Dr Goran Jovanović: Da nekad ponosno i puna srca kažeš: “Sretan ti rođendan, grade.”

Sviće. Ustaneš, spremiš se za posao. Upališ auto, i počneš slijediti svakodnevnu rutinu radne sedmice. Baciš pogled kroz prozor. Na jedinoj praznoj ledini između novih zgrada iznikla je žuta tabla i gradilište. Sjetiš se livada i igrališta iz djetinjstva. Skoro sve su pojeli cigla i armirani beton, zgrade, parkinzi i šankovi. 
Reklo bi se da Kotor živi punim plućima. To je samo opsjena izrasla iz izduvnih plinova brodova i autobusa izletničkog turizma kad su gotovo sve druge privredne grane pokopane ili su na izdisaju. Osušilo se risansko Ljekobilje, odavno su utihnule šivaće mašine u Jadran Perastu, dimnjak stare Rivijere opominje poput ispruženog prsta. Iskopnila su preduzeća koja su nosila privredni razvoj grada. Neka su privatizovana pošto su ih obrstili skakavci, a neka su, kao Jugopetrol premještena u Podgoricu.  Dok se voziš s desna promiču improvizovani parking na URC-u, na mjestu nekadašnjeg hotela, neka nova arhitektura tik uz stari grad, zgrada potopljene Jugooceanije, tužni i oronuli hotel Fjord. Umom prostruji anegdota kad je turista pitao čemu služi ta ruševina u tako lijepom gradu i tvoj prijatelj mu je fakinski odgovorio da je to za snimanje ratnih filmova.
Ratuje se u Kotoru, ponekad, noću, ali ne za potrebe umjetnosti. Uzavru tenderi, sudare se poslovi, neko zapuca, izgori nečiji automobil, razbjesne se klanovi, pa se smire. Prisjetiš se silnih obećanja vladajuće klike i kapitalnih projekata, zaobilaznice koja nas je zaobišla, neizgrađenog lifta i uspinjače na skicama. Projekti, rasprave i novci u beskonačnom raskoraku. Vremenom i nebrigom nagriženi bazen “Nikša Bućin” podijelio je gorku sudbinu evropskog šampiona VK Primorac. Odmah tu je bolnica, nekako se krpi iz donacija i humanitarnih akcija. Nedaleko odatle prominira nagrdni betonski skelet nezavršene sportske hale.
Još jedan opštinski kapitalac se sprema za odstrijel. Luka Kotor je odavno na nišanu Royal Caribbean-a, koji je preko svojih moćnih zastupnika pustio s lanca lokalne goniče. Za navodni boljitak Kotora. S time bi dotukli kotorsku ekonomiju i ostavili nas da nam se sve svede na to da gosti prespavaju ili samo prošetaju, da nas fotografišu, da se najedu po picerijama i pasterijama, kupe sitnicu u nebrojenim suvenirnicama i otplove, mašući nam, u neke druge luke koje više drže do sebe. Kotorske institucije kao što su Arhiv i Zavod za zaštitu spomenika su pretvorili u područne jedinice. Cijeli grad je jedna velika politička filijala čije se istorija, tradicija i kultura koriste za prijeme uglednika, za modne revije, za koncerte i predstave sa već kovertiranim kartama, za snimanje spotova, promocije i pučke svečanosti. Naše ruine ostaju nama.
Sjetiš se dugogodišnje bahate gradonačelnice, njenog ograničenog rječnika, izlizane gramatike i piljarskog prepiranja. Potom, podijeljenih opštinskih stanova, partijskih zapošljavanja, namicanja para podobnima, žmurenja na zatrpavanje mora u Lipcima prije sedam godina i još mnogo štetočinstava. Jer pamtiš. Jer ti smeta. Jer te boli. I jer je i dalje nadvijena kao siva eminencija nad svojom partijskom družinom i njihovim satelitima zavaljenim u udobne fotelje.
Tako razmišljajući stigneš na posao. Saznaš novitade, ćakule, odguliš šta moraš. Sa platom namakneš pola kotorske potrošačke korpe. Za drugu polovinu se već nekako snađeš. Na povratku s posla gužva, saobraćaj se jedva vuče, iz kruzera kuljaju stranci, škljocaju u predivan krajolik i živu istoriju kotorskih zidina, palata i crkava. Mnogi ti zavide u kakvoj divoti živiš i odu sa takvim utiscima. Tebe ponovo zatrpa lavina pitanja, natkrile te tmasti oblaci, uznemiri osjećaj lagane dekadencije rastvoren u jesenjim kišama. Ćutiš, radiš, odmoriš, opet radiš, povremeno glasaš. Gledaš prijatelje kako pakuju kofere i odlaze. Ostao si, možda si suviše emotivan i vezan za svoje najbliže i grad. Ili nisi dovoljno hrabar. Zadovoljiš se kafanom, briškulom, feštama i onim februarskim plamenom što proguta karnevala koji sve grijehe preuzme na sebe i nakratko se osjetiš bolje. No, nijedan stvaran problem time nije izgorio.
Znaš da više ne može tako, da i grad i ti vrijedite više od lokalnih klimoglavaca, namirenih aparatčika, nesposobnih kadrova i kutijaša. Da se otrgneš beznađu; da progovoriš, da ne pristaneš na ucjene, pritiske i nepravde; da braniš znanje, poštenje i trud; da ne daš da se ruži ovo što nam je bogom dano i da izađeš na ulicu kada siluju zakon. I da ih olovkom na izborima pošalješ u političku prošlost. Da jednom ponosno, puna srca kažeš: “Sretan ti rođendan, grade.”