Groteska u Nikšiću
Čin 1. – Zaplet bez uvoda
Konstitutivna sjednica nikšićke Skupštine počela je intoniranjem državne himne uz prisustvo samo jednog predstavnika Demokratskog fronta (DF) koji je “hrabro odstojao” sve četiri strofe.
Sjednici su prisusustvovali predstavnici koalicije Evropski Nikšić, Pozitivne Crne Gore, Socijalističke narodne partije (SNP) i predsjednik Opštinskog odbora Nove i budući šef kluba odbornika DF Janko Milatović. Ostali odbornici DF, među kojima su predstavnici Nove, Pokreta za promjene, bivši odbornici SNP i nezavisni kandidati bili su u hodniku.
Međutim, nijesu ušli u skupštinsku salu ni nakon intonirane himne, a njihovo odsustvo objasnio je Milatović.
“Ne znamo čija je ideja, ali je duboko pogrešna i podcjenjivačka prema našim sugrađanima, da se danas okupimo, verifikujemo mandate, odslušamo himnu i odemo kući. Nadali smo se do samog početka Skupštine da ćemo dobiti odgovore na naše molbe i danas izabrati predsjednika lokalnog parlamenta iz naših redova i makar načelno obavijestiti javnost o budućem gradonačelniku i novoj vlasti. Ništa od toga. Umjesto svega ide pauza. Pauza za ostvarivanje volje birača, pauza koja iritira cijeli grad i koja ponižava ovaj dom. Vidite i sami da je DF na nivou Nikšića spreman da poštuje dogovor, a to pokazuje moje prisustvo“, kazao je Milatović.
I onda je sasvim neočekivano “osuo“ paljbu ne na Pozitivnu, koja je tražila da se na početku sjednice intonira himna, već na koaliciju DPS-SDP.
Razlog je, kako su “Vijestima“ kazali, namjera dojučerašnje vladajuće koalicije u Nikšiću da se himna intonira i bez zahtjeva Pozitivne.
“Sporno je da nam pravila funkcionisanja i ponašanja i dalje stižu iz bivše vlasti. Demokratskom frontu je neprihvatljivo da DPS, nas koji imamo svoje osnovne principe, sakuplja zbog verifikacije i pauze. Mi iz DF, Pozitivne i SNP imamo sporazum, himnu i pauzu. Jesmo li zbog toga dobili povjerenje. Odluku da sjednici samo ja prisustvujem u ime DF shvatite kao naš najozbiljniji protest protiv manipulisanja i jasnu poruku nekadašnjoj vlasti da Frontu, za koji je glasalo 30 odsto građana, nećete držati čas iz ljubavi prema Crnoj Gori i njenim obilježjima kakva su god“, kazao je Milatović.
On je podsjetio na priču o cvrčku koji samo svira dok mrav uporno radi, aludirajući da je Nikšićanima dosta DPS-SDP-ovske “svirke“, da je gradu potreban “uporni mrav koji im može spasiti živu glavu“ i pozvao kolaicione partnere iz Pozitivne i SNP-a da odmah ispoštuju vlastiti sporazum i izaberu vlast.
Čin 2. – Posmatrač likuje
Onda je izašao predsjednik OO DPS Radivoje Lala Nikčević da pojasni ko je crvčak, a ko mrav i da podsjeti predstavnike buduće lokalne vlasti da se ni nakon “jednomjesečnih pregovora” ne zna ništa više od onoga što se znalo na početku, kao i da osnovni princip koji se odnosi na poštovanje himne i državnih simbola predstavnici DF nijesu ispoštovali.
“Mjesec dana se ne zna ko je cvrčak a ko je mrav a to je u vašem ataru – DF, Pozitivne i SNP. Koalicija za Evropski Nikšić može u ovom trenutku da izađe i da ostavi vas 21, jer kažete da su građani vama dali vlast da vi nešto mijenjate u ovom gradu, da sjednete izaberete predsjednika Skupštine, predsjednika opštine, sve što hoćete. Vi danas nijeste u stanju da uđete ovdje i građanima kažete da ste vi odgovorna vlast, da vi želite da mijenjate nešto. Ovo je neozbiljno i u najmanje u jednu ruku neodgovorno“, kazao je Nikčević uz opasku da su iz koalicije DPS-SDP znali da će doći do takvog scenarijuma.
Dragutin Bata Raičević iz SNP podsjetio je Koaliciju za Evropski Nikšić da je i u Kotoru zadnji dan verifikacije mandata, da ni tamo neće biti izabran predsjednik SO i da i tamo pregovori traju mjesec a opet sve nije završeno.
“Nemojte se vi sjekirati. Sve ćemo ovo da završimo i biće onako kako su građani odlučili. Što se tiče himne koliko mi se čini ni vašem predsjedniku ne prija. Bar je tako rekao. Mi kao legalisti ustajemo na himnu ali ćemo raditi sve da skratimo stihove koje je napisao ratni zločinac Sekula Drljević i sigurni budite da se neće svirati himna ovakva kakva jeste. Ne možete nekome silom utjerati u osjećanja ni himnu ni jezik“, kazao je Raičević dok su iz redova Koalicije Za Evropski Nikšić dobacivali da se himna neće mijenjati i da će svi morati da je poštuju.
Milorad Guto Jovanović iz SDP-a poručio je da će oni koji budu mijenjali volju građana koja se odnosi na poštovanje državnih simbola snositi političku odgovornost i nestati sa političke scene Crne Gore.
Na sjednici, kojom je predsjedavao najstariji odbornik Gojko Tomić iz SNP-a, verifikovani su mandati i u nikšićkom parlamentu se nalazi 20 predstavnika koalicije DPS-SDP, 12 iz Demokratskog fronta, pet iz Pozitivne i četiri iz SNP-a.
Čin 3. – Pokušaj raspleta udesno
Predstavnica Pozitivne Vera Miljanić kazala je da prisustvo Milatovića dovoljno govori da su predstavnici DF riješeni da poštuju državne simbole i da činjenica da su se ostali članovi Fronta nalazili u hodniku a ne u skupštinskoj sali nije razlog da dođe do raskida tek sklopljene koalicije.
“Naš cilj je bio da svi koji budu u sali ispoštuju himnu i ustanu. Iz Fronta su odlučili da sjednici prisustvuje samo jedan predstavnik koji je ustao i iskazao njihovu volju da poštuju simbole i ispoštuju naš princip oko himne. Vidjećemo kako će to dalje da ide. Nadam se da će se vremenom svi članovi DF postepeno navići na to i shvatiti da u Crnoj Gori niko ne može da vrši vlast i učestvuje u njenom vršenju a da ne poštuje državu Crnu Goru i njene državne simbole ovakvi kakvi su sad na snazi”, kazala je Miljanić.
Čin 4. – Posmatrač ponovo likuje
Radivoje Nikčević je pozvao predstavnike dojučerašnje opozicije da izaberu predsjednika SO i kazao da koalicija DPS-SDP može da predloži svog kandidata za to mjesto koji će sigurno biti izabran jer imaju većinu, na šta su reagovali predstavnici SNP-a pozivajući ih da tako i urade pa da svi vide ko je taj 21 odbornik koji će ih podržati.
“Imamo većinu. Hoćemo li da idemo sa kandidatom, imamo ga ovdje, da ga biramo i ako ne bude izabran nikakav problem. Nastavljamo dalje u skladu sa Statutom. Vi predložite vašeg kandidata i mi ćemo se izjašnjavati. To je odgovoran odnos naših poslanika prema građanima Nikšića a ne ovo hoćemo li ući ili izaći zbog himne i ne znam čega“, kazao je Nikčević.
Ipak, kada je na red došao izbor predsjednika SO koalicija DPS-SDP nije izašla sa svojim kandidatom.
Čin 5. – Rasplet ulijevo
Iz Pozitivne je rečeno da kod članova Predsjedništva ne postoji raspoloženje za bilo kakve dalje razgovore o koaliciji sa DF-om jer su, već na prvom koraku pokazali neozbiljnost
Pozitivna Crna Gora najvjerovatnije neće formirati koaliciju sa Demokratskim frontom (DF) u Nikšiću, a konačnu odluku o tome donijeće Predsjedništvo stranke na sjednici, rečeno je “Vijestima” iz te partije.
Iako je poštovanje državnih simbola jedan od polaznih principa za formiranje buduće vlasti koje su usaglasili Pozitivna, DF i Socijalistička narodna partija (SNP), intoniranju himne na konstitutivnoj sjednici prisustvovao je samo jedan od 12 odbornika Fronta. U usaglašenim principima jasno se navodi da će nepoštovanje simbola od bilo koje potpisnice sporazuma uzrokovati raskid koalicije.
Iz Pozitivne je rečeno da kod članova Predsjedništva te partije ne postoji raspoloženje za bilo kakve dalje razgovore o koaliciji sa DF-om jer su, već na prvom koraku pokazali ogromnu neozbiljnost po pitanju poštovanja dogovorenih zajedničkih principa, koje su današnjim gestom najgrublje prekršili.
vijesti.me
javniservis.me 
Kakav laf!:)) Sto cu sad bez da te optuzim, vrlo moderno: Ali mislio si! :))
http://www.avaz.ba/globus/svijet/gotovinu-oslobodio-zidov-koji-je-prezivio-holokaust
Sudija Theodor Meron, koji je danas objavio oslobađujuću presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, pravnik je s dugogodišnjim pravosudnim iskustvom.
Meron je srušio i presudu Tihomiru Blaškiću koji je prvobitno bio osuđen na 45 godina, da bi mu kazna potom bila smanjena na 9 godina zatvora.
Evo me vas u suzama, od grize savjesti sto su moji LIBERALI,
cinjeli zlocine nad ugrozenim Srpskim akadenicima iz CANUa, popadiji i popovima po Cetinju ravnome, i saljem moje izvinjenje bratskom Srpskom narodu,
kojeg su Crnogorci tako nagrdili, da svoja GRDILA I NEDJELA ne vide od Triglava pa do Vardara, no se o VELIKOME JADU ZABAVILI, da odbrane svoja prava da nas KRSTE U NJIHOVE CRKVE, koje su samo oni djeljali bez i jednog glijeta Crnogorskog,
i za vijeke VJEKOV, po njiOvim KANONIMA, stekli neotudjivo PRAVO , da nas krste,
evo sa poceo da grizem prste, jer sam DUBOKO POTRESEN.
Neopisivo zalim Sekulu, koji ima istancane senzore za zlocine i genocide, i nepogresiv je u procjenama tudjih grehova, a zbog smetnji na vezi, nije u mogucnosti da procijeni minuli “rad” pravoslavlja NARODNOG VESELJA, koje dolazi sa JUGA, a nama sa sjevera.
Миловане, прочитао сам прије пар дана текст на порталу Бошњаци.нет.. Једна делегација Бошњака и Албанаца из САД боравила у посјети Срђи Дармановићу и Миодрагу Влаховићу са жељом да се договори око организације стогодишњице црногорског геноцида (тако су га назвали) над Бошњацима и Албанцима Плава и Гусиња. Ова двојица им одговорише – мичите ријеч геноцид. Е то вам је право лице тих балегара који себе називају пацифистима, суверенистима и либералима. Зато нема мјеста поређењу њих и “Друге Србије” које је направио Козак. Са другом Србијом се у доста тога не слажем али људи имају принципе и њих се поштено држе за разлику од ове домаће шовинистичке олоши.
Да вас подсјетим Миловане Јанковићу. Зликовачка црногорска војска зликовца краља Николе, током марта и априла 1913 године стријељала је 1 200 Албанаца и Бошњака у Плаву и Гусињу. Али то није ништа, најбоље тек стиже. Насилно и под пријетњом, 12 000 људи из тих крајева из католицизма и ислама преведено у православље.
dobro de sekula, potkrijepi malo to nekim dokazima(12 000, da nije bilo slucajno 12001 ili 11999)Evo ovo sto se danas ili juce desava ili se desavalo pa se sporimo, a ne nesto prije 100 god. Ne sporim da nije bilo i toga sto velis, i to se zna, a zna se i kako je kralj nikola reagovao, kad je cuo sto mu vojska radi(nije bilo planski, jer je on sve ljude zvao braćom srbima, muhamedanskog ili rimokatoličkog učenja, a znamo da je sklopio i konkordat sa Vatikanom i da je imao u početkom 20vijeka za to vrijeme dobre odnose sa Turskom). Sekula, ustvari, aj ne mlati!
Не лупај, ствар се није десила преко ноћи па да зликовац Ниџо не зна, то је трајало скоро два мјесеца. Покрштавање је престало када је једна група из Гусиња ургирала код европских Влада да изврше притисак на Николу. Давно сам читао негдје о томе али се сјећам да има и неких болесних садистичких трипова као што је тјерање становника да носе црногорску капу са натписом “Никола Први” одмах по доласку војске у та мјеста. Што се тиче стријељаних, јавно су се на трговима саопштавала имена људи који ће бити стријељани, вјероватно ради застрашивања.
Чему докази? Зар не видиш колико по Црној Гори има Беговића, Спахића, Асановића и још на стотине православних братстава која су била муслиманска у времену турске власти. Иначе, поп који је покрштавао, у интервјуу штампи је касније открио да се ради о 12 000 људи.
Svaki ZLOCIN moga Crnogorskog naroda cu priznat, od toga se STIDJET do kraja ZIVOTA, i nikad ni jedan necu negirat,
nego djeci ispricat ISTINU, i o DJELIMA I NEDJELIMA MOG NARODA.
Koliko je POP RISTO krstio i preveo u SVETOSAVLJE,
slave SAVA umjesto H-RISTA,
sve po naZijonalistickoj osnovi ,
BOG NAS CUVA OD TAKVOG SVETOSAVSKOG KRSTENJA,
od kicme nam ne osta PRSLJENJA,
nego vitka ka` od SILIKONA,
na sve STRANE SADA TAMJAN VONJA,
iz gubavog bratskoga KANDILA,
DUH SE RADJA I NEGERIRA,
sve od MILA&MOMIRA,
da nas ima i da POSTOJIMO,
da LOVCENSKA NASA VILA,
ne postuje zakon SILA I TOPUZA,
no SLOBODU SNAZNO LJUBI,
CRNOGORCE svoje brani ,
da ih nikad ne IZGUBI,
ne`da da nas jebu s´GUZA.
I šta bi Sekula kad si se probudio? Jesi li svjestan šta bi ti se desilo u SAD-u ili nekoj drugoj uređenoj državi za ovakvo širenje govora mržžnje i falsikovanje istorije? Ali kad znamo ko te sstiti onda mozess da radiss to ssto radis!
“Djevojčica od 14 godina, a danas žena preko 60 priča da je čuvajuci stoku na Previji gledala strašne prizore koje je počinila crnogorska vojska. Vezane konopcima i žicom, ona je vidjela kolone muslimana iz Plava i Gusinja koji su bili opkoljeni sa svih strana velikom vojskom. “Pojedinci-muslimani plakali su, drhtali i molili da im poklone živote. Pojedinci su se držali gordo i korili slabiće pored sebe. Oni su imali prstenje oko grla obješene lance i satove. Odijelo i nakit mnogi vojnici su oduzimali od njih. Zatim vezane postrojiše i složiše plotuni. Onda napuniše dva trapa i dvije ustave unakaženim ljudskim tijelima. Zatim nasuše po malo zemlje preko njih, ali to nije spriječilo iduće noći psima da ih pronadju i razvuku jedan dio leševa. Kasnije im je rodbina dolazila, dublje zakopavala zemljom” tako završi priču ondašnja 14-godisnja pastirka.”
– “Проклетијски метеризи”, Чедо Ћулафић.
Da, da 90 odsto crnogorske, srpske i uopšte balkanske istorije zasniva na “kako mi je pročala moja pokojna baba”, kako je gdledao moj pokojni đed…Pitajte babe i đedove šta će vam reći o ovome što se dana dešava – svi svoju poriču, a najvjerovatnije – dobro, je samo da se preživi….
Sudija Theodor Meron, koji je danas objavio oslobađujuću presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, pravnik je s dugogodišnjim pravosudnim iskustvom.
i to jevrej.!
Подршка неустрашивим хашким судијама који су ослободили јуначке хрватске генерале стиже и с онога свијета. Јавности су се обратили Хитлер, Мусолини и Пол Пот, заједничким саопштењем. Из саопштења издвајамо:
– Сјајно! Правда за све – Пол Пот
– А сада нека храбри генерали траже обештећење за период проведен у затвору, и нека им обештећење плате породице Срба који су побијени или су побјегли из Хрватске након грандиозне операције “Олуја”. Не може се бјежати и умирати у неким свечаним историјским тренуцима – Мусолини
– Хаг убер алес!!! А сада помирење и коначно остварење моје замисли о уједињеној Европи! Нека генерали покажу племенитост и нека опросте злотворима који су их тужили! Након опроста, стријељати породице преживјелих Срба из Хрватске! – Хитлер
Bivši zapovjednik Jugoslavenske narodne armije, umirovljeni general Veljko Kadijević, optužen u Hrvatskoj za agresiju na Vukovar, kazao je za hrvatski portal da ne strahuje od sudskog progona jer je imunitet stekao ulogom savjetnika vojne koalicije za Irak. Business.hr tvrdi da je u vezu s bivšim jugoslavenskim ministrom obrane stupio nakon mjesec dana napornog truda, putem posrednika i da je razgovor obavljen telefonski u jednoj državi Europske unije. “Hrvatska tjeralica uopće me ne zanima, mirno spavam. Hrvatske tužbe, da ih je i 33, a kamoli tri, nimalo me ne plaše. Ja sam samo spašavao jednu državu, koju su mnogi, poput vašeg predsjednika (Stjepana) Mesića, željeli razbiti”, kazao je Kadijević (82). U izjavi za portal Kadijević žestoko kritizira predsjednika Mesića, dok je zauzvrat pun hvale za prvog hrvatskog predsjednika, pokojnoga Franju Tuđmana. Portalu je Kadijević potvrdio da je sada “savjetnik vojne koalicije u Iraku” i dodao kako to “ne znači da tamo stalno i boravi”. Kadijevićev je zadatak bio pronaći bunkere i vojnu tehnologiju koju je bivša SFR Jugoslavija izvozila bivšem iračkome predsjedniku Saddamu Husseinu. Kadijević je poručio svima da je, iako star, “prilično zdrav i imun na tjeralice i sudove”.
http://www.poslovni.hr/hrvatska/kadijevic-kaze-da-je-savjetnik-koalicije-u-iraku-37933
Драги црногорски суверенисти и пацифисти, или ме очи варају или нисте тако ревносни у “осуди геноцида” као кад је у питању рат у Босни. Све ми се чини да се убисте да ме демантујете и то аргументима типа “а ко зна да ли је тако било”. Слијепо наивни не схватате да сте оваквим коментарима само доказали моје тезе на овој теми.
Ако монографија Чеда Ћулафића није довољна, да видимо шта пише у извјештају команданта српског ибарског корпуса који је упутио својој команди а тиче се понашања савезника из Балканског рата према становницима Плава и Рожаја:
“Crnogorske neregularne čete predvođene generalom Avrom Cemovićem iz Berana kompromituju svaku legalnu vlast. Oni pale privatne građevine, otimaju i vode sobom tuđu stoku, ubijaju mirne ljude, remete svaki red zaveden u ovim krajevima (…) Oni vrše nasilje nad slabim, muslimanskim ženskinjem, što je po vjerskim propisima muslimanskim najviša sablazan.”
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/74568-Pokolj-Pei-akovici.html
DJe to ti Sekula ode do Balkanskih ratova?! Eto ti Foce u komsiluku. Prije neku godinu.
NA PROSVJEDU Srpske radikalne stranke (SRS) ispred zgrade Predsjedništva Srbije, zbog oslobađajuće haške presude generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, spaljena je hrvatska zastava, a predsjednik Tomislav Nikolić optužen je za izdaju. Smatra da se Nikolić “ponizno ponašao” prema državnoj tajnici SAD-a Hillary Clinton, javlja srpski Blic.
Policija nije dopustila da nekoliko stotina pristalica SRS dođe ispred ulaza u zgradu Predsjedništva, već ih je zadržala na udaljenosti od dvadesetak metara. Paleći hrvatsku zastavu, sudionici prosvjeda su skandirali “Ovako će i Hrvatska” i “Bit će mesa, bit će mesa, klat ćemo Hrvate”.
Sudionici prosvjeda nosili su transparente “Haag= EU =Vatikan”, “Dogodine u Kninu”, “Stop haškoj tiraniji” i “Sloboda za Šešelja”.
Prosvjed “Dveri” ispred veleposlanstva u Beogradu
Ispred sjedišta Delegacije Europske unije u Srbiji na Novom Beogradu u tijeku je prosvjed, koji je zbog oslobađajuće presude Haškog tribunala hrvatskim generalima organizirao pokret “Dveri”, a okupilo se stotinjak građana.
Na skupu do sada nije bilo većih incidenata, osim što su neki od demonstranata prema zgradi Delegacije EU bacali toalet papir.
http://www.index.hr/vijesti/clanak/bijes-na-ulicama-beograda-srpski-radikali-zapalili-hrvatsku-zastavu-dveri-prosvjeduju-kod-veleposlanstva-eu/647194.aspx
Бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте изјавила је да је веома изненађена ослобађајућом пресудом за генерале Анту Готовину и Младена Маркача.
“Било је то велико, велико изненађење. Намеравам да прочитам судску пресуду како бих видела шта је кренуло криво између првостепене пресуде и жалбе”, рекла је Дел Понтеова за Хрватску радиотелевизију.
У телефонском разговору за ХРТ Карла дел Понте је рекла да је као бивша тужитељка пратила оптужницу, све до хапшења Готовине, и да су постојали докази за све. “Било је јасно да се ради о удруженом злочину,” рекла је Дел Понтеова, додајући да је неспорно да је злочин почињен и питајући се ко је починилац.
Упитана зашто није оптужена ЈНА, на пример за бомбардовање Вуковара, Дел Понтеова је одговорила да се ту радило о индивидуалној одговорности.
На питање новинарке ХРТ-а да ли верује у међународну правду, она је рекла: “Верујем у међународну правду, али се и њој некад поткраду грешке.”
http://javniservis.me/2012/11/17/misko-dukic-neznanje-je-moc/
‘Rekli su je teško otvoriti potpuni spis o Vukovaru, jer se radilo o sukobljenim vojskama i da je bilo teško razaznati koji su to civilni ciljevi i pitanje je tko je konkretno počinio određena zlodjela jer još uvijek u to doba Hrvatska bila još uvijek u sastavu Jugoslavije. To je bilo 2001. i ja sam bila šokirana, a od tada nije došlo do promjene stava’, rekla je Hartmann.
Nekadašnja glasnogovornica glavne haške tužiteljice Carle del Ponte, koja je kao novinarka osobno svjedočila prizoru Vukovara dva dana nakon pada, nije precizirala stav svoje tadašnje šefice o činjenici da je odgovarao jedino Veselin Šljivančanin, i to samo za likvidaciju ranjenika iz vukovarske bolnice na Ovčari.
Zločini koji su počinjeni u Vukovaru, ali i višemjesečna tortura hrvatskih branitelja i nesrpskih civila u logorima na području Srbije, nikada nisu kažnjeni. Nitko nije kažnjen ni za sustavno silovanje vukovarskih žena čija potresna svjedočanstva tek nakon 20 godina polako izlaze u javnost. Okupacija Vukovara nije se našla ni u sastavu optužnice protiv Slobodana Miloševića.
‘To nije bilo pitanje prave istinske rasprave unutar suda’, priznala je Hartmann. Haški sud nije se dotaknuo ni zapovjednog lanca JNA na čelu s Kadijevićem i Adžićem. ‘Ne možemo reći da nije bilo istrage’, vadi se Hartmann i nastavlja: ‘Ured tužitelja ispitivao je zapovjedni lanac naročito u sklopu postupka protiv Miloševića kako bi se razmotrio udruženi zločinački pothvat… Ne znam zašto svi zajedno nisu u optužnici. Ja sam naznačila da je optužnica protiv Miloševića podignuta kasno i orijentirala se samo na njega, nije se produbila’, zaključila je Hartmann.
Hartmann je video vezom iz Pariza sudjelovala u specijalnoj emisiji HTV-a posvećenoj godišnjici pada Vukovara. Trebala je doći u Hrvatsku, no haški sud izdao je za nju uhidbeni nalog jer nije platila kaznu od sedam tisuća eura. Hartmann je pravomoćno osuđena jer je u svojoj knjizi opisala tajne dogovore Haškog suda i srpske vlade na čelu sa Zoranom Đinđićem.
http://www.tportal.hr/vijesti/svijet/160495/Haskom-sudu-bilo-je-prekomplicirano-kazniti-odgovorne-za-Vukovar.html
“Višestranačje je dovelo narode u sukobe…
Preti spoljna intervencija Nemačke, Austrije, Mađarske i Čehoslovačke……..
Izdajice treba ubiti na licu mesta bez milosti i razmišljanja …
Strahom moramo prinuditi neprijatelja na kapitulaciju, i od sada upotrebite sve svoje snage i otvorite vatru na svakoga koji se protivi našim akcijama…
Konačno drugovi oficiri.. i zahtevam da u izvršenju ovih zadača u celosti upotrebite sve svoje znanje i umeće u bitkama za ostvarenje ideala Oktobarske revolucije i u borbi za Jugoslaviju.” – General Blagoje Adžić
Hag =EU = Vatikan. = CIA = Jevreji = masoni = templari. Fali li nam jos ko?
Бибана, да сам рекао Фоча вадили би се на исту фору као за Дубровник – нисмо ми него СРЈ. Овако сам нашао један много монструознији злочин, из времена усправне и независне, предвођену владаром са полувјековним стажом којег су поданици прозвали “Цар јунака”.
Рекоше ли оно суверенисти и пацифисти да је Црква била аутокефална до 1918? Да је то била Црногорска православна црква? Видимо да је користила јако хумане методе док је српски окупатор није укинуо. Јанковићу, изгледа да је ипак бољи поп Ристо. Да дигнемо руке од Мираша?
Digni ti Sekule, i dihovne i svjetovne vodje ovih PATRLJAKA JUZNOZNOSLOVENSKIH NARODA, ako imas nasto, i naGna ga do ispadanja obadva oka.
Uzas!!! Nadam se da barem na ovakve prizore Nikolajevic ne ха,ха-че…
Николајевич се не смије над трагедијама људи, већ над глупостима оних који гледају другим народима зубе, носеве, облик главе и споловила, и слично…
Елем, док се сви народи генерално труде да поскривају злочине својих сународника, да указивањем на злочине других народа релативизују своје, у Црној Гори изгледа да важе друга правила. Наиме, Срби и Црногорци у Црној Гори се труде да једни друге што више облате пред другима, надувају ружну прошлост до неподношљивости, тако да могу очекивати да их остали уз подсмијех колективно пљуну.
Такав је хороскоп, изгледа…:))
Da nijesmo KRILI ZLOCINE PARTIZANA, CETNICI SE NIKAD NEBI POVAMPIRILI,
svaku ZRTVU treba OPLAKAT I SAHRANIT PRISTOJNO, i zabiljezit za POTOMSTVO,
da vide kako se mi VOLJAMO I KOLJAMO,
da znaju kakvi su ih ZLOCINCI SVOJERUCNO IZ MOODI IZTRESLI.
ISTINA JE JEDINI BOG U KOJEG JA VJERUJEM,
SVAKA LAZ I PRIKRIJEVANJE ZLOCINA JE DJAVOLJA RABOTA.
Šljivančanin čestitao Gotovini i Markaču: Hrvati su nam održali lekciju iz dostojanstva
“Čestitam Gotovini i Markaču što su na slobodi, što su došli svojoj kući, svojoj porodici. Posebno im čestitam što ih njihova država štiti i što ih narod slavi kao heroje”, kaže on. Zločin počinjen tokom operacije Oluja, u kojoj je ubijeno 1.922, a proterano preko 200.000 Srba, on stavlja na teret političarima koji su tada vodili Hrvatsku, pre svega Franji Tuđmanu. “Ako međunarodna zajednica misli da toliki broj proteranih nije zločin, tu nisu krivi generali! Oni su, kao i mi, dobijali zadatke od države koje su časno izvršavali.
“Ti generali su tamo bili sa mnom krajnje korektni. Nama je svima drago kad se neko odande izvuče. Baš taj Markač mi je sto puta spremio da jedem i donosio mi je hranu u ćeliju. Dobro je kuvao, pa kupi meso i šta znam još, pa spremi nešto i podeli ostalima. Nikada nismo pričali o politici, o ružnim stvarima, gledali smo da to ostavimo u prošlosti”, dodao je Veselin Šljivančanin.
‘Mene je iz Haga na aerodromu dočekala samo obitelj, odvjetnik i nekoliko prijatelja, a Gotovini i Markaču je klicala cijela Hrvatska, od predsjednika do premijera. A kako mi je bilo dok sam gledao radovanje u Hrvatskoj, to moja duša zna. Je li to pravda, ne znam. Želim i Gotovini i Markaču sreću na slobodi, kao što su i oni meni. Obojicu sam upoznao u zatvoru i neću lagati, nikad mi nijedan od njih ništa ružno nije rekao, a kamoli vrijeđao’, kaže Šljivančanin.
S vremenom Nikolajevicu i vi cete se izvuci iz vase krezube mase radikala…
krezube mase radikala…
Ха, ха, ха, моји су зуби увијек били идеални и чврсти! Тај стереоптип о крезубости других народа је плод ваше убијеђености да су сви други лоши, осим вас.
А доња линија ува и носа, боја очију, облик главе, а и тип споловича, којег често спомињете, нису само зуби у питању?
Сачувај ме Боже српског јунаштва, хрватске културе, бошњачке мултикултуре и црногорске демократске ширине…
Ха, ха, ха
Ne znam niti jednog drugog radikala koji se javlja na ovaj portal osim vas…a sto se tice vase kulture, spadate u perolaku kategoriju. ha,ha,ha
Не знам нити једну дјевојку Хрватске странке права, чији је предсједник Даниел Срб, која се овдје јавља, осим вас Штефице Цвик!:))
Либурнија, једно је сигурно. Из крезубе подловћенске руље ви никад и никуд.
mislim da grijesite u procjeni…niti sam Stefica, niti pripadam i jednoj stranci, niti sam ispod Lovcena, nemam nista protiv podlovcenskkog naroda, kojeg cijenim isto kao i prekolovcenski narod, ali u svakom narodu ima izroda, a vi ste eklatantan primjer.
Дакако, ја сам изрод свога народа, а ви сте изрод свога народа.
Нисте у партијама али не кријете националну мржњу, то је добар знак- јер сте отворена личност, ха, ха, ха…
na vase, ха,ха,ха, i moj je odgovor, ha,ha,ha,ha, i odoh u Vodnjan na sajam maslinovog ulja.
Из сателита се не види маслиново уље, али Водњан се види одлично!!!:))
http://www.vodnjan.hr/web/mod/ivodnjan/
http://www.dmmu.info/index.php/hr/ mozda stigne miris mladog ulja preko satelita do vas!!!
И ово, приде…
http://www.istarskiprsut.com/index.html
Само да се дода неколико боца бијелог вина, и ја сам пацифиста:))
Bice dana za megdana…
NASER ORIĆ, zapovjednik bošnjačkih snaga u Srebrenici za vrijeme prošlog rata, u žalbenom je postupku potpuno oslobođen svih optužbi za ratne zločine nad Srbima.
Žalbeno vijeće Haškog tribunala time je preinačilo prvostupanjsku presudu, izrečenu prošlog ljeta, kojom je Orić bio proglašen krivim što nije spriječio zločine nad osobama srpske nacionalnosti u Srebrenici i okolici te bošnjačke enklave tijekom ratnih zbivanja 1992. i 1993 godine. Orić je tada osuđen na dvije godine zatvora, ali i odmah pušten, s obzirom da mu je u kaznu uračunato vrijeme provedeno u pritvoru.
U obrazloženju presude je predsjednik Vijeća, sudac Wolfgang Schomburg, rekao da je utvrđeno da su teški zločini nad Srbima u Srebrenici nesumnjivo počinjeni, ali da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi Orić bio osuđen.
http://www.afans.org/vesti/primate-li-se-na-gotovinu-17112012
Primate li se na gotovinu?
Готовина , у доларима или еурима? Преферирам јуaн!!:))
ahahah
Nije loše saopštenje, dobro je da neko ima hrabrosti i mudrosti.
Dođe nešto kao prevencija od izliva nacionalzma na mozak:)
Ratom i ratnim razaranjem bilo je obuhvaćeno 54% nacionalnog teritorija, na kojem je živjelo 36% hrvatskog stanovništva. Pod okupacijom se našlo 14.760 km2 ili 26% hrvatskog teritorija. U Domovinskom je ratu u razdoblju 1991.–1995. godine Hrvatska imala 13.583 poginulih i nestalih, a 37.180 osoba je ranjeno. Ogroman broj ljudi protjeran je ili je pak morao napustiti svoje domove i naselja. U prosincu 1991. godine u Hrvatskoj je bilo oko 550 tisuća prognanika i izbjeglica, a k tome je 150 tisuća ljudi bilo u izbjeglištvu u inozemstvu.
Prema podacima Državne revizije za popis i procjenu ratne štete izravna ratna šteta u Hrvatskoj u razdoblju 1990.–1999. godine iznosila je 236.431.568.000 kuna ili 65.350.635.000 DEM.
Broj prognanika i izbjeglica u samoj Hrvatskoj smanjio se od 550 tisuća krajem 1991. godine na 386.264 u 1995. godini. Istodobno je broj izbjeglica u inozemstvu smanjen od 150 na 57 tisuća. Počevši od 1995. godine počinje masovan povratak prognanika i izbjeglica.
http://www.rsp.hr/ojs2/index.php/rsp/article/view/225/229
A u BiH!
Tijekom rata, Armija BiH je prognala 128.343 Hrvata, dok je VRS prognao 155.040 Hrvata. Zbog ratnog stanja sa slobodnih prostora, izbjeglo je 104.000 Hrvata.
То се зове размјена територија договорена Милошевићен, Туђманом и Изетбеговићем.
Пада Крајина, гаси се Херцег Босна, БиХ се дијели на двије конфедералне јединице.
Народу се причају ослободилачке бајке.
Ево шта је хрватска пунктуалност, они тачно знају у једног човјека број протјераних или убијених Хрвата.
Срби и Бошњаци не знају у пар хиљада, не знају ништа, такорекућ…
Ујна моје даље рођаке је Хрватица, са мужем побјегла из Сарајева у Београд. По завршетку рата је дошла у Сарајево да регулише власништво над станом и потражи украдену имовину. Из ХДЗ Сарајева су јој таксативно рекли све, ко је узео телевизор, ко диван, ко есцајг…. Дакле, ишла је од адресе до адресе и све вратила назад. Једино им је локални ауторитет Ћело узео нови аутомобил, али он је већ био далеко изван граница БиХ…
Николајевичу, не желим ја помињањем овога монструозног злочина такозване “Краљевине Црне Горе” и њене такозване војске да облатим било кога. Желим просто да се држим принципа да о свим злочинима треба разговарати а не крити злочине или их селективно помињати као што раде “црногорски либерали”. Додуше, и потомци самих жртава сносе велику одговорност што су дозволили да се такав злочин заташка, као и онај у Шаховићима 1924-те. Али од Бошњака из Црне Горе таква пасивност не изненађује.
Планцо, ако читаш ово, реци нам како вас је дочекао Дармановић? Шта је његов предлог умјесто термина “геноцид”? Прекомјерна употреба силе? Прекомјерна употреба црногорског аутокефалног крста?
Primate li se na Gotovinu?
http://www.afans.org/vesti/primate-li-se-na-gotovinu-17112012
Draga moja Magdalena…sto velis na moju nadnaravnu vibraciju…:))
Eto, draga moja Biljo, ti si na ovom portalu najpametnije celjade. Pozdrav za moju drugaricu bosanku.
Ha, ha, Magdalence…Munjo nebeska!
Kada je jedne godine u Slobodnoj Dalmaciji objavljen reprint reportaže Borisa Dežulovića, koji se kao mladi novinar 1991. godine uspio probiti u Vukovar samo nekoliko dana nakon što su srpske snage zauzele grad, sam autor napisao je kako ne bi želio da se ta reportaža ponovno objavi, pogotovo ne na godišnjicu. Vagajući da li da objavimo ovo uistinu, po ljudskosti, jedinstveno štivo, odlučili smo ne poslušati njegov savjet, isključivo zbog toga što smatramo da su Lupigini čitatelji dovoljno zreli da ima smisla, kako Dežulović kaže, „objavljivati ovakve reportaže”
Bio je Vukovar. Bio je grad. Imao je svoju Vuku i svoju obalu Dunava. Imao je svoje barokne palače i svoje trgove. Svoje ulice i mostove, drvorede i parkove. Imao je svoje dvorce i tvornice, predgrađa i nebodere. Imao je sedamsto godina i osamdeset tisuća stanovnika. Bio je Vukovar. Bio je grad.
Danas zapadnim Srijemom, pomiješan s jutarnjom maglom, pliva zadah deset dana starog leša grada na Vuki. Leži na kraju našeg svijeta, kao naneseno Dunavom, beživotno tijelo Vukovara. Hladna kišica ispire krv i smrad s njega. Ranjenog su ga silovali i masakrirali. Izvadili mu oči i razvalili utrobu. Ubijali ga polako, kuću po kuću, prozor po prozor, ciglu po ciglu.
Oderali mu asfaltnu kožu i zapalili ga. I vuku njegov izmrcvareni leš po novinama i pokazuju svijetu. A sakatim i ukočenim mrtvim tijelom Vukovara poput mušica i crva lunjaju danas vojnici i rezervisti, liječnici i promatrači, gladni psi i svinje, traktori i oklopni transporteri, jedan džip i jedan novinar… I tek pokoji sijedi Vukovarčanin koji je došao da potraži svoju kuću i obitelj, da identificira leš grada na dnu Panonskoga mora.
Gledaj i povraćaj
Dan ranije dva sata sam pukovniku Pavloviću iz Službe za informisanje SSNO objašnjavao zašto želim vidjeti mrtvi grad. U sobici na četvrtome katu velebnog socijalističkog zamka u Ulici kneza Miloša palio sam cigaretu (“Sad će drug pukovnik, druže… kako ono rekoste, Dežulović?”) i prisjećao se srednjoškolskog ljeta 1982., švercanja u vlaku iz kojeg su nas izbacili u Brčkom i jednog dana u Vukovaru. Devet godina i dva sata kasnije pukovnik Pavlović mi ljubazno saopćava da mi ni uz najbolju volju ne može dati dozvolu za posjet Vukovaru, jer “ne može da mi garantuje tamo ličnu bezbednost, ako razumete šta hoću da kažem”.
“Znate, ljudi su tamo, kako da kažem, još… nervozni, razdražljivi, sem toga, još se puca, još ima skrivenih ustaša po Vukovaru… a i svugde ima tih ekstrema, razumete, lakih na oružju. Ja ne mogu da na sebe preuzmem odgovornost za vaš život… molim vas da me razumete!” Primjećujem da je dosta neobično da mi “moja” “oslobodilačka vojska” ne može garantirati sigurnost od sebe same, ali pukovnik se smije i “zna da ja ipak razumem”. Završavamo ovaj za obojicu neugodan razgovor i ja sam pomiren s time da Vukovar neću vidjeti. Ipak…
“Ti si taj novinar? Ja sam Bogoljub, zovi me Boža. Ja ću da ti budem dozvola… Jebeš pukovnika, mene tamo svi znaju! Idem svaki dan u Vukovar i… možeš sa mnom, ja ću da te odvedem. Taj užas svi moraju da vide. Ti samo ćuti i ne pričaj s nikim tamo… jebi ga. Samo gledaj i povraćaj… al’ nemoj u džip, ha ha ha… Sutra u osam i nemoj da kasniš!”
Nakon sat i pol provedenih u nekoj odvratnoj birtiji u Šidu Božo se vraća s dvojicom rezervista iz press-centra i kaže mi da su izbile nepredviđene komplikacije. Neće moći bez dozvole, koju ovdje moram da dobijem, a ne mogu je dobiti… “Jebi ga, šta da ti kažem… znaš i sam zašto.” Ostajem s rezervnim kapetanom Beloševićem iz Pančeva, dok Božo još nešto ne pokuša.
Uz šestu ili sedmu kavu kapetan, ljubazan čovjek (nastavnik biologije), uvjerava me da nema frke da me puste, ali “ima budala, čoveče, još se puca… ma neće oni ni da te pitaju odakle si, ubiće te, bre, za tu jaknu, razumeš… ti Šešeljevi tamo, rezervisti… to je pijan i lud svet! Evo, ja te molim da ne ideš…”. Počinjem i ja razmišljati ima li smisla i već odustajem, ali dolazi Božo i kaže mi da upadam. “Idemo, kasnim već…”
Kapetan mu još nešto govori s druge strane džipa, Božo se smije i krećemo. S nama, na zadnjem sjedištu, ide i jedan njegov prijatelj, rezervist, Smederevac. Smrdi na šljivovicu, znoj i smrt. Ćutim njegov zadah, a u retrovizoru vidim automatsku pušku. Ne odvajam pogled od njega, ne djeluje mi naročito veseo čovjek. Prvi put danas šaljem samog sebe u kurac. Da li me je strah? Srce mi tuče poput minobacača… “Ajde, čoveče, dok si sa Božom, nema frke… Kako sam isposlovo da ideš? Idi, bre, jesam ti obećo?…”
Ugljenizirana Slavonija
Kasnije ću, prolazeći onim što je ostalo od Tovarnika, saznati da je Božo uvjerio vojsku da sam sigurniji s njim nego s gomilom rezervista u Šidu, gdje bih morao ostati do navečer, dok se on vrati iz Vukovara. Zajebavam ga da sam duboko dirnut pažnjom vojske za mene. Božo se zajebava da je srpska duša široka ko Slavonija. Smederevac na zadnjem sjedištu se ne zajebava. Tek iskašljuje iz dna pluća i bučno ispljune kroz otvoren prozor.
A prljavim prozorom promiču slike Slavonije na kraju dvadesetog stoljeća. Ugljenizirani kosturi kuća u potpuno razorenom i napuštenom Tovarniku, vojnici uz vatru, živi mrtvaci koji traktorima spašavaju krevete, ormare, knjige i svinje, babe koje guraju natovarene bicikle, drvoredi spaljenih stabala, uništeni tenk s velikim bijelim natpisom “SITNO 045”, pa opet kolone vojnika, stotine napuštenih pasa, polja tužno obješenih kukuruza, oblaci, kiša, beskonačno veliko sranje… Tovarnik, Ilača, Orolik… mjesta koja više ne postoje.
Cesta za Vukovar spušta se kao serpentina ka devetom krugu pakla. Kada bi Dante danas pisao “Pakao”, bilo bi ih deset. Jurimo džipom kroz uništena sela bez zaustavljanja. Na otvorenoj cesti, međutim, zaustavlja nas kome god padne na pamet, postavlja besmislena pitanja i kontrolira sve i svašta. Test za moj strah, koji buja poput Bosuta, ali i za Božinu sujetu. Do Orolika je sve u redu. Svi ga znaju. Tamo nas, međutim, zaustavljaju dva vojna policajca i dva četnika.
Bradati s kokardom
Najkrupniji među njima, s najvećom kokardom koju sam u životu vidio, pričvršćenom o džep uniforme, naređuje da izađemo i traži dokumente. Božo ga bezuspješno uvjerava da žurimo, vojni policajci sa strane promatraju i šute. Pogledom pitam što da radim. On opet navaljuje na bradatog, ali ovaj je već prilično ljut. Naposljetku vadim novinarsku iskaznicu i pružam mu je. Bradonja je zaprepašten. “Šta ti radiš ovde, jebo te Bog?!?” Božo opet nešto prtlja, bradati ga i ne sluša, već naređuje da izvadim sve iz torbe. Zagleda u kasetofon i džepni sat, ali ih vraća. “Što ćemo s tobom, Dežuloviću?”, gleda me bahato i pravi stanku.
“Nemaš dozvolu, nemaš ništa… moraćeš da ostaneš ovde. Ti, ćoravi, produži, novinar mora da ostane ovde”. Gledam Božu, gledam bradatog, gledam nebo i drugi put danas šaljem samog sebe u kurac. Iznenada, Smederevac sa zadnjeg sjedišta, koji cijelim putem riječi nije progovorio, otvara vrata džipa i dere se na četnika. “Čoveče, žuri nam se, ne zajebavaj!” Smederevac sada meni i Boži naređuje da uđemo u džip i da idemo. Bradonja, iznerviran, urla i skida automatsku pušku s ramena, a Božo me ugurava u džip i uz škripu guma krećemo. Prestravljen, čekam rafal… ali ništa.
Sve do Negoslavaca glasno sam prema krovu džipa tresao sve psovke koje sam znao i koje nisam znao. “I, jebo te, šta si se usro!” Smederevac šuti i kad mu se zahvaljujem. Ponovno je progovorio tek kad smo se u Negoslavcima pozdravljali. Daje mi pun šaržer metaka za “kalašnjikov”, za “uspomenu”, to svi novinari ovde pitaju? Ne, hvala!
Pljačkaši na djelu
Iza teške zavjese od magle i rijetkih kapi kiše nazire se silueta Vukovara. Dvije kontrole policije i vojske na ulazu u grad kojeg nema. Duga ravna cesta i dugi, dugi niz porušenih obiteljskih kuća. Nijedna kuća nije cijela. Hrpe cigala i drvenih greda uz rub ceste. U jednom dvorištu tri mrtve svinje, četvrta umire od gladi, vide joj se rebra.
U jarku uz cestu nabacane izgorjele olupine automobila. Kažem Boži da uspori, da stane… da zavirim u koju od kuća, da zapišem u notes, da uhvatim zraka.“Kako se zove? Šta ja znam, Ohridska, Osječka, Šeste proleterske… sve su ulice u Vukovaru iste. Ne postoje…”. Čini mi se da ulica nema kraja, ni smrt posijana uz nju. “Šta ti je, bre, još ništa nisi video. Sledeću čitavu kuću videćeš tek u Beogradu, kad se vratimo.”
Ulazimo u Vukovar otprilike onim putem kojim je protekla tri mjeseca, metar po metar, ulicu po ulicu, u Vukovar ulazila vojska. Kuće su uništavane minobacačima, tenkovima, haubicama i avionskim projektilima, i na kraju, u “čišćenju oslobođenih teritorija”, dokrajčene ručnim bombama. Teško dišem. Odnekud smrdi zapaljena guma.
Na kraju ulice bager raščišćava ulaz u drugu, a vojna dizalica na kamion diže olupinu prepolovljenog autobusa. Teško se naš džip probija kroz posmrtne ostatke Vukovara. Ulice su zakrčene, zasute ciglama, kamenjem, gredama, crepovima, zemljom… i krvavim pokrivačima pod kojima su do jučer ležale stotine leševa. Ulaz u gotovo svaku pokrajnju ulicu zapriječen je žutom trakom i velikim tablama s natpisom “MINIRANO”.
Golem broj vojnika i rezervista muva se kao bez cilja. Neki čovjek ugurava ženu u “stojadina”, ona neće. Previja se od plača i gleda mjesto gdje im je bio dom. Na kući preko puta zlokobno se vijori crna četnička zastava s natpisom “Sloboda ili smrt”. Tri kuće niže dva muškarca popravljaju krov. Što kada ga poprave? Cijeli kvart oko te kuće sravnjen je sa zemljom. Može li čovjek tu živjeti? Božo naglo skreće u pokrajnju ulicu, pokraj velike table “PAŽNJA! MINIRANO”. Gledam ga i vičem. “Koji ti je kurac, šta radiš?!!”, Božo se smije. “Očišćena je još prekjuče.
Ostavili su valjda da ne beže Hrvati… još ih ima tamo.”. Prolazimo pokraj potpuno prazne samoposluge, bez cijelog prednjeg zida, upadljivo “čiste” u okruženju potpuno porušenih okolnih zgrada. Jedan je kiosk, međutim, još uvijek “dobro opskrbljen”. “Ne uzimaju ljudi, boje se da je minirano”. Približavamo se Cvjetnom naselju. Na Ulici 25. maja prokuljala je utroba polusrušenih nebodera. Iz otvorenih rana na njihovim fasadama vire cijevi od centralnoga grijanja, komadi betona vise na željeznoj armaturi… vide se spavaće sobe, kuhinje, slike na zidovima.
Jedan krevet pravim čudom još visi na rubu razvaljenog kata, a svijetloplava zavjesa pokušava sakriti golemu rupu. Pet katova niže iz zgrade izlazi grupa rezervista s kesama punim koječega. Nešto nam viču. Božo ubrzava.
“Slijepci” iz podruma
Prolazimo kraj nekog raskopanog parka. Gomile zemlje nisu od granata. “To je samo jedno od improvizovanih groblja”. Zatočeni Vukovarčani noću su ovdje pokapali svoje mrtve. Sada ih vojska iskopava i predstavlja kao masovne grobnice Srba. Strani su mi novinari prije ovog puta pričali kako su im tako htjeli predstaviti i onih famoznih osamdeset “temišvarskih” leševa pred vukovarskom bolnicom. Leševi su, međutim, imali bolničke brojeve.
Nisu dočekali pokop prije “oslobodilaca”. Pitam može li se do bolnice. “Radije nemoj. Ali ja mislim da leševi više nisu tamo. Videćeš ih, ustalom, u ciglani. Tamo ih sad sakupljaju”. Do ciglane nas vodi opori glas iz zvučnika, postavljenog na neki oklopni transporter, koji poziva preostale građane da dođu i pomognu pri identifikaciji. Pretječemo traktor koji upravo tamo vozi četiri leša. Božo poznaje vozača i staje da mu nešto kaže. Ubrzo me njegov kolega zove. “Novinar”, dođi da vidiš!
Pod šatorskim krilom, u prikolici traktora, leže užasno izobličena tijela starice i triju muškaraca. “Sad smo ih izvukli ispod ruševina”. Sjedamo u džip i nastavljamo. “Kažu da su našli juče i petoro djece… od tri do deset godina”. Pred ciglanom je mnogo ljudi. Parkiran je i automobi evropske misije. U dvorištu ciglane naslagano je više od sto leševa. Većina u crnim plastičnim vrećama. “To nisu svi. Ima ih još, tamo s druge strane. Stalno ih donose. Bolje da idemo sad”.
Pitam što znači ono “ZOV” na vrećama. “Nemam pojma”. Užasan smrad ispunio je ulice oko ciglane i prati nas putem. Nešto dalje izlazimo iz džipa i ulazimo u nešto što bi se moglo nazvati ljudskom nastambom. Božo me upoznaje sa starijim bračnim parom i trojicom rezervista. Prvi put me predstavlja kao novinara iz Splita. “Ovi su O.K., nema frke. Tu ćeš da me sačekaš”. Ljudi me nude rakijom. “Samo to nam je ostalo. Imamo pun podrum rakije.”
Pričaju o devedeset dana užasa provedenih u podrumu zajedno sa deset susjeda. Ni sami ne znaju kako su preživjeli. Starica je u tri mjeseca dva puta izašla iz skloništa. “Kako, kako ste…” Htio bih, u stvari, jednostavno pitati kako su vršili nuždu. “Jebo te, je l’ to prvo što ih imaš pitati?”, govorim sam sebi. “Ništa, ništa…”. Imaju li svojih, rodbinu…
“Imamo, tamo u Pionirskom, ništa ne znamo o njima… ne znamo jesu li živi. Sin, snaja i dvoje unučadi”. Pitaju me kako je u Splitu. Ljudi koji su nakon devedeset dana skoro slijepi izašli iz podruma “ne prepoznavši kvart u kojemu žive trideset godina”, pitaju mene kako je u Splitu!
Kad stranci plaču
Pred hotelom “Dunav” – onim, zapravo, što je ostalo od njega – puno je vojske. Trg pred njim izgleda kao razglednica iz Drugog svjetskog rata. “U hotelu je bio Jastrebov štab, sad je to turistička atrakcija”, govori Božo. Iznenada zrak presijeca nekoliko dalekih rafala, pojedinačna pucnjava, a onda, već mnogo jasnije, čuje se cijela serija dugih rafala. Izgleda dosta blizu. Nitko ne reagira. “To je iz Borova Naselja”, tamo još ima skrivenih “zengi”.
Ne zadržavamo se dugo. Idemo nazad. Susrećemo vojni kamion pun vojske. Čuje se pjesma “Od Topole pa do Ravne gore”. Pitam Božu je li ovo vojska ili… Malo mu je neugodno. “Pusti, pijane budale. Ne znaš više ko je vojska, ko rezervisti, ko dobrovoljci… jebi ga, svi imaju kod kuće te uniforme”. Pitam ga je li istina da se po Vukovaru pljačka sve što je ostalo po kućama i neboderima. “Sve, čoveče, ja ti kažem! Nose autima i traktorima televizore, muzičke uređaje, frižidere, slike, sve…”. Ima li nekog da to spriječi, vidjeli smo miliciju po gradu…? “Šta ti je, ko će da ih spreči… oni su ‘oslobodili’ grad, ej!”.
Vozimo dalje, između kostura kuća, kao kraj kulisa za neki film strave i užasa. Zjape izgorjele kuće bez krovova i odvaljenih prozora, barem one od čijih zidova nisu ostale samo armirane grede, iskrivljene čelične šipke i nagorjele grede. Prolazimo kraj goleme gomile automobilskih olupina po kojoj se mota poveće društvo gladnih mačaka.
“Ono ti je Hercegovačka ulica, tu je izginulo vojske ne zna se koliko… u onom tenku su trojica izgorjela… ono ti je bio taj dvorac, jebem li ga ako znam kako se zove… u ovoj kući je bilo jako uporište “zengi”, kažu da ih je pod ruševinama barem trideset … pogledaj ovamo!”, pokazuje mi Božo s njegovog prozora na cesti ogromnu lokvu krvi. Vodi me kroz sravnjeni Vukovar kao kustos po muzeju ljudskog bezumlja.
Priča kako je prije nekoliko dana vozio također neke novinare, strance. Plakali su, kaže, kao mala djeca… šokirani, skoro ga ništa nisu ni pitali. “Fotoreporter je počeo da snima tek posle pola sata”.
Grad mrtvaca i “ministara”
Zaustavlja nas patrola milicije. Kad su vidjeli Božu, samo odmahuju. “Vozi!”. Primjećujem da jedan od njih ima dobro mi poznate oznake “Milicije SAO Krajine”. “Ko zna odakle su, doveli su ih sa svih strana… nema Vukovarčana uopšte”. Goran Hadžić, predsjednik Vlade fantomske SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, prebacio je u mrtvi Vukovar “resore” unutrašnjih poslova, zdravstva i pravosuđa.
“Imaće grad više ministara nego stanovnika”, smije se Božo. Na odlasku pretječemo poveću kolonu vojnih kamiona. Vojska diže tri prsta i mahnito urla. “Vidi ih, jebo te, ko životinje da voze u zoološki vrt!” Promiču posljednje kuće ubijenog Vukovara, čekamo da bager gurne u stranu izgorjeli kombi, u jednom dvorištu vojnici s plinskim maskama bacaju u veliku jamu mrtve svinje, kokoši i telad. Gubi se u retrovizoru silueta izbušenog vodotornja, Božo dodaje gas. Odnekud maglu kidaju daleke detonacije.Oba šutimo!
Vukovar je na početku ove godine imao više od osamdeset tisuća stanovnika. Kraj godine u potpuno razrušenom gradu na Vuki dočekat će tek nešto više od njih tisuću. Nitko ne zna i teško da će se ikad saznati koliko je ljudi, vojnika i civila, poginulo u sumanutom “oslobađanju” Vukovara. Te subote više od tri stotine leševa čekalo je obdukciju i identifikaciju. Mjesecima koji nailaze otkrivat će se novi, pod ruševinama ili u improviziranim grobljima Vukovara. Zvat će ga “hrvatskim Staljingradom” i “srpskim Galipoljem”. Bio je, međutim, Vukovar. Bio je grad.
Boris Dežulović
http://lupiga.com/vijesti/index.php?id=7282
“Vlasti u Šahovićima dale su obavještenje da će grupa muslimana, koji su bili pritvoreni pod izgovorom da su im životi ugroženi, biti prebačena u Bijelo Polje. Crnogorci su ih čekali na zgodnom mjestu i poklali ih nedaleko od groblja u Šahovićima. Ubijeno je oko pedeset istaknutih muslimana. Slična je sudbina bila namenjena i muslimanima iz Bijelog Polja, inače miroljubivim i marljivim ljudima. I oni su pod zaštitom trebali biti prebačeni preko Šahovića. Međutim, u poslednjem je trenutku jedan oficir srpske vojske spriječio prijevaru i zločin… Zaklano je nekih trista i pedeset ljudi, svi na strahovit način. Usred pljačke bilo je i silovanja, koje je kod Crnogoraca dotad bilo nečuveno… Iako je Jugoslavija imala parlament, cijeli je zločin zataškan… Da je provedena čak i površna istraga, otkrili bi se počinioci i vođe. Ali nikakve istrage nije bilo. Dva ili tri stražara iz Šahovića ostala su nekažnjena što su zatočenike predali rulji. Bila je najavljena sveobuhvatna istraga, ali se pokazala običnom komedijom… Iz naručja majki i sestara uzimali su djecu i klali ih pred njihovim očima… Jedna je grupa napala jedan muslimanski usamljeni posjed. Seljak je upravo drao jagnje. Namjeravali su ga ustrjeliti, a kuću zapaliti, ali ih je guljenje jagnjeta navelo da na istu šljivu za pete objese seljaka. Iskusni mesar je sjekirom rascjepio seljakovu glavu, ali vrlo pažljivo, kao da nije želeo da ošteti torzo Zatim je rasporio grudi. Srce je još kucalo. Mesar ga je rukom isčupao i bacio psu, kasnije se pričalo kako pas nije ni taknuo srce, jer čak ni pseto neće tursko meso… Da bi nepravda bila potpuna, Boška nijesu ubili muslimani nego Crnogorci, glavešine iz Kolašina. To je moj otac kasnije saznao od povjerljivog znanca…”
– из књиге Милована Ђиласа “Бесудна земља”.
Citao sam je 1990. Na engleskom.
“Došavši u Pavino polje poslije pola noći, razbojnici su se razišli po selima i zaseocima, ulazili u kuće ili izazivali ukućane van, najprije pljačkali i iznuđivali novac, a potom sve listom ubijali, najčešće klanjem. Što se do sada zna broj žrtava u Pavinom polju premašuje 70, među kojima i 8 lica čiji se identitet nije mogao utvrditi, jer su bili jako iznakaženi. Nekim su (kao Ibru Hasoviću – starcu od 80 godina) još živo meso rezali, nožem trbuh vadili, nekima su (kao Zeću Hadžoviću) živima jezik čupali, neke su (kao Naja Hodžića bebu) ni u majčinom krilu nisu štedjeli, neke (kao šaba Hadžovića) najprije davili, a potom puškama ubijali, neke, kao što je to uradio Vuksan Vukrović, svoga bivšeg agu Halila Hasanbegovića na vjeru iz kuće izmamljivali, a potom noževima poklali. Adema Lukača su prvo opljačkali, a potom tjerali da se krsti. Kad je ovaj to odbio odveli su ga i kao metu strijeljali. Živim čudom je ranjen preživio, valjda ga Bog odredio da pretekne kao svjedoka kako bi pričao o snazi pravde i zakonitosti u našoj državi.”
– “положај Муслимана у Санџаку”, Хакија Авдић.
Прва ТВ емисија о злочину у Шаховићима снимљена је 2009-те године од стране новинара Сеада Садиковића (“Срамног, удбашког и тешког издајника часног Либералног савеза”), након скоро једног вијека од догађаја. Понекад се запитам, постоји ли неки новинар да потиче из крајева Томашево или Павино поље, да је могао прије Садиковића истражити и публиковати овај злочин. Један ми паде на памет али тај има добар разлог зашто тај догађај не истражује.
Rajko Cerović, književnik, televizijski autor i publicista rođen je 1938. godine u Tomaševu
Zar nije i Sukovic D. iz Pavinog polja?
http://www.vijesti.me/vijesti/pozitivna-ne-da-novoj-mjesto-predsjednika-opstine-clanak-101089
POZITIVNA u minusu, a NOVA je opet stara,
da će neka popustiti, sva prilika nema para …….
Dabogda se rasturili, ne ostalo od njih strva,
donator im Bože bila, legendarna Banka Prva ……..
E ODAVNO JE NAS TRESNULO