Merry crisis and a happy new fear

Gledajući unazad kroz 2011. godinu možemo zaključiti da smo prošli kroz najuzbudljiviju i najvažniju godinu od kraja Drugog svetskog rata. Bila je to godina kada je narod širom sveta otvorio oči i uzeo sudbinu u svoje ruke, zbacivši sa vlasti višedecenijske tiranine. Uporedo sa tim, svet su u 2011. potresle broje katastrofe, poput razornog zemljotresa i havarije nuklearne elektrane Fukušima u Japanu, ali i one sa kojima majka priroda nikakve veze nije imala, kao što je evropska dužnička kriza. Kriza je rodila brojne protestne pokrete širom sveta, od Atine i Španije preko Čilea i Sjedinjenih Država, gde se pokret Occupy Wall Street velikom brzinom proširio nacijom i svetom. Poruka svih njih je bila jasna: vreme je za vlade da učine mnogo više za običnog čoveka i prestanu sa povlađivanjem finansijskoj eliti. Svet je zanemeo na vesti iz Norveške o masakru 72 tinejdžera od strane ispranog fašističkog mozga Andersa Brejvika na ostrvu Utoja a potresni prizori izgladnele dece na Rogu Afrike nikoga nisu mogli da ostave nikog ravnodušnim, osim možda vlasnike prehrambenih korporacija. Pred kraj godine palestinski lideri su pokušali da izdejstvuju članstvo za Palestinu u Ujedinjenim nacijama uprkos oštrom protivljenju Izraela i zapadnih zemalja a Zemlja je po navodima demografa dobila sedmomilijarditog stanovnika. U decembru su američke trupe nakon devet godina u potpunosti napustile Irak ostavivši tu zemlju da se sama bavi mnogobrojnim problemima verskog rata, razorene privrede i nestabilne bezbednosne situacije.

ARAPSKO PROLEĆE Samospaljivanje siromašnog uličnog trgovca u Tunisu pošto su mu vlasti zaplenile robu pokrenulo je narodni ustanak u kojem je 14. januara zbačen predsednik Zin El Abidin Ben Ali. Pad ovog autokrate, koji je vladao 23 godine, inspirisao je ustanke u drugim arapskim zemljama čiji su predsednici bili na vlasti po nekoliko decenija. Usledila je revolucija u Egiptu, koja je Hosnija Mubaraka prinudila 11. februara na ostavku, i bila je, kao i ona u Tunisu, koordinisana preko društvenih mreža na Internetu. Protesti su izbili i u Libiji, Jordanu, Siriji, Bahreinu, Jemenu, Alžiru a u manjoj meri i u Saudijskoj Arabiji. Krvavi nemiri u Jemenu trajali su do novembra kada je predsednik Ali Abdulah Saleh potpisao ostavku; u Jordanu je kralj pod pritiskom demonstracija smenio vladu i pokrenuo reforme; u Alžiru je došlo do ukidanja višegodišnjeg vanrednog stanja; protesti u Libiji i Siriji dobili su ratni epilog – koji u slučaju Sirije još traje; revolucija u Bahreinu je ugušena uz pomoć oružanih snaga iz Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

KRIZA EVROZONE Dužnička kriza koja potresa Evropu od 2009. zapretila je ove godine opstanku zajedničke valute – evru, ali prerasla i u ozbiljnu političku krizu EU. Francuska i Nemačka u avgustu su pokrenule inicijativu o zajedničkoj evropskoj fiskalnoj politici, čime se zapravo tražilo preustrojstvo same EU, ali se predlogu protivila Velika Britanija štiteći svoje finansijske institucije i interese. Čelnici EU su 9. decembra na maratonskom sastanku u Briselu postigli dogovor o jacanju budžetske discipline u evrozoni, što su prihvatile sve članice EU osim Britanije. Kriza u Evropi je oborila šest vlada (u Grčkoj, Italiji, Španiji, Irskoj, Portugalu i Slovačkoj), a nezadovoljstvo zbog nezaposlenosti, socijalne nejednakosti i gramzivosti multinacionalnih korporacija i berzanskih spekulanata prelilo se na ulice Evrope i SAD. Problemi zaduživanja potresli su i Ameriku – predstavnici Demokratske partije i Republikanske partije letos su se više nedelja natezali u Kongresu oko tehničkog pitanja podizanja limita zaduživanja, zbog čega je bonitetska agencija Standard end Purs prvi put u istoriji smanjila kreditni rejting SAD s najvišeg AAA.

NUKLEARNA KATASTROFA U JAPANU Razorni zemljotres koji je 11. marta pogodio Japan izazvao je najsnažniji cunami u istoriji te zemlje i teška oštećenja u nuklearnoj elektrani Fukušima. Poginulo je oko 23.500 ljudi a 8.000 je nestalo. Prema proceni Svetske banke nastala šteta je oko 235 milijardi dolara, jer se u oblasti epicentra katastofe, osim nuklearki nalaze i luke, čeličane, rafinerije nafte, fabrike autodelova i elekronskih komponenti.

Velika količina radioaktivnog materijala je takođe iscurela u obližnja mesta, što je nateralo vladu da proglasi zabranjenu zonu od 12 okolnih milja koja će ostati na snazi godinama ako ne i decenijama. Zvaničnici su priznali da oko 80.000 ljudi verovatno više nikada neće moći da se vrati kućama.

Usled svih ovih katastrofalnih posledica Japanci su masovno okrenuli leđa nuklearnoj energiji. Iako trećina energije u Japanu potiče iz nuklearnih izvora i iako je japanski premijer Naoto Kan rekao da će nuklearna energija ostati stub energetske politike zemlje, prema studiji objavljenoj u listu Tokyo shimbun, 82 odsto Japanaca želi da se odustane od nuklearne energije.

Vlada Japana je 16. decembra saopštila da su reaktori nuklearke u Fukušimi u stabilnom stanjum ali pojedini stručnjaci sumnjaju u te tvrdnje zato što se malo zna o stanju i lokaciji nuklearnog goriva.

MASAKR U NORVEŠKOJ Sedamdesetsedmoro mrtvih i više od 150 ranjenih epilog je napada koje je u Oslu i na obližnjem ostrvu Utoja 22. jula izvršio 32-ogodišnji Norvežanin Anders Behring Bejvik. Napadač je prvo izazvao ekspoloziju u kojoj je uništen deo zgrade vlade u Oslu, a nekoliko sati kasnije u policijskoj uniformi nasumice je pucao na mlade laburiste u letnjem kampu na ostrvu Utoja, blizu Osla. Brejvik je uhapšen istog dana, a kasnije se saznalo da je blizak ektremnoj desnici.

Fašistički mozak je za sobom ostavio takozvani manifest od 1.500 strana koji je postavio na internet na dan kada je izveo napade. Na tim stranicama punim ekstremno-desničarskih poruka masovni ubica poziva na “Evropski građanski rat” sa ciljem da se iskoreni “marksistička kultura” i unište muslimani. Taj politički pamflet, delom ispovednički, sadrži i plan akcije za terorističke napade koji su izvedeni u u centru Osla i na kamp laburističkog podmlatka.

Brejvik neće krivično odgovarati pošto su psihijatri zaključili da je bio u stanju psihoze i da je vremenom razvio “paranoidnu šizofreniju”.

STUDENTSKA BORBA ZA BESPLATNO OBRAZOVANJE U ČILEU Južnoamerički kontinent je u 2011. bio mesto rađanja najvećeg i najuticajnijeg studentskog pokreta današnjice, koji je u Čileu izveo na hiljade stotina ljudi na ulice sa zahtevom za besplatno obrazovanje.

Počelo je kao serija mirnih demonstracija, poziva na reformu čileanskog obrazovnog sistema, u okviru čega su studenti organizovali masovno ljubljenje, oblačenje u kostime superheroja i šetnje oko predsedničke palate.

U međuvremenu, udruženi sa radničkim sindikatima i predvođeni harizmatičnom liderkom Kamilom Valjehom, protesti studenata u Santjago de Čileu su ozbiljno zatresli stolicu predsednika Sebastijana Pinjere, desničarskog multimilionera.  Istraživanje agencija je pokazalo da samo 16 odsto građana odobrava njegovo dosadašnje liderstvo zemljom koja je jedna od najvećih proizvođača bakra na svetu.

Pinjera je pod pritiskom javnosti smenio svog ministra obrazovanja i obećao veća državna izdvajanja za obrazovanje, što nije dovelo do gašenja protesta.

Hiljade stotina studenata i srednjoškolaca odbija da ide na nastavu od početka juna, pozivajući na bolje i pristupačnije obrazovanje i raskid sa sistemom koji je stvorio nekoliko bogatih, elitnih fakulteta pored mnogih nedovoljno finansiranih državnih obrazovnih institucija. Studentski lideri, mnogi od njih levičarskih političkih ubeđenja, žele promene poreskog sistema, kako bi se finansirale korenite promene aktuelnog obrazovnog sistema, koji je usvojen tokom vojne diktature (1973-1990) generala Augusta Pinočea.

Tokom godine, više od milion Čileanaca je glasalo na nezvaničnom referendumu o studentskim zahtevima a ubedljiva većina onih koji su glasali je podržala zahteve za besplatni obrazovni sistem i zaustavljanje stvaranja profita u tom sektoru. Studenti, takođe, traže veća izdvajanja za univerzitete, uključujući stipendije za siromašne studente, a ne zajmove. Protestni pokret je najmasovniji u Čileu od kada se zemlja vratila demokratiji.

GODINA PRIZNAVANJA I NEGIRANJA PALESTINSKE DRŽAVNOSTI Totalna blokada mirovnih pregovora između Palestinaca i Izraelaca, izazvana nastavkom gradnje izraelskih naselja na Zapadnoj obali i istočnom Jerusalimu, dovela je do talasa priznavanja palestinske države u svetu i podnošenja zahteva za za punopravno članstvo Palestine u UN, uprkos oštrom protivljenju SAD i Izraela.

Palestinski predsednik Abas je 23. septembra podneo zvaničan zahtev za punopravnim članstvom u svetskom telu, ali se ispostavilo da komitet Saveta bezbednosti, koji ga je razmatrao, još nije postigao konsenzus o ovom pitanju.

Kako bi Palestina dobila punu državnost njihov zahtev mora da prođe glasanje u Savetu bezbednosti, gde je verovatan američki veto, a potom i glasanje u Generalnoj skupštini koje obuhvata izjašnjavanje svih 193 zemalja članica Ujedinjenih nacija.

Južnoameričke zemlje su tokom 2011 gotovo listom podržale priznavanje palestinske državnosti dok je krajem godine Island postao prva zapadnoevropka država koja je priznala državu Palestinu u granicama od pre šestodnevnog rata 1967. godine.

Gotovo dve trećine članica Ujedinjenih nacija, koje predstavljaju više od 75 odsto svetske populacije, već su formalno priznale palestinsku državu u nekoj formi.

Zemlje koje formalno ne priznaju Palestinu su u najvećoj meri skoncentrisane na zapadu Evrope i u Severnoj Americi. Ni jedna zapadnoevropska demokratija, osim Islanda, trenutno ne priznaje Palestinu kao državu, ali su neke novije članice EU prethodno priznale njenu državnost.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je proglasio sukob s Palestincima nerešivim. U tom sporu se ne radi o zemlji, nego o priznanju Izraela kao jevrejske države, smatra on. Dokle god Palestinci ne budu spremni na to, neće biti moguće naći rešenje za bliskoistočni sukob, govorio je on.

Palestinska država je 31. oktobra postala punopravna članica Uneska, jedne od najvažnijih agencija Ujedinjenih nacija.

GLAD NA ROGU AFRIKE Najgora suša u posljednjih 60 godina teško je tokom 2011. pogodila države na Rogu Afrike: Džibuti, Etiopiju, Keniju, Somaliju i Ugandu.

Posebno su pogođene Etiopija i Somalija, što se, naravno, može pripisati nestabilnosti vlada ovih država ali i klimatskim promenama i drastičnom rastu cena hrane na međunarodnom tržištu. Kao posledica suše, mnoge su životinje uginule, a žetva već godinu za godinom podbacuje. U severnoj Keniji deca pešače i do 20 kilometara kako bi došla do vode. Mnoge porodice ne mogu da obezbede ni jedan obrok dnevno.

Glad je prisilila ljude da traže utočište u kampovima za pomoć, s nadom da će dobiti nešto hrane od međunarodnih humanitarnih organizacija. Trenutno najveći izbeglički kamp na svetu, Dabaab, nalazi se na granici Somalije i Kenije. Procenjuje se da u njega svakodnevno pristiže 1.300 ljudi kako bi izbegli izgladnjivanje i nasilje u Somaliji. Procene takođe kažu da se u ovom kampu trenutno nalazi 400.000 ljudi, povećavajući tako pritisak na već preopterećene humanitarne organizacije. Humanitarni radnici Oxfama tvrde da se radi o najgorem obliku ljudske patne koje su ikada videli, budući da veliki broj somalijske dece umire na putu za kampove.

Dve povezane sušne godine, ukorenjeno siromaštvo i nedostatak investicija su gurnuli 12 miliona ljudi u borbu za opstanak.

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu /FAO/, cene hrane u svetu više su nego udvostručene od 1990. godine, a Oxfam predviđa da će se taj trend ubrzano nastaviti u narednih više od 20 godina.

Prema predviđanjima, prosečna cena osnovnih žitarica do 2030. godine skočiće za između 120 i 180 odsto. To je samo nastavak trenda ubrzanja rasta cena koje su udvostručene u poslednjih 20 godina. Oxfam predviđa da će najveći uzrok toga biti klimatske promene

RAĐANJE POKRETA OCUUPY WALL STREET Sredinom septembra u njujorškom parku Zukoti život je započeo protestni pokret Ocuupy Wall Street, usmeren protiv finansijske elite koju ogorčeni Amerikanci smatraju glavnim krivcem za recesiju, posrnuli životni standard miliona sugrađana i rastuću nejednakost zbog koje većina postaje sve siromašnija na račun enormno bogatog malog postotka stanovništva.

Akstivistička online grupa Adbusters je organizovala prvo okupljanje a vest se ubrzo proširila društvenim mrežama što je izazvalo talas protesta širom Sjedinjenih Država i sveta.
Pod sloganom borbe “99 odsto građana protiv jednog procenta najbogatijih i najpovlašćenijih” pokret Ocuppy Wall Street je inspirisao stvaranje brojnih sličnih frakcija širom zemlje koji su okupirali javne površine ispred vladinih i finanisijskih zgrada.

Vrhunac pokreta se desio 15. oktobra globalnim protestom na ulicama i trgovima više od 800 gradova širom sveta, od Azije od Evrope, pod sloganom Ocuppy Together.  Vodeći svetski intelektualci, kao što su Naomi Klajn, Vandana Šiva i Noam Čomski, i organizatori velikih protesta su potpisali globalni manifest za demokratsku vladavinu ispred međunarodnih finansija.

Mesec dana kasnije američke vlasti su koordinisanim akcijama širom zemlje krenule u slamanje pokreta, koji uprkos njihovim procenama nije uspela da slomi ni hladna zima. Redom su razbijani protestni kampovi širom Sjedinjenih Država a na kraju je došao na red i na protestni kampu u parku Zukoti, koji je zbog navodne brige o javnom zdravlju počistila njujorška policija u opremi za razbijanje demonstracija.

Međutim, pokret se pokazao žilavijim nego što su mnogi mislili. Nakon kratkog regrupisanja snaga i akumulacije energije pokret Occupy Wall Street se udružio sa lokalnim aktivističkim grupama na nacionalnom nivou kako bi tajno okupirali prazne kuće i stanove sa planom da imovinu potom predaju porodicama bez doma.

NAS I OSTATKA SVETA 7 MILIJARDI Demografi Ujedinjenih nacija proglasili su 31. oktobar 2011. kao “simbolični” datum kada je Zemlja dobila svog sedmomilijarditog stanovnika, iako su napomenuli da je nemoguće znati za sigurno tačno vreme ili dan kada će se to desiti
Koristeći nešto drugačiji proračun, američki Popisni biro procenjuje da sedmomilijarditi stanovnik neće biti dostignut do marta sledeće godine.

Bilo kakva metodologija da je u pitanju, demografi se slažu da čovečanstvo ostaje na trasi rapidnog rasta i da će se taj trend najverovatnije održati tokom ovog veka.

Pre 2.000 godina, svetsko stanovništvo je po procenama brojalo  oko 300 miliona ljudi, dok je oko 1.8000-te, taj broj iznosio milijardu. Druga milijarda zabeležena je 1927., a treća ubrzo zatim, 1959. godine. Četiri milijarde stanovnika Planeta je imala 1974., a 1987. već ih je bilo pet. Stanovništvo je naraslo na šest milijardi 1999. a sedam milijardi dostiglo je 2011. godine.

Ujedinjene nacije procenjuju da će populacija preći 9,3 milijardi do 2050. i proširiti se na 10,1 milijardi do kraja veka. Te brojke mogu biti daleko veće ukoliko stopa rađanja ne nastavi da pada kao što je to bio slučaj u poslednjih pola veka. Svake godine, Zemlja dobije oko 80 miliona novih stanovnika, što je broj ljudi koji žive u Nemačkoj, Vijetnamu ili Etiopiji. Ljudi mlađi od 25 godina čine 43 odsto svetske populacije.

Američko povlačenje iz Iraka

Poslednji američki vojnici napustili su 18. decembra ujutro Irak preko Kuvajta, čime je nakon devet godina, u potpunosti okončano povlačenje trupa SAD iz Iraka. U Iraku je ostalo samo još 157 američkih vojnika zaduženih za obuku iračkih snaga i jedna jedinica marinaca koja obezbeđuje ambasadu SAD u Bagdadu.

Ceremonijom spuštanja zastave označen je kraj istorijske krvave epizode tokom koje su SAD verovale da će svrgavanjem Sadama Huseina, automatski pridobiti poverenje Iračana, što se nije desilo.

Irak ima oko 900.000 vojnika zaduženih za unutrašnju bezbednost, ali mnogi strahuju da neće biti u stanju da obezbede granice, vazdušni prostor i teritorijalne vode. Pojedini analitičari upozoravaju i na opasnost od novih sukoba među šiitima, sunitima i Kurdima. U zemlji i dalje povremeno ima samoubilačkih bombaških napada, kao i napada sunitskih pobunjenika na vladine snage. Bezbednosna situacija u Iraku brine većinu Iračana, ali čini se da su u istoj tolikoj meri zabrinuti i zbog nezaposlenosti i nestašica.

„Ne razmišljamo o Americi… Razmišljamo o struji, poslu, nafti, svakodnevnim problemima“, kazao je Abas Džaber, vladin službenik u Bagdadu. „Ostavili su haos za sobom“, rekao je on.

Predsednik SAD Barak Obama, koji je po dolasku u Belu kuću obećao povlačenje iz Iraka, rekao je da SAD iza sebe ostavljaju “suveren, stabilan i samopouzdan Irak”, sa vladom koju je izabro njegov narod, zatvarajući “jedno od izvanrednih poglavlja u istoriji američke vojske”.  Američki predsednik je naglasio da je devetogodišnji angažman u Iraku okončan časno “možda ne konačnom bitkom, već konačnim maršom kući”.  On je dodao da “ima nečeg posebnog u kraju rata koji je trajao toliko dugo”.

Kroz Irak je od invazije u martu 2003. godine prošlo oko 1,5 miliona Amerikanaca. Najveći broj američkih vojnika u Iraku, njih oko 170.000, bio je 2007. godine. Poslednje američke borbene jedinice napustile su Irak u avgustu 2010. godine.

Oko 4.500 američkih vojnika i više od 100.000 Iračana poginulo je u ovih devet godina, a gotovo 30.000 Amerikanaca je ranjeno. Rat u Iraku koštao je SAD oko 1.000 milijardi dolara.

pripremio: Ivan Radojević, vesti.rs