Branko Miljković (1934 – 1961.)

Triptihon za Euridiku
I
Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.
II
Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
III
Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

*** ***

Sunce
Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

*** ***

More pre nego usnim
Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

*** ***

Spavači
Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Branko Miljković: 29.01.1934. – 12.02.1961.

Branko Miljković: 29. januar 1934. – 12. februar 1961.

Comments

  1. POEZIJU ĆE SVI PISATI

    san je davna i zaboravljena istina
    koju više niko ne ume da proveri
    sada tuđina peva ko more i zabrinutost
    istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
    najbrže
    sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
    bolesti
    cvet između pepela i mirisa
    oni koji odbijaju da prežive ljubav
    i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
    vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
    i zemlja koja ostaje verna smrti
    jer svet ovaj suncu nije jedina briga

    ali jednog dana
    tamo gde je bilo srce stajaće sunce
    i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
    kojih će se pesma odreći
    poeziju će svi pisati
    istina će prisustvovati u svim rečima
    na mestima gde je pesma najlepša
    onaj koji je prvi zapevao povući će se
    prepuštajući pesmu drugima

    ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
    jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
    ja primam na sebe osudu propevale gomile:
    ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

    ali:

    hoće li sloboda umeti da peva
    kao što su sužnji pevali o njoj

    BRANKO MILJKOVIĆ

  2. AGON

    Dok su obale u svađi
    Vode će mirno proticati

    RUDARI

    Siđoše u pakao po nepravdu
    Na kojoj se može ogrejati

    MORE BEZ PESNIKA

    Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima
    Al nema takvog pesnika
    Ni imena potpuno slobodnog
    O gorko o slepo more
    Zaljubljeno u brodolom

    EPITAF

    Ubi me prejaka reč

    CVET

    Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    Na praznom mestu i u uspomeni

    BRANKO MILJKOVIĆ

  3. bilja koprivica says:

    Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
    zbog neba razapetog između prstiju
    budim je zbog reči koje peku grlo
    volim je ušima
    treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
    budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde

    Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
    zbog anonimnih reči trgova budim je
    zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
    budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

    Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
    kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
    moja ljubav puna drugih je deo zore
    budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
    budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
    sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
    ta žena sa rukama deteta koju volim
    to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

    uzalud uzalud uzalud
    uzalud je budim
    jer će se probuditi drugčija i nova
    uzalud je budim
    jer njena usta neće moći da je kažu

    uzalud je budim
    ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

    uzalud je budim
    treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

  4. jedan od najvecih …

    BALADA OHRIDSKIM TRUBADURIMA

    Mudrosti, neiskusno sviću zore.
    Na obične reči više nemam pravo!
    Moje se srce gasi, oči gore.
    Pevajte, divni starci, dok nad glavom
    Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
    Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
    Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
    Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
    U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
    Isto je pevati i umirati.

    Sunce je reč koja ne ume da sija.
    Savest ne ume da peva; jer se boji
    Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
    Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
    Prikovan za stenu koja ne postoji.
    Zvezdama smo potpisali prevaru
    Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
    Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
    Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
    Da isto je pevati i umirati

    Mudrosti, jači će prvi posustati!
    Samo nitkovi znaju šta je poezija,
    Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
    Vezani za jarbol lađe koju prati
    Podvodna pesma javom opasnija.
    Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
    Da zameni poljubac što pepeo odmara.
    Ali niko posle nas neće imati
    Snagu koja se slavujima udvara
    Kad isto je pevati i umirati.

    Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
    Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
    Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
    Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
    Isto je pevati i umirati.

  5. Ubi ga prejaka rec.

  6. Odbrana zemlje

    U srcu ljubav jača od smrti
    U glavi misao veća od glave
    I to je odbrana zemlje

    Strašni su ratnici pod zemljom, vojnici
    odbrane
    Zaliha snage spremna ako živi klonu
    I to je odbrana zemlje

    Velika reč ni iz srca ni iz glave
    Već iz zemlje ko biljka ili cvet
    Raste, i to je odbrana zemlje

    Namučeno zrno misli cvet
    Dan misli sunce
    I to je odbrana zemlje

    Koliko je zemlje iza nas
    Toliko je snage u nama
    I to je odbrana zemlje

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d blogeri kao ovaj: