Плећаш је из оних времена када ниси могао на олимпијаду ако си снимио телевизијску рекламу за чај.
Никола Плећаш мој је новозагребачки комшија. Када се сретнемо, а то је обично у кафићу, на пијаци у Утринама, разговарамо о времену, политици или књигама, али о кошарци – никад. Не знам шта бих га о кошарци питао, њему се, очито је, о тој теми не прича. Што је, ваљда, и логично, јер је Никола, с још једанаесторицом другова, био свјетски првак у кошарци.
У Љубљани 1970, када су надмашили Совјете и Американце, он је имао двадесет двије године, и пред њим је била велика каријера. Шест година касније, када је његова генерација била на врхунцу, био је у саставу репрезентације за Олимпијске игре у Монтреалу. Није отишао због једне бизарне афере: снимио је телевизијску рекламу за „Франк” чајеве, што су онда неки протумачили као кршење Олимпијске повеље и начела аматерског спорта. Умјесто Николе Плећаша у Канаду је путовао Благоја Георгијевски. И тако је, без великог финала, завршила његова репрезентативна каријера.
У Локомотиви, која ће се пред крај Плећашеве каријере преименовати у Цибону, навијачи су га частили надимком Свети Никола. Мирне душе се може рећи како је, све до појаве Дражена Петровића, био највећи кошаркаш у историји клуба. Деведесетих, Плећаш се покушавао бавити тренерским послом, али није му ишло.
У бившем клубу нису хтјели да чују за њега. Једнима се није свиђало његово име и презиме, а други (или су то били ти исти) нису могли поднијети то што је Никола, за разлику од њих, био свјетски првак. Како год било, у земљи пуној митова и легенди, Плећашева је легенда пала у заборав. Тренирао је неке женске клубове, да би се двијехиљадитих, у вријеме када је национализам већ помало изашао из моде, запослио у градској управи, као некакав савјетник за спорт.
Николи Плећашу су шездесет четири године, стижу пензионерска времена, а у Хрватској спортисти немају право на повлаштене пензије. А зашто би такво право и имали, ако су у посљедњих тридесетак година набијали лопту по богатим европским и америчким клубовима? Али Никола је човјек из оних времена када ниси могао на олимпијаду ако си снимио телевизијску рекламу за чај, а при том је и свјетски првак и највећи кошаркаш којег је Загреб прије Дражена имао.
Недавно је, гледао сам то на телевизији, Никола Плећаш био у Србији, као гост на ревијалној утакмици какве, по угледу на Американце, организују сви наши кошаркашки савези. Ни тога у његово вријеме није било. Након утакмице је било и некакво славље, на којем се појавио предсједник Борис Тадић. О том је слављу Никола причао у интервјуу за ,,Јутарњи лист”. Каже да је рекао Тадићу како би се најрадије преселио у Србију, јер у Србији спортске легенде имају право на повлаштену пензију, а да му је овај рекао: ,,Шта чекаш, дођи!” Николу је страх шта би се у том случају догађало његовој породици у Загребу. Не би ништа. Времена су се ипак промијенила.
Друкчији је проблем на ствари, и то мој новозагребачки сусјед и друг зна, али претпостављам да му је тешко о томе да говори, а ко зна има ли оних који би га данас хтјели слушати и разумјети. Како да Свети Никола из Загреба због пензије пресели у Београд, ако је светост мирне и прецизне руке заслужио у Загребу? Није ту ријеч ни о каквом проблему из области раднога права, а није проблем ни у националним припадностима. Проблем је у сјећањима. Ко се у Београду сјећа какав је и колики кошаркаш био Никола Плећаш? Да, сјећају се неки већ прилично времешни навијачи противничких клубова, али то није то. Колико год мој старији друг Никола не воли по кафанама причати о кошарци, њему је стало да буде дио колективне меморије. Па човјек је, ипак, био највећи. А и да није, добро је бити добар у нечијим сјећањима.
На крају, све је изгледније да ће и Хрватска донијети закон о спортским пензијама, наравно не због људи какав је Плећаш, него због оних који су такве пензије више заслужили добро темпираним патриотизмом него тиме што су у нечему били прваци, тако се ни он неће селити из Новог Загреба. Али хтио сам о нечему другом, хтио сам о времену када су навијачи били експерти, па су знали све и о игри и о играчима. За њих је вриједило играти.
извор: politika.rs
javniservis.me 
Bila je to igranicina za to doba. U pravu je Jergovic. Bio je to jedan brkajlija kakvih je bilo dostina ukosarci toga doba, nosio je duzu kosu opet ne rijetko u to doba. Konacno bio je prvi moderni kosarkas naseg doba i koliko se sjecam prvi od nasih koji je izvodio slobodna onako kako se danas izvode.
Nikole Plećaša, košarkaškog asa ekstra klase, rado se sjećaju mnoge generacije širom nekadašnje naše JUGE, POSTAO JE I OSTAO LEGENDA JUGOSLOVENSKE KOŠARKE I NJENE SLAVNE REPREZENTACIJE. Mnogo srdačnih pozdrava za legendarnog Brka – Nikolu Plećaša!
Bio je sjajan igrač, mangup i cooler istovremeno.
Ipak, Jergović opako griješi. Krešo Ćosić je najveći igrač Cibone prije Dražena; možda i najveći svih vremena.
Svaka čast Plećašu, i Ćosiću, ali od njih su bolji redom: Dražen Dalipagić, Radivoje Korać i Dragan Kićanović.
Najveći svih vremena sa ovih prostora, bar po talentu, bio je Žarko Paspalj što misli i Greg Popović koji je dobro poznavao Dražena.
Sjećam se Dražena u zenitu evropske karijere, na Mundobasketu u Španiji protiv Amerike. U džep ga je stavio Tajron Bogs (167 cm). Gledao sam uživo Paspalja u Atalanti u finalu OI, kada je poluvrijeme igrao simultanku sa drim timom 2. Za 20 minuta dao je 24 poena, nastavku nije pogodio više nnijedan jer nije mogao ni da stoji. Jbg-a, i tada je uspio da dostigne formu višeg rekreativca. Priča slična Savićevićevoj, s tim što je Žarko intelignentiji bar duplo.
Žarko je pet puta inteligentniji. Jednom prilikom u Beogradu me je, pameću ne autoritetom, ućutkao za minut.
Priča se o Ciboni ( Lokomotivi) . Plećaš, Petro i Krešo su igrali za taj klub a ovi koje si ti pobrojao nisu. Počeo si i ti Neone da prelećeš preko tekstova.
A ja sam gledao Partizan – Jugoplastika u hali na Novom Beogradu, dupke puna, kada je Kukoč nagrdio Paspalja i Partizan, asistencijama, tricama, zakucavanjima, krađama… i kada je na izlazak Pink Pantera cijela hala aplauzom ispratila čuvenu sedmicu žutih.
Ja sam najviše volio od stare garde Praju i Kinđu, pa onda Kreša, Kiću i Šolmana. Ipak, Petrović i Kukoč su dva najbolja igrača koja sam uživo gledao.
Uh… blama :(
O Toniju: možda (ali samo možda) je bio talentovaniji od Žarka. Samo on. Govorio sam o talentu,, ne o igračkim dostignućima jer je Dražen na tom planu bio veći od Žarka, kao što je Toni bio veći od Dražena. Sjećam se Tonija sa nekih priprema juniorske reprezentacije Jugoslavije kod nas na primorju, tamo 80-ih. Uhvatio sam ga, sa još par klinaca, u dobroj volji da nam za dušu zakuca sa linije slobodnih bacanja. Dugo se opirao jer je bio u boroletama (sjećam se da su mu prsti bili crni od prašine jer mu je noga bila toliko uska da mu je kaiš umjesto iznad prstiju stajao na risu. A već tada je, sa 17 nosio broj 48 :). Kunem se u sve najmilije da je zakucao u boroletama skoro sa linije bacanja :)
E tada sam ja uspio odigrati jedan basket sa njim na Slovenskoj plaži. Bio je i Danilović.
I Arapović…kljusina. Bili su na pripremama krajem osamdesetih. To je bila kruna moje karijere :)
Kuki mi je najdraži sportista svih vremena pa se isključujem u objektivnosti ali mislim da ne mogu pogriješiti da takvu raznovrsnost svijet do tada nije gledao. Pritom, bio je NAJSPREMNIJI od svih reprezentativaca na svim testovima i pripremama.
Zato vjerujem da je tako zakucao kako ti pričaš.
Zato je i napravio najbolju NBA karijeru od svih nasih i igrao sa Majkl faking Dzordanom u istom timu.
Ja Drazena nisam tako dobro zapamtio sem kao neko cudoviste koje moze apsolutno sve, kao u onoj epizodi Smogovaca, mojoj najmilijoj seriji u djetinjstvu.
Uzgred, bilo bi interesantno ukljuciti ovog iz teksta iznad, Boza Koprivicu, u ovu pricu, nije on samo za fudbal strucnjak ;)
Toni je i meni jedan od najdražih, ponajviše zbog toga što je je bio tako dobar a nije ga nosio onaj goli žar za pobjedom (kao Dražena) već sirovi košarkaški zanos, želja da igra bude bolja. Danas je takav, od velikih, samo Lebron Džejms.