Čarls Simić: Godina u fragmentima

Šetajući popodne, video sam kroz izlog manikire kako rade, bakalina na trotoaru kako crevom zaliva svoj paradajz i papriku, i apotekara koji namigujući prodaje nešto nekom starcu.

Ovaj čovek piše balet za radio, ili nisam dobro čuo u tom bučnom restoranu?

Pre pedeset godina, na Ist Sajdu se veš još uvek sušio na protivpožarnim stepenicama. Komšije su sedele na stepenicama i prijateljski čavrljale dok su dokoni dečaci bacali mačke sa krovova da ubiju vreme. Pisci i pesnici, osuđeni na doživotnu opskurnost, grozničavo su pisali dok su svi ostali spavali a crni teretnjaci klizili po Ist Riveru, vukući tovare smeća u more.

Imam fioku punu pokvarenih satova, od kojih su neki pripadali mojim pokojnim roditeljima, a drugi su moji. Svih ovih godina nisam smogao snage da ih bacim, i gledam ih i uzimam u ruke barem jednom godišnje.

Ogromni kameni Buda iz Indije, postiđeno se smeška i trpi uvredljivo fotografisanje u jednom čikaškom muzeju, sa gomilom bučnih srednjoškolaca, dok jedna devojka ofarbane kose sa minđušom u nosu ide toliko daleko da mu se penje u krilo i grli ga, kao da joj je on momak ili dragi ujak.

Izdaje se prazna soba, osunčana i svetla, sa muvom na plafonu da stanaru pravi društvo.

„Isus je opaljeni pištolj“ piše na zidu prikolice u Alabami.

„Da li je danas procentualno više idiota na svetu nego u nekim ranijim epohama?“, pita se Teofil Pančić, kolumnista beogradskog nedeljnika Vreme. Odgovara da se to samo tako čini, jer su danas vidljiviji, čujniji i naravno, povezani na internet. Ranije je, primećuje on dovitljivo, svako bio idiot sam za sebe, izolovan ne samo od ostatka čovečanstva, nego i od sebi sličnih idiota, tako da kad nekom od njih nešto savršeno idiotski padne na pamet, nije bilo šanse da se to proširi među idiotima u Tasmaniji i Uzbekistanu.

OGLASI: Podvodni gutač vatre traži tantričku plesačicu da mu se pridruži na dnu mora i da zajedno duvaju mehuriće od sapunice.

Renovirali su zapušteni blok malih, loše osvetljenih radnji sa prašnjavim izlozima punim ljubavnih ogrlica, minđuša za nos, tarot karata i mirišljavih štapića, gde sam pre mnogo godina video nekog mladića u okrvavljenoj košulji kako duva mehuriće od sapunice. Lice mu je bilo ispijeno i izmučeno, osim dok je punih obraza duvao vazduh.

Njen je život, rekla je, raštimovani klavir koji strastveno svira.

Veče sam proveo slušajući petoricu predsedničkih kandidata kako nude izmišljena rešenja za zemlju koja ne postoji.

„Umišljene bolesti su mnogo gore nego prave, jer su neizlečive“, rekao mi je jedan stari prijatelj koji se teško kreće.

Dok nam je uragan Sendi šibao kuću, činilo mi se kao da sam u podmornici koja zvuči kao teretni voz.

Mnogo toga što naše oči vide i uši čuju izgubi se u prevodu.

Pored spaljenih kola, pokvarenog frižidera i hrpa zarđalih aparata, jurili smo držeći se za ruke ka polju punom cveća.

„Kad je Alfred hrkao, dizao je iz mrtvih“. To bih voleo da vidim uklesano na njegovom spomeniku.

„Budilnik bez kazaljki koji kuca na gradskoj deponiji“, tako je govorio o sebi.

Aktovi u muzeju odaju utisak kao da vole da ih gledaju i usamljeni muškarci i velike grupe ljudi. Čini se da se još više prse, da još niže spuštaju prste među noge. Samo čuvari, primećujem, ne dižu pogled, kao da su im te žene koje mi proždiremo pogledom supruge i ćerke.

Nema ničega razvratnijeg od onoga u glavi čistunca.

Ova bubašvaba koja užurbano trči uz kuhinjski zid mora da je upravo pogledala na sat.

Nekada, kada bi kraljevski ministar ili astrolog pogrešno predvideo ishod nekog vojnog poduhvata i poveo zemlju u katastrofu, bio bi javno mučen i pogubljen. U naše vreme, ove ljude i dalje smatraju spoljnopolitičkim stručnjacima i redovno ih zovu na televiziju i u novine, da ljudima prodaju nove katastrofalne predloge.

Nema ničega dosadnijeg u čitavom stvaralaštvu od pesnika koji govori čitaocu kako piše pesmu, kako koristi reči.

U pretrpanom izlogu starinarnice, među porcelanskim vazama i starim satovima, stoji slika u teškom kitnjastom ramu, sa prizorom neke bitke iz napoleonskih ratova. Njeni topovi još uvek bljuju vatru, konjica juri i zastavama seče kroz crni dim, gazi mrtve i ranjene koji se koprcaju u agoniji, ili mirno leže u ovo vrelo i vlažno njujorško jutro, sa pustim ulicama ako ne računamo đubretarski kamion koji stalno zastajkuje i nervira onih nekoliko golubova.

Onom finom starom gospodinu koga sam upoznao na humanitarnoj prodaji kolača dali su nekoliko medalja za strahote koje je izazvao u nekoj zemlji koju više niko ne može da pronađe na mapi.

Trebalo bi da postavimo natpis, „Besplatni časovi bubnjeva“, kaže moja žena, da reklamiramo detlića u našem dvorištu koji nas izluđuje.

Beskućnik, go do pasa po letnjoj vrućini, maše rukama kao da svira gitaru dok momak i devojka prolaze i ljube se.

Pošto nije imao šta da joj kaže, napravio je avion od papira. Avion je kružio oko njene lepe glave pa joj upao u tanjir s graškom.

Kladim se da naši izabrani predstavnici u Vašingtonu provode mnogo vremena pred ogledalom, diveći se sebi. Podižu noseve i brade, zure pravo preda se i ne mrdaju, a onda ozbiljno klimnu glavom i osmehnu se sebi dok izlaze da se sretnu sa narodom.

Sedeo je na klupi u parku Vašington Skver i šaputao nešto strašno poverljivo svom psu, koji je sedeo pred njim uspravljenih ušiju, i s vremena na vreme oprezno mahao repom.

Konobar se zvao Drakula – ili je trebalo tako da se zove. Doneo mi je dva parčeta užasno zagorelog tosta na belom tanjiru.

Kad razmislim, jednom sam video čoveka u punom indijanskom kostimu, sa sve perjem, kako prelazi ulicu na raskrsnici Osme avenije i Trideset osme ulice, u pet ujutru, i jede parče pice.

Duga noć prevrtanja u hotelskom krevetu, nisam mogao da zaspim. Za to vreme, u susednoj sobi, neki par koji se kasno vratio nije mogao da prestane da se smeje, kako mi se činilo, satima. Tu i tamo, poželeo bih da ustanem, da zalupam u zid i da ih prekinem, ali bojao sam se da bi ućutali i ostavili me samog sa mojim mislima.

Nanošenje bola slabima je afrodizijak za moćne. Svaki obavešteni čovek u Americi zna da je penzioni fond solventan i da će ostati solventan decenijama. Jedini razlog zašto naš predsednik i naše dve političke stranke žele da ga čačkaju jeste to što hoće da udovolje sadistima među svojim bogatim sponzorima, kojima njihove pare i moć neće doneti sreću sve dok siromašni, bolesni i stari među nama ne ostanu u potpunoj bedi.

Teret koji svi ljudi moraju da nose na plećima vidljiviji je u ovakvo mračno i kišno novembarsko veče.

Moj život je stvaran koliko i tvoj, rekao je cvrčak u šipražju dok se spuštala noć.

izvor:  NYRBlog / pescanik.net