Tridesetpetogodišnji Kolašinac, Milan Jeftić koji je uskočio u hladnu Moraču i spasio čovjeka nakon što je skokom sa mosta pokušao samoubistvo, pomogao nam je da shvatimo najmanje tri stvari – koliko je on, sam, veliki čovjek, koliko smo, većina nas, kukavice, i treće, pokazao nam, na najkonkretnijem mogućem primjeru, njegovom, koliko je ova, dvodecenijska vlast, izgubila vezu sa ljudskošću i poštenjem.
Jeftić je dodirnuo žicu naše duše toga dana. Osjetili smo to svi u ovoj državi, valjda i zbog toga što smo bili svjesni da je učinio nešto što većina nas nikada ne bi – rizikovao svoj život da bi spasio tuđi, i to nepoznati. Jer, ko još, danas, mari za drugog i druge ? Koga je briga ?
Usijao se Milanu telefon. Zvali su svi da mu zahvale što je vratio vjeru i nadu u istinske, prave vrijednosti. Svi, osim onih čija je nepisana dužnost i moralna obaveza pred narodom da to učine – institucija sistema. Onoliko koliko je njegov gest herojski, a herojski je da teško može biti više, toliko je sramno ćutanje zvaničnika – predsjednika države, Skupštine, Vlade, podgoričke i kolašinske opštine, Crvenog krsta…
Omerta o herojstvu. Ćute na oformljenu Facebook grupu pod nazivom ”Posao i stan za Milana Jeftića” koja je za par dana okupila više od hiljadu članova. Ćute kada ih podsjećamo na slične situacije u regionu i svijetu gdje su heroji kao Milan dobili odlikovanja, nagrade, zaposlenja…Ćute o čovjeku koji je trgnuo Crnu Goru. Ćute, još jednom dokazujući, da nemaju moralni, ali i svaki drugi, kredibilitet da budu tu gdje jesu, ni jednog jedinog dana, a kamoli dvadeset godina.
Milan Jeftić je na najbolji mogući način, možda čak bolje i od svih naših afera, naših telekoma, listinga, nacionala ili moldavki, ogolio moralni karakter ove uzurpatorske vlasti, atmosferu trulog i nezdravog sistema. Odnos prema Milanu Jeftiću je krvna slika režima, lakmus papir našeg državnog poštenja, ogledalo dvadesetogodišnje vladajuće elite.
Pričamo u kafani Radovče.
Dijete mi nije primilo poslednju vakcinu pa sam pošao prema gradu da sredim neke stvari oko toga, da vidim kako to može da se odradi, da se raspitam, jer je kćerkina knjižica na Kolašin, odakle sam. Vidio sam gužvu. Primijetio veliki broj građana i okrenuo auto da vidim o čemu se radi. Pitao sam šta se dešava, rekli su – utopljenik.
Zbog toga si zaustavio auto ?
Jesam, prikočio sam i izašao da vidim. Kažu, utopljenik. Svi stoje i gledaju, ništa ne rade. Pitam ih:” Što ne spašavate ovog čovjeka”? Sišao sam dolje, skinuo se, da izviniš, u bokserice, skvasio malo, uskočio, zaronio, izronio mu iza leđa, uhvatio ga za kosu, okrenuo ga ustima prema nebu i izvukao na obalu. Tamo sam ga malo izduvao da mu izađe voda.
Spustio si se niz strmu stranu do rijeke, koja, čini mi se nije ni malo jednostavna za silazak?
Nije, nije. Bilo je tamo i stakla, bilo je svega. Malo sam se posjekao na nogu, ali nebitno…
Kakva je, prije tvog spašavanja, bila reakcija ljudi koji su bili tamo ?
Vikali su odozgo – ti si lud, gotovo je, ti ćeš za njim, okinuće te srce, nemoj da skačeš on je mrtav, eto takve su bile reakcije. E, poslije, kada sam ga izvadio, svi su me grlili i ljubili. Zamisli!
Da li te je dobacivanje pokolebalo ?
Ne, ma kakvi. Ne da uzdižem sam sebe ali vidio sam da je mlad čovjek i ocijenio sam da mogu to da uradim. Nema tu šta, to je to.
Kako si se osjećao u trenutku kada si ga izvukao i spasio ?
Osjećao sam se najsrećnijim čovjekom na svijetu. Osjećao sam se dobro. Baš dobro. Nije mi bilo hladno, bilo mi je previše vruće.
Šta ti se vrzma po glavi, sada, kada je sve prošlo ?
Pravo da ti kažem puno mi je srce. Spasio sam jedan ljudski život i volio bih da sam primjer drugim ljudima, da ipak može da se pomogne.
Da li si se kasnije stupio u kontakt sa tim čovjekom ?
Ne, nijesam.
A, da li je bilo pokušaja da neko sa njegove strane dođe do tebe ?
Na Facebook profilu njegova bratanična je stavila moju fotografiju umjesto svoje, zahvalila se i napisala:”Milane, hvala ti što si mi spasio strica”. Tražila je moj broj telefona.
Da li si razmišljao o čovjeku koji se odlučio za samoubistvo ?
Znate, to da li je želio da izvrši samoubistvo, to niko ne zna. Neću to da komentarišem. Čuo sam neke komentare tamo da je bio pod dejstvom alkohola. To niko ne zna. Neću da griješim dušu, ja u to ne ulazim. Šta znate, možda je bio pijan, možda je htio da povraće, možda je… Niko ne zna.
Ne čini li ti se da smo ga u čitavoj priči, ipak, na neki način zapostavili ?
Živa istina, živa istina. Zapostavljen je. Treba čovjeku pomoći, ako je želio da izvrši samoubistvo vidjeti koja ga je muka na to naćerala, ako nema posao da mu se nađe. Treba lijepo sa njim, treba popričati.
Reci mi, kakve su bile reakcije nakon spašavanja ? Da li si zadovoljan ?
Ja jesam. Sa narodom sam potpuno zadovoljan.
Da li si se iznenadio količinom reakcija, odjekom u narodu ?
Prijatno sam se iznenadio. Ali, znaš ovo je ipak poseban narod, svi smo mi na neki način heroji. Ljudi su me toliko zvali da u nekim trenucima nijesam znao ni sa kim pričam, vjeruj mi.
Što su ti najčešće govorili ?
Svaka čast, osvijetlio si obraz Crnogorcima, vratio si nam vjeru i nadu u Crnu Goru, ti si primjer omladini, primjer ovome, onome… Eto.
Kakva je bila reakcija u mjestu odakle si u Kolašinu ?
Ma svaka im čast. Nema dana kada neko ne nazove.
Da li si bio tamo nakon ovoga ?
Ne, nijesam bio, mada ću morat’ brzo zbog vakcine za ćerku.
Što misliš kakva će biti reakcija ?
Ne smijem da idem, ne smijem jer bi tri dana pili. Tamo me već čekaju. Ekipa starih, dobrih prijatelja je spremna. Znam ja dobro kako će mi bit’ kada pođem tamo, kako će mojoj jetri bit’ ( smijeh )
Reci mi, da li te je neko kontaktirao od državnih organa, funkcionera, organizacija ?
Ne, nije niko.
Niko od njih ti se nije ni zahvalio ?
Ne, ne, niko me nije zvao.
Da li je to iznenađujuće ?
Neću o tome da pričam. Neću da ispadne sad…
Dobro, dobro, ali ipak te moram pitati, niko to neće protumačiti kao da ti tražiš da ti se neko zahvaljuje. Da li je to iznenađujuće, najiskrenije ?
Jes’, jes’ nema što. Lagao bih te kada bi ti nešto drugo kazao. Jes’, eto.
Ti si oženjen, imaš dvije ćerke… Kako živiš ?
Neću sada o tome… Kako ja živim to ja najbolje znam.
Dobro, dobro, ali u kakvim uslovima živiš. Nijesi zapošljen ?
Ne.
Imaš li stan ?
Nemam.
Živiš kao podstanar ?
Tu, kod šure. Ima on neku, kao, ljetnju kužinicu, i tu u toj sobi živimo žena, dvoje djece i ja. Privremeno, dok ne nađem nešto.
Pa kako živiš, kako izdržavaš porodicu ?
Saša Ljutić i Dragan Vulević imaju firmu koja se bavi izvođenjem građevinskih radova, bravarijom, limarijom… Tako me on zovne kada ima posla i radim za dnevnicu. Kad ima posla ima, kada nema nema, i to ti je to.
A, radi li žena ?
Ne.
Kolike su ćerke ?
Jedna ima dvije godine, a druga šest.
Kad smo već kod njih, kako reaguju na svu ovu situaciju sa tobom. Ova starija, naravno ?
Viče – tata na televizor, tata junak, tata ovo, tata ono…
Je li ti milo kada to čuješ ?
Jeste, milo mi je. Kako nije.
Kako reaguje žena ?
A, kako ? Smije mi se taj dan, zadovoljna, i kaže:” Znala sam da si lud, ali ovoliko ne”.
Reci mi, što bi poručio mladima ?
Pa, poručio bih da kada vide da je neko u nesreći da pomognu, i to je to. Ništa više. Makar malo da pomognu. Volio bih da je onaj dan neko, barem ugazio u rijeku, da je samo noge pokvasio, da je prišao makar slamku da baci, a ne onako da gledaju.
Niko nije prišao ?
Niko, svi su gledali odozgo. Ja ne znam kako to. Ne mogu da shvatim. Nije mi jasno.
Što misliš zašto nijesu pomogli ?
Nemam ti pojma.
Što je bio osnovni razlog, kukavičluk ?
Pa nije to bilo toliko opasno kao što se priča. Neću ja da dižem sebe i da kažem da sam to mogao da uradim samo ja i niko drugi. To je mogao da uradi svako ko umije da pliva, ko je solidan plivač. Ali, ne znam. Iskreno, to me je iznenadilo. Vjeruj mi, života mi, ja ne bi’ mogao zaspati da mu nijesam pomogao. Ne bi’ mogao oka sklopit’.
Začudio si se kada si vidio sve te ljude koji samo gledaju ?
Začudio, Boga mi. Neću ništa da te lažem, začudio. Naročito mi je ostala u glavi reakcija onog čovjeka koji je dobacio:“ Nemoj da upadaš on je mrtav, i ti ćes za njim“. Pravo da ti kažem da sam ga vidio gore, kada sam izašao….
Što bi mu kazao ?
Rekao bih mu… Ma, pljunuo bih ga. Pljunuo ! Ne bih mu ništa pričao, nego bih ga… Nego, nemoj ovo da objavljuješ… Nego bih ga tako istukao da ti ne mogu opisati… Eto, tako sam se osjećao tada.
Marko Milačić, Press ,
izvor: elektronska pošta
javniservis.me 
Postoji divan esej, ne znam jeste li ga čitali, ali volio bi o tome govoriti. Divan Schoppenhauerov esej, koji mi je jedan od tri najdraža filozofa, nazvan “Osnivanje moralnosti”. Tu se on pita isto što i Vi:
“Kako to da ljudsko biće može tako participirati u opasnosti i boli drugog bez ikakvog predumišljaja, spontano, žrtvujući svoj vlastiti život za drugi?”
Kako se može dogoditi da se ono što normalno podrazumijevamo pod prvim zakonom prirode i samoočuvanja iznenada rastapa?
Prodor.
Na Hawaiima prije tri ili četiri godine zbio se izniman događaj koji predstavlja tu problematiku. Postoji mjesto zvano Pali gdje sjeverni pasatni vjetrovi huje kroz veliki planinski lanac. Ljudi odlaze tamo da im kosa bude propuhana ili da počine samoubojstvo – znate, poput skoka s Golden Gate Bridge-a.
Policijsko vozilo je jednog dana išlo uzduž ceste i ugledali su, već preko ograde ceste, mladića kako se priprema na skok. Policijski je automobil stao i policajac s desna je skočio kako bi zgrabio mladića, ali ga je ulovio u trenutku kada je već skočio, te je i sam bio povučen, i pao bi da ih drugi policajac nije povukao natrag.
Detaljan opis toga događaja bio je u novinama u to vrijeme.
Policajca su upitali: “Zašto ga niste pustili? Sami ste mogli poginuti.”
Vidite što se dogodilo tom čovjeku. To je jedan dio meditacije – sve drugo u njegovu životu je zamrlo! Njegova dužnost prema svojoj obitelji, dužnost prema svome poslu, prema karijeri – sve njegove želje i nade za čitav život jednostavno su nestale. On je bio pred samom smrću!
Odgovorio je: “Nisam ga mogao pustiti.”
To su njegove riječi: “Da sam pustio tog mladog čovjeka, ne bih mogao živjeti ni jedan dan više u svome životu.”
Kako to?
Schoppenhauerov odgovor jest da je to prodor metafizičke spoznaje, da ste Vi i onaj drugi jedno, i da je razdvojenost samo posljedica doživljavanja oblika u vremenu i prostoru.
Naša prava stvarnost je u jedinstvu sa svim životom. To je metafizička istina koja se spontano spoznaje, jer je to prava istina Vašeg života.
Možete reći, junak je onaj koji je dao svoj fizički život nekom stupnju spoznaje te istine.
Može se pojaviti kao: “Ja sam jedno sa mojim plemenom”, ili “Jedno sam sa određenim ljudima”, ili “Jedno sam sa životom.”
To nije koncept, nego spoznaja, shvaćate?
– Objasnite. –
Koncept da ljubiš bližnjeg svoga je da Vas stavi u sklad s tom činjenicom.
Ali bez obzira volite li ga ili ne, kada Vas ta spoznaja zahvati, riskirate život, a ni ne znate osobu. Taj policajac nije znao onoga mladića.
Schoppenhauer tvrdi da na skroman način možete vidjeti da se to događa svaki dan, svo vrijeme, pokrečući život u svijetu, ljudi čine nesebične stvari jedan za drugoga.
Što mislite da se dogodilo ovoj mitskoj ideji u našoj današnjoj kulturi?
Pojavljuje se kroz iskustvo.
Sjećam se tokom Vjetnamskog rata, vidio sam na televiziji mladiće kako u helikopterima spašavaju prijatelja, riskirajući svoj život. Nisu ga morali spasiti. To je ista stvar.
Stavlja ih u dodir sa iskustvom bivanja živim.
Odlaskom u ured svaki dan ne dobivate to iskustvo, ali iznenada doživite bivanje živim. I život je bol, patnja, užas, ali, moj Bože, živi ste! I to je spektakularno.
To je slučaj bivanja živim – spašavanje onog mladića. – Joseph Campbell, Moć mita (Razgovor s Bill Moyersom)
Ja nisam ludi vozac cak suprotno.Prije nekog vremena u nekoj guzvi na parkingu udarim auto koji je parkiran. Ne udarim vise ogrebem izadjem iz auta u autu djecacic “u redu je ciko vidis kako je nas auto raspao nije mu nista” dijete od jedno 9godina koje je bilo samo u autu. Nedugo zatim pojavi se iz zgrade njegov otac isto veli ma pusti boga ti vidis ovo moje auto nije njemu nista ne brini cisti raspad. Ljudi su bili iz Savnika.Pravo da vam kazem ima ljudskotine. Malo ali ima. Ni ja ne bih ovo uradio u tom trenutku.
Milan Jeftic je heroj naseg doba! Jedan od rijetkih… Covjek ciste duse i hrabrog srca.
Eto kako se priča o jednom čovjeku, njegovom herojstvu i požrtvovanosti, pretvorila u još jedno opšte mjesto, nepristojno banalnog, (sve)kritičkog diskursa.
Mora li baš sve, svaki jebeni tekst, koji napiše ovaj novinarski žutokljunac, biti u funkciji reklamiranja njegove mesijanske uloge u CG društvu?
Ako mu je do takvog angažmana, – a očevidno da jeste – neka on i ostali profesionalni mudroseri koji pripadaju t.zv. eliti CG nezavisnog novinarstva(sic!) osnuju, napokon, tu partiju ili šta već, i krenu u obračun sa dpSSdp režimom. Dosta više sa ovim licemjernim pseudohumanističkim kalamburima i tlapnjama o slobodi, pravdi, istini za koje, eto, navodno “izgiboše”…
Dojcilo, drmaju te kompleksi. Polako, uhvati vazduh, izbroj do deset, predstavi se punim imenom i prezimenom i kazi sto imas.
Kompleksi? Svakako, ako vi to tako kažete, dragi anonimni isledniče. Ipak, bolje vi kažite što imate, dragi anonimni isledniče, jer ja rekoh što rekoh. Ili makar pokažite službenu legitimaciju kada ispostavljate takve zahtjeve, dragi anonimni isledniče.
Teze je nac coJeKa i ziranta u CGi,
nego donatora za BUBREG.
Marku svaka čast, a zbog ljudi poput Milana vrijedi nadati se, vjerovati, ama živjeti!
A,što se tiče zvaničnika, za ovakvu ljudinu kao što je gospodin Jeftić njihove riječi hvale bi bile samo povreda časti.
Milan Jeftić je upisan u knjigu najhrabrijih ljudi u Crnoj Gori, a đe su te hulje?
Ako Bog da u Spuž i nikada više očiju. Da ih više niko i nikada ne vidi niti čuje.
Vječni zaborav.
Milane, živio ti nama i Bog ti dao svu sreću ovoga svijeta!!!
Kao prvo, hvala Marku Milacicu koji je napisao tekst o ovom hrabrom covjeku, a isto tako, hvala i ovom portalu koji je objavio Milacicev tekst, te je meni recimo, na taj nacin omogucio da doznam ovu prekrasnu vijest o tom junackom i nesebicnom podvigu Milana Jeftica i da mu se ujedno i zahvalim u ime svih nas koji zivimo izvan Crne Gore, a o cijem evo podvigu veceras
mi iz dijaspore pricamo sa vecim ponosom, nego o srebrnoj medalji nasih vaterpolista, jer je Milan zbog izuzetnog podviga, ne stedeci svoj zivot, zasluzio ORDEN ZA HRABROST. Iskreno nadamo da ce Ranko Krivokapic u vili Gorica, za ovog jedinstvenog heroja, prostrijeti crveni tepih i njegove grudi okititi ordenom koji zasluzuje, a kako sam napisala ovaj post, tako cu napisati i jedan na adresu kabineta predsjednika skupstine, da ga opomenem, da drzava ima obavezu prema herojima, sto preporucujem i svima vama. Toliko mozemo i moramo uciniti za covjeka kakav je Milan Jeftic, jer ako na ovo sto je ucinio Milan Jeftic drzava cuti,gradjani su tu da ih opomenu da su izbori uskoro i da im glasovi vaterpolista nijesu dovoljni ovaj put.
Оно што сам рекао испод Ђукићевог текста о Срђану Алексићу односи се и на овај примјер. Вриједности које су водиле Алексића да се супротстави батинашима, Јефтића су одвеле у ледну Морачу. Стицајем околности, Јефтић је преживио.
Fico Vujanovic je odlikovao Jeftica danas medaljom za hrabrost. Jos jednom bravo za ovog hrabrog covjeka!
Luksic nije zaposlio Jeftica da bude spasilac na plazi,nedje,nego u MUP,batooo…
Kakva sinergija.Sad ce,o cemu god Marko napise,Premijer to rjesavati(u skladu sa
mogucnostima).Ali,ne,ne ,ja nisam zadovoljna.Kad vec ,tako,oprba djeluje na vlast,
trebalo je nesto dati i utopljeniku.
bilja koprivica kaže: Ali,ne, ne, ja nisam zadovoljna. Kad vec, tako, oporba djeluje na vlast, trebalo je nesto dati i utopljeniku.
Актуелна, и ефектно правововремена, реакција Милачића, одични подвиг Јефтића, а и сјајна Биља у свом исправном стилу- гдје је у тој причи несрећни утопљеник?
Господо, гдје је несрећни утопљеник?
Дакако, ту је сјајна реакција Вујановића, неспорни херојски поступак Јефтића, електронска улога доброг Милачића, који је велика новост на маленом ЦГ простору, што је одлично, …, цијеним…
Али, гдје је узрок, гдје је порив да несрећни човјек, утопљеник, крене у том правцу…
Тај човјек је заборављен, и фућка му се на ордење оних који су их давали и добили.
И Вујановић и Јефтић су требали да позову тога човјека, да каже пар ријечи, можда никоме важних… Ријечи о бесмислу…
Vojine, covjek je, pod uslovom da je istina ono sto danas procitah, u depresiji i na lijecenju, tako da u takvom stanju sigurno nije ni spreman davati odgovore na samu situaciju u koju je doveo Jeftica, svoju porodicu, a prvenstveno sebe. Jeftic je uradio vrlo hrabru i plemenitu stvar i treba mu cestitati na tome, pomoci u trazenju posla i sl. ali iz mog ugla je interesantnija sudbina covjeka koji sigurno nije bez velike muke odlucio sebi oduzeti zivot. U ovoj prici on ne smije ostati zaboravljen i tek resavanje i njegovih problema moze slutiti na srecan kraj jedne price koja je nazalost prilicno lose zapocela.
neka uciteljica ucini nesto po tom pitanju.
Citam ovaj tekst, komentare, i pramjecujem veliko odusevljenje povodom spasavanja covjeka koji je zelio da ostane pod vodom. Svakako da je u pitanju gest velike humanosti, no, taj covjek je, koliko sam upucen, zelio da se ubije, da se dobrovoljno iskljuci sa ovog svijeta, te, on nije po meni spasen,vec je sprijecen da se ubije, mozda on uopste nije zadovoljan sa time sto je ovaj covjek skocio da ga izvuce iz vode. Mozda mu je proslo kroz glavu, “o ne, samo mi je ovaj jos trebao”, mozda je to za njega bio najcrnji scenario… Ja bih ipak vise volio da je spasio nekoga ko je slucajno pao u vodu. Ali ovo je vec filozofija, mi smo tako uceni da zivot treba odrzavati koliko je god moguce duze, tako da opet sa stanovista morala, ovo se tretira kao ispravan postupak. Ali zaista niko ne zna kako je utopljeniku, da li je zadovoljan ili je popizdjen.
konačno neko i to da kaže :)
Milan Jeftić je učinio svakako nesvakidašnji gest za današnju Crnu Goru u kojoj svako misli samo na sebe, dje su izgubljenje sve moralne vrijednosti, dje većina misli kako će nekog drugug zajebeti – da budem ja narodski prost. I takave primjere treba promovisati, jer Crnoj Gori treba moralna, prije svake druge obnove.
Da li je samom utopljeniku učinio dobro ili loše, to je već drugo pitanje. I kada ga je spašavao, siguran sam da o tome Jeftić nije mislio, moguće i da nije znao da je ovaj pokušao samoubistvo. A koji su povodi zašto je čovjek pokušao samoubistvo, možemo da nagadjamo. Sve više je samoubistava i pokušaja samoubistva. Kako je to kod nas tabu tema, “sramota” za porodicu, javnost ne zna za mnoge takve slučajeve, zna samo porodica. Uzrocima se niko ne bavi.
Prije nekoliko mjeseci sam se na svom blogu dotakao upravo teme o samoubistvu/ima.
http://www.pcnen.com/portal/2011/06/03/parada-ponosa/
Tamarice,uciteljica je profesorka i to jos od onda kad’ si ti piskila u pelene.
Војин Николајевич kaže:
2. Februar 2012. – 23:19 u 11:19 pm
bilja koprivica kaže: Ali,ne, ne, ja nisam zadovoljna. Kad vec, tako, oporba djeluje na vlast, trebalo je nesto dati i utopljeniku
Nikolajevicu,zajebavala sam se u ovoj recenici.Zesce!