Prije svega – trudiću se da u ovom tekstu dam što manje svojih zapažanja, a fokusiraću se na to da tekst sadrži što više činjenica, linkova, slika i sl. Cilj mi je da budem što više objektivan. Pa neka svako tumači kako mu je volja.
Potrebni sastojci
Milo Đukanović je održao koktel povodom Dana nezavisnosti Crne Gore, dan nakon inauguracije Filipa Vujanovića. Kako javljaju “Vijesti”, taj koktel je okupio domaće političare, strane ambasadore i osobe i iz nevladinog sektora i javnog života, dok su iz redova opozicije, prisustvovali samo predstavnici Pozitivne Crne Gore. Više detalja na sledećim linkovima: Vijesti, Pobjeda, CDM, RTCG.
Za one koji puno ne prate crnogorsku političku scenu, koktelu su prisustvovali:
– Kompletna postava DPS-a, kao i većina likova koji su usko vezani za ovu partiju (Ranka Čarapić, Jevrem Brković, Jovo Kapa, Mima Karadžić).
– Kompletna postava SDP-a, koja principijelno bojkotuje novoizabranog predsjednika.
– Neki od članova Pozitivne Crne Gore: Srđan Perić, Dritan Abazović, Ana Ponoš.
– Andrija Pura Popović, čija partija je privremeno raskinula koaliciju sa DPS-om.
– Predstavnici NVO sektora (Daliborka Uljarević, Zdravko Cimbaljević…) i Unije Slobodnih Sindikata CG Srđa Keković.
Tajni sastojak
Gornji sastojci su bili manje-više i očekivani, a zvijezda noći tj. sastojak koji daje poseban šmek ovom receptu je Željko Ivanović.
Ivanović je izvršni direktor, suosnivač i suvlasnik dnevnog lista “Vijesti”, medija koji nesumnjivo ima najveći uticaj u Crnoj Gori.
Zašto je ovaj sastojak tako poseban?
08.04.2013. “Zašto je Lekić pobijedio”
“…ako opozicija pristane na takav legalitet i legitimitet, onda je definitivno Crna Gora prestala da postoji kao normalno a kamoli minimalno demokratsko društvo.”
11.04.2013 “Zašto je Vujanović izgubio“
“…On je izgubio izbore kada se saglasio da se, i u ovoj kampanji, značajan dio glasova otme na osnovu brutalnih zloupotreba. I zato što je sve karte u kampanji bacio na svog partijskog šefa…”
*** ***
Međutim, sastojak jeste atraktivan, ali nije da ga već nismo probali.
06.05.2011. “Meta” – Stav redakcija “Vijesti” (Nakon što je Lukšić postao premijer)
“Lukšićev odlazak sa mjesta premijera značio bi korak nazad za Crnu Goru, sunovrat u stare svađe i podjele, usporavanje integracija i izlaska iz krize.
Zato on ne treba da ide, pod uslovom da ne dozvoli ono što prijateljima i saradnicima tvrdi da neće – da postane bilo čija krpa. Ako to dozvoli onda je svejedno.”
13.04.2012. “Prevaziđeni političar”
“I šta smo onda mogli očekivati od Lukšića. Osim varku.”
Priprema
Na početku teksta sam rekao da ću pokušati da budem što više objektivan, zato je način pripreme prepušten čitaocu.
Posluživanje
Ovaj koktel se najbolje slaže uz neku od sezonskih tekućih bahanalija. Ove godine, najbolje je koktel služiti uz sledeće teme:
– Da li je Njegoš svetac?
– Ko je pokrao glasove na Evroviziji?
Savjet – male tajne velikih majstora
Za kraj, ako želite da otkrijete jednu malu tajnu tj. da saznate odgovor zašto je tajni sastojak tako atraktivan, kliknite ovdje.
A mi uopšte ne znamo kako se završava ova “drama”.
javniservis.me 
Ko god da je ovo skuvao, ruke mu se pozlatile.
Али о обиљу о којем је некоћ Сноубол учио животиње да сањају — о стајама с електричним освјетљењем, топлом и хладном водом, те о тродневном радном тједну — више се није говорило. Наполеон је такве идеје прогласио супротним духу анимализма. Најистинскија срећа, говорио је, налази се у напорном раду и умјереном животу.
Чинило се као да Фарма постаје све богатија, али то се није могло рећи и за животиње, осим, наравно, за свиње и псе. Можда је то дјелимице било због великог броја свиња и паса. Не би се могло рећи да они, на свој начин, нису радили. Сквилер је неуморно објашњавао како је бескрајно много посла око надгледања и организирања Фарме. Већина тог посла била је такве природе да га остале животиње, због своје неукости, нису могле разумјети. На примјер, Сквилер им је говорио да свиње сваки дан потроше много времена око тајанствених ствари званих „фасцикли”, „извјештаји”, „записници” и „представке”. То су били велики арци папира које је требало помно исписати, а чим би их испунили бацали су их у пећ. Тај је посао од највеће важности за добробит Фарме, доказивао је Сквилер. Међутим, ни свиње ни пси својим радом нису производили храну, а било их је много и апетит им је увијек био изврстан.
Што се тиче осталих животиња за њих је, колико памте, живот одувијек био исти. Углавном су биле гладне, спавале су на слами, пиле из појилишта, радиле у пољу: зими су патиле од хладноће, љети од муха. Понекад би старије међу њима напрегле своје мутно сјећање и покушале установити да ли је у раним данима Побуне, непосредно након изгона Џонса, било боље или лошије него сада. Нису се могле сјетити. Није било ничега с чиме би могле успоредити свој садашњи положај: једино су се могле ослонити на Сквилерове бројке које су непобитно доказивале да све иде набоље. Закључиле су да је проблем нерјешив; у сваком случају, за размишљање о таквим стварима сада су имале мало времена. Само је Бенџамин тврдио да се сјећа сваке појединости свог дугог живота и да зна да живот никада није био нити уопће може бити много бољи или много гори — глад, патња и разочарање, говорио је, непромјенљив су закон живота.
Животиње се, међутим, нису престале надати. Штовише, никада ни за трен нису изгубиле осјећај части и повлаштености што припадају Животињској фарми. Још увијек су били једина Фарма у цијелом округу — у читавој Енглеској! — коју су посједовале и надзирале животиње. Томе се никада није престала дивити ниједна од њих, чак ни најмлађе или придошлице купљене с фарми удаљених десетак или двадесетак километара. Када су чуле како пуца пушка, видјеле како лепрша зелена застава на јарболу, њихова срца би се надимала од неуништива поноса, а разговор би увијек скренуо на старе херојске дане, Џонсово прогонство, писање Седам заповиједи и велике битке у којима су поражени двоножни освајачи. Нису заборавиле ниједан од старих снова. Још се вјеровало у Републику Животиња коју је предвидио стари Мајор, када зеленим пољима Енглеске више неће газити људска нога. Тај дан ће доћи; то може бити ускоро, то можда неће бити за њихова живота, али ће једном ипак доћи. Чак су ту и тамо потајно пјевушиле мелодију „Животиње Енглеске”. У сваком случају знала ју је свака животиња на Фарми, иако се ниједна не би усудила да је запјева наглас. Можда је била истина да им је живот био тежак и да им све наде нису биле испуњене, али оне су биле свјесне да нису исто што и остале животиње. Ако су биле гладне, то није било зато што су храниле окрутна људска створења; ако су радиле напорно, радиле су у своју корист. Нитко од њих није ходао на двије ноге. Нитко никога није звао „Господар”. Све су животиње биле једнаке. – Џорџ Орвел, Животињска фарма
Једног дана, почетком љета, Сквилер је наредио овцама да га слиједе и одвео их на други крај фарме, на дио необрађеног земљишта које је зарасло брезовим младицама. Овце су тамо провеле читав дан, брстећи лишће под Сквилеровим надзором. Увече се он вратио кући, а будући да је било топло, овце су остале. Тамо су се задржале читав тједан а да их остале животиње нису видјеле. Сквилер је с њима проводио већи дио дана. Учио их је, рекао је, нову пјесму за коју је била потребна осамљеност.
Након што су се овце вратиле, збио се неочекиван догађај: једне угодне вечери када су животиње завршиле посао и враћале се на своје коначиште, двориштем се разлегло ужаснуто рзање коња. Била је то Кловер. Поново је зарзала и све су животиње појуриле у двориште. Угледале су оно што је видјела и Кловер.
Једна свиња ходала је на стражњим ногама. Да, то је био Сквилер. Мало неспретно, као да још није сасвим научио одржавати своје отежало тијело у том положају, шетао је двориштем ипак савршено одржавајући равнотежу. Тренутак касније на кућним вратима појавио се дуги ред свиња — све су ходале на стражњим ногама. Неке су ходале боље, неке лошије, једна или двије чак су се несигурно занијеле, па је изгледало да ће им затребати штап, али све су успјешно направиле круг двориштем. Коначно се зачуло страшно лајање и крештаво кукуријекање црног пјетлића: појавио се и сам Наполеон, величанствено усправан, окружен псима који су скакали око њега, бацао је погледе с једне стране на другу. Предњом ногом држао је бич.
Настаде гробна тишина.
Изненађене, престрашене, приљубљујући се једна уз другу, животиње су гледале дугачки ред свиња, које су, лагано ступајући, кружиле двориштем. Било им је као да се свијет окренуо наглавачке. Настао је прави шок и у том тренутку, успркос свему — успркос терору паса, успркос навици која се годинама развијала да никада не приговарају, никада не критизирају, без обзира што се догодило — биле су спремне изустити неку ријеч протеста. Али управо у том тренутку, као на један знак, све овце почеше заглушујуће блејати:
„Четири ноге добре, двије ноге боље! Четири ноге добре, двије ноге боље! Четири ноге добре, двије ноге боље!”
Блејање је, без престанка, потрајало пет минута. А када су овце престале, могућност протестирања је измакла, јер су свиње умарширале у кућу.
Бенџамин је осјетио да му нетко гурка раме њушком. Окренуо се. Била је то Кловер. Њене остарјеле очи биле су мутније него икада. Не изустивши ни ријечи, њежно га је повукла за гриву и одвела на крај велике суше, гдје је било исписано Седам заповиједи. Минуту или двије стајали су гледајући зид премазан катраном на којем су била исписана бијела слова.
„Вид ми слаби”, рекла је напокон. „Ни у младости нисам могла прочитати што тамо пише. Али, чини ми се да овај зид изгледа другачије. Бенџамине, да ли су Седам заповиједи исте као што су биле некада?”
Бенџамин је пристао да за тренутак прекрши своје правило и прочитао је што је писало на зиду. Тамо је сада била само једна Заповијед. Она је гласила:
СВЕ СУ ЖИВОТИЊЕ ЈЕДНАКЕ
АЛИ НЕКЕ ЖИВОТИЊЕ СУ ЈЕДНАКИЈЕ
ОД ДРУГИХ
Послије тога више није било чудно што су слиједећег дана свиње, које су надгледале посао на Фарми, имале бичеве. Није било чудно када су сазнале да су свиње купиле радио, да преговарају о увођењу телефона и да су се претплатиле на Џон Бул (John Bull), Тит-Биц (Tit-Bits) и Дејли Мирор (Daily Mirror). Није им више било чудно када су видјеле Наполеона како шеће вртом с лулом у устима — па чак ни када су свиње обукле одјећу из ормара господина Џонса, ни када се Наполеон појавио у црном капуту, кратким ловачким хлачама и кожним гамашама, а његова крмача-љубимица у хаљини од блиставе свиле коју је госпођа Џонс обично носила недјељом.
Тједан дана касније, једног послијеподнева, на Фарму је стигло више двоколица. Делегације са сусједних фарми биле су позване да разгледају Фарму. Свиње су им показале читаву Фарму, а делегације су изразиле велико дивљење за све што су видјеле, посебно за вјетрењачу. Животиње су плијевиле репу. Радиле су марљиво, једва да су подигле главе од посла; нису знале кога да се више плаше — свиња или посјетилаца.
То вече из куће се чуо гласан смијех и пјевање. Чувши помијешане гласове, животиње је изненада захватила радозналост. Што се то тамо догађа, сада када су се први пут животиње и људи састали на равноправној основи? Почеле су, најтише што су могле, шуљати се према врту уз кућу.
Застале су на улазу, плашећи се помало да крену даље, али Кловер их је повела напријед. На вршцима прстију дошуљале су се до куће, а животиње које су биле довољно високе завириле су кроз прозор благоваонице. Унутра је за дугим столом с једило шест фармера, исто толико угледних свиња, а на почасном мјесту, на челу стола, сједио је сам Наполеон. Свиње су се очито осјећале удобно у столицама. Друштво је уживало играјући карте, али је на трен прекинуло игру, да испију здравицу. Велики врч кружио је око стола и пехари су поново напуњени пивом. Нитко није примијетио зачуђена лица животиња које су гледале кроз прозор.
Устаде господин Пилкингтон из Фоксвуда, држећи у руци пехар. За који тренутак, рече, замолит ће присутно друштво да испије здравицу. Али прије него што то учини, жели рећи неколико ријечи за које осјећа да му је дужност казати их.
Чини му особито задовољство, рече, а увјерен је, и осталим присутнима, што осјећа да је дугом раздобљу неповјерења и неразумијевања дошао крај. Чињеница је да некада — ни он, ни било тко из присутног друштва није дијелио такве осјећаје – поштоване власнике Животињске фарме сусједи су гледали, он не би рекао с непријатељством, али можда с извјесном дозом сумње. Догодили су се немили догађаји, кружиле су непожељне идеје. Сматрало се да је Фарма коју посједују и надзиру свиње ненормална појава која би могла узнемирити сусједство. Сувише је фармера сматрало, без правог увида у ствари, да ће на таквој Фарми превладати дух слободе и недисциплине. Они су били узнемирени због могућег утјецаја на њихове животиње, или чак на њихове надничаре. Али, све те сумње сада су распршене. Данас су он и његови пријатељи посјетили Животињску фарму, својим очима разгледали сваки њен кутак, и што су видјели? Не само најмодерније сувремене методе, већ дисциплину и ред који би морали бити узором свим фармерима. Он је, вјерује, био у праву када је тврдио да ниже животиње на Животињској фарми раде више а добивају мање хране него било које животиње у округу. Заиста, он и његови колеге посјетиоци данас су уочили многе ствари које намјеравају одмах увести на својим фармама.
Завршио бих своје примједбе, рекао је, наглашавајући још једном да пријатељство између Животињске фарме и њених сусједа постоји и мора постојати. Између свиња и људи није било, нити има потребе да буде било каквог несклада у интересима. Њихове борбе и њихове потешкоће једнаке су. Није ли проблем рада свагдје исти? Постало је очито да је господин Пилкингтон хтио изрећи неку брижљиво припремљену досјетку о друштву, али га је за тренутак исувише обузело задовољство да би је могао казати. Пошто се искашљао, од чега су му подвољци постали пурпурни, успио је изрећи: „Ако ви имате ваше ниже животиње с којима се борите”, рече, „ми имамо наше ниже класе!” Та bon mot довела је стол до урлања; а господин Пилкингтон је још једном честитао свињама на оскудним оброцима, дугом радном дану и немилосрдности коју је примијетио на Животињској фарми.
А сада, рече, замолио бих друштво да устане и провјери да ли су чаше пуне. „Господо”, закључи господин Пилкингтон, „господо, наздрављам вам: за напредак Животињске фарме!” Настало је одушевљено клицање и топтање ногама. Наполеон је био толико радостан да је устао и обишао читав стол да се куцне с господином Пилкингтоном прије него што испије свој пехар. Кад су се повици утишали, Наполеон, који је остао на ногама, саопћи да би и он желио казати неколико ријечи.
Попут свих Наполеонових говора, и овај је био кратак и језгровит. И он је, рече, сретан што је раздобљу неразумијевања дошао крај. Дуго времена чули су се гласови — које су, он има разлога да тако мисли, ширили неки злобни непријатељи — да је у његовим, као и у назорима његових пријатеља, било нечег рушилачког, па чак и револуционарног. Чак се говорило да су покушавали побунити животиње на сусједним фармама. Ништа не може бити већа лаж! Њихова једина жеља, сада и у прошлости, била је да живе у миру и нормалним пословним односима са сусједима. Фарма, коју има част да надгледа, додаде, јест кооперативно подузеће. Мјенице, које су у његову посједу, заједничко су власништво свиња.
Он не вјерује, рече, да је преостала и једна од старих сумњи, али у свакидашњим пословима Фарме направљене су недавно неке измјене које ће још више учврстити повјерење. До сада су животиње на Фарми имале прилично луцкаст обичај да се једна другој обраћају с „друже”. С тим треба прекинути. Постојао је такођер врло чудан обичај, чије је поријекло непознато, да се сваке недјеље обилази лубања једног нераста која се налазила на постољу у врту. И то се мора спријечити, а лубања је већ закопана. Посјетиоци су можда примијетили зелену заставу која се вијорила на јарболу. Ако су је видјели, могли су опазити да су с ње уклоњени бијела поткова и рог. Од сада ће застава бити само зелена.
На бриљантан и добросусједски говор господина Пилкингтона, рече, он има само једну замјерку. Господин Пилкингтон је читаво вријеме говорио о „Животињској фарми”. Он наравно није могао знати — јер Наполеон сада то први пут објављује — да је име „Животињска фарма” укинуто. Од сада ће се фарма звати „Властелинска фарма”, што је, како он вјерује, њено право и првобитно име.
„Господо”, закључи Наполеон, „наздравимо као и малоприје, али на други начин. Напуните чаше до врха. Господо, ево моје здравице: за напредак Властелинске фарме!”
Чуло се срдачно клицање као и малоприје, и пехари су испражњени до дна. Док су извана проматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Што се то промијенило у изгледу свиња? Кловерине остарјеле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подвољака, неке четири, а неке три. Али, што је то изгледало као да се преображава и мијења? Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуљале натраг.
Али, застадоше након двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су натраг и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа постајала је све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно нијекало. Свађа је почела у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.
Дванаест гласова бијесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно што се промијенило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човјека, од човјека до свиње, и поново од свиње до човјека; али, већ је било немогуће распознати тко је свиња, а тко човјек. – Џорџ Орвел, Животињска фарма
Nema shanse da kuhinja moze biti kuVinja. Kuzish (li) derle?
Ko je ovaj režimski agent, paž i prebjeg? Ovaj će Mila poljubiti i u guzicu
uzasno dosadno…ili ne mogu da ukapiram poentu…
Prošle godine je Milo Đukanović od uredništva Vijesti proglašen diktatorom u nekoliko tekstova,
što u novinama, što na portalu.
Diktator počeo da skida masku!
Složićemo se da ukoliko koristimo logiku,
nema baš neke logike da oni koji Mila zovu diktatorom i to u terminalnoj fazi,
da mu idu na dvor, a da pri tom nemaju baš “moranje”.
Ukoliko imaju moranje, to znači da je Milo zaista diktator,
i to se onda golim okom može vidjeti iz primjera da Željko Ivanović ide na dvor da se rukuje sa dikatorom,
vjerovatno pod diktatom diktatora, scenario bi bio npr. ucijenjena mu je glava ukoliko ne popije koktel i pruži ruku, pa makar i kurtoazno, kako neko pokuša da objasni!
Željko je najavio kolumnu za sjutra u kojoj će navodno da objasni svoj čin,
pa ćemo iz prvog lica saznati da li je taj njegov odlazak na Milotovljev koktel zaista
bio diktat diktatora.
Ipak, prije objašnjenja hajmo još malo logiciranja, ukoliko nije bio diktat, to znači da Milo nije diktator,
Stvari nisu diktatorske, već jednostavno, Željko ima pozivnicu i odlazi da popije koktel i odsluša himnu, jer je dan nezavisnosti, ne mora u Vilu Gorica, ali treba, ima obavezu prema otadžbini!
Željko će na to dodati da je Crna Gora nešto više od diktatora, da je u Vili Gorica brani od diktatora, stiskanjem ruke diktatoru i ispijanjem koktela sa diktatorom!
“Nezavisna Crna Gora me je zvala na koktel, a ne Milo! Neće nama Rajko Kovačević govoriti da smo mi protiv nezavisnosti,
mi smo je stvorili, Milo uz našu pomoć”, nastavlja Željko sebi u bradu dok ispija koktel, a možda sjutra to kaže i u kolumni, nego hajmo da ne trčimo pred rudu,
mada rude ionako nema, a nema ni Jude, jer da bi bilo Jude to bi značilo da smo mu nekad vjerovali.
Nismo vjerovali, nema rude, a nema ni Jude! Ima samo veliki broj “boraca” protiv diktatora i mafije, koji u Vijestima vide saveznika, pa revnosno biju bitku do zadnje riječi, marš na koktel!
Apsolutno saglasan.
ne vidim nista lose u prisustvovanju jednom koktelu koji je drzavnog karaktera a ne personalnog…mislim da bi odsustvovanje bilo znak slabosti a ne opozicione snage…izadjite malo iz rovova jer cete se ubudjati…
Ocekujem, otprilike, istu argumentaciju u Zeljkovoj kolumni. Carlin je, iznad u komentaru dosta dobro objasnio (nadugacko i nasiroko) i tu se nema sto dodati. A i u uvodu teksta pise da svako treba da tumaci kako mu volja :)
“koktel državnog karaktera…”
obožavam gluposti. relaksirajuće djeluju na smrtno ozbiljnu situaciju.
Od prvog lica ćeš saznati da se on sad prvi put rukovao sa Lomijem kao i da je otišao da mu kaže da će Vijesti opstati “uprkos svemu”. Recimo da je to rezime. Nastavlja se surovi okršaj protiv Mila i borba za državu :)
i ja obozavam gluposti posebno koje se ticu smrtno ozbiljne situacije…kozak, na koju daljinu si podesio dioptriju?…
“koktel državnog karaktera…”
kako to tebi gordo zvuči.
a miči se, pometino.
ko kaze da zvuci gordo?!…kazem ti , dioptrija je u pitanju…
Nema Jude. A nema ni ljudi od principa.
http://www.vijesti.me/vijesti/dukanovic-zadovoljstvo-mi-je-sto-je-ivanovic-dosao-prijem-clanak-130031
Eto čuli smo i drugu stranu, “Diktatora” Mila, u “ozbiljnom i obostrano srdačnom razgovoru”, kako ranije reče “Diktafon” Željko,
“Diktator” Milo Đukanović kazao je danas u Budvi da mu je drago što se Željko Ivanović odazvao pozivu da prisutvuje prijemu povodom Dana nezavisnosti….
…pokazujući na taj način poštovanje prema jednom znajačnom datumu u novijoj crnogorskoj istoriji…
Odličan tekst. Uz njega mi ide i jedan od boljih statusa koji sam ikada pročitao o jednom fragmentu crnogorske zbilje, a čiji je autor Blažo Davidović i kojeg po slobodi prenosim:
“Borci za ljudska prava, koji se time bave profesionalno, pretvorili su se u degutante manekene i medijske pozere, šepure se sa naslovnica, slikavaju se, prde po aerodromima i povraćaju po hotelskim sobama. Ne postoji medij kojem nisu dali intervju. Neinteligentni i naivni ljudi, kao moja niskost, smatraju da borci za ljudska prava trebaju ulaziti u rudnike i tvornice, zatvore i bolnice,ali no, no…Tu je velika opasnost da isprljaju cipelice. Pomognite mi : znate za neki slučaj kad su takvi borci pomogli osobi koja ima konkretno ime i prezime, a društvo i država su joj unakazili život, gazeći njena elementarna ljudska prava ?
Ne, naravno da ne znate.
Oni se ljudskim pravima bave na administrativni i birokratski način, krajnje politikanski, koketirajući sa sistemom i glumatajući velike face moronskim redakcijama.
I ovo malo ljudi što me čita, kuži jednu veliku, bolnu i opasnu stvar : sve je to režim. Kad neko pisne protiv vlasti, mi nismo naivni i kužimo da je i to režim. Jer, moderni, suvremeni diktatorski, nepotistički i autokratski režimi imaju sve što treba da ne bi, kao takvi, bili etiketirani od Velikog Brata : imaju nezavisne medije (kao ), imaju NVO, imaju 442 političke stranke, 12 crkava, parlamente i sudove, imaju opoziciju. Imaju sve, sve štima.”
Amin, Blažo.
Ivanovic mijenja naziv svoje kolumne iduce nedjelje…Umjesto Lovca na zmajeve, zvace se Lovac na paksheve…
da nije ovoga Uvida u nas, odje ce uskoro bit , taman ka’ u Vijesti :) nemojte se ljutit , al’ aj , aj shto mozemo vise rec’ il naucit obracajuci paznju na ove-faktore za narod. valjda smo mi odje prevazisli vise , ” shto prichaju zene po brijachnica” , ko se posra’ radenku u bashtu, chije je milo govedo , a cije je zelko..
chita’ sam nedje na neke forume nekojega manitoga istorichara , pleo je kilometarske citate iz raznijeh knjiga .. chak je i to bilo smislenije od mnogih ”gorucih tema” koje potresaju dan,vjesti,pobedu i slicne .. i shta sad ? mi ovdje neshto analiziramo, kreativno stavljamo tachke na I … o stvarima koje kreativnije prepisha ekremnemo’ zaebaat.. vidim da su se povukli ozbiljniji komentatori , rijetko se javljaju .. nije li to neki znak , da ce javni servis zaista preuzeti , ova odje , dva tri trola , sa javnog onog servisa ? pa jebote , znamo evo 20 godina da je zelko govedo i milo nedojeban dripac.
evo prijedloga : dajte da se udruze snage zanatlija kojih ima medju adminima ovog portala, dajte da pozovemo zanatliju Darka Bulatovica koji moze i zeli puno toga , konstruktivnog, bez pretenzija da je u pravu i uvijek u zivoj istini…mozemo kontaktirat jos ljudi koji znaju, umiju , zele .. i sami vidite da dobre teme koje postavljate promichu kao da ih nije ni bilo , a ove A- BEE blatarice, jbte, popularne ko karleusha. NAMETNITE TEME ! NADJITE NACHIN ! :) A za trolove eto ima javni wc… proooshirite ga :) . pa nek tamo pushtaju maglu, petparacke komentare, poetsko-muzicke dosjetke …
HOCU BIBANU DA MI VRATITEEEEE , JER TO JE ZIVOT ! :)
i ja sam blento koji lupeta, sto i ucinim pocesto(jebi ga , povodljivi balkanac) .. al, zastanem jebenti , mislim se … chemu ovo …
mislim da treba , ono sto osvane na naslovnicama pobeda je vijesti dana , pushtati kao neki tele teletext, u jednoj rechenici ..
ako nemamo shta opservirat iz cg medija , boze moj , ima medija na dunjaluku kolko volish i josh vishe.. i po komsiluku , a i shire mediji napishu po koju , o ekologiji i ostalim zivotnim ,vaznim stvarima iz cg… .dobru namjeru imam , a ako grijesim zatrpajte me krshima
Aco, svaka ti je na mjestu.
Valjalo bi da se na takve staze vrati(mo)!
INTELEKTUALAC pakuje SADRZAJ u CELOFAN, GENIJE GA IZREZE U KARTON, DA SVAKA BUDALA SPOZNA ISTINU.
ONU VELIKU IDEJU LSCGe, gledamo nevjeste ljude, kako je vuku po ulici i svako je moze nataci na q.rac.
,,Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevješti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nađete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako namještenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog djeteta i ne možete je više prepoznati.”
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Nebojsa Medojevic Sto si stariji sve si pametniji. Cudo jedno. Bravo Milovane bekrijo
Milovan Jankovic Nijesam PAMETNIJI nego MUDRIJI, jer samo LUDI I MUDRI, znaju puteve do BLAGA CARA MILOVANA.
nastavak price:…http://www.vijesti.me/vijesti/vijesti-ce-opstati-makar-vlasnike-strpali-zatvor-ili-pod-zemlju-clanak-129840
Aok!
Da nije Milo slagao sto kad je rekao:
“Samo vi radite svoj posao i dobro došli”
naravno da nije…
http://www.cdm.me/drustvo/crna-gora/njegos-za-sada-nece-biti-svetac
Aco Tabash kaže:
23. Maj 2013. – 7:35 u 7:35 am
HOCU BIBANU DA MI VRATITEEEEE , JER TO JE ZIVOT ! :)
:)) Acko, dome pošteni, tu sam ja, svaki dan. No, tebe ne bude mjesecima…
jeste Bibo moja , nema me , tacno je.
napisah gore , dosta nespretno, da bi bilo lijepo, pametnije i korisnije da odje pricamo o ljudima stvarnim … npr . tema beranselo , da ne pominjem ostala beransela po cg i balkanu.. onda , o akcijama pomoci bolesnima , koje se desavaju u regionu i kolko vidim, spretno uspijevaju da se nametnu (ne znam je li taj humanizam prolazna moda ili je nesto bolje i vece)..onda.. ih sta sve vidim po ovome stanishtu od podgorice … kako zive i zivot provode i mladi i stariji … takodje ima puuno zanimljivih, VAZNIH tema iz mnogih mjesta po cg i shire ..
te zivotne priche , shto bi rekli ( iz lokala), smatram zivotom . moj apel redakciji ide u tom smjeru . da nas ne pecaju ovi iz mejnstrim-a. od ” visoke politike” na balkanu , nikad aira nije bilo.
Povukli se ozbiljni komentatori? Znam jednog sto se povukao jer mu je Milovan rekao: da su pobijedili oni s kojima si sada u savezu bio bi osunecen po drugi put. (parafraziram)
Neozbiljan komentator, nema zbora. Ali ja postujem ljude koji tecu istinu u brk, bez pardona. Naravno, ako si vican nosenju brkova… I slusanju grke istine.
ps. “aira” je moj qurac penzionisani. nikad haira – nikad koristi.
el hair.
Prijatelju mog prijatelja jedan njegov prijatelj je rekao, kad je ovaj kukao zbog lazi i dnevnoj politici sa kojojm se manipulishe ljudima da se ne koncentrishu na prave stvari:
“be the change. march and work toward positives not against the negatives. stop watching TV and being programmed by the machine. learn about your unalienable right and practice them. think for yourself. be kind. find your purpose and live it. remember you (we) are creating it all.”
Ispovijest Željka Ivanovića sa rukovanja s Milom na portalu Vijesti imala je za manje od 15 sati 17.000 posjeta uz preko 120 komentara. Samo bi posjeta Ekrema Jevrića Lomijevom koktelu i rukovanje zvijezda srpskog i crnogorskog rialitija izazvalo veće interesovanje.
Ne treba zaboravljati gdje živimo i kako funkcioniše sistem.
Zločin u Beranselu je samo jedna od manifestacija sistema. Zato je neophodno spustiti se duboko u zečju rupu. Ko zna put, uspjeće i preko ove fotografije jednog rukovanja i one đubreta kojim pokušavaju da potope Beranselo.
…da pronađe Zeka…
Brko kaže:
23. Maj 2013. – 14:27 u 2:27 pm
Aco, svaka ti je na mjestu.
Valjalo bi da se na takve staze vrati(mo)!
Beranselo je tema nad svim temama!!! Oko tog problema okupljaju se najbolji među izuzetnima. Ostali samo žele vlast ili da su blizu vlasti.
Izostavljanje jednog glasa iz jezika od 33 glasa je velika tragedija. Zamislite samo da neko osuneti Crnogorski jezik za jedno slovo pa mu istane 32? Su cim bi pred Njegosha?
odijela im nijesu losa, mada se ne razumijem mnogo u odijela ali sto se ljuckovine tice trebali bi poci na popravni mada ni od toga , ljeba ne bi bilo.
Nikad ne bih znao koliko sam u pravu dok mi deset bezveznjaka ne kaze kako grijesim.
http://javniservis.me/2012/07/13/zeljko-ivanovic-nema-savrsenih-ponekad-treba-odabr/