Odlomak iz romana Putovanje nakraj noći (1932.)
“- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!
– U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi.
Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…
– Postoji i ljubav, Bardami!
-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”
javniservis.me 
…ljudi imaju vrlo tešku i vrlo bolnu subdinu, pošto se priroda, u stvari, igra njima. pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive…
osećaju da umiru i pate većim delom vremena. očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. čekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vrtaćaju u život mnogobrojnih obaveza…
čovek nije životinja, pošto on zna svoju budućnost. zato u sebi nosi bojazan, vrlo opravdanu, od onoga što ga čeka. životinja ne zna, sudbina je stiže i ona pati, ali ne predviđa ili vrlo malo. životinja koju ubijaju to oseća, ali to je vrlo kratko, dok čovek može šezdeset godina unapred da vrlo dobro zamcisli šta ga čeka. studije medicine divno nas obeštavaju o životu. takve stvari čoveka smračuju. onda ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom, na sve načine, samo da bi zavarao bistrinu sopstvenog pogleda… onda nije više tako bistar…
#2
…Prust je veliki pisac, posledniji… bio je manijak, u suštini nije baš uživao u životu… što važi i za sve druge pisce. ne osećaju se baš lepo u životu. ako uživate u životu, zašto biste ga menjali?
to se čovek pita… morate biti malo udareni… ako vam je zadovoljstvo da pričate priče, vi u stvari bežite od života, zar ne… menjate ga…
#3
…do besa me dovodi neosetljuvost ljudi – bolest sveta zove se neosetljivost… tvrde da su ljudi…
da, neka vrsta štetnog majmuna…pohotljivog. “čovekoliki“: pohotljiv u mladosti, prepreden u starosti… “Ecce homo” – ma nemoj mi reći! Nihil homo – eto!
#4
…većina ljudi koje svakodnevno viđam izgledaju kao mrtvaci… bave se prostačkim pitanjima hrane ili piča, piju, puše, jedu, tako da su izašli iz života – za ceo život. vare. varenje je vrlo složen čin (čij mehanizam dobro poznajem) koji im sve zaokuplja: i mozak i telo… jedu deset puta više, piju deset puta više nego što bi trebalo. pretvorili su se u sisteme za varenje…
#5
…knjiga je izazvala buku. to me je sprečilo da se dalje bavim medicinom… žao mi je medicine, to je bio moj poziv. nije trebalo da se ikad upuštam u pisanje… moja je želja bila da postanem psihijatar. to bi bilo bolje. lečio bih ludake, u nekoj ludnici. poštovali bi me. i plašili bi me se…doktor za ludake, kako se misli, i sam je pomalo lud.. bio bih u dobrim odnosima s tužiocem, s žandarmima, sa svim tim ljudima. ostavlja bi me na miru… posao bih voleo… svet ludnice je kao neki izolacioni sloj.
to je odlično. vrlo je dobro biti lekar za ludake. korisni ste, neophodni! a literatura, knjige… vidite kuda to vodi!…
#6
…za pisanje treba stil. priče! treba se samo sagnuti i pokupita ih, pogledati na ulicu… ali pisati! preneti drugom svoju groznici, svoj strah, svoju glad, ljubav, bes… treba prvo svet to osetiti, zatim naći sebe, razumeti sebe, raditi na svojoj dragocenoj ličnosti. to traje. i ne isplati se. bolje je izmišljati. filmu su potrebni scenariji. ali kad to krštavaju romanom, eksplodiram. vreme će sve to dovesti na svoje mesto…
#7
…ja nisam čovek s porukom. ja nisam čovek od ideja. ja sam čovek stila… osećanje direktno sledim rečima, ne ostavljam mu vremena da se zaodene u fraze, dograbim ga dok je još u sirovom, bolje je rečeno poetskom stanju, jer čovekova suština, uprkos svemu, jeste poezija…ali, prenositi, govorni jezik u književnost nije stenografija… na izvestan način, rečenice se prinude da iskorače iz svog uobičajenog značenja, da izađu iz svog ležišta, da se izmeste, i da se tako sam čitalac prinudi da premesti svoje poimanje. ali sasvim neznatno! oh, sasvim neznatno! jer sve to, ako izvedete grubo pravi gaf. to, znači, zahteva mnogo uzmicanja, senzibiliteta; to je veoma teško ostvariti, zato što oko toga treba obilaziti. oko čega? oko emocije.
tu se ja vraćam svom velikom napadu na Reč. znate, u Svetom pismu je napisano: “na početku bi Reč“. ne! na početku bi emocija…
Labels: Селин, цитат
PREZAUZETA REDAKCIJO,saljem prilog,jos nekoliko citata sjajnog autora.Nadam se da nece biti pogresno shvaceno!
Naprotiv, pravilno smo shvatili! U tome je i smisao ove rubrike, da se citaoci ukljuce, citaoci koji citaju knjige :)
javniservis.me
bravo za citate!
Bogami,ja sam to isto tako shvatila na pocetku.Prezvakavanje dnevno-politickih vijesti,naprosto,devastira moj duhovni zivot.Bez bojazni da cu biti optuzena za “elitizam “i ja sam se priklonila onome o cemu prica vecina.To mi nije opravdanje jer Redakcija redovno postavlja i ovakve teme.Ali,treba se za ovakvo sto pripremiti,a treba vremena…bas ovih dana hvatam sebe u prebrojavanju vlastitih “praznih zamaha’!
ima ljudi i zena shirom zemljinoga shara, koji ne znaju cijenit svaku sekundu zivota na planeti zemlji, oni su rodjeni siti zivota, prejeli se torte od svake sorte i sad se njima povrace,
kad neka chkine gace ili vide napetu bradavicu na nabrekle grudi, jutarnja kafa njih pije i po mudima bije , umjesto uzitka i svaki gutljaj koji grlo miluje i sprema i podmazuje za novo dimljenje duvana, koje nadimlje pluca.
mene je malo jedan zivot, josh stotinak uz veliki uzitak svake sekunde i one dhje patim od ljubavi ili nepravde, ili ove sekunde shto vama shaljem, ne ono shto zeludac vari, nego one stvari shto ovo malo mozga vari,
a bolesnika, nesposobnih, kukavica, psihologa i psijatara nam nece nedostajat,
ali takve treba lijechit,
a citirat i shirit depresiju, jer mi imamo samo jedan zivot,
ja boljeg od ovog ne trazim, ko je izgubljen u prostoru i vremenu, neka samo otvori ochi i vidi, koliko ljudi, zena i dhjece, chekaju njegovu ljubav i paznju,
ali mi gledamo na zivot kao uzimachi i konzumenti, da se nama daje i servira, umjesto kao obavezu da dajemo i dijelimo, i nalijemo srce i dushu tamo dhje osjetimo sushu.