Pogledajte još jednom intervju sa Tatom nacije.
KAKO SE DANAS OSJEĆATE KAD VIŠE NIJESTE U POLITICI, ŠTA UOPŠTE RADITE ?
Drago mi je kad danas gledam ovu sinergiju mladosti i iskustva po crnogorskim ulicama. To mi govori da moja borba nije bila uzaludna. Ja sam dugo u politici. Znate, nije mi bilo lako tih 90-ih…
KAKO STE SE OSJEĆALI 90-IH, KAD JE TALAS VELIKOSRPSVA PREKRIO VAŠU CRNU GORU? DA LI STE TADA MISLILI DA JE SVE IZGUBLJENO?
NE! Čujte, apsolutno sam vjerovao da ćemo pobijediti, da ćemo imati svoju državu. Malo ljudi zna da sam ja napamet u sebi znao čuvene stihove pjesnika Lesa Ivanovića. Slučajnost je da je onda Slavko Perović te stihove recitovao na Cetinju, dok su se hrabri liberali bunili protiv rata. Ne krijem, i to svi znaju, da sam ja uvijek bio za Crnu Goru, pogotovo u tim teškim trenucima. Ali javnost zna koliko sam imao muka sa Momirom Bulatovićem da ga odvratim od suludog napada na Dubrovnik. Već tada sam znao da će to biti potpuno neisplativo po Crnu Goru, i iz ekonomskog aspekta. Ali eto, nadao sam se ovom danu (podizanje spomenika žrtvama ratova 1991 – 2011.), a Crnogorci su i ovom prilikom bili nepokolebljivo uz mene, i evo nijesu mi ni sad iznevjerili. Šta reći, osim jedno veliko HVALA. Kao i uvijek, narod je uz mene. Sve funkcioniše, srećniji sam nego ikad. Nego, na vaše prethodno pitanje šta trenutno radim: puno čitam, zaista. Nekako, što sa stariji, i što imam više vremena, sve sam skloniji egzistencijalističkim temama, pitanjima postojanja života, opcija vječnog trajanja. Moguće da moj bivši drug ima velikog uticaja u mojoj novootkrivenoj ljubavi prema filozofiji! (smijeh)
KOJI BIVŠI DRUG, MISLITE NA SVETOZARA MAROVIĆA?
Nije važno, ne bih to komentarisao…
U REDU, ZNAMO DA ŽURITE, IZVINJAVAMO SE ŠTO SMO UZURPIRALI DIO VAŠEG DRAGOCJENOG VREMENA DOK NA AERODROMU ČEKATE ČARTER LET ZA MALDIVE, ALI RECITE NAM ZA KRAJ: KOLIKO STE ZADOVOLJNI VAŠIM NASLJEDNIKOM NA MJESTU PREMIJERA ?
(neobavezno) A dobar je on, znaš. Mlad je, zna te jezike, lijepo se ponaša prema svima, trpi provokacije u velikim granicama. Ja kad sam počinjao, bio sam još i mlađi od njega, neiskusan, baš sam znao lako da planem, imao sam problema sa tim stvarima, ali kad malo bolje razmislim, to mi je bila strateška prednost, a ne nikako mana. (OBAVJEŠTENJE ZA UKRCAVANJE) Aj sad ćao, uživajte! Život je kratak!
javniservis.me 
“Postoji jedna stara ruska priča koja govori o jednom veoma bogatom čarobnjaku koji je imao mnogo ovaca. Istovremeno ovaj čarobnjak je bio i jedno veoma škrto «stvorenje» (ne mora biti da se radilo o ljudskom biću prim.prev.) Tako nije htio da plati drugima da mu čuvaju stado niti je htio da investira pare u ogradu kojom bi ogradio pašnjake gdje su pasle njegove ovce. Stalno se dešavalo da neka ovca odluta u šumu, upadne u neku jarugu itd. međutim najgore je bilo to što su ovce počele da bježe jer su shvatile da čarobnjaka jedino zanima njihovo meso, koža i vuna, a to im se naravno ni malo nije sviđalo.
Na kraju, čarobnjak se dosjetio. On je hipnotisao svoje ovce a onda ih ubjedio da su one besmrtne i kako uopšte neće osjetiti kad im on bude gulio kožu, čak naprotiv, za njih će to biti jedno veoma prijatno iskustvo; ubjedio ih je i u to kako je on u stvari jedno veoma dobro “stvorenje” i da ih toliko voli da bi sve za njih učinio; i na kraju im je čak obećao i to da ukoliko im se nešto i desi – to se nikako neće dogoditi kad one misle da hoće i sigurno ne na onaj način na koji one misle da će se desiti, te je stoga najbolje, da one uopšte ni ne razmišljaju o tome. I ne samo to, čarobnjak je ubjedio ovce da one, u stvari, ni nisu ovce; tako je nekima od njih sugerisao da su lavovi, drugima da su orlovi, trećima da su ljudska bića a nekima, i da su čarobnjaci (može i – popovi, prim.prev.)
Nakon ovoga, sve njegove brige da će mu ovce pobjeći, jednostavno su nestale. One nikada više nisu bježale, jednostavno su mirno čekale trenutak – kad dođe njihov red da im čarobnjak odere kožu.” – (Izvod iz knjige: In Search for the Miraculous, P.D.Ouspenski)
http://forum.drenik.net/index.php?topic=1651.65;wap2
Ipak je tip morao biti carobnjak.
ovo pise
PRESJEDNIK LIBERTIJANSKOG KLUBA LIBEK , iz beograda ,
mlad momak rodjen 1985 godine ,intelektualac decko zavrsio fakultet politickih nauka ,
10
DEC/09
7
Posted by Miloš Nikolić
“To kakva je zemlja? Kakav li narod? Ta koga na steni vidim da vetar ga bije? Sa kakva te greha razdire kazna? Izvesti me kuda, u koju zemlju jadna zalutah?“ Eshil
Nisam odušeljen “ljudskim pravima“ jer je to bila i ostala problematična kategorija. Ne deklarišem se kao “borac za ljudska prava“ jer to je postao širok, popisni, termin nejasnog i uglavnom egalitarističkog značenja. Problem ljudskih prava ja svodim na problem privatnosti i na aksiom neagresivnosti: postojati, a ne ugrožavati postojanje drugog. Da li danas postoji “civilizacija privatnosti“ ili je to još uvek nezavršen proces? Mislim da smo daleko od idealne situacije kada će sloboda pojedinca da živi, na sebi svojstven način biti adekvatno garantovana. Ideali negativne slobode iako možda predstavljaju teško dostižan cilj, ne treba da oslabe inicijative i akcije u cilju očuvanja tih nevidljivih granica.
Ne čestitam “praznik“ građanima želja. Čestitam elitama i onima koji sebe tako doživljavaju. Večito iščekivanje istorijske stihije “logičnosti i napredka“ otupljuje sagledavanje realnosti i okruženja. Fukoov “specifični intelektualac“ čeka ponude. Prihvata različite zahteve, usklađuje svačije interese. On je akter sistema, posrednički agent društva. Njegove profesionalne radnje doprinose prividu skladnosti između društva i države, realno obesmišljavajući autonomiju prvog. On slavi dan ljudskih prava. Pojedinci ili oni koje sistem naziva društvo, a oni njih banda, sve teže traže inspiraciju van sistema. Ne postoji duhovni pokret, samoinicijativni preporod, traganje za nikada dostižnim idealom negativne slobode. Jer sve što je pojedinac tražio i još uvek traži je ostavljanje na miru. Država je spremna da obećano ispuni (“naselih duše njine slepim nadama“ Eshil), da udovolji prohtevima (“a padnemo li posle pridizanja svog, tad nećemo se tvoje vlade sećati“ Sofokle) da umrtvi univerzalne principe pojedinca. Čestitka ipak sadrži i opomenu odgovornosti: “Nije sigurno da bi demokratija mogla opstati u društvu koje je pre organizovano na načelu terapije nego presude, na načelu grešnosti, pre nego prestupa. Ako su ljudi slobodni i jednaki, njima se mora sudit, a ne lečiti ih. “ Vormat.
Pojedinac u kriznim situacijama ima, kao što je govorio onaj mudrac iz Jasne poljane, “život stihijski, život gomile“. Biva on često zaveden, zasićen postojećim nivoom garancije. Ali on ima i onaj “život lični“ život slobodnog izbora i odluke. Svaki potencijalno mogući način života, stil egzistencije, kao i govor postaju unapred predvidivi i etatističko proračunljivi. Ostrva slobode je sve manje, zbog pristanka da se njome manipuliše. Sve zbog lažnih obećanja za novim Jerusalimom, zbog verovanja da su uskladivi prohtevi i strasti sa ograničenom arhitekturom sistema. To je ta racionalistička arhitektura smisla i progresa koja prinudno povezuje sva razbacana ostrva, koja izvodi pojedince do giljotine. Gradeći mostove, urezuje iluzije, iscrtava dozvoljene prostore mašte i stvaralaštva.
Kada ćemo demistifikovati građanina-posmatrača? Kada ćemo, ako ćemo uopšte, probati da damo odgovore na Kafkina pitanja “Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko ima saučešća? Neko ko želi da pomogne? Je li to pojedinac? Jesu li to svi? Ima li još spasa? Ima li prigovora koji su zaboravljeni?“
Srećan Vam 11. decembar, dan posle Međunarodnog dana ljudskih prava.
Živac, ne kvari zabavu… Napravi blog, Javniservis nek ti ga linkuje sa strane i udri koliko možeš. A možeš dobro ;)