Vuk Perišić: Slučaj Draža

ili rehabilitacija nacionalizma?

Postupak rehabilitacije Draže Mihailovića užasan je nacionalistički i revizionistički skandal. Demokratska i antifašistička javnost u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji reagirala je sa zgražanjem, možda i sa stanovitom dozom nevjerice. Mihailović je s razlogom postao uvriježeni simbol nacionalizma i zločina. Njegovom rehabilitacijom zadire se u civilizacijski kanon. Činjenice o zapovjedniku četničke vojske odavno su općepoznate, ne kriju nikakav misterij niti sadrže potencijal za dramatski kopernikanski obrat nakon koga bi četništvo moglo biti tumačeno drugačije nego kao ekstremno šovinistički, kolaborantski i fašistički pokret. Ratovi devedesetih godina raspršili su svaku eventualnu, hipotetsku sumnju u takvu njegovu narav – ako je itko priseban takvu sumnju ikada gajio – i pokazali da presuda beogradskog vojnog suda u jednom dubljem moralnom i povijesnom smislu nije bila ni ‘neprihvatljiva’ ni ‘nepravedna’.

Sâm sudski postupak koji je 1946. vođen protiv Draže Mihailovića svakako nije bio besprijekoran sa stanovišta današnjih kaznenopravnih standarda, kao što to nisu bili ni slični kazneni postupci koji su u poslijeratnoj Jugoslaviji i Europi vođeni protiv nacističkih ratnih zločinaca, kvislinga i kolaboranata, ali su i u takvom postupku utvrđene činjenice bile neupitne i dostatne za utvrđivanje krivnje i izricanje kazne. Iako je taj postupak vodio režim poslovično nesklon vladavini prava, postupak nije bio montiran, jer za tim jednostavno nije ni bilo potrebe.

Iza rehabilitacije krije se jedan karakterističan i znakovit motiv. Naime, propaganda, publicistika i historiografija socijalističke Jugoslavije polazila je od teze da su ustaški i četnički pokret dvije podjednako zločinačke, simetrične pojave. Što god mislili o toj propagandi, publicistici i historiografiji, i što god netko mislio o socijalističkoj Jugoslaviji uopće, teško je dovesti u pitanje utemeljenost te teze. Pritom je nebitno što je ustaški pokret bio instrument nacističke okupacije, dok je četnički pokret bio formalno podređen Vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu koja je nominalno vodila rat na strani Saveznika. Usput rečeno, ta vlada se beznadno i kompromitirala upravo zato što u njoj Draža Mihailović bio ministar vojni pa je i zato pod pritiskom Saveznika, a u okviru aranžmana Tito-Šubašić uklonjena s povijesne scene.

I ustaški i četnički pokret težili su stvaranju zasebnih i/ili uvećanih jednonacionalnih država i oba su pokreta etničku monolitnost namjeravala postići masovnim ubojstvima i protjerivanjima pripadnika nepoželjnih etničkih ili vjerskih skupina. Pod svaku cijenu, pa ako treba i suradnjom sa silama Osovine, dakle prkošenjem čovječanstvu zarad, koliko žalobnih toliko monstruoznih, provincijalnih snoviđenja. Oba pokreta bila su radikalno nacionalistička, nedemokratska, konzervativna, patrijarhalna i klerikalna i oba su u provedbi svojih zamisli imala identičan, zastrašujuće patološki modus operandi. Neovisno o razlikama o kojima se akademski može raspravljati i kojima se minuciozna historiografija treba baviti, na ontološkoj i etičkoj razini nikakve razlike između ustaša i četnika nije bilo niti je moglo biti.


Suština nacionalizma kao takvog

Postupak rehabilitacije Draže Mihailovića pokušava osporiti tu simetriju užasa i inaugurirati tezu da u četništvu postoji differentia specifica koja ga čini ‘opravdanim’, ‘obrambenim’ i ‘antifašističkim’ i koja bi ga na koncu htjela učiniti drugačijim od ustaštva. To je središnji motiv koji se krije iza rehabilitacije četništva. Iza njega se, štoviše, krije sama suština nacionalizma kao takvog.

Svaki nacionalizam smrtno je uplašen od izjednačavanja s drugim nacionalizmom i nema nacionalizma koji o sebi ne govori kao o pravednom i oslobodilačkom, kao što nema nacionalizma koji ne uzgaja mitove o slavnoj prošlosti, superiornosti i mučeništvu: nacionalisti i fašisti uvijek su drugi, a mi smo (‘samo’) domoljubi ili patrioti. Nacionalizam je jedina doista univerzalna ideologija i to ne samo po svojim netalentiranim književnicima i spretnim ubojicama, ili po kiču domoljublja i stravi svojih mučilišta, nego upravo po toj, histeričnoj potrebi da ne bude izjednačen s nekim drugim nacionalizmom. Nacionalizam je paranoja posebnosti koja odolijeva očitoj i jednostavnoj istini da su ustaštvo i četništvo, kao i – primjerice – rumunjska Željezna garda, mađarski Strjelasti križevi ili slovački klerofašisti, samo varijante jednog te istog fenomena, jedne te iste zločinačke metode i zločinačkog cilja i jednog te istog svjetonazora za koga je pojedinac ništa a fiktivni kolektiv sve.

Svi se nacionalizmi podjednako užasavaju tečevina moderne civilizacije, liberalne demokracije i slobodnog tržišta i svi imaju podjednako glupe i naivne, ognjištarske vizije države i društva. Svi teže ekonomskoj i kulturnoj autarkiji, apsolutnoj suverenosti i/ili teritorijalnom uvećanju i svi su netrpeljivi prema susjednim nacijama i sanjaju kako će svojetlo ‘očistiti’ od tuđe krvi, kako nazivaju druge etničke, vjerske (u najnovije doba i seksualne) skupine, odnosno manjine. Nacionalizam čovjeku oduzima pravo da bude Ja i u smrti. On ne ubija Pojedinca nego pripadnika i ne ubija samo zato da bi ubio nego i zato da bi uvrijedio, da bi individualne osobine sveo na etničku fikciju.

Ipak, nacionalizmi kao da ništa drugo i ne rade nego neprestano, uporno i agresivno dokazuju kako su drugačiji i opravdani, ali time – osim što i tako zatvaraju začarane krugove svojih uzajamnosti i međuovisnosti – ne uspijevaju dokazati ništa osim nečiste savjesti. Svi su isti, upravo i po tome što dokazuju da nisu isti.

Znakovito je da tumačenje četništva i ustaštva kao simetričnih zločinačkih pokreta koji svoje postojanje i opstanak duguju i jamče jedan drugome, srpski nacionalisti nazivaju ‘kroatokomunističkom’ prijevarom. To je očita inačica izraza ‘srbokomunizam’ koga s podjednakom upornošću i podjednakom shizofrenijom koriste hrvatski nacionalisti. Oni u tvrdnji da između nacionalizama nema suštinskih razlika također vide “srbokomunističku” prijevaru. I tako se te dvije samoobmane unedogled proždiru i u tom proždiranju jedna drugu hrane jer imaju, kako bi rekao Viktor Ivančić, izgovor mržnje. To je uz zastave, pjesme, sportske utakmice i tvorbu futura posljednje utočište jedne zablude kojem se pridružila i ova sramotna rehabilitacija.

Njena moralna strava ne iscrpljuje se samo u tome što će predstavljati povijesnu i pravnu krivotvorinu, nego u tome što će rehabilitirati nacionalizam i kao univerzalni zločin i kao histeriju posebnosti koja traje kroz vječnu potrebu za oslobađanjem od vlastite krivnje. Utoliko su u pravu oni koji tvrde da je rehabilitacija Draže Mihailovića specifičan oblik nacionalističke agresije. Bilo bi mudro ne zaboraviti da onaj tko se od nacionalističkog nasrtaja brani nacionalizmom prestaje biti žrtvom i postaje suučesnikom.

izvor: tportal.hr

Comments

  1. Imamo i mi materijala odje u Crnoj Gori ne za rehabilitaciju nego za hapsenja po Titovom metodu ali on umrije a udba njegova postavi svu ovu dolje fasistickumutirajucu svitu!!! Trenutno svi trpimo kordinisani nacionalizam Milogorski
    ali tu je i vjecita gore navedena opcija sa Ristom na celu
    pa opcija Rankisa sa fashitima njegovim u ovcje runo
    pa albanski sa ciom na celu
    pa Bosnjacki sa Zukorlicem
    gradjanska smo drzava a gradjanina nema pa nema.
    Mrznja to je nash imenitelj i najvece dostignuce svih i opozicije i pozicije i zavisnih i nezavisnih i crkve i dzamije i bolnice i shkole i svega u ovu prokletu drzavu ugrozenih! Svi smo bukvalno egzistencijalno ugrozeni a mrznjom se hranimo to je idealan teren za jedan fini mali kordinisani gradjanski rat zarad ostanka istih ovih gore u svoje pozicije pa cemo biti u najmanju ruku protektorat kao Bosna napacena i izmucena.
    Pazite ljudi sve ovo ce se prividno srusiti kao kula od karata pa cemo do cekati oslobodioce(investirore) da omogucimo nasoj djeci transparentno ropstvo!!!

    p.s./u slucaju da se pojavi neki covjek ili casani strari Crnogorac koji ce preuzeti odgovornost pa javno demonstrirajuci silu kao odgovor na silu(da se spali u skupstinu sa svima tamo na primer)da popkrene ovaj ucmali narod ja bih mu napravio sahranu sa najvecim pocastima i odrzao mu govor za pamcenje i pokoljenja buduca.

  2. Paralela između četničkog i ustaškog pokreta sliči onoj o muslimanskim i srpskim zločinima u srebreničkoj regiji. Naravno, 100.000 puta je odvratnija (kao i njeni tvorci) jer je i broj žrtava u toj srazmjeri disproporcionalan. Nepunih sedam kilometara od Knez Mihajlove, ustaše su pobile preko 40.000 ljudi za nepune dvije i po godine. Nisam čuo da je neko u ime Mhailovićevog pokreta ubijao i hapsio Jevreje. Ustaše su u tom poslu bile predanije i od Mengelovih saradnika. A i brojke i konc tragovi su jasni.
    Nije sporno, ima mnogo autentičnih dokaza da je ravnogorski pokret Draže Mihailovića zaslužio da se kvalifikuje i kao kolaborantski, ali isto tako ima mnogo teza da je ta kolaboracija bila manje štetna po srpski narod u datom istorijskom trenutku od žestokog partizanskog otpora.
    Nije sporno, ravnogorski pokret jeste bio nacionalistički, i tačno je da je danas simbol srpskog nacionalizma u 20. vijeku. Ali je činjenica i da je pukovnik Mihailović bar do 43. bio jugoslovenski a ne srpski nacionalista. Vođa srpskog nacionalističkog pokreta od 41. bio je prije svih Dimitrije Ljotić. Njemu se može prilijepiti i etiketa fašiste.
    Prilikom tumačenja ovog pitanja važno je imati na umu i činjenicu da je nacionalizam sredinom 20. vijeka bio tretiran isključivo kao pozitivna emocija. Tome u prilog – šta je bio De Gol, šta Čerčil, šta Ruzvelt…? Nacionalisti nisu bili Staljin, Cedung, Čaušesku i Tito, a baš oni su bili najcrnji diktatori 20 vijeka. Zato, i kada se govori o Mihailovićevom nacionalizmu treba imati u vidu istorijski kontekst i trenutak u kojem je vojevao. Jedno je izvjesno: Draža nije bio fašista, kao Pavelić i ekipa (koji su se i sami takvim predstavljali). Na to, uostalom, upućuje i činjenica da i današnji sledbenici ravnogorskog pokreta (prije svih Vuk Drašković) nisu čuvari fašističkih ideologija, već prozapadno orijentisane demokrate (bar verbalno). Sledbenici fašizma u Srbiji su organizacije poput Stroja, koje ne slave Mihailovića. Naprotiv.
    Kada se Mihailović i njegov pokret (u Srbiji) predstavlja kao nešto najužasnije što je u Drugom svjetskom ratu iznjedrio srpski narod, kritičari srpskog nacionalšovinizma prave sebi medveđu uslugu jer se nesvjesno zgražavaju Draže zbog onog što on simboliše danas. Time daju jak argument svojim ideološkim oponentima da ih predstave kao iskompleksirane srbomrzsce, indoktrinirane boljševički paraistorijskim pamfletima pisanim zarad uspostavljanja KPJ istine. Tako i ovaj Perišić otvara svoju klimavu priču tezama koje ne priznaje nijedan ozbiljan istorijski institut na Zapadu i daje za pravo neistomišljenicima da ga predstave kao nekompetentnog i pristrasnog.
    Na istoj liniji je i zgražavanje crnogorskih nacionalista Dražom Mihailovićem koji zaboravljaju da je prve dvije godine Drugog svjetskog rata broj pripadnika četničkog pokreta u Crnoj Gori bio devet puta veći nego partizanskog.
    Draža Mihailović je istorijski kontroverzna ličnost osuđena na smrt na komično montiranom sudskom postupku o čemu danas postoje video dokazi. Zbog toga treba biti uzdržan prilikom oštrih i jednosmjernih kvalifikacija baš kao i prilikom tumačenja partizanskog pokreta i Josipa Broza.

    • Draža je slijedio Moljevićevu ideju Velike Srbije, i to je počelo odmah na početku rata, a ne 1943-e, kada je uvidio da su partizani, višenacionalna skupina, prilično dobro organizovani. Već za vrijeme Užičke republike Dražini četnici , plus svi ostali četnici, pomažu Njemcima da slome otpor partizana. Tada već čine strašne zločine. Moljević i Draža se nalaze sljedeće godine i dogovaraju smjer ratovanja.

      Srbija je iz rata izašla , kao dio Jugoslavije, pobjednički, iako je imala kvislinšku vladu i kompletnu vladajuću nomenklaturu pod njemačkom kontrolom, i to je zasluga partizanskog pokreta. Uživajući tako plodove pobjedničke strane u ratu, malo je odvratno pozivanje nakon svega na onoga ko je bio na poraženoj strani. Kako je on tamo završio, nama je manje bitno. Njegova vojska je ratovala sa Njemcima kontra partizana i naroda i nema tu više što da se priča. Fašisti su bili jer su ubijali druge samo iz razloga što su druge vjere i nacije, i naravno zato što su sa Njemcima napadali partizansku vojsku. Moja baba Anđe je bila u četničkom zatvoru, tukli su je četnici za vrijeme rata, iako su Talijani formalno držali zatvor. Ubili su Ćupića, Kovačića, Mladena Stojanovića, Filipovića…

      Četnici su bili brojniji u CG do 1943 samo zbog pljevaljske bitke, jedne velike pogreške tadašnjeg partizanskog vođstva u Crnoj Gori. Tada je, nakon užasne pogibije, oslabio elan među narodom i četnici su dominirali. Svi su bili pod Dražinom kontrolom i svi su se pokazali. Nemaju jednu jedinu bitku protiv Njemaca ili Talijana.

      Upoređivanje sa razmjerom Pavelićevog zločina je u najmanju ruku sraman pokušaj umanjivanja sopstvenih ‘zasluga’. Nedićevci i nacisti su za godinu dana postigli 99 postotni uspjeh u exterminiranju Židova. Njemački komandant je javio komandi u Berlinu kako je Srbija prva zemlja na svijetu ČISTA OD JEVREJA. Krajnje licemjerno je onda za to prozivati Pavelića. To su srpsko njemačke zasluge.
      Da ne spominjem onda i pravdanje svega time što su stradali na Zidanom mostu ili u procesima nakon rata, koji su bili rađeni na brzinu. To mi liči na “legalizam” Koštunice i Čavoškog. Prazan kao i oni koji ga dozivaju. Britanci su, recimo, kao miliion puta veći legalisti, predali u sovjetske ruke dvije divizije kozačkih kvislinga koji su ratovali sa nacistima na identičan način kao i četnici Dražini, i baćuške su ih bratski smakle u dva dana. Svi pomagači nacista su prošli na istovjetan način, i niko normalan ne žali za njima, niti traži njihovu rehabilitaciju. Bili su na strani koja je proizvela vjerovatno najgore zlo u povijesti i to su platili najeftinije što su mogli. Metak je prejeftina presuda za tu ološ.

      Kada na istovjetan proustaški elementi plaču za Blajburgom, napuhavajući brojeve ustaških žrtava, hrvatski predsjednik Mesić koji je odbio odati poštu blajburškim žrtvama kaže sljedeću misao ( koju i ja kažem za četničke žrtve na istim mjestima na kraju rata i onima nakon rata) :

      ZNAM DA ONI KOJI SU POGINULI NA BLAJBURGU UBIJAŠE ŽRTVE U JASENOVCU, I ZNAM DA NIJEDNA ŽRTVA JASENOVCA NIJE UBILA NIKOG SA BLAJBURGA.

      Isto vrijedi za četnike, u obimu onoga što su oni uradili , posebno muslimanskom življu u Foči, Čajniču, Višegradu i ostalim stratištima.

      Vječna ljaga na one koji pokušavaju sve to svesti na nivo priče “ko je koga više” . Trebalo ih je sve do jednoga pobiti. Moljevića ostaviti da visi o banderu dok ga vrane ne pozobu.

  3. Perišić piše ono u što želi da vjeruje iako činjenice govore drugačije. Na primjer njegov prezimenjak, Radojica Perišić, biva ubijen od strane ustaške vojske u bici na Lijevča polju. Specifičnost ove bitke je u disproporciji u naoružanju između sukobljenih strana. Na jednoj strani četnici sa puškama a na drugoj strani ustaše naoružane njemačkim tenkovima, topovima i minobacačima. Dovoljna je ova sitnica da se kao kula od karata sruši pisanija Perišića o četnicima kao fašistima i kolaborantima.

    Rehabilitacija generala Mihajlovića je tema kojoj vlasti u Srbiji neiskreno pristupaju koristeći je za zamajavanje javnosti. Kao što ovdašnje vlasti koriste takozvane „identitetske teme“. Međutim, ovim procesom se ispravlja velika istorijska nepravda i sa te strane svakako ima moju podršku.

  4. ljudi jadni ne bili, njegova “vojska” je pobila na hiljade muslimana u foci i pljevljima, o cemu postoje dokazi, pisma pavla djurisica drazi o akciji ciscenja muslimana. to i jeste bio kljucni dokaz protiv ovog monstruma. sta je bio program cetnickog pokreta na pocetku rata? etnicki cista drzava.
    kraj price.

    • “Dokaz”, tj.izveštaj Đurišića Mihailoviću je čisti falsifika poratnih komunističkih tajnih službi . Đurišićev Štab je svoje izveštaje pisao ijekavicom a ne ekavicom, i svaki je bio overen pečatom! Likvidacija ustaškog garnizona u Foči, od strane crnogorskih četnika, ne može se nazivati etničkim čiđćenjem muslimana.

  5. Dakaboj, tačno je da je glavni dokaz na toj farsi od suđenja bilo ono čuveno “Đurišićevo pismo”. Problem je samo što je to pismo falsifikat pa samim tim i nije relevantno za donošenje bilo kakvih zaključaka. Smisao ove rehabilitacije je, između ostalog, i da se ukaže na ove falsifikate i otvoreno saopšti da je 8000 ubijene djece u Foči obična fikcija autora ovoga “pisma”. Na lažima i podmetačinama se ne može graditi bolja budućnost. Da komunisti nakon rata nisu ovoliko lagali, devedesetih se Srbi i Muslimani ne bi onoliko mrzili.

    • A da je falsifikat ustvrdila je komisija u sastavu : čavoški, bećković, kalajić, koštunica, dimitrijević…

      Skončao je kako nije zaslužio. zaslužio je da visi o banderu. Sa Moljevićem.

      • Ne, sam sam to ustvrdio. Falsifikat je jako loš, prije svega zbog datuma na koji je naslovljen. Toga dana obojica su bili u selu Gornje Lipovo kod Kolašina gdje mu je Đurišić pružao zaštitu od Njemaca. Nije normalno da pišete pismo čovjeku koji sjedi do vas u istoj prostoriji. Još kaže kako se nalazi na “položaju” i hvališe se kako je pobio 10000 djece. Da, kako da ne.

        Mislim da previše robuješ falsifikatima koje sam pominjao. Moljevića su komunisti predstavili kao ideologa četničkog pokreta a bio je običan marginalac kojeg niko nije ni znao do pred kraj rata.

  6. Nazalost ili na srecu narodi na Balkanu danas nemaju taj luksuz da se pozabave prosloscu jer su gotovo svi suoceni sa propascu kako finansiskoj tako i fizickoj.Svakoj vlasti u regionu trenutno odgovaraju nacionalne teme jer na taj nacin zamagljuju realnost u kojima su se nasli.Ovako ili onako sudbina ex yu naroda je vec izvjesna samo su varijante krajnjeg cina ropstva do propasti razlicite.

    • ratkov komentar je kontradiktoran, iako procjenjujem da je imao dobru namjeru.
      Da ste malo pažljivije čitali – VI saglasni – vidjeli bi da je u prvoj rečenici komentator rekao kako narodi nemaju luksuz da se bave prošlošću, a u drugoj je odmah rekao da se vođe toga naroda bave proščošću tako što koriste nacionalizam koji je karakterisao tu prošlost za svoje ciljeve. naravno, prljave…

      ratko je tu u pravu, oni to zaista rade, ali je neistina da ex yu narodi ne ispituju prošlost. Loše je što je PREispituju lažima kojima pravdaju bruku onih koje smo već porazili. Pritom, argumenti tipa “mi smo ubili samo 60000 a vi 600000 pokušavaju biti predstavljeni kao relevantni.

      U drugom ratu, jedino su partizani ratovali protiv svih, ITALIJANA, ČETNIKA, NJEMACA, USTAŠA, BALISTA, ZELENAŠA, BELIH, OVIH, ONIH…i nisu ubijali, kad su ubijali, zbog nacionalne pripadnosti žrtava. Partizani su spasili čast trojedne nacije čije je vođstvo u sve tri nacije paktiralo sa Njemcima.

      Ustaše su počinile najveći zločin po obimu. Da je na teritoriji pod kontrolom četnika bio toliki broj Hrvata, siguran sam da bi se i u broju izjednačile kraljeve delije. U suštini, oni su bili jedno. Zato slava i sveta ruka onima koji su ih pokraštili u naše ime i za našu korist 1945.

  7. ‘Marginalac’ koji je bio savjetnik Dragoljubov i kojeg svi novosviješteni pročetnički elementi po Srbiji drže za ključnu ličnost ravnogorskog pokreta. Najveći Dražin sljedbenik, Vučina Drašković, je u nekoliko navrata govorio o sjajnom Moljevićevom djelu kojeg nisu razumjeli….i sl. Vojvoda Voja takođe…

    Kada se vade dokazi o četničkim ‘akcijama’ SVE su u pitanju falsifikati; čak i Kalabićeva izdaja Čiča Draže se proglašava za falsifikat. Sva pisma Đurišićeva u kojima eksplicitno navodi da je očistio Foču od Turaka, sve su to falsifikati…

    U Pljevljima je ubijeno 500 muslimana, u Čajniču su nestali, preko 1000…

    Što se tiče partizanskih žrtava, to ne brojim, to se može podvesti pod rat, ali ubijanje civila, neskriveno se hvaleći o tome, jasno govori o četničkom pokretu kao fašističkom i kvislinškom.

    Partizani su bili jedina antifašistička vojska na teritoriji Jugoslavije; sve drugo su bijedne laži. Ipak, najveća sramota je na partizanskoj djeci i unucima jer su dozvolili da se priča poraženih kvislinga nametne kao recept rješavanja problema u ex yu. Morali su pobiti sve ustaše, sve četnike i sve one koji su činjeli zločine iz šovinističkih pobuda a njihove sljedbenike protjerati u Sibir.

    Propušteno se vratilo kao bumerang…

    • Plannco Wallach S. says:

      10+

      ps. ekonomski su nas potukli zapadni imperijalisti i demokracki robovlasnici pa je onda mogla na partizane i samoupravni socijalizam, bratstvo i jedinstvo da laje svaka kuchka.

  8. Saglasna!

  9. Saglasna sa onim sto je rekao @ratko!

  10. johnny english says:

    Slažem se sa Kozakom i Planncom.
    Miloševićevo poigravanje sa nacionalizmom je otvorilo Pandorinu kutiju zla koja je izvukla na površinu sve ideologije i sva zla iz drugog svjetskog rata.To zlo i dan danas dominira Balkanom.
    Moja majka je kao sedmogodišnja djevojčica zajedno sa babom odvedena u Spuški zatvor 1942,četnici su je predalii talijanima u spužki zatvor gdje je provela 3 mjeseca. Razlog je bio, ujak partizan.Jedva je uspjela da pobjegne kroz žicu neke noći pa su prebacili preko zete na Pričelje.Tih godina sa Kaznovice brda prvog do Trijebča,gađali su Italijani partizanske kuće po Piperima.Odakle su Italijani znali koje su kuće partizana sa daljine od 5-6 kilometara.
    Otac mog dobrog prijatelja je oko Užica 1942 kao ranjenik zarobljen od strane četnika i predat je njemcima.Ovi su ga poslali na prinudni rad u Norveškoj na izgradnju najsevjernijeg i surovijeg puta u Evropi.Tamo je bilo deportovano na hiljade iz Jugoslavije,a procenat preživljavanja je bio manji od 1%.Norvežani su 1990 napravili prigodnu program za preživjele a moj prijatelj je bio specijalni gost na Norveškoj tv.umjesto bolesnog oca.Norvežani su se surovo obračunali sa kvinslizima i izdajnicima.Poznat je primjer Ane Fride Lingstad,crnokose pjevačice ABBA koja je nastala iz veze njemačkog vojnika i majke.Pa je na kraju rata iz straha i sramote prebjegla u Švedsku i to je bila dugo skrivana tajna do prije 7-8 godina.
    Staljin se najsurovije obračunao sa saradnicima Njemaca a da smo mi bili tako surovi možda bi još imali Jugoslaviju.Zbog ove kratkovide politike Srbija će nositi žig koji neć sprati decenijama,kao što je i Njemačkoj trebalo da se pomoću naših ratova oslobodi SRAMA.
    Britanci su natjerali kralja Edvarda da abdicira zbog tajnih pregovora sa Hitlerom,udovica Simpson je bila samo izgovor.
    Kad smo kod Jugoslovenske vlade u Londonu,niko ne pominje što se desilo sa oficirima bivše Jugoslovenske vojske u Kairu.Velika grupasrpskih pilota je 1941 bila pobjegla u Kairo i tamo su ih pripremali za borbe.Ali neko je napravio neke nečasne rabote tamo i svima su oduzeti činovi a istjerani iz savezničkih trupa a posle su se raspršili po svijetu.
    Iz Jugoslavije je Vlada ponijela puno zlata za London i neshvatljivo je da nijesu bili u stanju da iznajme ili otkupe pristojnu rezidenciju,nego se princ Aleksandar rodio u hotelskoj sobi.kako se zvanična vlada sramotno ponašala u Londonu tako se i njihova vojska ponašala u zemlji.Ove priče malo ko pominje ali da se zna
    Pravi narodi nikada ne opraštaju saradnju sa okupatorom a u Srbiji su bila tri pokreta koji su aktivno sarađivali sa Okupatorima.Dobro se brzo zaboravlja ali ZLO SE PAMTI

  11. 1) “Ipak, najveća sramota je na partizanskoj djeci i unucima jer su dozvolili da se priča poraženih kvislinga nametne kao recept rješavanja problema u ex yu. Morali su pobiti sve ustaše, sve četnike i sve one koji su činjeli zločine iz šovinističkih pobuda a njihove sljedbenike protjerati u Sibir”

    Ok,, ja sam unuk jednog partizana i srećan sam što moj djed, saborac legendarnog Danila Jaukovića na čuvenoj Bukovačkoj bici, nije bio od onih koji je mislio da treba pobiti sve četnike. S ustašama nije imao priliku da ratuje a slažem se da ih je sve trebalo pobiti jer je njihovo djelo, kako je i general fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao u svom dnevniku “suština užasa”. Kad ovo kažem ja ne optužujem etničke Hrvate za genocidnost. Masakr u Jasenovcu uglavnom je bio ručni rad pokatoličenih hercegovačkih Srba.

    2) Ustaše su počinile najveći zločin po obimu. Da je na teritoriji pod kontrolom četnika bio toliki broj Hrvata, siguran sam da bi se i u broju izjednačile kraljeve delije. U suštini, oni su bili jedno. Zato slava i sveta ruka onima koji su ih pokraštili u naše ime i za našu korist 1945.

    – Ovo je neodrživa teza. Neodrživa je zato što ne postoje istorijske činjenice koje će je potvrditi. “Šta bi bilo kad bi bilo” nije argument. Četnici nisu imali konc logore. Činjenica je da je više od polovine civilnih žrtava Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji stradalo od ustaške ruke. To je dokazana, to je priznata istorijska činjenica. Samo su je kreteni poput Tuđmana i njegovog malog od palube s početka 90-ih, one gnusobe što je poručivala Srbima da će odnijeti sa sobom i blato koje su donijeli na opancima u Hrvatsku.
    Mesić nema pravo da se izvinjava žrtvama Jasenovačkog horora. Njegovo kajanje uvreda je za potomke tih žrtava. On je Tuđmanov saborac, koji providno i oportunistički prikriva svoj nacioanalšovinizam. Mesić je jedan od prvih zagovornika da je broj jasenovačkih žrtava preuveličan.

    3)“Četnici su bili brojniji u CG do 1943 samo zbog pljevaljske bitke,
    jedne velike pogreške tadašnjeg partizanskog vođstva u Crnoj Gori. Tada
    je, nakon užasne pogibije, oslabio elan među narodom i četnici su
    dominirali. Svi su bili pod Dražinom kontrolom i svi su se pokazali.
    Nemaju jednu jedinu bitku protiv Njemaca ili Talijana.”

    Ovo je navjeći biser koji sam ikada pročitao na ovim forumaškim
    istorijskim pretresima :) Preporučujem onima koje interesuje ova tema da konsultuju Živka Andrijaševića glede podataka o brojnosti Crnogoraca u partizanskom i
    četničkom pokretu na početku rata. Ne namjervam dokazivati koje su boje
    latice bijele rade. Stvari jednostavno stoje ovako: Do u pozno ljeto 1942.
    u odredima majora Pavla Đurišića bilo je oko 15.000 naoružanih građana Crne Gore,
    dok je pukovnik Bajo Stanišić sabrao tri puta manje boraca. Za to vrijeme
    broj partizana u Crnoj Gori nije prelazio 3,500. Tu treba pomenuti i Krsta
    Popovića koji je uz pomoć italijanskog okupatora formirao zelenašku
    antipartizansku jedinicu koja je 1942. stupila u savez sa ravnogorskim
    pokretom.
    Da rezimiramo dakle ovu tvrdnju o “padu morala nakon Pljevlajske bitke”:
    Crnogorci su, tradicionalno, i na početku drugog svjetskog rata bili na strani za
    koju su vjerovali da je pobjednička. Vojnici Krsta Popovića su za svoj
    antipartizanski angažman bili nagrađivani honorarom koji je pristizao
    redovno svakog mjeseca, sve dok je Puircio Biroli bio gazdai Montenegra. Samo u
    tom odredu bilo je oko 4,000 ponostitih crnogorskih
    antikomunističkih boraca. Dakle više nego što je u čitavoj Crnoj Gori
    partizana. Tek nakon kapitulacije Italije, i teških poraza Hitlerove
    armije na istočnom frontu, broj Partizana u Crnoj Gori počeo je naglo da
    raste.

    4) Jeste četnici su ubili dr Mladena Stojanovića, a ustaše 99 odsto njegovih rođaka i sunarodnika na Kozari.

    5) Jeste, ravnogorski pokret bio je i u partnerskim odnosima sa okupatorom, ali istorijske istine nisu crno-bijele pa se tako danas postavlja pitanje šta je bilo ispravnije – jurišati za Savom Kovačevićem od 41. kako bi se raširila linija fronta za interes “braće” Engleza, ili fingirati otpor kao što su to činili u Francuskoj, Grčkoj, Rumuniji… Da nije u oba svjetska rata bila među pet država sa najvećim gubicima u ljudstvu (proporcionalno brojnosti stanovništva), Srbija bi danas imala oko 20 miliona stanovnika. Imam knjigu sa popisom partizanskih žrtava u bitkama na Sutjesci i Neretvi. Poučno je pogledati nacionalni sastav stradalih.
    Da je sreće pa da je general Simović zdimio onu lovu koju je dobio od Engleza da digne raju na parolu “bolje rat nego pakt”. pa da se i u Beogradu, kao u Zagrebu i Ljubljani, na trgu dočekaju 1941. nacisti a 1945. partizani i rujke. Preporučujem neupućenim u ovu tematiku da odgledaju Zafranovićev “Testament”. samo zbog završnih scena. I Kusturica je u “Podzemlju” podsjetio na taj fenomen, prizorima razvaljenog Beograda i egzaltirane mase na Zagrebačkom trga. Da ne zaboravim da i nakon ovog osvrta poručim: Počkem se na Mesićevo izvinjenje i na sva palamuđenja koja stavljaju znak jednakosti između četničkog i ustaškog pokreta.

    Nisam sledbenik ravnogorskog pokreta, niti Ljotićevskog, nisam zaljubljen ni u Petroviće ni u Karađorđeviće, nisam ni fan partizanskog pokreta jer ne vjerujem u boljševičke ideale, rekao sam da je Mihailović kontroverzna istorijska ličnost kao i Tito. Nema tog slobodomislećeg istoričara na planeti koji tvrdi drugačije.

    • Neon,

      1) Kada sam napisao da je trebalo pobiti sve četnike, mislio sam na sve one koji su krvavili ruke ili aktivno pomagali okupatore. Nisam mislio na one koje je neko poveo kao klince u rat. To ne. Sve ostale je naravno trebalo na kraju onakvog rata pobiti, a sve inspiratore na upečatljiv način.

      2.) Tebi je neodrživa teza o sličnosti ustaša i četnika i navodiš moje razmišljanje kao najveći argument protiv, iako je moje razmišljanje postavljeno baš na taj način – kao razmišljanje – ne i kao bilo kakav argument. Ravnogorski četnici nisu imali koncentracione logore kao ustaše – za koje sam jasno napisao da su brojem počinili najobimniji zločin, ali četnici su prekrvavili ruke do lakata krvlju onih koje su ubijali zbog toga što su druge vjere ili nacije. Suštinski razlike nema, ubijali su one druge nacije i vjere, dakle iz najnižih pobuda. Partizani to nisu radili, oni su jedini bili jugoslovenska vojska. Svi ostali, šovinističke zvijeri.

      3.) Moguće da sam pogriješio u vezi odnosa broja četnika i partizana 1941-e iako ću u moju odbranu reći da sam u osnovi mislio na broj partizana koji je te godine bio mnogo veći nego 1942, jer je nakon ogromne budalaste pogibije na Pljevljima spalo oduševljenje u vezi partizana u Crnoj Gori.

      4.) Ubili su četnici doktora Mladena, i ubili su velikog Ljuba Ćupića, i ostale heroje koje sam pobrojao; a baš taj nastavak koji si nam pružio kao argument neistosti četnika i ustaša o tome kako je ostatak pobijen od potonjih, mene drži u uvjerenju da je najveća sramota baš na partizanskoj djeci i unucima (poput tebe) jer su pristali da ih čipuju Antonić i Vukadinović , a bez ikakve potrebe, i apsolutno na štetu cijelog društva. Ne htijući davati savjete ili podučavati nekoga ko je mojih godina, dakle staro magare, tebi najmanje priliči da si u tom društvu i sa ovakvim stavovima na ove teme. Lično mislim da si stvoren za nešto drugo.

      Bježanje od Save, pravljenje kalkulacija na tu temu, je sljedeći pokazatelj da se previše družiš sa čorbom od Vukadinovića. To je upravo esencija onoga kako taj tupson od analitičara razmišlja kada podastire njegove nebuloze po etru. Trebalo je kalkulisati…e moj kurac je trebalo kalkulisati…to je razlika između partizana kao antifašista i četnika wannabe antifašista; ustvari najobičnijih ubica i lopuža. Tako razmišljaju lopuže. Ubićemo babu u čajniču, i uzećemo joj kokoške – komada dva…

      Komandant Sava je izabrao teži put, sa puno krvi, ali put stvarnog heroja i komuniste, nekalkulanta . Kalkulanti su bili na strani Kralja u Srbiji i CG, Nedić, Čiča Draža, Pećanac, Ljotić, Moljević, Lipovac, Đurišić…pa i Krsto Zrnov…

      Kalkulanti su, zasluženo, dobili na kraju krvave drame, “po pičci” , baš tako je pravilno reći, jer su te pizde kalkulisale do posljednjeg momenta. partizani su nagrađeni od strane pobjednika ,njihovih saveznika, mogućnošću da upravljaju državom iako su ideološki bili neprijatelji sa većinom saveznika. To je zasluga Josipa Broza Tita, kojeg potomci partizana zove onako kako ga zovu salonski četnici po Beogradu. Broz – hladno, statistički…drago mi ja da si makar tu odstupio od prakse.

      Nacionalni sastav poginulih na Sutjesci i Neretvi me ne zanima. Oni su bili Jugosloveni, sada ih istoričari “od kurca” svrstavaju tamo i ovamo, naknadnom pameću praveći konstrukcije. Hrvatska, Slovenija, Srbija i Crna Gora su. imale marionetske nacionalističke vlade…Srbija i Hrvatska su očistile svoje teritorije od Jevreja i ostalih manjina, hvaleći se time…i sve te sramotne nepravde su ispravili partizani.

      Još uvijek i zauvijek…MOJI !

  12. johnny english says:

    kO JE DOVEO OVOGA NEONA OVDJE. Da se razjasne neke stvari.Karađorđevići su tokom I svjetskoga rata napravili tako mizerne stvari prema Crnoj Gori,da je to neshvatljivo.Prvo su sve uradili da dinastija Petrovića nestane,a sa njima i oko 5000 Crnogoraca koji su izbjegli sa vladom.
    U takvoj atmosferi gdje je nedostajalo na hiljade najsposobnijih i najobrazovanijih Crnogoraca održana je Podgorička skupština koja je stvorila naslino i nelegalno stanje u Crnoj Gori.Posle su podijelili titule,funkcije,zemlju,novac odanim Srbima i upropastili sve u Crnoj Gori što se moglo upropastiti.Najdrastičniji primjeri su bili dodjele plemenske zemlje ,komunica na ilegalan način privatnicima.Oko kafane Radovče je bila granica između Pipera i Kuča.Misliš da je ta zemlja legalno privatizovana.
    I kad je počeo rat,na jednoj strani su bili ovi kojima je za zasluge Režimu data imovina i ovi kojima je to oduzeto.Kada se rat završio ,ta imovina je uglavnom oduzeta i nacionalizovana a vidim još uvijek se sude oko zemlje od dalmatinske ulice pa do Radoj Dakića.Po katastru 1919 to je sve komunica,koju su Karađorđevići,podijelili.
    Zamisli sad da izbije Revolucija u Crnoj Gori,i KAP i Radoje Dakić,Zeljezara i Pivara i Telekom,i Elektroprivreda bi bile nacionalizovane ,iz jednostavnog razloga što su ilegalno od društvene imovine proglašene,državnom imovinom a onda manipulacijama i korupcijom privatizovane.
    Eto tako se nešto događalo do 1941,i narod je bio ogorčen,kao što je i sada ali su one generacije imale MUDA,a mi se zajebavamo po internetu krijući se iza izmišljenih imena.

  13. Radi ovakih moj Jony je sve otislo u kur..c. Sigurno su i partizani klali djecu i ubijali…. Neka ih je sram,malo sto smo devedesetih srtecali od njihovih kama jos sad treba da slusamo ovo i ponovo bi nam to uradili i jedni i drugi!IZivimo u mrznji izmedju Hrvata i Srba,a da je jos gore sad nam rezim soli pamet i stiti nas eto od njih!! Crnogorci nikad nijesu bili genocidan narod za razliku od Srba i i i Hrvata radi toga smo i docekali sve ovo ali bolje i tako barem nam je mirna savjest. Nek je vjecna Crna Gora pa ako bude trebalo cetiri nahije neka budu cetiri ali bez mrznje!!!

  14. Sunce ti jbm kalaisano! Ko se sve pita ko me je doveo ovdje :) Ovaj English je ispod teksta o napadu na Iran zaključivao kako je jevrejski lobi kriv za sva zla svijeta. Na moju inicijativu mu je izbrisana ta gadost. Nešto od njegove inteligencije je, ipak, ostalo sačuvano:

    johnny english kaže:
    16. Mart 2012. – 23:21 u 11:21 pm
    A, da zaboravio sam da kažem, da obratite pažnju na olimpiski logo gdje brojevi 2012 su u ustvari riječ ZION.Ostatak prepuštam vašoj imaginaciji

    Na sličnom fonu bio je i ovaj Negreoss:

    negross kaže:
    15. Mart 2012. – 1:37 u 1:37 am
    …Sto se tice Jevreja u protokole je sve receno Sionske.Imaju li legitimitet to da rade to je vec diskusija.

    Ovo ničim izazvano otvaranje teme o Karađorđevićima i Petrovićima (malo je koja familija u Gaeti imala više predstavnika od mojih Neonovića), ukazuje mi na motive koji gone ovu dvojicu razotrkivača jevrejskog lobija. Ne zbog njih, da podsjetim da me lično ona rabota zabolje za obje dinastije, kao i za ravnogorski i partizanski pokret. Svaku od tih strana doživljavam kao dužnike moje porodice.
    Moja deviza je “krivo sjedi, pravo zbori”. Preporučio sam kao relevantnu adresu za provjeru mojih navoda o držanju crnogorskih boraca na početku II svjetskog rata Živka Andrijaševića. Za taj period on je n1 u CG.

  15. Zemljače , meni se čini da ti više ne voliš ustašku državu? – prvi put se , otkako je ušao u kuću , javi za riječ Velija Dikanović.
    – A kako , siromahu moj , da volim nešto što nije ni postojalo. To nikada nije ni bila država. Bila je mesara , klanica , ludnica , ali ne i država!
    – Povuci riječ , Sabahudine! – izbeči se na njega Veriga . – Tri sam sina dao za tu državu , a ti mi kažeš da ona nikad nije ni postojala!
    – Nikada , nikada , to ti potpisujem! Evo , zakolji me , ovuda , gdje sam najtanji , Uzeiraga! U jednom selu koljemo mi njih , u drugome oni nas; u jamu prije podne bacamo mi a poslije podne četnici; ista rijeka nosi naše i njihove glave; na vlasti si , tvoja je država , a od straha nijesi s mirom noć prespavao za te četiri godine. Kolju ustaše Srbe i Židove; kolju četnici Hrvate i Muslimane; tamane Nijemci Srbe , Židove i komuniste; biju partizani i ustaše , i Švabe , i žabare , i četnike… sve to u isto vrijeme , u istoj državi! Jebem ti takvu državu! Popišam ti se na taku državu!
    – Služio si , ipak ,tu jebenu i upišanu državu! – dočeka Velija.
    – Jesam , do potonjeg dana , to priznajem. Zatrefilo se tako, uvalio sam se u govna i više me niko , sve i da sam htio , nije mogao izvući iz govana.

    Vuk Drašković “Nož”

  16. Kozak, žao mi je ali nisi u pravu. Nije postojao nikakav plan o istrijebljenju muslimana za koji ti očito teretiš Moljevića. Moljević se tek sredinom rata priključio Mihajloviću pa ne možemo govoriti o njemu kao o ideologu pokreta. Mada priznajem da lijepo zvuči i da bi se dobro uklopilo u tvoju matricu – Homogena Srbija, “udruženi zločinački poduhvat”, etničko čišćenje… Zato sam i rekao da mi je žao što ti fakti ne idu na ruku. Baj d vej, Moljević u svojoj knjizi piše o razmjeni teritorija a ne o sili i etničkom čišćenju. Da dodam, u četnicima je bilo više muslimana nego u partizanima. Ne smiješ Kozače sebi dozvoliti da olako ulaziš u raspravu i ispadaš smiješan. Ako se od Planka ne očekuje ništa pametno, bar ti bi morao da se potrudiš. U ozbiljnim si godinama a moraš misliti i o novinarskoj reputaciji.

    P.S.
    Niko se nije hvalisao zločinima, već sam rekao da je Đurišićevo pismo falsifikat. U napadu na Foču, prema arhivi NDH, poginulo je 1000 ljudi, računajući i borce i civile. Mada je razumno pretpostaviti da je i ta cifra preuveličana. Nigdje pomena o 10 000 žena i djece kako stoji u onome pismu. Prema tome, falš.

    • Đurišićevo pismo nije falsifikat. Proglašen je falsifikatom u Srpskoj reči. Nisu falsifikati ni ostala pisma koja je pisao Mihailoviću i on njemu iz kojih se jasno vidi što su i kako radili.

      No, rekoh prije, ne zanima mene – da bi me boljelo – to što potomci četnika misle o svemu. Mene boli što su potomci partizana nasjeli na te budalaštine o Draži. Draža je skončao kako je zaslužio, posramljen i ponižen. Zato imam razumijevanja za ispade Jova Kape i svih ostalih partizana, jebi ga, on i takvi su dali šansu nama da stvorimo Jugoslaviju, dobro očišćenu od ustaških i četničkih gamadi.

      Nisam napisao da si se hvalisao zločinima. Tako da je na tebi da malo bolje paziš kako manevrišeš u komunikaciji samnom, da ne bi ti ispadao autsajder.
      Meni je pozicija relaksiranija. Branim pobjednike drugog rata, saveznike velikih sila, stvaraoce moje domovine. Ti braniš ratne zločince i lopuže, šoviniste i nacionaliste. pa bi ih branio umanjivanjem njihovih zločina i relativizacijom njihovih namjera. Potvrda koliko su bili loši stigla je prije dvadeset godina. Njihova ideologija je izazvala novi građanski rat, raspad države, ubijanje po istim principima etničkog čišćenja. Voja i Vuk se pozivaše na Moljevića, Garašanina, Mihailovića, Kalabića…Kalajić, Bećković i mlitavi srpski akademici takođe.

      Rezultat. Nema ga na livescore, ali bi mogao sam otvoriti oči, i pogledati đe se nalazi matična država Moljevićevih i Dražinih pristaša; u kakvom je ekonomskom ,moralnom i teritorijalnom st(r)anju.

      Dobili su po pičci, again…

    • Plannco Wallach S. says:

      pismo moze biti i ne biti, tragovi njegovih zlochina su ORIGINAL. ali, opet ima neke pravde u tome da su mu presudili braca u zlochinu.

  17. – Risto! – prenu se iz mrtvila Atif Tanović. – Vidim ti u , Risto , nož u pogledu , krv ti kaplje niz bradu , ti nemaš pravo ni da pitaš ni da mi prebacuješ. Kad svršite sa mnom , uzmi od tog engleskog špijuna još jedno parče konopa , da se i ti zadaviš! Ništa bolje ni ti nijesi zaslužio!
    Vala , to kako se ja davim i zamičem , nećeš viđeti , Turčine! Jok , jok , naša će biti potonja , ja ti jamac , balijo! Još će mnoge Turkinje odmotavati crnu pređu za četničkim vojvodom i osvetnikom Ristom Krivodolcem i njegovom družinom. Zaboraviće se Jasenovac i Jadovno , Korićka Jama i Kapavica , selo Jugovići , nevesinjsko krtolište i gatačko garbunište! Ništa je to pri onom što će doći , kad dođe osveta , a doći će , ovijem ti se zaklinjem!
    – Stani , jadan , kud si navalio! – mirno će Atif Tanović. Čak se i nasmija. – Batali nesreću , okani se krvi , ne kopaj nove jame i ne reži nove vratove! Znaš li , jadi te ne znali , da nam se ionako vas kulturan svijet posprduje. Saberi , crni Risto , koliko ste vi nas a koliko mi vas poklali! Za čiji hajtar , za čiju korist? Prije nego me ubiješ , produmaj malko o tome!
    – Prvi ste počeli i poklali ste stotinu puta više , Turčine! – zaškilji na lijevo oko Krivodolac.
    – Teži su , neuporedivo su teži vaši zločini! – dodade Brković.
    – Kako zločin može biti teži od zločina? – pljesnu dlanom o dlan i zavrtje glavom Atif Tanović. – Kako govno da se razlikuje od govna , deder mi to objasni , učio si engleske škole i odrastao si u kulturnom svijetu , Ognjene?!
    – Tako , Atifaga , što su tvoje ustaše pobile milion i po Srba , ako nijesu i cijela dva miliona , i što nije isto ubiti hiljadu ljudi ili samo jednog čovjeka!
    – A ja mislim da je isto i da tu nema razlike! – Spusti glas i zagleda se preda se. – Ne vidim da bi moj grijeh bio manji i lakši da sam ubio samo jednog Vilenjaka. Čim prerežeš jedan vrat isto je kao da si napunio jamu vratovima!
    – Ma , šta mi to reče , balijo! – prekide ga Risto. -Isto je , veliš , jedan ko i hiljadu! Jedan vaš i hiljadu naših – to li je to što nudiš , Turčine!
    Prekrsti se tri puta , zakrvavile mu oči , govori kroz stegnute vilice , škripi pod Atifom sećija.
    -Uva vašeg neće da pretekne, napunićemo Neretvu , Taru , Savu i Dunav , Drinu i Ćehotinu , pa putujte , plivajte , zla braćo , u vašu Aziju! Plivajte ko četeres i prve , u decembru , kad smo vam čitali Očenaš u Foči i Goraždu! Neće vječno antihristi i srpski dušmani vladati u Beogradu. Neće , jebem im onu krvavu zvijezdu i krvavu Rusiju! Nećeš , ne dam da se vraćaš u Beograd! Sa mnom ćeš , u Ameriku , pa tamo nastavi studije , Milane! Tamo je Kralj , tamo su naši komandanti , tamo ti je domovina!

    • Plannco Wallach S. says:

      jesu li vam svi dokazi u ovome shto je onaj chetnik nashkrabao?

      • Planco , nijesi shvatio. Htio sam da pokažem svu besmislenost rasprave o četnicima i ustašama i partizanima tipa ko je više pobio , ko je prvi počeo i čija treba da bude potonja. Ako si shvatio da ja podržavam rehabilitaciju zločinaca u grdnoj si zabludi.

  18. Da će se jednom završiti debata o partizanima, četnicima i ustašama. Alo ljudi znate li koja je godina?

  19. johnny english says:

    Neon,iskreno nijesam te trebao dirati,ja sam 25 godina živio u Londonu i jako dobro znam što se tamo događa.Sity of London mali poslovni dio Londona ima isti status kao Vatikan u Italiji,kao i Vašington DC i Brazilija u Brazil.U Sity of London se nalazi više od 500 banaka,a tu je bazirana Britanska Kruna.Prvo pitanje prii ispanjavanju aplikacione forme za posao u rubrici iskustvo te pitaju da li si radio for British Crown.Ili možda za Tavistock Institute.Ne budi lijen pa pronađi na internetu o čemu pričam .Svaki pravnik kada hoće da se bavi pravom mora DA POTPIŠE ZAKLETVU u Middle Temple bar u USA je Temple Bar,.Za kanadu je Greys In ,itd.Dakle
    Bank of England je privatna banka vlasništvo Rotšilda, i oni zajedno sa British Crown vuku sve konce kao u USA i EU tako i drugdje.
    Svakoga dana se 9 agenata u Sitiju dogovaraju i fiksiraju cijene zlata a posle se sve ostale cijene formiraju.U SIty of London je bazirano 17 Merchant Banks koje imaju isključivo pravo svih bankarskih aktivnosti , ostalih 500 banakaje limitirano.5 od tih banaka su vlasnici Njujorške filijale Federalne rezervne banke,koja ima udio 40% .I oni drmaju sa USA ,1607 je formirana Virginija Company,koja je vlasnik sve zemlje od meksičke granice uključujući i Kanadu.
    U USA niko ne može nekretninu da kupi na neograničeno vrijeme,samo 99 ili 999 godina a sve zemljišne poreze i takse se uplaćuju na račune British Crown.
    Svi sudove i institucije u USA koje imaju zastavu sa zlatnim rubom ne rade po USA ustavu nego po mornaričkima zakonima britanskog Visokog admirala,Britanskih prekomorskih kolonija.Pa iako to nama ne izgleda tako u realnosti je drugačije.British Crown vuče sve konce a većina boranije nema pojma.
    Da komediju malo više zasolimo Tavistock Insitute je ustanova koja te konce naučno obrađuje i usmjerava.Glavna zgrada je na Belsize Park a jedna od osoba koja tamo radi na moje iznenađenje je i Rialda Kadrić,glumica iz Filma Lude Godine.
    Tavistock je najveći institut za sociološka istraživanja.Oni su osnovali FBI;CIA,DEA i famoznu DIA,da li si kad čuo za njih.CIA je dječji vrtić za njih.Osnovali su mnoge insitute u USA,Stanford,.Između ostalog su radili projekte MK ultra,Remote viewing,eksperimenti sa LSD,Uvođenje rokenrola 50 i 60,simuliranje rivalstva između Bitlsa i Rolingstonsa.Projekt Apolo sa Stenly Kubrick i na hiljade drugih stvari.
    Bliže podatke možete naći u radovima Tim Rifat, isbn -901250-96-2,John Parker;Total Surveillance Isbn 0 7499 2033 5. Neil Hague Yournes in the dreamtime.Jose Arguelas,Time and Tehnosfere,Secret and supresed,Jim Keith i sve knjige od David Icke.
    Ako hoćeš više informacija dođi u Tološe pa ću ti objasniti što se događa ili posuditi koju knjigu imam ih na stotine i ne vjerujem da na tu temu bilo ko ima više knjiga u Crnoj Gori.
    A događa se sledeće:bliži se kraj 2012 i gospodari su preplašeni ,skinute su rukavice .sada više ne govore o demokratiji,sada je borba za opstanak a glavni centar svih aktivnosti je Sity of London,zato sam i sklonio porodicu prije neku godinu iz VRTLOGA. ZA OLOMPIJADU se nešto priprema,vidjećemo što.Ja optužio Jevreje nijesam nego ZION.Olimpijski logo 2012 nijesu brojevi nego riječ ZION,A AKO TI TO NE ZNAŠ, NE ZNAČI DA NIJE TAKO.samo otkucaj na You tube olimpyc Logo,pa ima da vidiš.Priča se terorističkom napadu na otvaranje ili zatvaranje Olimpjade. Tema koju sam ja ovdje razrađivao nema mnogo veze sa naslovom.
    Dopisnik Bilda,Njemačka mi je u Novembru 2007 zakazao za april 20-21 2008 početak radova na renoviranju.Slučajno datum kad je Hitler rođe,.samo koicidencija i ništa više dok ne poćneš dublje da razgovaraš sa njim.Daleko smo krenuli od teme,a obično nemam običaj da pratim što je ko rekao prije dvije nedelje.
    Evo vidiš kakva je presija za homoseksualce u RTCG i novinama.Niko ne pominje da se treba promijeniti granica starosti za dječake za dobrovoljan pristanak na homeseksulni čin sa 14 koliko je sada na 16 ili možda 18.Bitno je da to neko ovdje uporno gura a ovamo poslušnici stalno otvaraju temu.Eto u takvom društvu mi živimo gje većina stanovništva sve prihvata linijom manjega otpora i ako trenutno nijesu ugroženi onda ih se ne tiče. A sve je i te kako povezano a mi zabili glave u pijesak i ćutimo. Ja lično mislim da mi koji komentarišemo ovdje bi trebali da budemo na istoj strani i da stvaramo neku pozitivnu energiju, i .da više uvažavamo tuđe mišljenje:Neon tebe sam pomenuo zato što si Izjednačio Tita i Dražu nije bilo nekog drugog razloga.

  20. http://www.tcm.com/tcmdb/title/70759/Chetniks-/#tcmarcp-307110

    Ziv je Fidel umro nije,dok je Rusa i Rusijeee!

  21. Pročitati danas rezone i argumentaciju u raspravi o osvjedočenim zločincima porazno je po svaku nadu i pomisao o pravljenju civilizacijskog otklona u svijesti kao prvenstvenog uslova za neka bolja vremena na ovim prostorima. Tačno da se zapitaš kakve su promjene ovdje moguće, sa kim? Uporno se, bez i naznake kritike sopstvenih ideoloških uzora, i dan danas vrši propaganda katastrofalne ideologije kroz relativiziranje zločina gimnastikom sa brojem i strukturom žrtava, pravdanje zločina zločinom, kroz infantilno predstavljanje svojih uzora ili predaka kao primjera viteškog ratovanja. Nema nuđenja nikakvih novih činjenica u pozivima za ispravljanje “istorijske nepravde”, samo fokusiranje na mane suprostavljene strane ne bi li se njihovim unižavanjem dobio koji propagandni poen. Nerazumljivo mi je da se četnička ideologija i danas, fakat masovno, doživljava kao nekakav vrhunac koji je srpska nacionalna svijest iznjedrila, pa je treba umivati od sasušene i svježe krvi, mada većini i sa njom izgleda sasvim prihvatljiva, čak i ljepša. Koliko je žalosno, toliko je i opasno.

    • E, pa to…Superhik. Ti si to sažetije.
      Zahvaljujem.
      Meni je nevjerovatno da djeca onih koji su bili komunisti ne prihvataju ono što je bio fakat, da su četnici bili na pogrešnoj nacifašističkoj strani, i zbog toga stradali na kraju; naravno i njihove vođe i ideolozi. zašto tu primitivnu i glupu ideju oživljavati kroz veličanje tih monstruma, pritom zaista ne vidim što bi moglo biti zanimljivo u vezi njih a što su civilizacijske vrijednosti.

  22. Kako su ovi iz moje porodice bili u partizanima, a ja sam musimaske vjeroispovjesti, sigurno bi bio pristasan moj osvrt na ovu istorijsku temu, pa se iz tog ugla neću ni osvrćati. Uz to, znajući kakva nam je istorografija, bar ova novija kojom sam bio svjedok, debelo sumnjam u sve istorijske podatake sa naših prostora, pisane od naših istoriografa.
    Gledajući iz perioda kom sam bio svjedok, perioda 90-tih, velika većina onih koji su sami sebe predstavljali četnicima i naljednicima četničke politike i ideologije, bili su najveći koljači, zvjeri i ološ.

  23. Kozak, ne znam u kojoj si kristalnoj kugli vidio da sam iz partizanske porodice i kakve to ima veze ali jeste tačno. Djed je bio mlad za rat ali je pradjed bio partizan od početka pa do kraja 1942 kada su ga ubili u blizini Sarajeva. Smio bih da se kladim da su ti koji su ga ubili kasnije postali partizani i narodni heroji. Poput onoga čuvenog Marka Mesića koji povede hrvatske dobrovoljce na Ruse i Staljingrad a vrati se u partizanskoj uniformi. Ovo govorim zato što me tvoj antifašizam podsjeća na antifašizam Marka Mesića ili njegovog bratanića Stipe. Trebalo vam je da pođete do Staljingrada, da se na licu mjesta uvjerite da Hitler gubi rat, pa ste tek onda stavili petokrake. Moram da ti ukažem da je teško licemjerje da ti braniš partizanski pokret od bilo koga. Vidio sam kako si skočio kao oparen kada ti je Neon rekao da proučiš nacionalnu strukturu partizana poginulih na Sutjesci. Naravno, tebe te tričarije ne zanimaju. A i teško je prinositi ogledalo unakaženom licu.

    P.S.

    Kozak, ako je pismo autentično, zašto “Đurišić” svog dugogodišnjeg saradnika Vojislava-Voju Lukačevića naziva Vojin Lukačević? Ako ga niko nikad nije zvao Vojin?

    • Koliko je meni poznato navođen je još jedan izvještaj za koji niko ne tvrdi da je falsifikat a u njemu Đurišić kaže :
      Акција на десној обали Лима у срезу Бјелопољском завршена је…
      Жртве: Муслимана бораца око 400
      Жена и деце око 1.000

      I šta se tu ima više dodavati i oduzimati. Po kojim civilizacijskim normama je taj čovjek vrijedan statusa kakav ima danas kod dobrog dijela građana današnje Crne Gore?
      Istim po kojima i Mladić uživa isti kultni status ? I to nije problem nego je problem “nepravedna” komunistička istorija koja ovakvim zločincima prišiva koju hiljadu žrtava više.

      • Ima li gdje izvjestaja o pasjim grobljima? Ima li izvještaja o broju ubijenih sveštenih lica u Crnoj Gori?Ima li izvještaja o tome kako je Tempo ubio rodjenog brata,a Sava Kovačević osmoricu rođaka?Nema…

      • A ima li nekoga danas ko negira te zločine koji su komunisti počinili prema poraženoj strani ? Ne primjećujem da je opšta klima takva da se na komuniste danas gleda pozitivno, naprotiv. Zato i nema opravdanja za insistiranje na rehabilitaciji poražene strane uz neprincipijelno zanemarivanje i čak pravdanje njihovih zločina. Zašto se ne mogu osuditi svi ti poznati zločini i zločinci i arhivirati ideologije koje su dovodile i dovode do njih? Nije valjda da je četnička ideologija ultimativni domet srpskog naciona pa se mora njega držati ko pijan plota. Ako je tako onda bih se dobrano zabrinuo kad bih se osjećao dijelom tog korpusa. Ali, nažalost je u tome dobar dio odgovora zašto ovdje vrijeme stoji.

    • Sekula,

      niti sam skočio kao oparen, niti sam na tebe mislio kada sam pominjao djecu i unuke partizana, i nemoj ti da dramiš sa množinom u rečenici, kada želiš opisivati događaje vezane samnom. Nisam imao čast biti u partizanima, bili su mi ujaci. Oba đeda nezainteresirani. Đed kozak je već sve ratove prevalio preko svojih pleća, a Crnogorac je bio zainteresiran za siestu. Ujaci su bili aktivni. Drago mi je to.

      Zaboravio sam pomenuti Mesića u odgovoru tebi i Neonu. Stipe je ispao čovjek oko te priče, otvorio oči mnogima, i to sa mjesta predsjednika, svjesno gubeći poene u dobrom dijelu zaražene javnosti. Rekao im je da su ustaše bili zločinci, da su klali i ubijali nevine, i da su partizani bili antifašisti. Rekao je i da je spisak hrvatskih branitelja veći od popisa Kineza i da je u Ahmićima počinjen ratni zločin. Rekao je i da je prekomjerno granatiran Knin i poslao je dokaze tužiteljstvu na osnovu kojih su uhapšeni čuveni hrvatski generali.

      Srbijanski predsjednik, pizda od pizde, nema pola Stipinih muda. Srbi bi da im Mesić kaže ono što govore srbijanski akademici, a to neće niko normalan izgovoriti. Divni ljudi u Srbiji, pametni, dobronamjerni, načitani znaju o kakvim se lažovima i gadovima radi.

      Ta, DRUGA Srbija je spasila obraz naciji i u ovom trenutku, jasno se distancirajući od rehabilitanata.

      Vuk Perišić je pisao ovaj iskren tekst za Peščanik. Pravu Srbiju.

      • Plannco Wallach S. says:

        Srbi su dali obraz za dupe. shta ce im sad obraz kad je dupe rastureno? nije, nego – Vuk je dio one neznatne, krive Srbije. prava Srbija je bila uz Miloshevica, Sheshelja, Karadzica, Maldica i …Drazoljuba.

  24. Владимир Шипчић says:

    Уф, па ово је стварно у стилу јавног сервиса

  25. Superhik, niko ne pravda zločine. Kada se ubije dijete ili žena mene ne zanima koje je nacionalnosti ubica. Bilo bi nenormalno da me zanima. Ali morate da shvatite da su zločine činili svi a da su četnici poražena strana na kraju rata. Masovna hapšenja, ubijanja i odmazde nad četnicima su morala biti opravdana istoriografijom koja je u najmanju ruku sumnjiva. I nije nikakav problem u nepravdi koja je nanesena četničkom pokretu jer je on prošlost već je problem taj što je građenje normalne budućnosti na Balkanu nemoguće na ovakvim bolesnim temeljima. Kako da u Bosni žive jedni pored drugih ako u udžbeniku istorije stoji jedna takva morbidna laž o napadu na Foču?

    U izvještaju koji ti pominješ, Đurišić govori o 1400 ubijenih muslimana a u isto vrijeme kaže da su njegove žrtve 14 poginulih. Moraš priznati da je odnos 14 prema 1400 poginulih veoma nelogičan. Ovo ne bi mogao ni Ahmadinedžad sa hemijskim naoružanjem. A da su četnici činili zločine, to je nesporno. Kao i ostali, što zbog gladi, što zbog osvete. Čak i oni koji su pokušavali to spriječiti, nisu uspjevali u tome. O tome slikovito svjedoči major Nikola Bojović, komadant Durmitorske brigade: “Један наредник, командант батаљона, имао је жену, троје деце, оца и мајку. Дошао је до згаришта своје куће, запаљене са све чељадима, узимао лобање, прибијао их уз тело једном руком, а другом миловао и говорио: ”Ово је Мицина, ово је Љубина…” Децу је препознавао по величини лобања. ”Он је водио око 200 људи, и сада треба неко да га уразуми да не учини злочин према својим комшијама, муслиманима, као што су муслимани учинили према њему”.

    • Četnici su poražena strana, to je fakat koji se ne može promijeniti nikakvim intervencionizmom iz sadašnje perspektive pa ma koliko taj balast poražene strane bio težak nekima. Naravno da je to imalo svoje nehumane posljedice kao što biva sa svakom stranom poraženom u ratu. Jednu stvar je ipak opasno maskirati, sva ova priča o rehabilitaciji nema motivaciju u nepobitnom utvrđivanju istorijskih činjenica već u nekoj vrsti zvanične promocije i danas itekako žive četničke ideologije. Koliko je ona neprikriveno genocidna i šovinistička, mislim da je suvišno iznositi validne i svima dostupne istorijske dokaze. Što se tiče eventualnog falsifikovanog pisma, ono nikako ne isključuje zločine koji su se u tom kraju desili, možda ne u obimu koji istoriografija pobjednika i inkrimisano pismo bilježi, ali narod na tim prostorima to dobro zna. I sve ono što se ponovilo skoro u istim krajevima nije posljedica krivotvorene komunističke istoriografije već slijeđenja četničke ideologije. Po istom obrascu imamo relativiziranje nedavnih zločina i pravdanje zločina zločinom. Tako se može pročitati, i to baš na sajtu sa koga citiraš neke stvari (pogledi.rs), rasprostranjena propaganda da je u Srebrenici pobijeno 1500 Bošnjaka kao osveta za prethodno pobijenih 3500 Srba u okolini Srebrenice. Na stranu ova disproporcija u brojkama koja veze sa istinom nema, igrom slučaja iz pričanja profesorice srpskohrvatskog jezika, Srpkinje iz Bratunca, baš u tom vremenu, čuo sam da je ono što su Orićeve snage tada činile odgovor na ono što su prije toga uradili Srbi uz asistenciju Arkanovih tigrova na tom području. Oni koji sprovode takvu propagandu za ono što se desilo tako nedavno treba da revidiraju istoriju iz drugog svjetskog rata ? S druge strane brojka o 14 poginulih mi se itekako uklapa u taj poduhvat ako pretpostavimo da su krenuli na civile u selima da kolju i pale kuće, pa onda sve muškarce predstave kao borce a ostalo podvedu pod stavku žene i djeca. Isto tako danas se može čuti da su muškarci strijeljani u Srebrenici ustvari bili borci.
      Suština je da neko ko nastupa sa pozicija četničke ideologije ne može se pozivati na civilizacijske norme, revizije, univerzalni princip pravde a da to ne bude vrišteći licemjerno. Neke stvari je najbolje arhivirati i odbaciti.

  26. “Nerazumljivo mi je da se četnička ideologija i danas, fakat masovno, doživljava kao nekakav vrhunac koji je srpska nacionalna svijest iznjedrila, pa je treba umivati od sasušene i svježe krvi, mada većini i sa njom izgleda sasvim prihvatljiva, čak i ljepša.”

    Ovo je sjajna primjedba. Umjesto vojvode Živojina Mišića, generala Svetomira Đukića… kao sinonim srpske nacionalne svijesti nametnut je ravnogorski pokret i major draža Mihailović. S konja na magarca… To je za Srbiju bio zajeb ravan onom kada je između ideologije Sokolskog pokreta i onog koje je baštinilo društvo Dušan silni odabrana ova prva.
    Svi ostali zaključci Superhika, i ostalih komentatora na temu neprhvatljivosti gradiranja zločina su komični posebno iz pravne perspektive.
    Nijednog trenutka ja se nisam trudio da perem ravnogorski pokret Draže Mihailovića i njegovu ulogu u Drugom svjetskom ratu. Govorio sam o kontroverzi koja prati Mihailovića a za koju krivicu snose komunisti sa svojim montiranim suđenjima.
    Kozak je ironično prokomentarisao moju primjedbu o montiranom sudskom postupku Mihailoviću, praveći paralelu sa Koštunicinim legalizmom. Pretpostavljam da ne zna koliko je nakon Drugog svjetskog rata bilo nevinih žrtava boljševičkog poimanja prava. Pomenuću samo jedan primjer: Najbogatijem predratnom građaninu Crne Gore Simo Marić presuđeno je po toj boljševičkoj” pravdi”. Izgubio je glavu isključivo zbog toga što je bio prebogat za ukus Titovih revolucionara. Moj djed, onaj što je teško ranjen na Bukovici, kleo se do kraja života da poštenijeg trgovca od tog Marića u CG nije bilo. Zbog tog i sličnih “detalja” odbio je boračku penziju, partizanska odlikovanja… Umro je kao stočar.
    Zašto insistiram na ovom montiranom suđenju Mihailoviću? Zato što su Titovi boljševici direktni krivci što je ovaj postao simbol srpskog nacionalnog pokreta u 20. vijeku. Umjesto da je tretiran kako je zaslužio, kao vođa samo jedne od desetak poluorganizovanih paravojnih straža u Srbiji u kojoj se tokom tog rata nije znalo ko koga j..e. Nedić, Ljotić, Mihailović… nisu bili djelovi jednog sistema već samo gubitnici anarhije u kojoj čak ni članovi kraljevske porodice nisu bili na istoj strani. Zbog toga, sa istorisjkog aspekta, žalosno je tretirati ravnogorski pokret ozbiljnije nego što su to činili Njemci tokom DSR. To je neozbiljno.
    Da pomenem i to da preskačem priču o majoru Đurišiću koji mi je naročito odvratna istorijska ličnost zbog želje da ne širim temu više nego što je to već učinjeno.
    Na brojnosti četničkih i antipartizanskih jedinica tokom prve dvije, dvije i po godine DSR sam insistirao zato da bih objasnio kako je posmatranje ovog problema na ravni “crno – bijelo” totalan promašaj. Zato su Kozakovi stavovi po ovom pitanju neprihvatljivi. Bar 50% boraca DSR u CG pola rata nosili su kokardu.a pola petokraku. Ovdje se zapravo vodi spor kada je te ljude trebalo pobiti – do 43 ili nakon toga. Odnosno da li su takvi imali pravo da sude u “besudoj zemlji”?
    Sjutra, kada padne DPS, većinu među onima koji će tražiti skalpove Prvofamilijaraca biće upravo bivši DPS-ovci. Ta je epizoda u Cg već toliko puta reprizirana da je nevjerovatno kako i dalje ima svoju publiku. To neumorno ponavljanje dovelo je do takvih devijacija da recimo mog prijatelja po čijem djedu ime nose škole i ulice u Ulcinju, iskompleksirani potomci kvislinga i ratnih i poratnih švercera i sitnoprofitera danas optužuju za četništvo, petokolonaštvo itd.
    Umjesto post skriptuma:

    • ispr: Simu Mariću…

      • Neone,

        Nisam bio ironičan u vezi koštuničinog i tvog legalizma u slučaju rehabilitacije Čiča Draže. Izbacio sam ironiju u komunikaciji sa tobom, iz najbolje namjere.

        Legalizma nije bilo u suđenju Mihailoviću, kao što ga nije bilo niti u jednom jedinom slučaju koji se nakon drugog rata ticao sudbina kvislinga i nacista. U svim društvima su pobijeni ili poslani na višegodišnje robije. Vrangelove divizije su predate Sovjetima. Nisu trajali do zore…Nirnberški proces je u mnogo čemu bio farsičan. Ali, niko nije plakao za njima, čak ni rodbina.

        Četnike je oživjela srpska crkva i krugovi oko nje, kao što je i katolička crkva promovirala i protežirala ustaše. Ujedinjeni, sjebali su mi domovinu. Tebi je to zasluga komunista, iako je jasno da to sa istinom nema veze.

        Moj djed je ratovao pod Denikinom u prvom ratu, ali je bio svjestan da su te snage pomagale u drugom ratu naciste, i nije im se radovao. To je bila izdaja…Tu nema opravdanja što su nakon revolucije MILIONI Rusa stradali u ideološkoj i klasnoj borbi. Pomagali su Njemce . Presuda je bila samo smrt.

        Četnike odvajati od ostalih kvislinga, samo iz razloga što su bili manje produktivni, pa očistili samo dio Bosne i Sandžaka, meni ne pada na pamet. I nikom dobronamjernom i poštenom…

        Što se tiče ljudi koji su nevino stradali od partizana, bilo ih je dosta. Otud slaba država. Otud slom, Otud i povampirenje ustaša i četnika. Ipak, razloga za rehabilitaciju Draže, niti bilo kojeg drugog, NEMA.

        Jovu Kapi vazda hvala…ruka mu se zlatila i oko sokolovo.

      • Kozak, nisi me dobro razumio ili sam ja bio nejasan.
        Zasluga komunista nije u razbijanju Jugoslavije već u tome što su, izbjegavajući da se drže zakona kao pijan plota što bi rekao drug Čiča, učinili medveđu uslugu srpskom narodu i umjesto one koju ti cijeniš (Druge Srbije), i one kakvu bih ja volio da je vidim (“Treće”), dali pogonsko gorivo onoj Prvoj (Dobrice Ćosića i Koste Čavoškog) koja danas dominira. Isto su učinili i Hrvatskoj (“Prva” Tuđmanova i konvertita Mesića čiji je pandan u Srbiji Vuk Drašković).
        Tu dolazimo do Jova Kape. Osnovno neslaganje između mene i tebe glede partizanskog pokreta moglo bi zapravo da se svede na izbor omiljenih likova tog pokreta na teritoriji CG – tebi je to Kapa, meni Danilo Jauković. Kapa je odanost Titu dokazao predajući mu u naručje svoju ljubu, dok mu je Jauković rekao NE (i automatski završio karijeru). Kapa je priznao da je ubijao za državu, dok je Jaukovića na Durmitoru i danas bije glas čuvara svog naroda. Zbog njega je u tom kraju samo jedna familija odabrala četničku stranu. Svi su znali da Danilo ratuje za svoje ljude, a ne za Tita i partiju.
        Da se partizanski pokret pobrinuo da se stvari nakon pobjede odvijaju po redu i zakonu, danas ni Brem Stoker ne bi uspio da oživi ustaše, četnike, belogardejce, ljotićevce, baliste…

        I da, svi smo zaboravili da pomenemo domobrane, taj najbenigniji kvislinški pokret u Jugoslaviji tokom DSR, koji su činili Hrvati koji nisu morali da dokazuju svoje hrvatsvo natapajući ruke krvlju nevinih. Žao mi je što i Crnoj Gori i Srbiji nije postojao jedan takav pokret. Prema hrvatskim domobranima gajim iskrene simpatije jer su u DSR čuvali vlastitu i kožu svojih familija, ali i komšija bez obzira na naciju i vjeru. Kad se odnos snaga izmijenio na bojnom polju, gotovo kolektivno su prešli na partizansku stranu. Svaka im čast na ovoj velemajstroskoj rokadi :) Oni su dokaz da je dio hrvatskog naroda dostigao kolektivnu inteligenciju koja vijekovima odlikuje Italijane. Doktrina italijanskih generala u ratu sa Napoleonom je bila da predaju grad osvajaču čim se pokaže izvjesnim da je dovoljno snažan da ga uništi :)

      • Ako je postojao plan o unistenju muslimana Kozak , sta je tada radilo u tom ratu 250 hiljada boraca u cetnickim odredima? Da li si o tome razmisljao?

      • Cetnici su se borili protiv partizana a muslimani nijesu bili glavna meta njihove borbe. Kozak, da je Pavle Djurisic sa sedam hiljada cetnika napado samo muslimane zna se sta bi bilo. Da je pedeset hiljada cetnika na pocetku rata napadalo samo muslimane to bi bila katastrofa za muslimane. Muslimana je bilo u cetnicima , i to nesto znaci.

  27. Problem je što se DSR doživljava kao liga šampiona u kojoj svako ima tim za koji navija i timove koje mrzi a ne kao klanica u kojoj brat nije znao brata , ako su nosili različite uniforme. Zato nema razlike između tvrdnje da je trebalo pobiti sve četnike i ustaše i njihove potomke i tvrdnje da su ustaše pobile milion ili dva miliona Srba i da sad treba pobiti sve Bošnjake i Hrvate da bi se osvetili ti zločini. Ne postoje genocidni narodi , postoje samo genocidne ideologije , politike. Sve strane su činile zločine u DSR , ali nijesu svi koji su nosli partizansku ili četničku ili ustašku ili zelenašku uniformu zločinci. Tim prije što su se mnogi uniforme mijenjali tokom rata. Znači kada govorimo o ideologijama treba sahraniti jednom zauvijek i četništvo i ustaštvo i komunizam a kada je riječ o pojedincima ne suditi o njima na osnovu kolektivne pripadnosti nego na osnovu lične odgovornosti. Ja ne vjerujem ni komunističkoj ni četničkoj istoriografiji , ono što smo gledali u partizanskim filmovima i ono što danas pričaju oni koji traže rehabilitaciju zločinca Mihailovića , podjednako je daleko od istine.

    • upravo tako

    • Partizani su na Blajburgu i Zidanom mostu poubijali te koji su ubijali ljude zbog toga što su druge vjere i nacije, drugog imena. Pritom, borili su se protiv Njemaca 4 godine. Oslobodili zemlju od fašista.

      Ako je vama to u istom košu sa ustašinama i četbnicima, onda se definitivno nikada nećemo složiti o ničemu.

      Zato što je to u vašim glavama postalo “sve isto” izbio je rat devedestih i sve ostale krize. Izgubili smo onu lijepu veliku vilu i dobile ove čatrnje pred rušenjem.

      • Jugoslavija je od dana nastanka bila truli kompromis ne jugoslovenskih naroda već velikih sila. Da su 1918. Hrvati i Slovenci dobili države kakve su zasluživali, da se “kralju ujedinitelju” kao njegovom djedu Nikoli nije guzica bila malo manja, danas bi imali jugoslovensku ekonomsku uniju, istinsko bratstvo i savezništvo jugoslovenskih naroda, jugoslovenski jezik, jugoslovensku kulturu. Tako nešto nije odgovaralo Londonu, Parizu, SSSR-u, Berlinu… Zato su se desili Aleksandar Karađorđević, Josip Broz, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman…

      • Komunisti su dobili rat a pobjednici pišu istoriju. Zato se donedavno nije moglo ništa saznati o zločinima komunista u ratu i posle rata.a u isto vrijeme komunisti su uveličavali četničke i ustaške zločine. Kao što se danas preuveličavaju zločini komunista a umanjuju ili negiraju zločini četnika i ustaša. Zato kažem da ne treba vjerovati ni komunističkoj ni četničkoj ili ustaškoj istoriografiji , nego izaći iz tog začaranog kruga zla , ostavljajući sve te ideologije , đe im je mjesto u prošlosti.
        A lijepa velika vila se srušila zato što je građena bez temelja. Tito je vladao po principu ” posle mene potop” , i svi su znali da će se Jugoslavija raspasti posle njegove smrti.

      • Neon,

        Države su uvijek kompromis, i gotovo pa uvijek baš tih Velikih Sila. Jugoslavija je naravno bila i kompromis njenih naroda koji su isključivo zaslugom partizanskog pokreta zašli kao jasni pobjednici iz svjetskog rata. Zato se država jugoslavija proširila nakon 1945. Da je bilo drugačije ne bi ostao prah od svih kvislinških država nakon ulaska saveznika, i nakon sloma nacista sa kojima su sve nacije bivše Jugoslavije otvoreno sarađivale. Drugačije ne može biti, tako da ti tu ne dajem kredit za napor koji ulažeš u odbrani neobranjivog.
        Koristiš ironiju i kod spominjanja “zasluga” partizana i komunista, a čini mi se da je jako blisko tome karakterisati tvoju misao i o državama kakve su Hrvati i Slovenci “zasluživali.”.
        Nekako mi se ne čini da bi imali širine u tvom viđenju njihovih zasluga…
        Jedna od često korištenih relativizacija je i da narod zaslužuje vlast koju ima; što mogu uzeti kao samo djelimično tačnu definiciju kada bi se ona odnosila na one koji se svrstavaju u kategoriju naroda ili narodnosti, ali ne i kad se tiče mene lično ili bilo koje druge jedinke koja se ne bi gurala u toplo krilo naroda. Ne smatram da sam zaslužio ni Karađorđeviće ni Petroviće, Đukanoviće ili Maroviće. Imam pravo na funkcionalnu jednakopravnu socijalnu državu.
        Da je ispunila funkcionalnost kao jedan od uslova, SFRJ bi se mogla smatrati najpribližnijom željenom opcijom; uz opasku da je ona to svakako u poređenju sa ostalim državama u kojima sam živio.

        Ja vidim da je to tako jer su komunisti na jedan popriličan period suspendirali pogubno djelovanje religija i lažnih “tradicionalnih vrijednosti” , tako katastrofalnih za napredak u osvješćivanju pripadnika tog svetog balkanskog naroda. Komunisti nisu kalkulisali, rizikovali su uz velike sopstvene žrtve, i najbolje da je trebalo dati šansu dokazanim kvislinzima da dokažu kako je pakt sa nacistima bio stvar racionalne prosudbe vođa, jedini pravi izbor za očuvanje nacije(a).
        Jebem ti naciju koja pristaje na suživot sa nacistima. To je kurac, a ne nacija. Mlohav kurac…

        Greške komunista su bile brojne; najviše ih je bilo u poratnom razdoblju. Oni su stali na izgradnji sopstvenih ličnosti, stali su na osnovnoj temi a to je unapređenje izuzetne Marksove ideje; na tom ispitu su pali odmah nakon nekoliko godina. Stvaranje crvene buržoaziuje je značilo i kraj projekta.
        Marksizam mogu sprovesti samo svjesne jedinke, isključivo nakon perioda kapitalizma, kada se iscrpi sva potreba ljudskog roda za kapitalističkim uređenjem.

        Meni je Jovo Kapa omiljeni partizan sa Ade ciganlije.
        Najviše cijenim Savu, pa nakon Save Končara, Ljuba Ćupića, Filipovića, Vukicu Mitrović , Šolaju, Dr. Mladena, Ivana Gorana Kovačića, oslobodtelje Beograda i hiljade stvarnih heroja koji nisu četnički kalkulisali, nego komunistički ratovali do velike pobjede.

        p.s. ne čini mi da zamišljam kako je “Treća” Srbija u vlasništvu Đorđa V. i Slobodana A., već mi razjasni situaciju.

  28. Plannco Wallach S. says:

    bio je rat. svi su bili naoruzani. svi su ibijali. ima samo nekih malih nijansi. neki su ubijali starce, djecu i zene a neko njih. u pravu ste, svi su ubijali.

  29. Vukovar danas: Djeca su od vrtića u getu i ne kontaktiraju s djecom u drugom getu, a izvan institucija nema interakcija.

    “Kako je u Vukovaru?”, jednostavno je pitanje za svaku drugu sredinu osim za grad u kojem nacionalnost djeteta istražuju i prije no što se rodi, gdje ljudi tvrde da ruševine i ne vide, ali itekako još primjećuju poglede koji bi mogli ubijati.

    Barbara Matejčić (Forum.tm)

    “Jel’ ti ovaj vlak izgleda kao da te vodi u neko dobro mjesto?”, pita me gotovo osorno jedini suputnik u jedinom vagonu starog “Šveda” kojim se vozimo od Vinkovaca do Vukovara. Zovu ga “Šved” jer je početkom osamdesetih proizveden u Švedskoj i nakon što je tamo odslužio svoje, sredinom devedesetih je došao u Hrvatsku. Ove su mu tračnice na samom istoku Hrvatske vjerojatno zadnja postaja prije mirovine. Sjedišta su rasklimana i posve istrošena, putniku nije baš ugodno glavu tu nasloniti.

    Prozori djeluju kao da ih nitko nije otvorio još otkako je mimo njih protjecao švedski pejzaž. Ovog jutra nema ni potrebe. Vani je hladno i magla se nisko spustila na slavonsku ravnicu. “U Vukovaru moraš svijećom tražiti meke duše, one koji se nisu stvrdnuli od mržnje i tuge. Ljudi se još uvijek gledaju kao preko nišana. Ovim vlakom poželiš samo otići, a ne doći”, zaključuje ogorčeno moj suputnik na pitanje “Kako je u Vukovaru?” S tim naizgled jednostavnim pitanjem sam došla. Kako je u Vukovaru dvadeset godina nakon pada grada i 14 nakon završetka mirne reintegracije tog područja u sastav Republike Hrvatske, čime je konačno okončan rat u Hrvatskoj i omogućeno da se Hrvati počnu vraćati u grad.

    Sat vremena nakon dolaska u moj prvi dogovoreni razgovor u Vukovaru umiješao se, slučajem, političar iz lokalne vlasti. Nakon što je dobrih sat vremena objašnjavao situaciju u gradu, prvenstveno međuetničke odnose, mislila sam kako je moj suputnik imao pravo. Htjela sam otići prvim “Švedom” iz Vukovara. Neću navesti političarevo ime ni citirati ga, jer nisam došla razgovarati s političarima. Ako se nečiji glas iz ovoga grada čuje, to su onda ionako političari. Kada dva dana kasnije budem odlazila iz grada, nakon intenzivnih razgovora s petnaestak ljudi, ispostavit će se da je njegova duša bila najmanje meka.

    “Nacionalistima u lokalnoj vlasti ne odgovara pomirenje. Oni žive od etničkih podjela i diktiraju što je društveno prihvatljivo. Sve bi bilo bolje kada se ljudi ne bi ponašali kao Srbi i Hrvati, nego kao ljudi i kada bi takvi poslušali jedni druge”, kaže mi Srđan Antić iz udruge Nansen dijalog centar. Srđan je rođeni Vukovarac, ali živi u obližnjem Osijeku. Nije htio da mu dijete odrasta u podijeljenoj sredini. Suprugu su mu na porodu, još prije rođenja sina, pitali što je dijete po nacionalnosti. Vukovarski gradonačelnik Željko Sabo naziva današnji Vukovar gradom mira i tolerancije. No mnogi će reći da je miran samo prema policijskoj statistici, a tolerantan tek u smislu da se Hrvati i Srbi međusobno podnose jer moraju, ali ne i puno više od toga. Iako je Vukovar u dobroj mjeri obnovljen, svakom prolazniku bit će na prvi pogled jasno da se na tim ulicama nešto strašno događalo – zgrada razorenih granatama i probušenih mecima ima još i u centru grada – ali podijeljenost nije vidljiva.

    Stanovnici Vukovara pak kažu da ruševine više uopće ne zamjećuju, ali podijeljenost itekako osjećaju. “Kada bi pogledi mogli ubijati, bilo bi svakog dana puno mrtvih u Vukovaru. To je još uvijek duboko podijeljen grad”, tvrdi Ljiljana Gehrecke. Razgovaramo u skromnom uredu civilne udruge Europski dom, koju vodi u Vukovaru od 2000. godine i dobro poznaje njegove stanovnike. Kaže da joj je posebno žao mladih, koji su opterećeni prošlošću za koju ne mogu biti odgovorni. Te mlade ljude, kaže, koji idu u odvojene škole i nemaju previše međusobnih kontakata, jedino spaja želja da odu iz grada. Prepričava iskustvo s radionice s vukovarskim maturantima. Kada ih je pitala što žele postići u životu, nisu se ničeg mogli sjetiti, kao da nemaju nikakvih želja. Onda se oglasio prvi među njima i rekao da bi htio što prije i što dalje otići iz Vukovara. Čim završi školu. Svi su se odmah s njim složili. “Oni žele sredinu koja nudi normalan život, a ne tužnu prošlost.

    Ovdje imaju osjećaj da stalno moraju plakati zbog nečega”, zaključuje. To me podsjetilo na pismo čitateljice u lokalnim novinama. Ženi je poginuo sin u Vukovaru i ima dovoljno razloga za tugu, ali joj je svejedno smetalo što se i na Novu godinu, baš u ponoć, kod spomen-križa u centru grada organiziralo paljenje svijeća za žrtve. Kada se cijeli svijet veseli i opušta, nama ne daju da se i mi tu jednu noć veselimo, prosvjedovala je. “Vukovar boluje od srednje teške depresije koja je izlječiva ako bude postojala egzistencijalna perspektiva”, postavlja dijagnozu psihijatar Nikola Drobnjak, donedavni šef psihijatrijskog odjela Opće bolnice Vukovar. Drobnjak je iz obližnjih Vinkovaca, a u Vukovar je izlazio prije rata i radio godinama poslije rata. “Vukovar prije i poslije rata se uopće ne može uspoređivati. To je drugi grad. Ovdje su svi traumatizirani, čak i djeca”, dodaje. Drobnjak kaže da se već dvadeset godina od Vukovara pravi grad žrtva, što se onda prenosi i na njegove stanovnike. “Za vrijeme obljetnice pada Vukovara raste pritisak na psihijatrijske ustanove, jer ljude sve ponovno podsjeća na rat i na ono što su prošli. Onda se sljedećih 11 mjeseci pokušavaju iščupati iz prošlosti i normalizirati svoje živote. Do sljedeće obljetnice.

    I tako su u krugu iz kojeg ne mogu izaći. Ljudi ovdje još uvijek vode svoje unutarnje ratove” ističe. Drobnjak smatra da bi povećanje zaposlenosti bio početak oporavka grada. “Dovoljno se spomenika diglo u Vukovaru. Neka sljedeći spomenik gradu bude nova tvornica”, kaže. No tvornice se u Vukovaru ne otvaraju, već zatvaraju. Nezaposlenost je iznad hrvatskog prosjeka i često ćete čuti da je nedostatak posla glavni problem, a ne međuetnički odnosi. Ljiljana Gehrecke se kao i mnogi slaže da je Vukovar zaglavljen u prošlost, ali ne i da bi poboljšanje ekonomske situacije bio glavni ključ rješenja.

    “Pogotovo ne bi bilo dobro da se Vukovar tretira kao jadnika kojem treba stalno pomagati, kao da mu je cijeli svijet dužan zbog njegove žrtve”, kaže. “Potreban nam je prije svega signal da život teče dalje. Vjerujem da u svima nama tinja želja za psihičkim rasterećenjem, ali ne znamo kako prevladati negativne emocije. Na tome se gotovo ništa ne radi. Čak i da svi Srbi ili svi Hrvati odu iz grada, mržnja bi i dalje ostala”, dodaje. Ljiljanu Gehrecke srela sam i u studenom prošle godine, kada se u Vukovaru obilježavala dvadeseta obljetnica od pada grada. Dan nakon što se 18. studenog u koloni sjećanja kroz grad okupilo 50 tisuća ljudi iz cijele Hrvatske, u dvorištu nekadašnjeg srpskog logora Veleprometa održana je manja komemoracija. Kroz taj je logor prošlo oko 10 000 branitelja i civila, po podacima Hrvatskoga društva logoraša srpskih koncentracijskih logora (HDLSKL). Jedan od govora tog hladnog dana održao je i fratar Vjenceslav Janjić.

    Govorio je vrlo pomirljivo i pozivao na dijalog, ukazujući da bez dijaloga nema pomirenja ni istine, a bez istine se stvaraju mitovi, od čega je rat tek na korak. Pitam Gehrecke čini li mi se ili riječi koje pozivaju na pomirenje nisu baš do sada dolazile s komemoracija u Vukovaru. Kaže da je postignut napredak, da je prije bilo više tmurnoga, što dijeli ljude. Kako to da je baš na dvadesetu veliku obljetnicu, kada se moglo očekivati puno nacionalnoga patosa u govorima, došlo do pomaka u retorici? “Vrijeme je učinilo svoje. Ništa drugo”, odgovara. S tim se slaže i Srđan Antić i tvrdi da u Vukovaru po pitanju rada na ratnoj traumi nije postojao ni jedan promišljen i kvalitetan program, nego su većinom to bile ad hoc akcije nevladinih udruga. “Svi pozitivni pomaci u Vukovaru, kojih je malo, ali ih ipak ima, nisu rezultat dugoročnih programa institucija i političkog vodstva, nego samo protoka vremena i činjenice da su ljudi prisiljeni živjeti zajedno”, upozorava Antić.

    Grad u koji su utrošene milijarde u obnovu, ali ne i u programe suočavanja s prošlošću, pomirenja, suradnje svih stanovnika, živi životom bolesnika kojemu trauma ne blijedi, nego se samo vremenom potiskuje. Jedan od glavnih uzroka produbljivanja podijeljenosti je odvojeno školstvo. Od reintegracije u Vukovaru hrvatska i srpska djeca idu u odvojene škole i vrtiće. Koga god da pitate – bilo Hrvate ili Srbe – reći će vam da je to loše. No tako je: Srbi imaju zakonsko pravo mogućnosti školovanja na vlastitom jeziku i pismu. “To je institucionalizirana segregacija kojom se predodređuje i život i ponašanje djece u Vukovaru. Djeca su od vrtića u getu i ne kontaktiraju s djecom u drugom getu, a izvan institucija nema interakcija usprkos svemu što tvrde političari. Škola je najvažniji element socijalizacije i možete se vi htjeti družiti s kim god hoćete, ali nećete imati s kim ako od malena poznajete samo pripadnike vlastite etničke skupine. To rezultira time da mladi žive u uvjerenju da je zajednički život nemoguć”, kaže Srđan Antić.

    Njegova je udruga Nansen dijalog centar još 2000. pokrenula projekt Nove škole koja bi bila otvorena za sve koji ne žele odvajati djecu. Verificirali su program, imaju više nego dovoljno zainteresiranih roditelja i nastavnika, ali još se ne zna kada će škola zaživjeti jer nemaju podršku političara. “Želimo da škola bude državna, a ne privatna, jer bi se i time pokazalo da je Vukovar spreman za promjene. Očito to još uvijek nije tako jer nadležne institucije ne žele pokrenuti osnivanje škole”, ističe. Kakav je utjecaj odvojenih škola na djecu, pokazuju znanstvena istraživanja koja su u Vukovaru provodili psiholozi Dinka Čorkalo Biruški i Dean Ajduković. Djeca su manje od njihovih roditelja spremna na kontakte s pripadnicima druge etničke skupine. Iako ta djeca nisu osobno proživjela rat, ona, za razliku od njihovih roditelja, nemaju iskustvo življenja u nepodijeljenoj zajednici. Podijeljenost je za njih prirodno stanje grada. Istraživanja su pokazala i da velika većina i Hrvata i Srba smatra da je odvojenost djece u školama prepreka uspostavi boljih odnosa u Vukovaru. No, svejedno, svake nove školske godine djecu ipak upisuju u odvojene razrede.

    “Oni koji prekrše nepisana pravila grupe pod velikim su pritiskom okoline”, komentira Srđan Antić. Maja Tanasić i Jelena Stajin imaju 16 godina i idu u srednju školu na srpskom jeziku. U istoj toj zgradi održava se i nastava na hrvatskom jeziku. Svi učenici odmor provode pred školom, ali se međusobno izbjegavaju. Svatko stoji na “svom” dijelu dvorišta. Maja i Jelena nemaju prijatelje Hrvate. Subota je i našli smo se u kafiću u centru grada, u koji, kažu mi, zalaze Srbi.

    Navečer će izaći također na mjesta gdje idu njihovi sunarodnjaci. Nemaju gdje ni upoznati svoje vršnjake Hrvate. No zato kažu da odlično surađuju s mladim Bošnjacima i Srbima iz Srebrenice i dive im se kako oni uspijevaju nadići ono što se dogodilo u tom gradu. Za njih je rat, kažu, “bilo pa prošlo” i ne zanima ih ta tema. Za obilježavanja pada Vukovara ostaju u kućama, kao i većina njihovih sugrađana Srba. Nemaju ni neko posebno mišljenje o tome što se dogodilo u Vukovaru. O budućnosti pak razmišljaju, ali – izvan Vukovara. “U Vukovaru ne može biti bolje dokle god se djeca odvajaju od malena i dokle god se mržnja prenosi s koljena na koljeno”, kaže Maja.

    Obje će, kada završe školu, nastaviti školovanje. Kao i mnogi mladi Srbi iz Vukovara, ići će najvjerojatnije na fakultet u Srbiju. Govore srpski, svi su njihovi dokumenti na ćirilici, a kao pripadnici dijaspore imaju i prednost pri upisu na fakultete u Srbiji. Srđan Antić to naziva “demokratskim etničkim čišćenjem” koje je blagoslovila politika. Koliko mladih ode svake godine iz Vukovara i više se ne vrati, teško je provjeriti. Uredi državne uprave nemaju takve podatke. Mnogi će u Vukovaru reći da oni Srbi koji ne žele da im djeca napuste Hrvatsku, šalju ih u hrvatske škole.

    Među takve se ubraja i Mile Ivković. Njegov je pogled na Vukovar optimističniji, možda i zbog toga što nije Vukovarac niti je tu bio za vrijeme rata. U Vukovar se doselio 1999. godine, jer mu je žena Vukovarka. No, rat ga ipak nije zaobišao. Kada je počeo rat u njegovom gradu, Sisku, odlučio je braniti svoju kuću. U ratu je ranjen i ima status hrvatskog branitelja. Mile je Srbin. I takve priče nisu rijetke. Procjenjuje se da je među braniteljima Vukovara bilo oko šest posto onih srpske nacionalnosti. Jednostavno su, kao i Mile, branili svoje kuće. Jedan je od rijetkih koji za sebe kaže da živi neko predratno vrijeme; druži se sa svima, slavi i katolički i pravoslavni Božić. “Zbog onog što se dogodilo ne treba bacati ljagu na cijeli narod. Mi smo se borili protiv srpske politike, a ne protiv srpskih građana. Tko hoće ovdje živjeti, mora prihvatiti realnost da je Vukovar multinacionalna sredina”, kaže Stanko Zadro. Sreli smo se na promociji knjige posvećene njegovom bratu Blagi Zadri, simbolu obrane Vukovara, koji je, kao i njegov sin Robert, poginuo u ratu.

    Nakon pada Vukovara Stanko i njegov otac su zarobljeni i odvedeni u Srbiju u logore. No, u Stanku nema ni netrpeljivosti, a kamoli mržnje. Iz progonstva se vratio u Vukovar 2001. godine. Dočekao ga je blatnjav, mračan i razrušen grad. Kaže da grad napreduje, ne samo izvana – zato što je obnovljen – nego su i tenzije manje. Sudeći prema statistici Ministarstva unutarnjih poslova Vukovar nije problematičan grad. U prošloj je godini u Vukovaru bilo, na primjer, 3,5 puta manje kaznenih djela nego u Zadru. U zadnjih pet godina registrirano je ukupno sedam kažnjivih djela motiviranih zločinom iz mržnje. U istom periodu u Zadru ih je bilo četiri više.

    U MUP-u kažu da se uglavnom radi o grafitima, a oni se u Vukovaru brzo brišu. Takva je naredba gradonačelnika, kažu Vukovarci. Kako to da u gradu u kojem je gotovo svi imaju neke gubitke, gdje je osjećaj iznevjerenosti od dojučerašnjih bliskih prijatelja još uvijek jak, a nisu rijetke ni priče o tome da zločinci nekažnjeno šeću gradom, nema više međunacionalnih incidenata? Odgovori na to pitanje su različiti. U frizerskom salonu u centru grada, u koji, kažu, dolaze “i jedni i drugi” jer je kriza pa je važno tko je jeftiniji, a ne tko je Hrvat, a tko Srbin, jedna mušterija tvrdi da svakog vikenda ima incidenata, ali da policija to zataškava, a druga da ima toliko policije na ulicama grada da ni ne može ništa biti.

    “U tri ujutro se osjećam sigurnije na ulicama Vukovara, nego Zagreba”, kaže novinar Zoran Pehar. Kao dijete je u ljeto 1991. s roditeljima otišao na more. Ljetovanje je završilo, a rat je u Vukovaru počeo i više nisu mogli ući u okupirani grad. Prije četiri mjeseca je počeo ponovno živjeti u Vukovaru jer ga je Nova TV, za koju radi, poslala za dopisnika. Zoran je zadovoljan životom u Vukovaru, ima posao i ima prijatelje. Ni jedan među njima nije Srbin, ne zato što to ne bi htio, kaže, nego nije nikog upoznao.

    Zoran smatra da će se ljudi u Vukovaru okrenuti budućnosti tek kada prošlost dobije svoj epilog. “Što bi bio epilog?”, pitam ga. “Da se sazna gdje su svi nestali koji se već dvadeset godina traže. Da se sazna cijela istina. Ovdje još uvijek postoje dvije verzije onog što se dogodilo – hrvatska i srpska”, odgovara. Tijekom godina je u ekshumacijama masovnih i pojedinačnih grobnica identificirano oko 1280 žrtava iz Vukovara. Još se traži 345 nestalih Vukovaraca. “Onda možda na vidjelo ne bi izašla samo istina koja Hrvatima odgovara”, kažem mu, misleći na to što Srbi često spominju da su prije otvorenog oružanog sukoba neki njihovi sugrađani također nestali, da su se minirale srpske kuće i poslovni prostori. “Pa neka izađe”, odgovara Zoran. “Neka saznamo sve pa da konačno možemo na to staviti točku”. Prije nego što smo se rastali, pitam ga tek tako, iz znatiželje, kako to da smo se sastali u kafiću u koji zalaze Srbi.

    Bio je to isti kafić u kojem su me tog jutra dočekale Maja i Jelena. Rekle su da je “srpski”. Zoran sliježe ramenima, mislio je da je “hrvatski”. I dodaje da mu to nije bitno. Pitamo konobara čije je to mjesto. U Vukovaru to nije neuobičajeno pitanje. “Vlasnici su jedan Hrvat i jedan Srbin”, odgovara konobar. Zoran i ja se smijemo. Sunčan je dan. “Švedom” odlazim iz Vukovara.

    http://abrasmedia.info/dnevne-novosti/region/institucionalizirana-segregacija

  30. »Obećao sam ocu da ću svoj život posvetiti tome da uništim njegove ubice. Godinama sam u sebi nosio to obećanje. Sada je ono izmenjeno. Više mi nije stalo do toga da uništim bilo koga. Ne mrzim Meksikance. Ne mrzim nikoga. Iskustvom sam saznao da su bezbrojne staze kojima čovek u životu hodi sve podjednake. Tlačitelji i potlačeni na kraju se sretnu i jedino što je u tom životu značajno jeste upravo to što je i za jedne i za druge život suviše kratak. Danas sam tužan, ali ne zato što su mi majka i otac umrli onako kako su umrli; tužan sam zato što su bili Indijanci. Živeli su kao Indijanci i umrli kao Indijanci, a da nikada nisu saznali da su pre svega ljudi.« – Carlos Castaneda, Odvojena Stvarnost

  31. Велики број Муслимана у току другог светског рата прикључио се покрету Драже Михаиловића и његових славним војводама и четовођама на подручју источне Херцеговине, сјеверне Босне па и Србије.

    Напоменимо само неке од њих:

    судија Мустафа Пашић из Мостара,
    доктор Исмет Поповац из Коњица,
    Мустај-бега Хаџихусеионовића,
    поручник Хуснија Ченгић,
    Смајо Ћемаловић из Мостара,
    Мустафа Берберовић из Благаја,
    Абид Пргуда,
    Омер Калајџић,
    Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
    Мустафа Лехо из Благаја,
    Џемал Кршлаковић – имама – мудериса из Коњица,
    Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима.
    Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића, био је делегиран испред групе београдских Муслимана у Централни комитет Равногорског покрета Драже Михајловића
    хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,
    доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду,
    имам Абдулах Хоџић из Београда,
    управник “Гајретовог” дома у Београду Мухамед Ћемаловић,
    Фехим Мусакадић – Муса био носилац споменице “Солунског фронта” и одликовања династије Карађорђевић
    Мухамед Мулалић, родом са подручја западне Херцеговине, изградио је своје духовно биће на југословенско – српској литератури и стваралаштву у цјелини
    Смајо Ћемаловић из Мостара
    Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)
    активни поручник Омер-бег Ченгић
    Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени Коморански одред формиран на терену између Бродарева – Бијелог Поља – Пријепоља и бројио неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису прешли Лим иако су у току 1943-4. покушавали неколико пута.
    и многи други…

    Извор: Мугдим Карабег МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

    • J,

      za to Broz zlikovac i za Draža besmrtna legenda,meni bi završio u javni WC, gdje je i završila legenda.

      Idite na stotine sajtova u kojima je to sasvim normalno pisati, ovdje bi se trebali poštovati neki drugi standardi.

      • Reciklirani Fantom says:

        Nemoj Kozak da se ljutiš, svako ima svoje pravo,
        nekome si ti zločinac, samo da si meni zdravo.
        Broz i Draža izašli su, iz đavoljeg istog kola,
        samo prvi prejebao, ovog drugog kao vola ……

      • Broz je za nas “Maršal Tito”,
        moraš shvatit to Fantome,
        Draža neće biti isto ,
        komunisti slobodnome.

        Smrt fašizmu…

      • Reciklirani Fantom says:

        Broz je bio vanzemaljac, a Dragoljub vojnik samo,
        i o jednom, i o drugom, slabo brate išta znamo …….

      • Drug je Tito. ime slavno, zemlju spas'o od nacista,
        Četnik Draža kalkulis'o , pa dobio duplo ništa.
        Ako vam je sve to isto, džaba knjige, džaba spisi,
        kome dosad nije jasno, neka na mom kurcu visi.

      • Reciklirani Fantom says:

        Tito jeste ime slavno, samo ne znam okle dođe,
        čitav život to se pitam, u neznanju on mi prođe.
        Na kurcu je visit’ lako, a knjige su mnoge lažne,
        svjedoci smo da nesoji, mogu biti face važne …….

    • Veliki broj muslimana se npr.priključio “Ratu za mir”. Moj zet je bio jedan od njih, a kada se vraćao sa ratišta ispucao je par rafala ispred zgrade u ojoj živi(to je bilo “moderno”, da se zna kada se “junak vraća iz junačkog boja”, a Dubrovačko ratište je bilo pravi junački boj). Poslije je taj moj zet liječen od psihičkih trauma. Normalno da nije voljom išao tamo, nego iz straha za svoju porodicu..
      Jedan daljni rodjak se čak, sa tada svojih blizu 60 godina prijavio u dobrovoljce i na raspolaganju tzv.JNA je stavio svoj kamion i kombi. Od straha, da bi se udvorio i zaštitio sina jednica.
      Želim reći, da je pitanje okolnosti nekad veoma važno!

      • Plannco Wallach S. says:

        chudan nachin “zashtite svoje porodice”. tako shto ce “preventivno” ubijati tudje? opravdanje ne stoji.

      • Saglasan sa Vama, najzad, bar u jednoj stvari PWS. Informacije radi, ni sa rođenim zetom ni da tim rođakom zbog njihovog, iako nedobrovoljnog učešća na Dubrovačkom ratištu, godinama nijesam komunicirao.

  32. johnny english says:

    Što god mi komentarisali u svim ratnim enciklopedijama Jugoslovenski partizani se smatraju najboljom gerilom u 20 stoljeću.
    Naime u porebljenoj Evropi od Norveške,Turske,Moskve ,Pirineja,La Manša samo su se borili Jugoslovenski partizani i Sovjetski partizani zaostali Iza njemačkih linija i nešto Grci .I niko više.
    Sovjeti su porazili Njemce kod Staljingrada februara 1943 a kod Kurska Početkom jula 1943 i te bitke su odlučile Rat u Evropi.Iskrcavanje u Normandiji je bilo 6juna 1944,dakle 16 mjeseci posle Staljingradske bitke i to u momentu kada su vidjeli da će Rusi sami ući u Njemačku kao što se u stvari i dogodilo.
    1941 KP je povela narod u borbu sa 12 000 članova od kojih je preživjelo manje od 3000 znači 75% ih je stradalo tokom rata. Narod je bio siromašan i neobrazovan ali zaluđen raznoraznim idejama i ideologijama.
    Tokom rata na radio BBC je išla emisija posvećena stanovništvu na okupiranim ostrvima u La Manšu ,Jersy and Ganersy.Stanovništvo je upozoravano da se ne bori,da bude poslušno prema Njemačkim okupatorima i da čeka završetak rata.
    Posle te je išla emisija za Jugoslaviju.Ovdje je propaganda bila drugačija.Tražilo se da se ruše mostovi ,pruge,i druge sabotaže,da se napada Okupaciona vojska i vrše oružane akcije.Jeste li shvatili poruku.Nacisti su htjeli uvođenje NOVOG SVJETSKOG PORETKA I EVO TO SADA IMAMO U OBLIKU EU I NATO pakta. Iako to vama tako ne izgleda vidjećete,Prva stvar koju sam naučio iz međunarodnog prava na Londonskom Univerzitetu je bila da je suđenje nacistima u Nirbergu nije imalo pravnu osnovu,nego su se pravila mijenjala i stvarala tokom suđenja.Znači da nije postojala pravna norma koja je sankcionisala takve zločine.Tako je i bilo kod nas na suđenje Draži.
    Kakvi smo mi,poznat je bio crnogorac na Zagrebačkom univerzitetu koji je 9 drugova nabijedio tokom informbiroa i poslao ih praktično na Goli Otok.Takvih ljudi je ovdje bilo uvijek i nažalost biće ih u budućnosti.Osnovne ljudske vrijednosti se ne uče iz knjiga nego u porodici,od roditelja,djeda i babe,ponekad društva.Znate li da su Italijani često imali u Podgorici i Cetinju JAVNO upozorenje DA IMAJU DOSTA ŠPIJUNA I DA SE NAROD NE JAVLJA VIŠE.
    Crna Gora je od 1941 do 1991 iz Plemenske zajednice za 50 godina prošla dug put do savremene države.Ovdje je davno zaboravljeno da je 1979 u Beogradu organizovana II konferencija o Evropskoj Bezbjednosti i kompletnu platformu je uradila diplomatija SFRJ.To se u tom trenutku smatrao najmoderniji i najsavremeniji trend u Svjetskoj politici ne samo Evropskoj,da ne pričam o Nesvrstanima.Ali tada su Srbi,Hrvati,Crnogorci,Muslimani,Slovenci i Bosanci radili zajedno i vodili zemlju u napredak i bili primjer pozitivne energije,brastva i jedinstva i svaka nacija je dobijala više nego što je zasluživala.Kao u fudbalu,dobri su samo oni timovi gdje je cjelina vrednija nego skup pojedinaca.Sve nacije u SFRJ su imale puno više od zajednice ,pogledajte samo onu mapu gore, koja govori više od hiljadu riječi.Evo sad će svi ući u Pravu Tamnicu naroda ali nijesu shvatili da je to ZATVOR BEZ REŠETAKA.Kad budu shvatili što se događa biće suviše kasno.Gledajte KREŠIMIRA MIŠAKA I SHVATIĆETE O ČEMU PRIČAM.

    • Reciklirani Fantom says:

      Vrlodobar (4) …… za peticu moraš da popraviš pravopis i “odradiš” još makar pešes’ godina u Engleskoj …… :)

    • “Osnovne ljudske vrijednosti se ne uče iz knjiga nego u porodici,od roditelja,djeda i babe,ponekad društva.Znate li da su Italijani često imali u Podgorici i Cetinju JAVNO upozorenje DA IMAJU DOSTA ŠPIJUNA I DA SE NAROD NE JAVLJA VIŠE.”
      Vrijeme sadašnje:
      Jedan moj bivši direktor je “vladao” firmama u kojim je bio direktor na taj način što bio od špijuna iz firme kojim bi se odmah okružio doznao svaki podatak o svojim radnicima, čak one najbizarnije. Tako je znao sve potrebe i slabosti svojih podređenih. Poslije izvjesnog direktovanja u mojoj firmi prestao je da “prima” na razgovor špijune-volontore. Čuo sam da nije mogao da živi od njih, svakodnevno su mu se javljali na razgovor u tolikoj mjeri da su i njemu samom bili dosadili. Ime tog direktora sam pomenuo u jednom od predhodnih komentara datih na drugu temu.

      • i da dodam:
        Kada mi je jednom preko posrednika zaprijetio oduzimanjem jednog prava iz radnog odnosa, a bez ikakvog osnova da mi to pravo ukine, znajući da “šut ne može sa rogatim”, rekao sam u prisustvu 5-6 kolega, predpostavljajući da su dvoje od njih njegovi doušnici, sledeće:
        “Neka mi to uradi, ja nemam izbora, ući ću mu u kancelariju i ubiti ga”
        Da li mu je informacija prenijeta, ne znam. Uglavnom, nije mi ukinuo to pravo.

      • johnny english says:

        Ne,fantome je sam se vratio iz Engleske da dižem REVOLUCIJU,a nadam se da ćeš mi ti pomoći a ovo škrabopisi su samo sitne pripreme.Opoziciji sam pružio šansu 2010 ali su oni previše kratkovidi,da su me poslušali mogli smo imati kontrolu Podgorice,i podršku Engleza.To je bilo dovoljno ali možda njih i nije interesovalo da imaju vlast u Podgorici.Njima su dovoljne i mrvice sa poda a narod dobija otpatke sa smeća.Eto mi živimo u takvom društvu.Često puta sam pomislio da se pokupim sa porodicom i odem za Južnu Ameriku i sve odjebem,ko što je i jedan moj prijatelj iz Londona 1996, uradio i ne gnjavi se ovakvim glupostima.A meni neki đavo ne da mira,nego sam doveo ženu strankinju i sina, da se ovdje muče.Neke su stvari bolje nego u Londonu,a neke gore.Ja sam se i osamdesetih bavio u Titogradu stvarima koje drugi nijesu razumjeli.Crna gora danas je mentalno zakržljala u odnosu na 1985.Što je još gore veliki dio stanovništva misli da živi u 1939 a ne u 201.
        Po nekim autorima ova 2012 bi trebalo da bude vrijeme buđenja čovječanstva iz 5000 godišnje noćne more i vladavine Satanskih sila.Uzalud sva moderna tehnologija,internet,kompjuteri,mobilni,kad ljudi nemaju ideja nego očekuju da ih Brisel usmjerava na svoju vodenicu.Naše pleme snom mrtvijeh spava.
        Probudi se CRNA GORO

    • Opozicija…..komedija…pogledaj samo kako su zaduzeni ko Grcka ili Crna nam Gora treba te kredite vracat))) …Nemoj Jony ponovo ce te proglasiti za antisemistu…ti znas da se radi toga u zatvor ide ili ce se ici…..Da se probude,a prodaju se za 5oe…da se probude,a vjeruju politicarima…..da se probude a vjeruju kvazi-istoricarima…zakon o radu(robu)? ….politicara korumpiranih na vlasti.?..,liberalizacije trzista?….daleko smo mi od budjenja jer smo pravi primjer globalizovane drzave a njome vladaju kako volim da kazem masoni(amateri),…..xexeexex

    • Plannco Wallach S. says:

      scena je vec postavljena. manjina ce posjedovati sve. vecina ce se boriti (izmedju sebe) za mrvice s njihovog stola.

  33. Фоча у НДХ

    Фоча је након Априлског рата припала италијанској окупационој зони, али после потписивања Римског уговора маја 1941. оформљена је локална власт НД Хрватске, у којој једну од водећих улога имају муслимани, који су као државотворан народ почели масовно да се регрутују у оружане снаге нове државе. Један од првих задатака усташке власти је био обрачун са Србима у Фочи, као и у целој НДХ. Тај обрачун је био помно планиран и организован, прва мета су им били имућни људи, политичари из различитих партија, као и свештеници Српске цркве, након обрачуна са српским првацима кретали су у другу фазу, истребљење сиротиње.
    Током лета 1941. у Фочи и њеној околини на основу државног пројекта НД Хрватске похапшени су највиђенији Срби који су потом масовно ликвидирани, њих више од 100. Мало се зна да је наставак оваквих злочина спречила италијанска војска, офанзивом 2. италијанске армије на челу са генералом Амброзијом 7. септембра 1941. Прво ослобођење Фоче у рату десило се децембра 1941. када су после борбе са усташама српске устаничке чете ушле у варош на челу са Сергијем Михаиловићем. Тада су четници заробили око 70 усташа и домобрана као и челнике општинске усташке власти. Наравно, стрељали су их, њих око 100, класичан пример освете, око за око (Фочу су у рату прво ослободили четници а не партизани). Али, тада већ ослобођен град ослобађају партизани, који су спас након слома код Ужица нашли у италијанској окупационој зони, којој је Фоча и службено припадала, протеравши четнике. Четници Источне Босне су тада тврдили да су били нападнути с леђа док су држали фронт на Романији према усташама. У немачкој окупационој зони Источне Босне односно источном делу НДХ се тада налазила слободна устаничка територија мајора Дангића.
    Главне партизанске снаге се тада налазе у италијанској окупационој зони подно Романије. Немачке и хрватске снаге крећу у офанзиву јануара 1942. на српске устаничке чете у Источној Босни под командом мајора Дангића. Од јануара до маја 1942. у италијанској окупационој зони воде се борбе између партизана и четника, Битка на Гату у Херцеговини и Колашинска битка у Црној Гори. А тог јануара 1942, јаке немачко-хрватске снаге крећу на устаничку територију чије је седиште Хан-Пијесак, Власеница, Братунац. Ви закључите ко се ту са ким борио а против кога и чијих националних интереса. После успешне непријатељске офанзиве, мајор Дангић, да би спречио тотални слом српског устанка у Источној Босни, јер је имао искуство слома Устанка у Србији јесени 1941. одлучује се на преговоре о Статусу Источне Босне који су почетком фебруара вођени у Београду. Дангић је желео да тај део Босне се одвоји од НДХ и прикључи Немачкој окупационој зони Србија. Павелић се жалио Хитлеру и преговори су пропали. Након ових неуспелих преговора уследила је Операција Трио, слом устанка у Источној Босни, заробљавање Дангића и одвођење у логор.
    Црна легија и муслиманска милиција из правца Сарајева преко Романије напредују према Дрини, фронт је разбијен, и маса српских избеглица креће се у колонама према Дрини. Усташе их опкољавају у селу Стари Брод, и више хиљада српских цивила ликвидирају у том месту . Током лета 1942. долази до битке за Фочу тада четници протерују усташе и заробљавају део њихових снага, које потом масовно ликвидирају, укључујући чак и део жена и деце.
    Наравно да су у томе предњачили они којима су најмили страдали. Октобра 1942. четници из Источе Херцеговине прелазе у Западну, њих око 5.000, и ликвидирају око 2.000 хрватских цивила, најближих чланова фамилије припадника Црне легије. З. Херцеговина је давала најбоље регруте у тој легији. Злочини ће се циклично понављати до краја рата. Око за око. Наравно партизани нису били имуни на злочине, ипак су и они балканци.

  34. Поход на Фочу

    Крајем 1942. године из Колашина, Војвода Павле Ђуришић ријешио је да са једним јачим одредом пође пут Пљеваља, да би одатле напао, у договору са босанским четницима, Фочу, једно од најјачих и највећих усташких упоришта. Када се кренуло на Фочу, цијели Колашин је испратио војску војводе Павла, која је пролазила кроз варош војничким маршем, наоружана до зуба. На Фочу је кренуло 2500 црногорских четника.
    Крећући се ка Чајничу, на простору између Горажда, Чајнича и Заборка, четници су наишли на велики збјег српског народа, који је био опкољен од стране усташа, Збјег се састојао од српске нејачи: дјеце, жена и стараца. Усташе су већ почеле свој крвави пир. Војвода Павле је наредио напад. Брзо је био пробијен усташки обрачун и тако је спашен читав збјег од усташких звјерстава.
    Нападом на Фочу командовао је Захарије Остојић, а начелник штаба и командант главног одсјека на Габији је био Никола Бојовић. Напад на Фочу извршен је са источне стране, под командом војводе Павла, а са лијеве стране, напали су босански четници и одреди из Санџака. Настала је жестока борба, па су усташе покушале да одступе пут Горажда, али су босански четници, запосједнувши лијеву обалу Дрине, спријечили усташама одступницу. Приликом усташке бјежаније командир батерије Митар Остојић је срушио мост на Дрини. Митар и Рајак су митраљезом осули ватру по мосту и ту убили двије до три стотине усташа. Тога дана убијено је око двије хиљаде усташа, јер су, овим нападом били изненађени.
    Додуше, муслиманска гласила су јавила, да су четници убили и преко двије хиљаде људи, али не војника, него наводно, дјеце и жена. То апсолутно није било тачно. Уништен је само цијели усташки гарнизон, дакле, војна сила. Војвода Никола Бојовић свједочи да му се предао Штимац, који је раније био жандармеријски поручник, а потом Павелићев командант домобрана. Војвода га је пустио живог, као и све домобране који су се предали. Од тога ударца, усташе се нијесу могле никада опоравити и успоставити своју власт у Фочи.

  35. J, ako ovako nastaviš, proglasićemo te za srpskog Novaka Adžića. U pravu si za ove muslimane u četnicima koje si nabrojao ali otkud 250 hiljada? Pa toliko ih nije bilo ni u ustašama a ne u četnicima. I dobro je rekao Zipp, to je stvar okolnosti. Samo što ne bih rekao da su bili u strahu već su pretpostavljam bili režimlije na dobrim položajima i borili su se za Kraljevinu ili stari sistem. Oni muslimani koji su bili nacionalistički i opoziciono orjentisani uglavnom su prišli Paveliću uz ponešto partizana. Ali bilo kako bilo, činjenica je da kod Mihajlovića nije postojao plan uništenja muslimana zato što su muslimani. Komunistički istoriografi su sračunato obračune četnika i ustaša predstavljali kao obračune četnika i muslimana. Na ruku im je išlo to što su se ti obračuni dominantno dešavali na Tromeđi i u dolini Drine a u tim krajevima su isključivo djelovale ustaše islamske vjeroispovjesti.

    • Naravno , pristupajući ovoj ili onoj vojsci mnogi su se rukovodili interesima. Svi kojima je bilo dobro u državi Karađorđevića , koji su imali neki položaj , bogastvo pristupili su četnicima. Ali to što je Kusturica bio uz Miloševića , ne znači da nije bilo genocida u Srebrenici. Vjerujem da je bilo muslimana i u Mladićevoj vojsci , kao što je bilo Srba u armiji BIH.

      • Plannco Wallach S. says:

        by the way…
        pita uchiteljica na chasu istorije Mujicu: ko su bili ustashi?
        babo, amidza i komshija Suljo – odgovara Mujica

    • Sekula nijesi me razumio. Kroz cetnike je proslo oko 250 hiljada raznijeh ljudi uglevnom Srba. Uslo ,izaslo , otislo u partizane pa tamo vamo. Nekijeh 50 hiljada je bilo stalno kako se veli manje vise. Da je thi 50 000 bilo protiv muslimana sto veli Kozak malo bi ko ostao ziv od tog naroda kojeg ja stujem kao i druge narode. Ne bi tad ni muslimana bilo u cetnike ko sto je billo. Cetnici su se borili protiv kumunista i izgubili rat. Da je bilo obrnuto a moglo je biti da nije bilo Rusa gledali bi druge filmove dje su komunisti negativci. A slazem se s tobom da su borbu cetnika i ustasa kad su u tim ustasama bili muslimani kao vojnici patrizani predstavljali kao borbu cetnika protiv muslimana.

      • “Da je thi 50 000 bilo protiv muslimana sto veli Kozak malo bi ko ostao ziv od tog naroda kojeg ja stujem kao i druge narode.”

        Po toj logici , mogli bi reći da su ustaše bile protiv Srba ne bi pretekao nijedan Srbin u Hrvatskoj , Bih..ili to što je Sarajevo preživjelo troipogodišnju opsadu i što je poneko uspio da pobjegne iz Srebrenice da znači da Karadžić i Mladić nijesu zločinci , ili to što je bilo četnika i ustaša koji su zaradili penziju i umrli u dubokoj starosti u Titovoj državi , da komunističkih zločina nije bilo.

  36. Plannco Wallach S. says:

    citat:” оформљена је локална власт НД Хрватске, у којој једну од водећих улога имају муслимани, који су као државотворан народ почели масовно да се регрутују у оружане снаге нове државе.”

    mozete li ovo bolje objasniti ili bar unijeti vishe logike? ‘muslimani’ nijesu NAROD a jos manje DRZAVOTVORAN NAROD. ko je “DRZAVOTVORAN NAROD” u NDH? veliko je pitanje jel’ NDH drzava, ali nek vam bude zbog dokazivanja vashih teza. mnogo klivavih teza, naravno

  37. Plannco Wallach S. says:

    Milenko Perović: Rehabilitacija zla

    Ovo je vrijeme teških krivotvorenja povijesti. Zato neće biti iznenađenja kad se poništi presuda Draži Mihailoviću. No tako neće biti poništeno zlo koje je on izazvao, predvodio, legitimirao i simbolizirao.

    U Beogradu odmiče proces sudske rehabilitacije Draže Mihailovića. Hoće se poništiti navodno nezakonita sudska odluka iz 1946. godine. Uporište za proces nalazi se u ideološko-političkom stavu koji su zapadne zemlje sugerisale istočno-evropskim zemljama, a krivotvoritelji povijesti u njima jedva dočekali. Nacizam, fašizam i komunizam strpani su u isti koš zla kao „totalitarni režimi”. Pravo na rehabilitaciju stekli su nenadano oni kojima je jugoslovenski partizanski režim sudio kao „političkim neistimišljenicima”. Ono se odnosi na montirane sudske procese, donošenje zakona kojima se krše ljudska prava, formiranje prijekih sudova i izricanje drakonskih kazni (smrtna kazna, višegodišnja robija s prinudnim radom, gubitak građanskih prava, oduzimanje imovine itd). Misli se da tako treba ispravljati nepravde počinjene u tzv. komunizmu. No, ispravljanje stvarnih ili izmišljenih nepravdi delikanta je rabota, čak i kad ne bi bila golo sredstvo nastavljanja borbe protiv svakog antikapitalističkog pokreta. Namirenje takve pravde donosi mnogo veće nepravde. Ono daje mogućnost da se sudski i politički „operu” oni što su u Drugom svjetskom ratu bili dokazani ratni zločinci, ubice, kvislinzi, veleizdajnici, ratni liferantni, ideolozi naci-fašizma i„etnički čistači”!

    Za Mihailovića traži se potpuna pojedinačna rehabilitacija u odnosu na sudsku presudu Vojnog vijeća Vrhovnog suda FNRJ od 15. jula 1946. godine kojom je osuđen na „kaznu smrti strijeljanjem i trajni gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju cjlokupne imovine”. Njega i još 23 lica Vojno vijeće osudilo je zbog toga „što su u toku natčovječanske borbe koju su narodi Jugoslavije od 1941. do 1945. godine u odbranu svoje slobode i nezavisnosti, i za svoj opstanak vodili protivu hitlerovske Njemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i za sve vrijeme rata i neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju s okupatorom radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protiv narodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otadžbine; što su zajedno s okupatorom – u ostvarivanju imperijalističkog plana okupatora o porobljavanju i istrebljenju naroda Jugoslavije organizovali, naređivali i izvršavali ili podstrekivali na izvršavanje nebrojene zločine nad narodom: ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenja u koncentracione logore na prisilni rad u korist okupatora, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku i uništavanje javne i privatne imovine, silovanje i druge ratne zločine, usljed čega snose odgovornost za smrt i stradanja stotine hiljada ljudi, žena i đece”.

    Vojno vijeće presudilo je Mihailoviću i ostalima po Zakonu o krivičnim djelima protiv naroda i države. Zakon je donijelo Predsjedništvo Privremene narodne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije 25. avgusta 1945. godine. Legitimitet DFJ i njene Skupštine proisticao je iz priznanja tadašnje međunarodne zajednice. Vijeće je presudilo i na osnovu Zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i vjerske mržnje i razdora. U građi sa suđenja mogu se pronaći i podaci o drugim pravnim propisima na koje se oslanjalo Vojno vijeće. Oslanjalo se na Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršavanju konfiskacije Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

    Vijeće je sudilo i na osnovu trinaest dokumenata međunarodnog krivičnog prava. Tri su posebno značajna: (1) Statut međunarodnog vojnog suda, po Sporazumu od 8. 08. 1945. godine vlada SAD, Francuske Velike Britanije i SSSR o uspostavljanju međunarodnog vojnog suda; (2) Sporazum vlada SAD, Francuske, Britanije i SSSR o gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine; (3) Zakon broj 10 (Kažnjavanje lica odgovornih za ratne zločine, zločine protiv mira i protiv čovječnosti) koji su 20. decembra 1945. godine u Berlinu potpisali, između ostalih, feld-maršal Bernard L. Montgomeri i maršal Sovjetskog saveza Georgij Žukov. Suđenje su pratile sve velike svjetske novinske agencije i novine (Reuters, Associated Press, France-Presse, International News Service, The Times, The New York Times, The New York Herald Tribune, Daily Worker itd.). Preko sto novinara, od toga oko 60 stranih služilo se specijalnom poštom s telegrafskim i telefonskim vezama. Proces su mogli pratiti, jer je simultano prevođen na engleski, francuski i ruski jezik. Radio Beograd direktno je prenosio cijeli proces i slušala ga je cijela Jugoslavija. Nijedna vlada zapadnih zemalja nije imala nikakvih primjedbi na pravnu osnovanost suđenja Mihailoviću, na tok suđenja ni na presudu.

    ovaj text je precopiran sa pobjeda.me

  38. “Koristiš ironiju i kod spominjanja “zasluga” partizana i komunista, a čini mi se da je jako blisko tome karakterisati tvoju misao i o državama kakve su Hrvati i Slovenci “zasluživali.”.
    Nekako mi se ne čini da bi imali širine u tvom viđenju njihovih zasluga…”

    Kozak, previše si podigao nišan – bez ironije sam rekao da su Hrvati i Slovenci zasluživali 1918. države u normalnim granicama a ne u onim koji su im ponudili London i Pariz utjerujući ih u kraljevinu SHS. Srbija bi samo dobila da je stvar tada bila riješena i da se pozabavila svojim jadom nakon rata u kojem je izgubila milion i po stanovnika.
    I tada je, međutim, kao i 1941. posao za London odradio Dušan Simović, samo što je te 1918. bio “samo” pukovnik. On je Stjepanu Radiću i Hrvatskoj delegaciji objasnio, kao kraljev izaslanik, da imaju dva izbora: da uđu u kraljevinu ili se pomire sa granicama koje je Srbija zaslužila “na maču” (Banat do linije Oršava – Karansebeš – Maroš – Arad – ispod Segedina; Bačka do linije Horgoš – Subotica – Baja; Baranja do linije Batasek – Pečuj – Barč, Dravom do Osijeka; Srem i Slavonija do linije željezničke pruge Osijek – Đakovo – Šamac; cijela Bosna i Hercegovina i Dalmacija do rta Planke – to su zapravo granice “Velike Srbije”).
    Pošto je bilo jasno da nešto teritorije mora pripasti Austriji, Hrvatima je bilo jasno da prostora za državu na ostatku teritorije neće imati. Zato su ušli u kraljevinu SHS. I među srpskim generalima većina je bila protiv formiranja Jugoslavije, ali je regent Aleksandar objasnio vojvodi Mišiću da London insistira na pomenutim granicama ili zajedničkoj državi.

  39. Za Kozaka poucna prica da bi se osvjestio

    Муслиман командант четничког одреда добиће спомен-обележје

    Бошњачко национално веће блиско санџачком муфтији Муамеру Зукорлићу одлучило је да се у Комарану код Бродарева подигне споменик команданту Комаранског четничког одреда Хусеину Ровчанину, који је погинуо 1944. године борећи се против партизана на страни четничког војводе Павла Ђуришића.

    Четник Хусеин Ровчанин
    И Ђуришић и Ровчанин били су под командом генерала Драже Михаиловића.
    Капетан Ровчанин са неколико стотина својих бораца током Другог светског рата држао је терен између Бродарева, Бијелог Поља и Пријепоља и локално становништво му приписује заслуге што је овај крај сачуван од великих цивилних жртава, карактеристичних за остале мешовите националне средине. Новоизабрани председник БНВ-а Самир Тандир каже за „Ало!“ да се ова институција под патронатом Исламске заједнице у Србији одлучила за изградњу споменика после много захтева грађана из овог дела Санџака.
    – Ровчанин је био херој и хуманиста који је овај крај спасао од окупатора. Чувао је и муслиманско и православно становништво без разлике и због тога мислимо да је заслужио спомен-обележје – каже Тандир.

    Према његовим речима, БНВ нема податке да су Ровчанинови борци били у саставу четничких јединица. Међутим, према бројним изворима, муслиманска милиција којом је он командовао Ровчанин назива се Коморанским четничким покретом. Историчар Бојан Димитријевић открива да је најважнији мотив за овакво понашање локалних муслиманских лидера, међу којим је био и Ровчанин, био да се сачувају животи цивила.
    – Онај део муслиманских милиција који је био на територији НДХ приступао је усташком покрету, неки су приступали Равногорском покрету генерала Михаиловића, док су неки били самостални. Мислим да је добро да се коначно проговори и о муслиманима који су се борили у четничким редовима. Познато је да је један део тих југословенски орјентисаних муслимана од 1941. године био у четничким редовима, а други су ту сарадњу успоставили од 1942. и она је трајала до краја рата – открива Димитријевић, али напомиње да сарадња са четницима ипак није било доминантно расположење међу муслиманима. Он ипак не верује у добре намере БНВ-а који је актуелизовао Ровчанинову улогу у рату.
    – Иза свега се сигурно крије неки дневнополитички интерес – закључује Димитријевић.
    Према историјским изворима блиским Равногорском покрету, Ровчанин је храбро погинуо у борбама против јединице партизанског генерала Пека Дапчевића у близини Мојковца покушавајући да омогући пролаз Ђуришићевим четничким јединицама.

  40. pise hrvacki ekstremist
    Zvonko Palavra / JAVNO.ba

    Današnji Bošnjaci to neće ni da spomenu, odnosno to da su tijekom druge polovice 1941. godine muslimani bili u sastavu četničke četvrte brigade, kao i jedna brigada Hrvata pod četničkim zapovjedništvom Zvonka Vučkovića, strica hrvatske pjevačice Severine Vučković.

    Nisam nimalo nabrijan na muslimane, baš naprotiv, ali se pitam otkuda pojedinim bosanskim muslimanima pravo da nas Hrvate nazivaju Ustašama, a kad su oni isti bili ustaše tijekom Drugog svjetskog rata kod poglavnika dr.Ante Pavelića i imali zajedničku državu koja se zvala Nezavisna Država Hrvatska.

    Oni danas hoće pogrdno nazivati Hrvate Ustašama a u biti su sami bili Ustaše. Muslimani su pretežno bili u Ustašama, čak su se zvali “Antino Cviće”, a prije nekog vremena govorili su kako su im u Ustašama bili: babo, amiđa i daiđa, a što se najbolje može danas prepoznati u tv seriji “Lud, zbunjen, normalan”.

    Inače, Crna Legija iz drugog svjetskog rata osnovana je u Sarajevu pod vodstvom Bećira Lokmića a koju je poslije njegove smrti preuzeo Jure Francetić koji je jedini na Drini postavio hrvatsku trobojnicu.

    Često puta se spomene u tijeku i nakon ovoga zadnjeg rata kako Muslimani nazivaju ustašama HVO te tako kažu svi su ustaše – Tuđman, Šušak, ma svi iz Zapadne Hercegovine, no nikad neće spomenuti da je većina muslimana bila u domobranima, ustašama i Hanđžar diviziji koja je u najboljim danima brojila 21.000 tisuću vojnika, a u partizanima možda da su imali par tisuća. I kako to da im je HVO ustaški a HOS nije?

    Vjerojatno pod utjecajem nastale političke situacije na ovom području je u drugoj polovini 1942. godine došlo do snažnijeg konfrontiranja među bivšim predstavnicima muslimanskih građanskih partija, tako da je treća grupa muslimana imala jednu samostalnu jedinicu samu za sebe u Bosanskoj Krajini.

    Već polovinom srpnja 1942. godine dr.Ismet Popovac, liječnik iz Konjica i bivši predsjednik Kotarskog suda u Mostaru Mujo Pašić obilaze susjedna muslimanska sela u pratnji talijanskog generala Lusane te kritiziraju vlast NDH i traže da se formiraju muslimanski odbori s Talijanima, te kad su svi vidjeli da ne ide onda su Popovac i Pašić organizirali Muslimansku četničku miliciju, a što u miliciji a što u četničkoj brigadi brojka muslimana se krećala od 5000-7.000, okorijelih koljača i krvnika.

    Znaju li muslimani da su u Drugom svjetskom ratu bili sastavni dio četničkog pokreta pod Vladinom komandom ministra Vojske, Mornarice i Vazduhoplovstva, armijskog đenerala Draže Mihailovića?

    Tako 3. studenoga 1942. godine Popovac u pismu Draži Mihailoviću javlja: Sa naročitom pohvalom Đenerale moram vam istaći prisnu suradnju muslimana i pravoslavnih u Srezu Stolačkom iz kojega je zajedničkom borbom muslimana i pravoslavnih četnika izbačen vas hrvatski živalj…a 26. studenoga 1942. godine isti taj Popovac Ismet javlja Draži Mihailoviću: Danas imamo već potpuno formirane i u funkciji naše bataljune u Konjicu, Glavatičevu, Blagaju, Stocu, Aladinićima…..

    Mustafa Mulalić je postavljen za predstavnika muslimana u centralnom nacionalnom komitetu u štabu Draže Mihailovića i postaje urednik lista “Ravna Gora i Ravnogorska misao” te kao član vrhovne komande biva pohvaljen za stvaranje muslimanskih četnički jedinica.

    Dok muslimanska milicija pod rukovodstvom dr.Ismeta Popovca i Muje Pašića aktivno sudjeluje u borbama protiv partizana zajedno sa Dražinim četnicima i talijanskom vojskom, te i tada, tom prilikom osnivaju udruženje pod nazivom “Mahaver”.

    U drugoj polovini 1942. godine mostarska svakodnevnica odavala je čudnu sliku. Na desnoj strani Nertve već tada podijeljenog grada paradiraju stariji pripadnici ustaške mladeži – Vlado, Iso, Rudo, Zijo i drugi uparađeni u ustaške uniforme, bez oružja jer nisu smjeli nositi po naredbi talijanskih okupatorskih vlasti.

    Na lijevoj obali Neretve paradiraju: Jovo, Lazo, Ađžo, Dule, Mustafa, Petko i drugi u kombiniranim šarolikim četničkim odijelima, naoružani do zuba vatrenim oružjem a povijest se ponavlja “preko mosta Neretve”.

    Danas se zlo ponavlja po potomcima iz tih davnih vremena, iako opet vrše zlo na jedan drugi način, pa potomci četničkih muslimana i potomci četničkih hrvata koji se zovu ljudska masa, a zločasta je!

    Potomci četničkih muslimana i Hrvata nek vam je sretna ili gorka hrvatska gruda. Ipak, morate leći, pasti u tu zemlju po kojoj su vaši preci prolili toliko krvi. Leći ćete kao lešina u svoju ili krv žrtava koje su pobili vaši starosjedioci, no neznam kakva će ruža ili cvijet procvijetati iz vašeg lika?

    • Војин Николајевич says:

      Zvonko Palavra
      “Potomci četničkih muslimana i Hrvata nek vam je sretna ili gorka hrvatska gruda. Ipak, morate leći, pasti u tu zemlju po kojoj su vaši preci prolili toliko krvi. Leći ćete kao lešina u svoju ili krv žrtava koje su pobili vaši starosjedioci, no neznam kakva će ruža ili cvijet procvijetati iz vašeg lika?”

      Ово је једна од већих будалаштина које сам прочитао. Ово тим прије што је аутор између осталог рекао и ово:

      “U drugoj polovini 1942. godine mostarska svakodnevnica odavala je čudnu sliku. Na desnoj strani Nertve već tada podijeljenog grada paradiraju stariji pripadnici ustaške mladeži – Vlado, Iso, Rudo, Zijo i drugi uparađeni u ustaške uniforme, bez oružja jer nisu smjeli nositi po naredbi talijanskih okupatorskih vlasti.

      Na lijevoj obali Neretve paradiraju: Jovo, Lazo, Ađžo, Dule, Mustafa, Petko i drugi u kombiniranim šarolikim četničkim odijelima, naoružani do zuba vatrenim oružjem a povijest se ponavlja “preko mosta Neretve”.”

      Ова два пасуса, са дигресијом да не вјерујем да су на десној страни Неретве били “ненаоружани грађани у упарађеним усташким униформама”, говоре да је НДХ направила својим државним устројством апсолутни хаос. Ту се више нико није сналазио гдје је и шта ће сјутра бити, јер је тамо гдје су били “упарађени”, али са оружјем, већ спровођена “расна политика”. И нико није знао гдје ће ударити друга страна палице.
      Не само да се муслимани нису сналазили, нису се сналазили ни Срби ни Хрвати. Тачније, нико се у том хаосу није могао снаћи шта да ради.

      • Војин Николајевич says:

        Када кажем да не вјерујем да су на десној страни Неретве у Мостару били “ненаоружани грађани у упарађеним усташким униформама” у другој половини 1942. године могу навести податке дипломског рада Маријe Штрбац, које нисам провјеравао на другим мјестима, што није тешко провјерити…

        “У Мостарском срезу централне личности усташког покрета били су Иван Хачовер, усташки повереник у Мостару и Станко Шарац,усташки стожерник. Они су организовали прве покоље мостарских Срба који су почели између 31. маја и l. јуна l941. године. У Мостарском срезу усташе су y три таласа вршиле покоље Срба:
        • први, од 25 до 28. јуна 1941. године, када јеубијено 2.500 Срба;
        • други, половином јула 1941. године и
        • трећи, у августу l94l. године.”

        Укратко, да поновим једну ранију констатацију, да није било НДХ не вјерујем да би било ратова деведесетих. У тој творевини се нико није могао снаћи јер је њен импулс хаоса производио хаос.

  41. Mislim da bi za zaključak ove teme moglo biti odabrano sljedeće :

    Muslimani su bili članovi četničkih i ustaških postrojbi ( Sekula, J, i ostali) i oni su izvršili sve zločine nad svim žrtvama u drugom ratu,najviše ubijajući sopstvenu naciju u Pljevljima, Foči, Čajniču i Višegradu, a ubijali su nešto malo sami sebe i u Srebrenici…vole valjda repete samoubijanja…

    Draža je bio “kontroverzna” legenda, jedna duša od čoeka, i ratnik koji je bez ijedne bitke veličanstveno završio rat velikom pobjedom.

    Partizani su izgubili rat koji nisu ni vodili, i bili su saradnici okupatora i ustaša. partizani su bili ustvari maškarane ustaše… ( J, Sekula i ostali)

    Ako ovo ne bude stojalo u nekoj budućoj srpskoj enciklopediji, poljubiću vas sve u guzicu. Samo neće biti čitalaca…

  42. Falsifikovane buduce istorije malo kog zanimaju, jer se istorijska istina prezentuje na osnovu cinjenica.
    Cetnicki pokret je bio krvavi zlocinacko-fasisticki pokret sa ciljem istrebljenja svih nesrpskih naroda.
    Ustaski pokret je takodje krvav i fasisticki i bio je usmjeren iskljucivo na istrijebljenje Srba.

    Zrtve i jednog i drugog krvavog zlocinackog pokreta su bili iskljucivo civili. Na ratnom polju nisu imali nekog dostignuca, osim zdruzeno sa Nijemcima i Italijanima.

    Danasnji slijedbenici cetnickog i ustaskog pokreta su samo buduci zlocinci koji bi krenuli u krvavi pohod na nezasticeno stanovnistvo ako bi imali priliku.

    Ali, nece je vise biti, kao sto nece biti ni rehabilitacije za ubice.

    http://goo.gl/vV6fP i http://goo.gl/ARfft

  43. Buduća članica EU, puna dvorana, koncert muzičara Marka Perkovića. Razdragana publika u delirijumu pjeva omiljene stihove:

    Jasenovac i Gradiška Stara,
    to je kuća Maksovih mesara.
    Kroz Imotski kamioni žure,
    voze crnce Francetića Jure.
    U Čapljini, klaonica bila,
    puno Srba Neretva nosila.
    Oj Neretvo teci niza stranu,
    nosi Srbe plavome Jadranu.
    Tko je moga zamisliti lani,
    da će Božić slavit partizani.
    Tko je reka, jeba li ga ćaća,
    da se Crna Legija ne vraća.

    Kozak i Angus, kada se u Crnoj Gori ili Srbiji budu pjevale ovakve pjesme o vašim sunarodnicima, priznaćemo da su četnici i ustaše jedno te isto. Na ovoj temi smo postavili dovoljno argumenata i razmišljanja koje obesmišljavaju svaku vašu dalju priču na ove teme. Neon je potpuno u pravu da se Mihajloviću i njegovima daje pretjeran značaj u odnosu na druge političke, kulturne i naučne ličnosti. Međutim, načinjena nepravda je evidentna i ona je možda najveći uzrok neadekvatnom afirmisanju četničkog pokreta. Nepravda će u formalnom smislu biti ispravljena ubrzo a u suštinskom je ispravljena odavno.

    • Miting Narodne stranke ispred crkve Svetog Đorđa pod Goricom. Mislim da je 1991. ili 1992. godina. Prisutan sam( ne kao podržavaoc već kao neko ko želi da izbliza vidi fašistička orgijanja). Govori Novak Kilibarda, sav zepjenušen. Masa od par hiljda ljudi počinje uglas da pjeva: “Ko je drugi ja sam prvi da pijemo turske krvi”. Kilibarda prekida govor, ushićen pjesmom, dajući time šlagvort da nastave sa pjevanjem.
      P.S. Samo mi nemojte reći Sekula da je to okupljena masa mislila na Turke iz Turske.

    • Sekula, ne znam gdje me guras…Ja sam ratove vodio na forumima i Facebook slijedbenicima Marka Perkovica, jednog obicnog fasiste i ustaskog slijedbenika. Tu kreaturu i raspirivaca mrznje ne mogu da smislim.

      Marko Perkovic i Draza Mihajlovic , kao i njegovi simpatizeri, su jedno te isto. Kao sto se hapse u Njemackoj nacisti, sve cetnikolike monstrume a i ustaske zvijeri bi trebalo odmah hapsiti jer je to deklarisane fasisticke ideologije.

      Takodje, i sve ostale koje favorizuju jedne ili druge.

    • sekula,

      da bih potvrdio koliko si ti u pravu i koliko sam ja nevjerodostojan evo jedna pjesma koju pjevaju srbi kojima pripadaš. praštaj…

  44. Zipp, antiislamizam je jako utemeljen u Crnoj Gori, i dan danas. Toliko utemeljen da me na Analitici u zadnje vrijeme dežurni domobrani, u nedostatku argumenata, nazivaju nekad Četniče a nekad Turčine, na osnovu neke svoje čudne logike. A radi se pretežno o “socijaldemokratama” i “građanski orjentisanim” individuama. Antiislamizmu doprinosi mentalitet, zatupljenost, istorija i kultura. Značajno mu doprinose i sami muslimani svojom pasivnošću. U Crnoj Gori nikad nisu bili ozbiljno politički angažovani. Meni bi recimo, da sam musliman, prvi zahtjev bio da se iz obrazovanog sistema izbaci Gorski vijenac. A muslimanski političari nikad nisu imali petlje da ispostave jedan takav zahtjev. Nepotrebno robovanje kompleksima I oportunizam, to je glavna karakteristika muslimanskih elita u Crnoj Gori.

    • Sekula,
      antičetništvo u Crnoj Gori je jako utemeljeno :). Toliko, da su me na Analitici odavno prozvali četnikom :). A i prije nego se “rodila” Analitika, bio sam četnik, po nekima :).
      Na mom blogu, na PCNEN, piše.
      O sebi:
      “Po profesiji sam izdajnik iliti strani plaćenik. 90-tih sam radio za CIA, Vatikan, Teheran i Kominternu. Sad sam plaćenik Beograda. Od nekadasnjeg ustaše i mudžahedina postao sam četnik. Opet, neki kažu i da sam Turčin, iako ne znam nijednu tursku riječ.”
      Blog mi je PCNEN ponudio da vodim prije 3-4 godine, rekli su mi da se trebam predstaviti, i ja sam se tada tako predstavio(znači ne juče, ili skoro već odavno, a predstavio sam se tako zahvaljujući optužbama sa kojim sam “čašćavan”).
      Ja o četništvu mislim sve najgore. Muslimane u četnicima doživljavam kao Srbe u ustašama(ako ih je bilo). Normalno, znam da u onom vremenu mnogi nijesu pošli u četnike iz loših nemjera, već za jednom od vojski, tada valjda i regularnoj.
      Otac mi je rijetko pričao o ratu, onom davnom i velikom. U to malo što mi je pričao, doznao sam:
      Kada je izbio rat, nije se znalo dje će ko i kako će. Moj stric Ramadan je pozvao braću i rekao im: “svi u partizane ili neutralni(6-oro braće), ko podje u muslimansku miliciju ja ću mu presuditi”.
      Znači, presudan je bio stav tog mog strica, kasnije strijaljanog na Cijevni, zajedno sa ocem Branka Kostića, koga sam ja računao četnikom(velikosrspkim nacional-šivinistom).

  45. Војин Николајевич says:

    Кад сам рекао да се у тој НДХ ни Хрвати нису могли снаћи мислио сам на сљедеће…

    Od svog osnivanja bez obzira na brojno stanje vojska NDH je imala probleme s nelojalnim kadrom tako da njemački vojni predstavnik general Edmund Glaise von Horstenau u svom izvještaju od 13.9. 1941 piše kako “hrvatski vojnici misle da se ovdje radi o građanskom ratu i da nemaju povjerenja u svoje zapovjednike” , a kasnije se stanje pogoršava tako da na primjer 19.5. 1942. malo više 50 % vojnika se odazvalo na mobilizaciju njih 20.000, a u proljeće 1943. kada su mobilizirani rezervni oficiri od njih 149 pozvanih javilo ih se 65 to jest 84 se odbilo pojaviti na prozivki .

    Već 7.8. 1941. dolazi do prve vojne zavjere kako bi se oborile ustaše s vlasti u memorandumu koji su njemcima poslali domobranski pukovnik Ladislav Medved (ubijen od Ustaša 1945) i poručnik glavnog štaba Ivan Babić (pobjegao Britancima zimi 1943/44) tvrdi se kako su u Ustaše ušli mnogi kriminalci koji vrše kriminalne djelatnosti i zbog toga se došlo do nekoliko neizbježnih zaključaka:

    1) Situacija u NDH je neizdrživa
    2) Kraljevina Jugoslavija je propala jer je bila država bezakonja. NDH je još gora
    3) Pravoslavno stanovništvo se masovno ubija. To se ne ubijaju Četnici ili Partizani nego obično mirno stanovništvo, žene i djeca u selima
    4) Partizani nisu komunisti nego sirotinja koja je prisiljena pobjeći u šume da spase svoje živote
    5) Tvorci ovog sistema su Ustaše
    6) Vreme je da se pokrenu odlučne mjere protiv Ustaša, jer nastavak ove situacija će značiti kraj NDH
    7) Likvidacija Ustaša se ne može pokrenuti polumjerama, nego razoružavanjem i pucanjem.
    Ovu zavjeru Njemci nisu niti podržali, niti otkrili Paveliću do minimalno 1944. godine kada je Medved uhapšen.

    Дакле, размумни људи су знали да ће оваква политика довести до краја НДХ, да не говорим о другим пунктовима ове приче. Домобрани су могли и жељели ликвидирати усташе али то није дала суперсила, а нису јој се смјели супротставити.

    Нажалост, историја није још откривена, не само прошла, већ ни садашњу нећемо сазнати са свим обрисима које указују на реалност.

  46. Војин Николајевич says:

    Главни проблем устројства НДХ је био то што она није била ништа слично претходним државама.

    А народ…

    Народ разних нација и вјероисповијести је био већ навикао да се мијењају државе од Отоманске империје, Аустроугарске, Краљевине СХС- доцније Краљевине Југославије.

    Елем, све те државе су биле са тачке гледишта дијела становништва окупаторске, а може бити и са тачке већине становништва. Ипак, нити једна од њих није примјењивала силу осим у случају оружаног устанка или тзв субверзивних активности.

    За разлику од претходника НДХ није требала поданике, од којих ће убирати харач или порез, јер јој је требало нешто друго. Зато се нико није могао снаћи, тај несретни прости сељак ма које нације или вјере био, јер, то је био удар на логику државних система прошлости. Нешто на шта није навикао, те није претпостављао да се може десити.

  47. NDH je bila klon nacisticke Njemacke ali samo na znatno manjem drzavnom prostoru

    Evo kako je to izgledalo, ako malo uporedimo .

    SS-ovci su po Hitlerovom naredjenju 1933. godine podmetnuli požar u parlamentu. Poslanici se nakon pozara više nisu imali gdje sastati, a za pozar su optuzeni komunisti.
    Hitler je ubrzo, nakon smrti njemackog predsjednika Hindenburga, postao i predsjednik Republike pa je dobio i komandu nad vojskom. Budući da parlamenta vise nije bilo, Hitler je lagano ukinuo demokratiju i zabranio sve politicke stranke osim Nacisticke.

    Novi parlament Hitler je sazvao u Potsdamu gdje su sahranjivani njemacki carevi još od srednjeg vijeka. Mogli su doći samo nacisti jer su ostale stranke bile zabranjene. Taj parlament je prenio svu svoju vlast na Hitlera i nakon toga je Hitler preuzeo naziv firer i u Potsdamu proglasio osnivanje Treceg Rajha. 1934. godine u Njemackoj je zavladala potpuna nacisticka diktatura.

    Hitler je 1935. godine donio Nirnberske zakone prema kojima je počeo sprovoditi svoju nacisticku politiku. Prvo je Jevrejima oduzeo vlasnistvo i sva gradjanska prava, a zabranjeni su i brakovi između Nijemaca i Jevreja. Isto tako je proglasena zabrana misljenja koja nisu u skladu s nacistickom ideologijom.

    A kako je bilo kod NDH?

    NDH nije imala Ustav, niti je ikada postojala ideja da se on donese. Sve zakonske odredbe o uspostavljanju drzave i njenom ustrojstvu potpisivao je Ante Pavelic, koji nosi naslov poglavnika. Tako je donesen zakon o vladi, o Hrvatskom drzavnom saboru, o hrvatskim drzavnim zastavama, grbu i drzavnim pecatima, o drzavljanstvu, o podjeli teritorija na zupe, o drzavnom vijecu, o Islamskoj vjerskoj zajednici u NDH, o Hrvatskoj Pravoslavnoj crkvi, o granicama NDH itd.

    Poglavnik je u svojim rukama koncentrisao izvrsnu vlast. Do 1943. je predsjednik vlade i sam imenuje sve ministre, a nakon toga, takodje, on imenuje i predsjednika vlade i ministre. Vanredni sudovi, uspostavljeni poglavnikovim odredbama, postali su osnova sudstva u NDH, a redovni sudovi imali su sekundarnu ulogu.

    23. februara 1942 poglavnik je sazvao Hrvatski drzavni sabor, reprezentativno tijelo koje nije bilo birano (clanovi su imenovani) i nije imalo zakonadavnu vlast. Sastalo se u tri navrata 1942. i nakon toga se nije više sastajalo.

    Kao sto vidimo, centralizovan autokratski i represivni sistem REALNO nije trebao zakone i organe vlasti u oba slucaja. Slicno je sa danasnjim crnogorskim zlocinackim rezimom. Ti organi su trebali samo fiktivno da postoje, a Hitler i Pavelic, kao i danas Milo Djukanovic, sve drzavne odluke donose vlastitim ukazom. Kod Hitlera i Pavelica je to bilo javno, dok je kod Djukanovica to prikriveno marionetama i poslusnicima kao i danasnjom placenickom opozicijom…Da autoritet parlamenta ne postoji je dokaz i namjestenog jacanja NVO u Crnoj Gori , koje su zapravo samo produzeni pipci mafijaskog rezima.

    NDH bukvalno nije ni postajala u ime hrvatskog naroda. Ona je postojala zbog fasisticke ideologije i to joj bila jedina svrha. Zato je i nestala preko noci bjekstvom Ante Pavelica 8. maja 1945 god i njeni kasniji (i dansanji) pokusaji reanimacije je cisto ideoloske, odnosno fasisticke prirode, a ne zbog dobrobiti ljudi koji zive u Hrvatskoj.

    Dakle, jasno kao dan. Stvarnost jednog naroda ne cini IDEOLOGIJA ni ideoloski pristup. Stvarnost cini POTREBA tog naroda u realnom zivotu, i jedini nacin za to je oslobadjanje od lanaca proslosti i ideologija, i preuzimanje svoje sudbine u vlastite ruke.

    A to znaci sloboda.

    • Plannco Wallach S. says:

      sasvim je razumljivo zashto su babo, amidza i komshija Suljo bili ustashi. ali, zashto je Jerusalimski muftija preshao u ustashe?

      • Mohamed Amin al-Huseini bio je islamski vjerski sluzbenik palestinskog porijekla. Rođen u uticajnoj jerusalemskoj porodici, smatra se jednim od zacetnika antisemitizma modernog vremena na Bliskom Istoku. Poznat kao muftija Jeruzalema, mada titulu nije zvanicno nikada dobio. Njegova najznacajnija sluzba je “predsjednik visokog islamskog savjeta”
        Amin al-Huseini ima značajnu ulogu u sirenju antisemitizma u arapskom svijetu, kao i saradnje sa nacionalsocijalistima u Njemackoj. Bio je ubjedjeni zagovornik holokausta i za vrijeme boravka u Berlinu 1941. godine bio je clan SS-a. Sireci aktivnu propagandu za nacisticku Njemacku na arapskom jeziku. U kasnijoj fazi drugog svjetskog rata al-Huseini na Balkanu i Africi pomaze i propagira mobilizaciju muslimana za jedinice Waffen-SS, odnosno Handzar divizije.
        Angazman Amin al-Huseinija u NDH je bio vjerovatno parcijalna aktivnost u sirenju ukupne nacional-socijalisticke politike Treceg Rajha. Himler je osigurao jerusalimskog muftiju  da putuje na prostor Bosne i Hercegovine, koji je vec bio protjeran sa prostora tadasnje Palestine od strane Velike Britanije, jer je vodio pobune protiv izraelskih doseljenika. Ovo je imalo uspjeha, jer su Bosnjaci pritisnuti cetnickim genocidom na jednoj i hrvatskom politikom nacionalne asimilacije na drugoj strani, izlaz jedino vidjeli u aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Njemacke, a ulazeci u redove SS, time su zeljeli i dokazati svoju spremnost da ostvare taj cilj.

  48. Ладо Тајовић says:

    Кажу да побједници пишу историју и она је скоро увијек по правилу приказивана како одговара тренутном расположењу владајућих структура. Ипак не може се толико пустити машти на вољу, сви су се бар донекле држали некакве логике. Тако комунистима није било тешко послије рата од партизана створити мит и претјеривати понегдје јер су партизани били један од најјачих герилских покрета двадесетог вијека. Зато је ме одушевљава логика четничких идеолога који користећи свој тренутак на политичкој сцени Србије покушавају један покрет и једног човјека представити не држећи се никакве логике. На крају ће бити да су четници ослободили земљу а Дража поносно на коњу ујахао у Београд. Можда и ми подигнемо на крају онај споменик Павлу Ђуришићу, можда он оно све нити је чинио, нити писао, нити се сликао. Можда су то све били његови двојници. Имамо доста примјера таквих од његових виртуелних сљедбеника. Све може ако треба. Зато је мени врхунац цинизма и лицемјерја када је поклоник Павла Ђуришића се овдје наводно грозио на жртве депортација или када се један други који слави идеологе и извршитеље тих злочина такође ‘јако’ потресао.

    Читав свијет је једна велика веш машина. Сви покушавају да перу своја чињења, биографије па и историју на крају али је Балкан простор гдје та веш машина посебно ради. Ако је свугдје бубањ постављен на хиљаду обртаја овдје је на сто хиљада. Нек се пере, нек се врти, нек све буде бијело. Само како бубањ каже.

  49. Plannco Wallach S. says:

    ne znam imam li pravo kao outsider da se mijesham…ali, ja mislim da je Njegosh bijo genije i da je zaduzio covjecanstvo. shteta bi bilo da nije ostavio takvo pjesnicko svjedocasntvo o jednoim surovom vremenu i ostavio poruke koje povezuju vjekove, ljude i kontinente. da budem maksimalno iskren, Njgeosha treba chitati nekoliko puta da bi se razumjele njegove poruke.

  50. Plannco Wallach S. says:

    prochitao sam jedan dobar komentar na Pobjedi. komentar glasi: Sbbi brze mijenjaju proshlost nego sadashnjost. ja bih dodao da su mnogo uspjeshniji u pravdanju proshlosti nego u mijenjanju sadashnjosti.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.