iLustracija

Comments

1. mirjana kaže:

   7. Februara 2012. - 10:33 u 10:33 am

   Oglasite se na http://www.danas.rs
   ZaVARivanje
   Slučaj „Nikolaidis“: „Čačkanje hipokrizije“ i druge bajke…
   Autor: Saša Stojanović

   Sve oko slučaja „Nikolaidis“ odavno je poznato: najpre je Andrej Nikolaidis, pisac i savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, vrlo nesportski izjavio kako bi dizanje u vazduh fiskulturne hale u drugoj državi bilo „civilizacijski iskorak“, zatim je Sreten Ugričić, pisac i upravnik Narodne biblioteke Srbije, pokušao da brani slobodu govora nesuđenog minera pripravnika u tabloidnom raskoraku; na kraju je Ivica Dačić, ministar unutrašnjih dela Srbije, prvom bibliotekaru ponudio „jasle za odrasle“ kao buduću adresu prebivališta.

   Epilog, u kome je ministar policije nadalje ćutao, a sada već bivši upravnik biblioteke uzaludno pokušavao da odbrani sveto pravo na sopstveno mišljenje, stigao je od onoga koji je sve i započeo: gospodin Nikolaidis se u „NIN“-u oglasio intervjuom u kome tvrdi da voli da „čačka hipokriziju“. A kad smo već kod licemerja…

   Njegovo veličanstvo „komedijant slučaj“ udesio je da Andreja Nikolaidisa upoznam pre nego što je svojski nalegao na ćapćanje državne sise; naime, pre par godina zajedno smo učestvovali na okruglom stolu „Drug(ačij)i Balkan“ u okviru književne manifestacije „Sa(n)jam knjige“ u Puli. Moram da priznam da mi je tada mlađahni Nikolaidis delovao kao neko koga je nemoguće zamisliti u bilo kojoj „birokratskoj“ pozi državne „bedinerke“; štaviše, njegove duhovite i detaljne opservacije ponašanja tadašnjih političkih vrhova, kako Bosne i Hercegovine tako i Crne Gore – koji su združeno ćuteći odbijali da mu daju državljanstvo – uglavnom su za fabulu imale ostrašćenu prozivku većine čelnika pomenutih država, uključujući i nesuđene mu buduće poslodavce. Naravno, nikako mi ne može biti drago da bilo koja administracija odbija da slobodnom građaninu izda dokument neophodan za ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, posebno ako se sve desilo kao posledica nesvojevoljnog napuštanja zavičaja: i to baš zbog bežanja od raznih „dizača u vazduh“.

   Međutim, nije prošlo mnogo vremena, a đetić Nikolaidis se pokazao kao višestruki „dobitnik“; najpre je „dobio“ pasoš i državljanstvo, a zatim je zabeležio i vrtoglavi uspon do položaja savetnika predsednika crnogorske Skupštine; bilo bi naivno verovati da ovo „ustoličenje“ ne podrazumeva i izvesne etičke kompromise. Dakle, prethodna pljuvačina po CG-establišmentu je zaboravljena, a interes(ant)ni postaju lepa sinekura i zvučno nameštenje ; ne verujem da gospodin Nikolaidis obavlja svoj savetnički posao iz platonske ljubavi, ali bi neki zlobnici mogli da poveruju da je piščevo vrišteće ćutanje plaćeno funkcijom, bar kada je reč o politici Crne Gore. Nisam politički komentator, ali znam da svaka država u okruženju ima gomilu i zajedničkih i svojih problema; kao što verujem da je posao čak i „polovine“ pisca – makar mu „second half“ bio savetnički – da sve što mu „zasmrdi“ javno obelodani. Nemam ništa protiv „ambivalence“ ovlašćenja, pod uslovom da ista podrazumeva i dvostruku odgovornost; pa ipak, nešto se ne sećam negativnih savetnikovih komentara na račun crnogorske vrhuške: dakle, ili su dotični „kneževi“ zaista kandidati za svece ili Nikolaidis ne sme ni da zucne protiv buduće „beatifikacije“. Kako god, već imamo na delu prvi primer „hipokrizije“ gospodina savetnika…

   Ukoliko neko radi odgovoran posao državnog službenika – a mesto savetnika za kulturu i medije to sigurno jeste – očekujem da najpre kulturno „pomete u sopstvenom dvorištu“, makar se gazda i bunio zbog „dizanja prašine“. Naime, nisam nešto siguran da Crna Gora nema svoje probleme kulturne politike – barem onolike kolike imaju i druge zemlje u okruženju – pa da savetnik Nikolaidis nema „što drugo da čini“ nego da se bakće tuđim „civilizacijskim iskoracima“; štaviše, uveren sam da ozbiljno shvatanje poverene mu funkcije podrazumeva danonoćni rad na ispravljanju „krive Drine“ zajedničkog kulturnog nasleđa: ako ništa drugo, onda bar da pomiri „spuštavanje niz uže“ i „višnje prijateljstvo“ sa „ućerivanjem pameti u glavu“, bez prejakih metafora sa pucanjem, plakanjem i „dizanjem u vazduh“. Tek tada savetnik Nikolaidis stiče „pravo“ da voajeriše po komšiluku i da palamudi susedima, pri tom ne zaboravljajući sav besmisao ovog posla: pametnom savet ne treba, budala ga ionako ne sluša. U suprotnom, eto nama i drugog primera hipokrizije „in flagranti“…

   Teofil Pančić je dobro primetio da je inicijalno pisanije – dobrog pisca Nikolaidisa – pre svega „loš tekst“ a onda sve ostalo, dok mene zanima zašto pisac poentu o „Boletu radniku“ nije primenio na okruženje poreskih obveznika od čijih para „leb jede“; nije valjda da u državi vaterpolo finalista nema žrtava tranzicije, koji su pre svega radnici bez posla pa tek onda Crnogorci? Ukoliko je pisac sklon eksplozivnom rečniku, zašto ne pročitasmo neki „gorljiv“ tekst i o njegovom poslodavcu? Ništa sa „milovanjem“, već bombastičan proglas sa detonacijama socijalnog bunta, nešto što bi me ubedilo da Nikolaidis nije „čačkao“ i po subordinantnom licemerju „na rednom broju 3“?

   Dame i gospodo, jedan dobar i „neoprezan“ upravnik nacionalne biblioteke je smenjen, a jedan preoprezan i poslušan savetnik i dalje džedži na državnim jaslama. Na nesreću, to je jedini epilog trapavog „čačkanja hipokrizije“…

   Komentariši
   • Vladimir Nedović kaže:

     7. Februara 2012. - 23:42 u 11:42 pm

     Ne znam autora, i da li mozda i on cacka hipokriziju, ali to je to. Uz ovaj Teofilov komentar, takodje, i drago mi je da je neko u svoj onoj halabuci na to stigao da ukaze.

     Komentariši