasleđe iz pedesetogodišnjeg perioda komunističke
vladavine, kad je,
za svaki društveni, državni i bilokoji problem, rešenje donosio Jospi Broz Tito,
ili njegov partijski Centralni komitet. Deo tog jalovog
(intelektualnog – može se
reći i nacionalnog) nasleđa je i bolećivost prema braći muslimanske i katoličke
religije i opasno srbsko zatvaranje u zavičajne granice – s nehajnošću
prema drugim
srbskim etničkim zemljama.
Da ove ocene nisu bez uporišta, pokazaće i ovo savetovanje srbskih prvaka i
potonje ponašanje stranačkih vođa i uticajnih intelektualaca.
Od ovog dogovora (uzimajući u obzir odnos vojnih snaga sukobljenih strana)
mogle su se očekivati samo odluke o vojnim operacijama protiv hrvatskih i
muslimanskih separatističkih snaga i – srbska pobeda. Uslovi za to su bili
izvanredni. Prvi put u istoriji, nametnuti rat Srbima, trajao je bez uobičajenih
srbskih podela na dve (međusobno) sukobljene vojske. Bilo je to veliko srbsko
(nacionalno) dostignuće ratnih godina 1991 – 1995. Prevazilaženjem te strašne,
samoubilačke, srpske boljke iz davnije i novije prošlosti (Srbi i u turskoj i u
austrijskoj vojsci, Srbi u vojsci Austrougarske protiv Srbije i Crne
Gore, Srbi u
partizanima i četnicima, Srbi infobirovci i Srbi titovci), verovalo se, biće
omogućene lake pobede na bojnom polju protiv muslimansko-hrvatskog
neprijatelja. S
takvim predubeđenjem su pošli članovi delegacije Republike Srpske Krajine iz
Knina u Beograd.
Srpske vođe su se okupile i raspravljale o prilikama na ratištima oko
Republike Srpske. Ovako je formulisana jedina tačka dnevnog reda, tog 9. januara
1993:
1) Situacija u Republici Srbskoj.
Podrazumevala je mere protiv hrvatsko-muslimanskih napada na srbska naselja
i granične položaje Republike Srpske. Tih dana su jedinice Republike Hrvatske i
one iz Hercegovine i Bosne pljačkale i palile srbska sela u Hercegovini,
usmeravajući svoj prodor prema Trebinju i Nevesinju. Rušile su
pravoslavne hramove
i skrnavile grobove srbskih civila, pobijenih u Drugom svetskom ratu.
U isto vreme,
mirovni posrednici su predlagali kantonalno ujedinjenje tri verske zajednice u
Bosni i Hercegovini – u jednu državu, umesto da, tih dana, zaprete
Hrvatskoj zbog
etničkog čišćenja Hercegovine od Srba.
2
Delegacija Republike Srpske Krajine (premijer mr. Zdravko Zečević, ministar
inostranih poslova Slobodan Jarčević i savetnici u Vladi Dušan Starević i Boro
Martinović) pošla je u Beograd sa stavom da se hrvatska ofanziva
zaustavi uvođenjem
u borbu jedinica: Jugoslavije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Jugoslovensko vojno angažovanje, omogućavao je Vensov plan i ugovor o
povlačenju JNA
iz Bosne i Hercegovine – u oba slučaja je jugoslovenskoj strani dato
do znanja da može
upotrebiti svoju vojsku ako srbskom narodu u RSK i RS bude zapretila
opasnost. To su
predstavnici vlasti SR Jugoslavije, napadno, isticali za skupštinskom
govorinicom, na partijskim skupovima i u izjavama za novinare.
Delegacija Republike
Srpske Krajine je polazila od toga da će neukroćena Hrvatska ojačati
na bojištima
Bosne i Hercegovine i da će se, kasnije, obrušiti na Republiku Srpsku Krajinu.
Posebno je to izvesno, ako vojska Jugoslavije ostane neaktivna i ako mirovni
posrednici takvo stanje počnu tumačiti obaveznim pravilom pri svakom sledećem
napadu Hrvata i muslimana na Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku.
Što se tiče stvaranja jedinstvene Bosne i Hercegovine s pravoslavnim,
muslimanskim i katoličkim kantonom, delegacija RSK je pošla iz Knina
sa stavom da
je takvu državu nemoguće stvoriti, jer bi ona, u pravom smislu, bila monstrum
država. Spremili smo se da obrazložimo da ona ne bi mogla imati ni zajedničku
zastavu, ni grb, ni jezik, ni obrazovni sistem – posebno ne istovetne
udžbenike iz
istorije, itd. U međuanrodnim previranjima, zaključili smo, Srbi Bosne i
Hercegovine bi tražili saveznike u srbskim državama, Hrvati u Hrvatskoj, a
muslimani u Turskoj i drugim muslimanskim zemljama. Krajišnici su, zato, imali
nameru da zastupaju gledište o ujedinjenju Jugoslavije, Republike
Srpske i Republike
Srpske Krajine.
Delegaciju Republike Srbije, činili su Slobodan Milošević, predsenik i
Vladislav Jovanović, ministar za inostrane poslove; Republiku Crnu Goru: Momir
Bulatović, predsednik i Milo Đukanović, premijer; Republiku Srpsku: dr Radovan
Karadžić, predsednik, dr Nikola Koljević, potpredsednik i Aleksa Buha,
ministar za
inostrane poslove i SR Jugoslaviju: Dobrica Ćosić, predsednik i general Života
Panić, načelnik GŠ Vojske Jugoslavije.
Kad smo ušli u salu, za stolom je bio samo general Života Panić. Pored njega
su seli Kninjani: Boro Martinović i Dušan Starević, a do ove dvojice, levo,
premijer Zečević i ja. Martinović i Starević su razgovarali s
generalom Panićem o
potrebi da se, zajednički, zaustavi hrvatska ofanziva u Zapadnoj
Hercegovini i da se
Hrvatima zapreti da ne čine slične korake – ni protiv Republike
Srpske, ni protiv
Republike Srpske Krajine. General Panić se ponašao kao da mu ovo govore nestašna
deca. Nehajno je odgovarao da Vojska Jugoslavije nema snage za tako nešto. Na
Martinovićevu primedbu da je ona brojnija, opremljenija i snažnija od hrvatske,
general Panić je, opet nehajno, dodavao da jugoslovenska vojska nema,
ni približno,
tehniku kakvu ima NATO. Razgovor je prelazio i na međunarodne odnose, o kojima
general nije detaljnije raspravljo, ali ih je komentarisao tako kao da
su, prethodno,
Krajišnici od njega tražili da objavi rat NATO-u. Videlo se da general
Panić daje
do znanja da se Vojska Jugoslavije neće mešati u srbsko-hrvatske i srbsko-
muslimanske oružane sukobe – kao da se radi o ratištima u nekim prekomorskim
zemljama, a ne u srbskim (evo, general Panić ispoljava spomenutu
srpsku zavičajnu
skučenost – kod njega nema ni nagoveštaja o brizi za celinu srbskih nacionalnih
interesa).
U toku ove blage (ali zlosutne) prepirke, ušla je delegacija Republike Srpske,
pa smo ustali da se pozdravimo. Karadžić, Koljević i Buha su seli
preko puta naše
delegacije, desno od generala Panića. Zatim su stigli Crnogorci i,
posle rukovanja,
3
zauzeli mesto levo od Krajišnika. S Bulatovićem i Đukanovićem su došla još dva
člana, ali ih nisam poznavao, niti sam im znao zvanja.
Uz više živosti, dočekali smo dolazak predstavnika Srbije: Slobodana
Miloševića i Vladislava Jovanovića. Jovanović se rukovao sa svima, a
Milošević je
stao nekoliko metara od stola – držeći u desnoj ruci zapaljenu kubansku cigaru.
Pozdravljao se podizanjem leve ruke prema svakoj grupi za stolom. Nije
se rukovao ni
sa kim. Malo je stojao, pa je najbližima i Vladislavu Jovanoviću nešto rekao,
okrenuo se i izišao iz sale. Republiku Srbiju je ostao da predstavlja
samo ministar
Jovanović. Seo je između delegacije Republike Srpske i generala Panića.
Poslednji je ušao Dobrica Ćosić, vođa delegacije Savezne Republike
Jugoslavije i predsedavajući na ovom srbskom samitu. Pozdravio sa sa
svima i zauzeo
mesto između delegacija Republike Srpske i Crne Gore. Nije pitao zašto nema
Slobodana Miloševića.
Otvorio je sednicu i dao je reč dr Radovanu Karadžiću. Predsednik Republike
Srpske je govorio o pregovorima za uređenje bivše Bosne i Hercegovine, iznoseći
detalje iz predloga mirovnih posrednika i svoje stavove o njima. Nije pokazivao
strepnju za sudbinu srbskog naroda u Bosni i Hercegovini i to je bilo
iznenađenje za
nas – Krajišnike. Mi smo s tom strepnjom stigli u Beograd i bili
uvereni da će se
doneti odluke o suzbijanju svakodnevnih ofanziva muslimana i Hrvata, ozbiljnim
angažovanjem potrebnih vojnih snaga svih srbskih država, posebno iz Jugoslavije.
Posle je govorio i Vladislav Jovanović, pa nešto i general Panić. No, sve
izgovoreno je bilo bez znakova da će srpske vođe doneti bilo kakvu
značajnu odluku.
Onda je, u ime delegacije RSK, zatražio reč Dušan Starević. Prethodno je davao
znake meni da govorim i iznesem iluzornost stvaranja kantonalne Bosne i
Hercegovine, što sam, još u Kninu, predstavio kao gradnju monstrum države.
Stareviću se sviđalo ovo određenje, pa je želeo da ga obrazložim.
Priznajem, nisam se
usudio da govorim. Imao sam tremu od pomisli da nisam dorastao skupu gde će se
doneti sudbonosne odluke. Zato je Starević rekao nešto o nemogućnosti
funkcionisanja jedinstvene Bosne i Hercegovine posle ovako krvavog obračuna među
njenim religioznim grupama. Dodao je: ”Naš ministar inostranih
poslova Jarčević je
pravilno zaključio da bi to bila monstrum država”. Starević je
ukazivao na potrebu
da se neprijatelj mora pobediti na frontu (jer nas napada), ali je klima, posle
Karadžićevog izlaganja, pokazivala da se o nekom zajedničkom vojnom angažovanju
protiv muslimana i Hrvata neće ni raspravljati.
Posle Starevića je govorio premijer RSK mr. Zdravko Zečević. Pozivao je na
slogu među srbskim zemljama, zajedničku strategiju i zajedničke mere protiv
neprijatelja. On je bio čovek koji ništa nije prećutkivao. U tom
momentu, nije otrpeo
ni ponašanje članova crnogorske delegacije. Sedeli su i nezainteresovano pratili
izlaganja ostalih. Milo Đukanović je češće gledao preko drugih
delegacija, a Momir
Bulatović pred sebe, u svoje šake. Zečević je, povišenim glasom, ovako
završio svoje
izlaganje:
”A sada, neka mi kažu braća – Srbi iz Crne Gore – zašto ništa ne govore?”
Milo Đukanović se trgao i malo nakrivio glavu. Videlo se da se čudom čudio –
otkuda pravo ovom Kninjaninu da (tako drsko) proziva rukovodioce Crne Gore, koje
tema na sastanku i ne zanima. Da je ovakav zaključak o tadašnjem premijerovom
premišljanju (i premišljanju ostalih iz Crne Gore) tačan, pokazaće reč
predsednika
Crne Gore Momira Bulatovića. Nije pokazivao iznenađenje posle pitanja krajiškog
premijera. Za razliku od Đukanovića, ostao je miran. Nemarno je digao ruku i
zatražio od predsednika Ćosića reč. Tiho je govorio i videlo se da je
želeo da ostavi
utisak dobrog i mudrog govornika. Ohrabrio ga je i prethodni tok rasprave.
4
Očigledno, bio je zadovoljan što radikalni stav Republike Srpske Krajine prema
neprijatelju, niko ne uzima u obzir. Ovakva atmosfera sa skupa će ga navesti da
izgovori nešto čega bi se morao zastitdeti i čovek koji nema nikakve
veze s državnim
funkcijama.
Mora mu se priznati da je umeo lepo da se izražava, bez obzira što u tom
izražavanju nije bilo ni traga od državničke (i nikakve) mudrosti – u
koju je on bio
uveren. Govorio je o poznatim činjenicama – vezanim za pregovore o Bosni i
Hercegovini u okviru Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji. A posle toga
neobavezujućeg monologa, povisio je glas. Želeo je, tako, da uverljivije ostavi
povoljan utisak na većinu prisutnih – na sve osim na Krajišnike.
Znajući da je kod
članova ostalih delegacija našao istomišljenike, izgovori je i sledeće:
”Pa vidite. Situacija je tako nejasna, da ja i ne znam ko mi je neprijatelj.
Prosto, ne znam u koga da uperim pušku”.
Zatražio sam reč. Predsednik Ćosić mi je rekao: ”Izvolite”.
Više nisam imao tremu. Ovako izgovorena rečenica me je uverila da sedim s
ljudima koji i ne naslućuju kakve su ih istorijske okolnosti zatekle na kormilu
država. (Kako sam naveo na početku – s umom koji očekuje da će sve nedaće i
predstojeće srpske tragedije otkloniti neko – kao Josip Broz Tito i nešto – kao
partijski Centralni komitet).
Obrušio sam se na predsednika Momira Bulatovića. Pitao sam ga zar mu nije
jasno da mu je neprijatelj onaj ko ubija njegov (srbski) narod.
Skrenuo sam mu pažnju na
trenutna nedela hrvatske i muslimanske vojske u Hercegovini i drugim srbskim
krajevima. Na kraju sam mu objasnio:
”Vaši neprijatelji su muslimanska i hrvatska vojska. U njih uperite puške. I
znajte, to su prvi ešaloni NATO-a, ali ako pobedite te prve ešalone, neće
Zapadnoevropljani i Amerikanci slati protiv Vas decu iz utroba svojih žena”.
Svi prisutni su bili iznenađeni. Mora da sam govorio i glasno. Nastao je mali
tajac, a Momir Bulatović, suprotno svojoj navici da ne dozvoli da ga
iko nadgovori,
nije zatražio reč da polemiše sa mnom. Pognuo je glavu i ćutao. Nije
se snašao ni
predsedavajući Ćosić. Uzeo sam ponovo reč. Obratio sam se predsedniku Ćosiću:
”Gospodine Predsedniče, Vi ste dužni da pošaljete armiju u Hercegovinu i da
tamo slomite hrvatsku ofanzivu. Posle toga, Hrvatska se više neće usuđivati da
napada Republiku Srpsku i Republiku Srpsku Krajinu. Onda će se sporovi moći
rešavati pregovorima”.
Ćosić se vidno zbunio. Čak mu je i brada malo zadrhtala. Izgovorio je, samo:
”Vi mene pozivate u rat!?”
”Da! Pozivam Vas u rat!” – odgovorio sam.
` Želeo sam da nastavim dijalog sa njim, ali je to onemogućio dr Radovan
Karadžić. Do tada smo svi govorili sedeći, a on je sad, naglo, ustao.
Da bi me sprečio
da još nešto izgovorim, brzo je dobacio predsedniku Ćosiću:
”Mi Vas ne zovemo u rat, gospodine Predsedniče! Nama takva pomoć od
Jugoslavije nije potrebna. Jedino što tražimo od Vas, gospodine
Predsedniče, je da
nas Jugoslavija prizna u granicama koje imamo…”
Predsednik Republike Srpske je još govorio i otvorio neke nevažne teme,
kojih se više i ne sećam. Posle njega je zatražio reč Momir Bulatović, ali nije
polemisao sa mnom. Nije se osvrtao ni na svoju malopređašnju
zbunjenost – da ne zna ko
mu je neprijatelj i da ne zna u koga pušku da okrene. Opet je govorio
tiho, podvlačeći
da Crna Gora nema nikakve posebne interese, nego da će delovati onako
kako to budu
činile i druge: Srbija, Republika Srbska i Republika Srbska Krajina.
Time je sastanak završen.
5
Dokument Predsednika Ćosića o obavezama Jugoslavije
Jednom prilikom sam, koju godinu kasnije, video u Saveznom komitetu za
saradnju sa UNPROFOR-om dokument iz kabineta predsednika Dobrice Ćosića, od 12.
januara 1993. Verovali ili ne, bila je to zabeleška o sastanku Predsedništva
Jugoslavije od 8. januara 1993. godine – samo dan ranije od ovog
srbskog samita. I što
je najzagonetnije – u njemu je ubeležen zaključak da će Vojska Jugoslavije
intervenisati protiv muslimana i Hrvata ako ugroze srbski narod u Republici
Srbskoj Krajini i Republici Srbskoj. Eto, 24 časa posle takvog
zaključka, predsednik
Dobrica Ćosić se iznenadio kad sam mu predložio da pošalje vojsku, tih
dana, protiv
Hrvata u Hercegovini. A da mu nikad nije ni bila namera da se drži
odredbe iz ovog
svog dokumenta o obaveznoj odbrani srbskog naroda, pokazaće i događaji
od 22. januara
1993. godine. Toga dana je predsednik Ćosić doputovao u Beograd iz
Ženeve, a Hrvati
su izvršili agesiju na Republiku Srpsku Krajinu – u Ravnim kotarima, u okolini
Masleničkog mosta i na područje hidroelektrane Peruće.
Po nalogu Vlade u Kninu, trebalo je da stupim u vezu sa rukovodiocima Srbije
i Jugoslavije, radi zahteva za hitnu vojnu pomoć. Odlučio sam se da potražim
predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Bilo je jasno da je najuticajniji
državnik u Srbiji i Jugoslaviji. Ali, niko nije želeo da kaže gde se
nalazi i na koji
telefonski broj mogu da ga pozovem. Nekoliko puta sam zvao njegovu sekretaricu.
Bezuspešno. Posle mi se javio predsednik Vlade Republike Srbije Radoman Božović.
Izrazio je zabrinutost za narod u Krajini i promrmljao – da on nema nikakvu
nadležnost oko slanja jugoslovenske armije u pomoć Krajišnicima.
Uveravao me je da
ne može da stupi u telefonsku vezu sa Miloševićem, jer je ovaj
napustio Beograd i
nije obavestio kuda je otišao. Dodao je da je za vojsku nadležan njen Vrhovni
komandant – Dobrica Ćosić.
Bio sam ministar u Vladi RSK tek treći mesec i do ovog momenta nisam
verovao da bi državnici u Beogradu mogli ovako da postupaju. Ali, eto,
uverio sam se.
Svi će pokazati isti nivo neozbiljnosti, poput Radomana Božovića – koji se igrao
nadležnostima, kao da je u pitanju omladinski slet, a ne prolivanje
krvi sopstvenog
naroda.
Od sastanka Vrhovnog saveta odbrane (što se očekivalo), vidim, nema ni
pomena.
Telefonirao sam predsedniku Ćosiću. Odazvao se. Tek je došao iz Ženeve, gde
je imao susret s funkcionerima Ujedinjenih nacija. Počeli smo razgovor
s razmenom
pozdrava i ljubazno. Obavestio sam ga dokle je hrvatska vojska napredovala na
teritoriji RSK, da ruši naselja i ubija civilno stanovništvo. Zatim sam izneo
mišljenje da Vojska Jugoslavije treba da pritekne u pomoć krajiškoj i
zamolio sam ga
da izda, istog dana, naređenje u tom smislu. Posebno, za dejstva ratnog
vazduhoplovstva. Preklinjao sam da to bude odmah, aludirajući svojom molbom na
dijalog oko neprilika na frontu srbskih oficira iz Prvog svetskog
rata, u jednom od
njegovih romana. Od tog momenta razgovor je postao drukčiji. Dodao sam
da prepusti
generalima vreme i mesto napada na hrvatske oružane snage. Predsednik Ćosić se
iznenadio predlogu, istovetno kao i 9. januara. Možda se i prenerazio, kad sam
izgovorio da generali donesu operativnu odluku. Počeo je da objašnjava
da to ne može
da učini, da je u pitanju veliki rizik i da će Međunarodna zajednica osuditi
Hrvatsku i ova će biti primorana da povuče vojsku iz Krajine. Rekao sam mu da su
operacije hrvatske vojske u toku i da postoji opasnost da uklešte Knin
sa dve strane.
Upozorio sam da će Hrvati napraviti, u tom slučaju, masovni pomor
Srba, a da od njih
osvojene teritorije nikad nećemo vratiti. Ako ih ne pobedimo na bojnom
polju. Nije
6
se obazirao na mogućnost ovako tragičnog ishoda. Počeo je da govori na
takav način da
sam mogao zaključiti da se pokajao što je pristao na razgovor sa mnom.
Na kraju je
rekao da vojsku neće slati u pomoć Krajini. To mu nisam oćutao, dobacio sam mu:
”Tako nešto, Vi ne biste napisali u svojim romanima”.
Tad je izgubio kontrolu nad sobom. Viknuo je u slušalicu:
”Mislite li Vi da ste veći patriota od mene?!”
Razmenili smo još nekoliko rečenica, ali one više nisu imale nikakav značaj
za ugrožene Srbe u Krajini. Predsednik Ćosić je zaboravio zbog čega
sam ga zvao i
govorio je kao da je u pitanju rasprava o nijansama naših karaktera, a ne o
krvoproliću na delu nacionalne teritorije.
(Dok sam razgovarao s predsednikom Ćosićem, u mojoj kancelariji je bio
novinar Zoran Bogavac. Video sam da beleži moje reči ovog razgovora. Rekao je:
”Neka ovo ostane za istoriju”.
Kao i svaki novinar, nije održao reč. Za nekoliko dana je objavio ovaj
telefonski razgovor u časopisu ”Duga”. Naravno, nije doslovno, jer
mu nisam preneo
šta je govorio predsednik Ćosić. Zbog članka me je zvao savetnik
Predsednika Ćosića
Svetozar Stojanović i ozbiljno mi zamerio što sam razgovor ustupio
novinaru. Rekao
je da je skoro doslovno prenesen – znači da ga je Bogavac prilično uspešno
rekonstruisao, ili ga je dobio od Državne bezbednosti Srbije. Ne znam. Uglavnom,
odgovorio sam Stojanoviću da nisam znao da je neko moj i Predsednikov razgovor
snimao i ustupio novinaru. Uveravao sam dr Stojanovića da nisam učestvovao u
obelodanjivanju razgovora s Predsednikom Ćosićem).
Zvao sam, telefonom, generala Životu Panića, ali mi u Generalštabu nisu
davali vezu. Uzeo je slušalicu general Domazetović. Iznenadio se da ministar
Krajine nešto pretražuje po Generalštabu Jugoslavije. Ipak je pristao
na razgovor i
bio je prilično korektan – rekao mi je da su krenuli na ratište kamioni ”dobro
natovareni”. Ali, dodao je nešto u smislu da svako treba da se bavi
svojim poslom, a
to su vojna lica, u to vreme, često ponavljala – kada bismo mi iz
Vlade tražili neko
objašnjenje, ili izražavali sumnju u spremnost naše vojske da odbrani zemlju.
Za razliku od državnika i generala, građani Srbije i Crne Gore su drukčije
reagovali na hrvatsku agresiju od 22. januara 1993. Sami su išli na
ratište, a oko
25.000 ih je otišlo preko našeg vojnog predstavnika u Beogradu. Svoje
dobrovoljce su
poslale: Srbska radikalna stranka, Stranka srbskog jedinstva, Srbski
pokret obnove,
stranke Milana Paraškog i Mirka Jovića, i još neke. Preko našeg
punkta, otišao je
na front i Kapetan Dragan – samo sa dvojicom saradnika. Nažalost, Generalštab
Srpske vojske Krajine ih nije iskoristio u okršajima. Posle dve tri
nedelje, skoro
svi su vraćeni kućama, a najveću netrpeljivost oficiri u Krajini su
pokazali prema
Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim momcima.
Čudna odluka Generalštaba Srpske vojske Krajine
Činjenica da desetine hiljada dobrovoljaca (pored spomenutih 25.000, u RSK su
stizali i drugi, iz: Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i iz
inostranstva) nisu bile
iskorišćene na slamanju hrvatske ofanzive i izbacivanju okupatorskih trupa s
državne teritorije, govori o nemaru prema nacionalnom interesu i na nekim nižim
nivoima u vlasti tadašnjih srbskih država – upravo, onako kako se taj nemar
iskristalisao na sastanku srbskih vođa 9. januara 1993, u Beogradu.
Očigledan primer
je ponašanje vojnih krugova Republike Srpske Krajine u vreme spomenute hrvatske
agresije na RSK, 22. januara 1993.
U to vreme je ministar odbrane Krajine bio pukovnik Stojan Španović. Imao
je česte susrete sa predstavnicima UNPROFOR-a i mnogi su ga uvažavali. Jedan od
7
njih mu je dao planove predstojeće hrvatske agresije i obavestio ga da
će uslediti 22.
januara 1993. Ministar Španović je, u tajnosti, mobilisao Benkovačku brigadu i
pripremio je hrvatskim trupama zamku u Ravnim kotarima. Tri dana pre agresije,
načelnik GŠ Srpske vojske Krajine general Mile Novaković, pismenom naredbom,
demobiliše vojnike i oficire ove brigade. Ministar Španović je bio zaprepašćen,
konsultuje Vladu i piše pismo generalu Novakoviću da se mobilizacija ponovi i
brigada hitno vrati na položaje. Usledilo je nešto što se više ne može oceniti
rečju ”zaprepašćenje”. Ko zna koji pojam treba upotrebiti – general
Novaković je
odgovorio ministru vojske da Generalštab Srpske vojske Krajine ne
obavezuju naredbe
ministra odbrane i da on ne dozvoljava obavljanje mobilizacije.
(Kopije oba pisma,
srećom, sačuvao je ministar Španović i sklonio ih na nekoliko mesta). Uglavnom,
general je ovakvom odlukom odbio nadležnost Vlade RSK, a može se samo
pretpostaviti da je oko ovoga bio konsultovan i Vrhovni komandant, Predsednik
Goran Hadžić. On je, verovatno, podržao stav Generalštaba, a ne Vlade
– inače se ne
može drukčije objasniti ovakav ishod razilaženja Vlade i Generalštaba u vezi sa
preduzimanjem (nepreduzimanjem) mera za odbranu zemlje.
Usledila je hrvatska ofanziva – tačno onako kako je jedan od oficira
UNPROFOR-a obavestio ministra Španovića, 22. januara. Prema dostavljenom planu,
glavnina hrvatske vojske je upala u Ravne kotare – u nebranjen
prostor, opljačkala i
popalila sela, a zatečene civile pobila.
Nešto slično se desilo i pred hrvatsku agresiju 8. septembra 1993. Nekoliko
dana pre ovog datuma, srbska vojska je uklonila zaprečne pešadijske i
tenkovske mine
u području Medačkog džepa. Tako je hrvatska vojska prešla bezopasan
granični pojas i
upala u 11 srbskih sela i zaselaka, ubijajući zatečene civile. Hrvati
nisu poštedeli
život ni domaćim životinjama, a sve srpske kuće su popalili. Bio je to
najočigledniji poduhvat ”spržene zemlje” – pojam u hrvatskoj vojnoj
terminologiji,
koji će biti primenjen i u kasnijim napadima na Republiku Srpsku Krajinu.
Na dan hrvatske agresije, Vlada RSK je napisala naredbu Generalštabu da
preduzme sve da bi se neprijatelj izbacio s državne teritorije. U isto
vreme, Vlada je
odbila svaku pomisao na pregovore s Hrvatskom dok se ne eliminišu sve posledice
ovog hrvatskog napada. U isto vreme, teritorijalna odbrana Like (pod četničkim
znamenjima), na čelu sa Radetom Čubrilom, krenula je u Medački džep.
Doborovoljci su
se javljali, ponovo, sa svih strana. U isto vreme, Generalštab, po nagovoru
UNPROFOR-a, počinje posredne pregovore sa Hrvatima. Garantuje se povlačenje
hrvatske vojske, ali se, u isto vreme, zabranjuje povratak srpske
vojske i policije u
Medački džep. Vlada ne prihvata uslove, ali Generalštab potpisuje
takav sporazum, ne
obaveštavajući Vladu. Vojska, u isto vreme, hapsi Radeta Čubrila.
Umalo nije došlo
do međusrbskog obračuna. Srećom, izbegnut je – a njega se srbski narod
plašio više
od rata sa Hrvatima. Iz tog razloga, Rade Čubrilo i pripadnici ličkih
teritorijalnih jedinica su se primirili, ali su ispisivali parole o
”izdajničkoj
Vladi” i ”izdajničkim generalima”.
U ovakvoj situaciji, kad se odustalo od obračuna s agresorom na bojnom polju,
Vladi je preostalo da na pregovorima pokuša povratiti suverenitet nad
teritorijama
koje su Hrvati zauzeli u junu 1992 (Miljevački plato), u januaru i
septembru 1993. I
kao što to biva, mada je uspevala da neke povoljne sporazume i
potpiše, situacija je
ostajala onakva kakvu su uspostavile vojne snage na terenu – a one su
bile u korist
Hrvatske.
Kad se govori o Srbskoj vojsci Krajine u ovo vreme, bio bi greh ne spomenuti
vojni poligon Kapetana Dragana, u Bruški, u Dalmaciji. Kad su ga posetili visoki
službenici američkog Kongresa i jedan od bivših zamenika ministra inostranih
8
poslova SAD, bili su zaprepašćeni visokom obučenošću vojnika i oficira. Kapetan
Dragan je demonstrirao vojne veštine maladih kursista i Amerikanci su mu uputili
čestitke. No, Amerikance je najviše iznenadio sadržaj jedne video
kasete. Prikazan
je sa nje film o Draganovim vojnicima – snimljen u okolini Splita i
Šibenika. Da ne
bi bilo prevare, oni su se slikali u Splitu s hrvatskim novinama, na
kojima se video
datum. Bili su obučeni u hrvatske uniforme i čak su, iznad Splita,
razvlačili žicu
svog poljskog telefona. To su bili mladići rođeni, uglavnom, u
Dalmaciji, pa Hrvati
nisu mogli ni da pomisle da su mogli biti Srbi. Bilo ih je i iz
mešovitih brakova
(srbsko-hrvatskih). Jedan dobrovoljac među njima bio je iz Smedereva,
ali je morao da
ćuti da ne bi izgovorio koju reč tipičnu za svoj daleki zavičaj, što
bi odalo celu
grupu.
Kad je bilo odlučeno da se, posle hrvatske agresije od 22. januara 1993, napadne
hrvatska vojska oko Šibenika i Zadra, ovi momci Kapetana Dragana su već bili
stigli do hrvaske artiljerije (kao hrvatski dragovoljci) i iz topova su izvadili
udarne igle. Međutim, ovaj protivnapad srpske vojske je otkazan kad je
već počeo.
Nikad, niko od oficira nije obavestio Vladu po čijem naređenju.
Predložio sam Vladi da se Kapetan Dragan naimenuje za glavnog inspektora
vojske i da se pri svakom korpusu otvori po jedan njegov centar za
obuku. Vlada je
usvojila predlog i prosledila ga Generalštabu. Posle izvesnog vremena, Kapetan
Dragan je otišao na odmor u Beograd, a njegov kamp je neko od oficira zatvorio,
odnevši svu opremu – neznano kuda.
Mere Međunarodne zajednice protiv Republike Srpske Krajine
Posle odluke da se protiv Hrvata ne ulazi u veće okršaje u septembru 1993,
bilo je jasno da će se hrvatski rukovodioci odlučiti za konačni vojni obračun sa
RSK. No, do tada je Srbska vojska Krajine još uvek predstavljala
ozbiljnu pretnju za
agresora. Imala je oko 50.000 vojnika (Krajišnika i dobrovoljaca) i solidno
naoružanje, a još je bilo raspoloženja u drugim srbskim krajevima i
inostranstvu da
se, po potrebi, broj dobrovoljaca višestruko poveća.
Hrvati su računali s tri svoje prednosti u bliskoj budućnosti:
1) Jugoslavija i Republika Srbska neće pomoći Republici Srbskoj Krajini u
slučaju opšte hrvatske ofanzive,
2) Vojska Krajine će se osipati, jer će stroge sankcije Saveta bezbednosti
oslabiti privredu i dovesti do potpunog siromaštva stanovništva, a
3) Vojska Hrvatske će, za to vreme, brojčano i stručno jačati i naoružavati se.
Ovi zaključci nisu posleratna mudrost. Odmah posle hrvatskog napada u
septembru 1993, Ministarstvo za inostrane poslove RSK je procenilo da će
zapadnoevropske i prekomorske zemlje, u najkraćem roku, početi sa
izdavanjem viza
porodicama iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Upozorili smo vlade
Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske da će se to činiti s
namerom da
što više vojnih obveznika napusti dve zapadne srpske zemlje i da vojna
premoć počne
prelaziti na hrvatsku i muslimansku stranu.
Ovaj dokument Vlade Krajine nije pomogao. U Srbiji i Crnoj Gori su izdavani
pasoši svim srbskim izbeglicama, a vize stranih zemalja su im utiskivane po
skraćenom postupku. Istovremeno, mnogi Krajišnici su lako nalazili
posao u Srbiji
– u redovima policije, drugim državnim službama, pa čak i u kasarnama Vojske
Jugoslavije. Bežanje vojnih obveznika iz Srbije (Srbijanaca) u
inostranstvo (na što
su ih ohrabrivale mnoge opozicione partije), omogućavalo je Krajišnicima da
postanu profesionalni vojnici u Srbiji. Tako je Srbska vojska Krajine
ostajala sa
9
sve manje vojnika. Vlada u Kninu je tražila od SR Jugoslavije da se
svi sposobni za
vojsku vrate u Krajinu, ali jugoslovenske vlasti nisu htele da
razgovaraju o tome.
Samo su činile markentiške korake. Obavljale su popis vojnih obveznika među
srbskim izbeglicama iz Hrvatske i Republike Srpske Krajine i uveravale Vladu u
Kninu da je ”odbrana Krajine pod kontrolom”.
I opozicione stranke i intelektualci u Jugoslaviji (kao i vlast) protiv
državnih i nacionalnih interesa
Demokratska opozicija je učinila najveću čast Slobodanu Miloševiću kad ga
je optuživala – da je zagovornik rata protiv muslimanskih i hrvatskih
separatista.
Vlasti u Sarajevu i Zagrebu, nema spora, imale su u programu pogrom
nad Srbima, pa
svako ko je promovisan za njihovog protivnika, zaslužuje oreol rodoljuba i
pravednika – u ovom slučaju (s tačke gledišta demokratske opozicije u
Jugoslaviji),
to je Slobodan Milošević. Tako su demokrati, tražeći da se
jugoslovenska vojska ne
meša u međuverske i međunacionalne sukobe zapadno od Drine i Dunava, samo
podržavali politički program Slobodana Miloševića, ili (da budemo pravedniji)
programe vlada: Jugoslavije, Srbije i Crne Gore (jer, ko god je
zauzimao položaje u
njima, odgovoran je, a ne samo jedan – najuticaniji).
Ukratko, vlast Slobodana Miloševića je samo glumila da će braniti srpske
zemlje zapadno od Drine i Dunava, a tu glumu je opozicija (njena
većina) napadala kao
stvarnost. Tako su i vlast i opozicija vukle ista antidržavna i
antinacionalna kola.
Da se, nekim čudom, opozicija opredelila za patriotska pregnuća, pa da
je od vlasti
tražila da pokaže na delu da je pripremila sve da odbrani, recimo, Republiku
Srpsku Krajinu, Milošević ne bi mogao uzmicati (jer je u njegovim redovima bila
patriotska većina – s kojom je, uz ovakvu opoziciju, uspšno manipulisao). A
spremnost na odbranu ove srpske države (ili pokrajine), bila bi najprikladnije i
najprirodnije rešenje. Mi, Srbi, treba da se zamislimo zašto smo prepustili deo
svoje teritorije agresoru – iako smo od njega vojno bili nadmoćniji.
Delovanje opozicionih lidera je imalo velike štete po srpske interese, mada
se to, na prvi pogled, ne bi moglo zaključiti. Obično se misli da samo
partije na
vlasti mogu biti krive ili zaslužne za štete ili dobiti u državi.
Primer iz 1991. i
1992. pokazuje da je postupak Vuka Draškovića naneo neizmerljivu štetu srbskom
narodu Bosne i Hercegovine, a, time, i Srbima u ostalim krajevima, kad
je pozvao svoje
pristalice da ne glasaju. Tad je njegov Srbski pokret obnove bio jedna od
najmasovnijih partija u srbskim zemljama. U Bosni i Hercegovini, druga po snazi,
posle Karadžićeve Srpske demokratske stranke. Pristalice je imala,
uglavnom, među
mlađim pokoljenjima. Posle takvog uputstva SPO svojim članovima u Bosni i
Hercegovini, tamo je glasanje prošlo bez učešća velikog broja Srba. Ne
zna se koliko
su Srbi izgubili, takvim postupkom, poslaničkih mesta u Skupštini.
Činjenica je da
su Srbi imali veći broj populacije starijih godišta, a muslimani onih ispod 18
godina i da se na popisima stanovništva u BiH, pre 1991, krivotvorilo
– prikazivalo
da je muslimana više, nego što ih je bilo. Na osnovu ovoga se može
zaključiti da su
Srbi, možda, mogli imati polovinu poslanika da su svi glasali. Tada poslanici
Hrvata i muslimana ne bi mogli izglasati izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR
Jugoslavije, pa je postojala mogućnost da se, srbskim glasanjem protiv
separatizma,
izbegne međuverski rat 1992. godine. Mnogo godina kasnije, Vuk Drašković će
izjaviti da SPO nije izišao na izbore u BiH – ”da ne bi podelio srbsko biračko
telo”. Užasna tvrdnja! Pa ako deo Srba nije glasao – a nije, onda je
najdirektnije
podeljeno srbsko biračko telo. Da je SPO izišao na izbore i osvojio, recimo,
dvadesetak poslaničkih mesta u Skupštini Bosne i Hercegovine, ti poslanici bi, u
10
kaoliciji sa poslanicima Srpske demokratske stranke, činili parlamentarnu većinu
i imali bi vlast u državi. Šteta zbog ove greške Vuka Draškovića, događaji su,
možda, mogli krenuti sasvim drugim (miroljubivijim) tokom – da muslimani i
Hrvati nisu imali većinu u Skupštini.
Isti prekori se mogu uputiti
http://montenegrina.net/fokus/milka-babovic-stranica-mog-zivota/