Kako se urušio turski san o ružičastoj Evropi

Aantiimigraciona politika i predrasude već sada uništavaju osnovne vrijednosti koje su Evropu učinile onom što je ona bila. . .

izvor: guardian.co.uk, piše: Orhan Pamuk
(prevod standard.rs)

U udžbenicima koje sam tokom 50-tih i 60-tih godina čitao Evropa je bila ružičasta zemlja iz legendi. Dok je kovao svoju novu republiku od ruševina i krhotina Otomanske imperije, koju je razorio Prvi svetski rat, Mustafa Kemal Ataturk se jeste borio protiv vojske Grčke, ali je uz pomoć svoje nove vojske posle toga uveo more modernih društvenih i kulturnih reformi koje nisu bile protiv, nego baš prozapadne. U cilju legitimizovanja ovih reformi koje su u turskoj državi podstakle jačanje novih elita (ali koje su i bile predmet stalnih debata tokom sledećih 80 godina), bili smo podsticani da prihvatimo, pa čak i podražavamo jedan ružičasti zapadnjački – Evropski san.

Baš kao i udžbenici mog detinjstva, tako su i ostali tekstovi bili zamišljeni kako bi nas poučili zašto je neophodno razgraničenje između države i religije, zašto je neophodno da se zatvore derviške tekije ili zašto je bilo neophodno da napustimo arapsko pismo u korist latinice. Ti tekstovi su bili prepuni pitanja sa ciljem da se dokuči tajna ogromne moći i uspešnosti Evrope. Na ispitu iz istorije u srednjoj školi učitelj istorije bi nam postavljao pitanje: „Opiši ciljeve i ishode Renesanse”. Moji nešto naivniji drugovi u liceju bi govorili: „Ako bi ispalo da imamo onolike rezerve nafte kao Arapi, da li bismo bili i tako bogati i tako moderni kao Evropljani?” Na prvoj godini na univerzitetu, kad god su se tokom vežbi i predavanja sretali sa takvim pitanjima, mučili su se oko toga zašto „mi nikada nismo imali period racionalizma”.

TURSKO RAZOČARENJE Arapski filozof iz 14. veka Ibn Haldun rekao je da su civilizacije u fazi opadanja nastavile da postoje podražavajući svoje pobednike. Zahvaljujući tome što se nikada nije dogodilo da Tursku kolonizuje neka svetska sila, obožavanje Evrope i podražavanje Zapada u Turskoj nikada nisu bili opterećeni teškim ponižavajućim bojama koje je opisao Franc Fanon, naspram Najpola ili Edvarda Saida. Zato se u Turskoj na ugledanje na Evropu gledalo kao na istorisjki imperativ ili čak samo kao na tehničko pitanje adaptacije.

Ali sada je izbledeo onaj ružičasti evropski san, nekada tako moćan da su u njega potajno verovali čak i naši najveći antizapadni mislioci i političari. Možda je to i zbog toga što Turska danas nije toliko siromašna kao nekada. Ali možda i zbog toga što Turska više nije seljačko društvo pod upravom vojske, nego dinamična država sa snažnim civilnim društvom. Takođe, tokom poslednjih godina došlo je i do usporavanja razgovora između Turske i Evropske Unije (EU), bez izgleda za dogledno rešenje. Ni u EU ni u Turskoj nema realne nade da bi se Turska u doglednoj budućnosti mogla pridružiti Evropi. Ako bi se priznalo da je ova nada izgubljena, bilo bi to isto toliko poražavajuće kao i kada bi došlo do potpunog prekida sa Evropom, pa zato niko nema ni srčanosti da izgovori te reči.

Iz sopstvenih putovanja i razgovora znam da su Turska i druge nezapadne zemlje razočarane Evropom. Najvažniji uzrok napetosti u odnosima Turske i EU je svakako bio savez koji su skovali jedan deo turskih oružanih snaga i vodeće medijske grupe sa nacionalističkim političkim partijama, kao i njihova uspešna kampanja za sabotiranje pregovora sa EU. Ta ista inicijativa je izazvala i progone protiv mene i mnogih pisaca, oružane napade na druge, kao i ubistva misionara i hrišćanskih sveštenika. Tu su, takođe, i emocionalne reakcije, čiji se veliki značaj najbolje može objasniti ako kao primer uzmemo Francusku: tokom prethodnog veka više uzastopnih generacija turske elite je verno prihvatalo i uzimalo Francusku kao svoj model oslanjajući se na njeno tumačenje sekularnosti i sledeći njen primer u školstvu, književnosti i umetnosti. Baš zato je saznanje da se Francuska pojavila kao najglasniji protivnik ideje o Turskoj u Evropi bilo uzrok slomljenih srca i razočarenja. Međutim, učešće Evrope u ratu u Iraku je bilo ono što je izazvalo najjače razočarenje u nezapadnim zemljama i u Turskoj – to je bio pravi bes. Svet je gledao Evropu koju Buš prevarom uvodi u učešće u tom nelegitimnom i okrutnom ratu, dok je ta ista Evropa pokazivala i neizmernu spremnost da bude u njega na prevaru uvučena.

EVROPSKO NEISKUSTVO Kada se na krajolik Evrope gleda iz Istanbula ili izvan njega, prvo što se vidi je da je Evropa (EU) zbunjena u odnosu na svoje interne probleme. Jasno je da narodi Evrope imaju mnogo manje iskustava od Amerikanaca kada se radi o življenju sa onima čija se vera, boja kože i kulturni identitet razlikuju od njenih, a i da nije baš zagrejana prema takvoj perspektivi. Taj otpor čini da su njeni unutrašnji problemi još teže rešivi. Nedavne diskusije u Nemačkoj o integraciji i multikulturnosti su ono na šta mislim.

Kako se ekonomska kriza produbljuje i širi, Evropa, okrećući se samoj sebi, može da odloži svoju borbu za očuvanje “buržoazije” u Floberovom smislu te reči, ali to neće rešiti problem. Kada posmatram Istanbul, koji, kako godine protiču, postaje sve kompleksniji i kosmopolitskiji i koji sada privlači imigrante odasvud iz Azije i Afrike, bez velikih teškoća zaključujem: one siromašne, nezaposlene i nezaštićene ljude iz Azije i Afrike koji tragaju za novim mestom za život i rad nije moguće neograničeno držati van Evrope. Viši zidovi, ograničavanja i otežavanja dobijanja viza, kao i sve više brodova koji patroliraju duž granica će samo odložiti dan obračuna. Što je najgore: antiimigraciona politika i predrasude već sada uništavaju osnovne vrednosti koje su Evropu učinile onom što je ona bila.

U turskim udžbenicima iz mog detinjstva nije bilo diskusija o demokratiji ili ženskim pravima, ali na paketićima Goloaza koje su pušili francuski intelektualci (bar tako smo mislili) su bile naštampane reči „sloboda, jednakost, bratstvo” – i te reči su svuda kružile. Bratstvo je postalo simbol duha solidarnosti koji su sprovodili levičarski pokreti. Ali biti bezosećajan na patnje imigranata i manjina, diskriminisati i proganjati Azijate, Afrikance i muslimane koji sada žive teške živote na periferijama Evrope – pa čak i okriviti ih da su sami odgovorni za svoje tegobe –  to nije Bratstvo.

Može se shvatiti zašto se Evropa plaši, pa čak i da je u panici dok pokušava da sačuva svoje velike kulturne tradicije, da profitira od bogatstava nezapadnog sveta za kojim i dalje čezne i teži, kao i da sačuva one svoje prednosti koje je sakupila tokom onolikih vekova klasnih sukoba, kolonijalizma i sopstvenih unutrašnjih ratova. Ali, da bi se zaštitila, da li bi bilo bolje da se zatvori u sebe, ili – zar ne bi možda trebalo da se podseti svojih osnovnih vrednosti. Onih koje su je nekada činile centrom gravitacije za sve svetske intelektualce?