Neđeljko Rudović, urednik “Vijesti”: 
“Bivši premijer još može da bira da li će njegovo ime u udžbenicima istorije zauzeti mjesto pored onih koji su uzdizali svoju državu ili onih što su pokušavali da je unište, prepoznatih i po tome što je njihova imovina rasla dok je Crna Gora propadala.”
Kada je početkom 90-ih huškao na rat, učestvovao u brutalnom gaženju crnogorske državotvorne i antiratne misli i puzanju Crne Gore pred beogradskim voždom, tadašnji mladi premijer, kako je kasnije tvrdio, zapravo je čuvao Crnu Goru da je njegov patron iz Beograda ne bi spržio. Nakon što je 1997. napustio skute Slobodana Miloševića, na majskim izborima 1998. javno je propagirao ostanak Crne Gore u SR Jugoslaviji, a u stvari je, kako će se kasnije pokazati, bojažljivo opipavao raspoloženje za obnovu samostalnosti Crne Gore.
Dok je ponavljao da su strateški ciljevi Crne Gore pridruživanje NATO–u i EU, Rusima je ustupio kontrolu na 40 odsto crnogorske privrede. Onda je, uporedo sa pričom o ljudskim pravima i slobodama i vladavini prava, sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom, simbolom terora nad slobodom javne riječi, sklopio sporazum o saradnji. Sada Milo Đukanović tvrdi da nije tačno da je počeo da širi ideju laganog odustajanja od pridruživanja Crne Gore Evropskoj uniji i da novine koje su to objavile počinju da liče na „Svet“ i „Skandal“
Bivši premijer je svjestan da građani lako zaboravljaju jer između izbora proteknu četiri godine, ali je izgleda prenebregao činjenicu da su „Vijesti“ svakog dana na provjeri i da dobro vode računa da objavljuju tačne informacije. Na stranu što je Đukanovićev kulturološki profil takav da dobro zna kako izgledaju „Svet“ i „Skandal“ jer tamo najdetaljnije može uživati u svojim muzičkim idolima i njihovim silikonima, ovdje je važnija njegova najava da ipak neće biti kočničar puta Crne Gore u društvo zemalja u kojima se njeguje sloboda, a ne puzanje pred gospodarom.
Na „tajnoj večeri“ u Vili „Gorica“ sredinom septembra je jasno nagovijestio da bi trebalo razmisliti da li je za Crnu Goru dobro da ide prema članstvu u EU, obrazlažući to krizom u EU i eurozoni. Da to nije bilo slučajno, vidjelo se u julu kada je javno poručio da brzina reformi u Crnoj Gori neće zavisiti od nas, nego od EU i njenih problema, kao i da Crna Gora neće Briselu prinositi žrtve. Slučajno ili ne, na državnoj TV se nekoliko dana nakon što je bivši premijer pojedinim javnim ličnostima u Vili „Gorica“ izložio novu razvojnu filozofiju, pojavio njegov poznanik Žak Pol Karteron i skoro dramatično upozoravao Crnogorce da ne idu u EU jer će im se desiti da im država bude destabilizovana, baš kao Hrvatska nakon hapšenja Sanadera. Avgust i septembar je bivši premijer potrošio da pokuša osujetiti sporazum sa opozicijom koji je vodio do usvajanja izbornog zakona, bez kojeg Crna Gora nije mogla dobiti preporuku za pregovore sa EU.
Interesantno je da je počeo da razmišlja o krizi u EU tek nakon što je u Hrvatskoj podignuta optužnica protiv njihovog bivšeg premijera Iva Sanadera, bez koje je pitanje da li bi Hrvati mogli biti dio Unije.
Sada se bivši premijer zaklinje da nije počeo da lobira protiv puta ka EU. Kada bi mu se moglo vjerovati, to je odlična vijest. Iskustvo govori da ono što priča za javnost rijetko ima dodirnih tačaka sa onim što radi iza kulisa, ali možda zaslužuje još koju šansu, pa će vrlo brzo biti jasno što smjera. S obzirom na to da je riječ o političaru koji je izbjegao mnoštvo zamki, moguće da je u međuvremenu shvatio da bi pokušajem blokiranja evropske integracije Crne Gore upao u sopstvenu zamku koja bi po njega mogla biti pogubna.
Ako bi se osmjelio da ipak proba da zaustavi put ka EU, što bi u stvari značilo blokadu kreiranja društva u kojem šef DPS-a više neće biti komandant pravosuđu nego isključivo zakon, bivši premijer bi tako rizikovao da baci pod noge sve dobro što je uradio za Crnu Goru. Činjenice da je bio najvažniji akter obnove državne nezavisnosti poslije 88 godina i da je 1999. uspio da izdejstvuje da NATO ne razara Crnu Goru mogle bi ostati u sjenci pokušaja očajnika da, žrtvujući napredak otadžbine, sačuva svoju imperiju nastalu zloupotrebom vlasti.
Tada bi Crna Gora bila potpuna kopija Putinove diktatorske Rusije, u kojoj formalno postoje demokratske insitucije, dok javna i tajna policija, ojačana „novinarima“ zaduženim da kreiraju virtuelnu stvarnost, guše svaki šapat koji se ne sviđa gospodaru, a kamoli krik. Kako se to radi, najbolje se vidi na primjeru Slobodana Pejovića i bestidnoj kampanji protiv slobodnih medija. Trenutno je jedina razlika u odnosu na Rusiju to što u Crnoj Gori slobodni mediji ipak postoje.
Bivši premijer još može da bira da li će njegovo ime u udžbenicima istorije zauzeti mjesto pored onih koji su uzdizali svoju državu ili onih što su pokušavali da je unište, prepoznatih i po tome što je njihova imovina rasla dok je Crna Gora propadala. Da klizi ka ovoj drugoj grupi, vidi se i po tome što je, kao što je nekada propagirao srpski, sada gustira crnogorski nacionalizam, nadajući se da će, predstavljajući sebe jedinim pravim zaštitnikom Crne Gore, sačuvati vlast, odnosno svoj i novac sebi bliskih osoba. Takve „vragolije“ bi Crnu Goru skupo koštale, a bivšeg premijera najskuplje.
javniservis.me 
Ukoliko je poceo da lobira protiv EU i Nato-a,onda konacno i jedan dobar potez od njega.
U istoriju vec moze da udje jer ono sto je on kao jedinka uspio nije uspjelo ni Otomanskoj imperiji za 500 godina.Da razoruza Crnogorce usvajanjem zakona o zabrani nosenja oruzja.
kriminalcima to naravno nije bilo mrsko,sad se sasvim komotno osjecaju i bez razmisljanja da li ce im neko u toku pljacke,otimacine ili bilo kakvog razbojnistva-trgnuti utoku i sasuti u celo.
Aferim!
Додаћу овдје, на коментар који сам оставио а ви овдје пренијели, на колумну Рудовића:
Лично не видим никакву конзистентност аргументације у тексту, већ су у критикама Ђукановићеве политике изнијете општепознате ствари, што, опет, није лоше, јер repetitio est mater studiorum. Али, тиме нећу да се бавим, и то није срж мога. коментара. Уосталом, лично отворено подржавам нови анти-режимски курс “Вијести”, рецимо посљедње колумне Ивановића су изванредне, а неке његове раније писаније, из периода “Држава, па демократија”, сам знао често да критикујем. Међутим, овај Рудовићев текст није само лош, већ шаље погрешне поруке онима који се залажу за демократизацију. У тексту јасно стоји, па и прије фамозног закључка: “можда заслужује још једну шансу” (Ђукановић). Таква врста поруке је недопустива, то збуњује народ, а диктатору даје додатни маневарски простор за покушај спасавања сопствене коже.
da , perfect , rudovic je dosta toga korektno poslozio .
i onda uvalio jos jednu sansu !
jbt . da ovo sad vidi chika zloba otisho bi kuci plachuci .
kakva crna milova sansa , rudovicu !
Rudovic je osim odlican novinar mnogo jak i dobar covjek!
Svaka cast za tekst kao i uvijek!
Не треба се чудити Рудовићу што још има дилеме око тога на коју ће страну уџбеника ставити Ђукановића. Па човјек је на десетине пута до сад гмизао до гласачког мјеста, заокруживао ДПС и убацивао листић у ћораву кутију. Од sramne1997 па све до срамне 2006 када се та несрећна дружина раздружила. Немам ја никакво повјерење у тај антирежимски курс Вијести. Сада су Рудовић, Комненић и Милка Тадић дрчни опозиционари а велико је питање да ли би то били да им послодавац није заратио са режимом. Смио би да се кладим, да овај Рудовић сјутра добије отказ у Вијестима, за мање од двије недеље би завршио у Побједи. Фуј.
Gospodine Sekula, ne zelim da budem advokat gospodinu Rudovicu zato sto je moj prijatelj.
Valjda svaki covjek, bilo sportista, umjetnik i slicno moze da ide dje mu je bolje. Ide onamo gdje ga zovu, onamo dje po kvalitetu zasluzuje.
Valjda jedan veliki Dejo Savicevic ili jedan Pekovic i slicni nijesu izdajnici svog kluba i svoje drzave ako podju onamo dje im je bolje.
Gospodine Sekula sve je u nama gradjanima ili bolje reci stanovnicima?
Da nas ima nebi se dvadeset godina sprdala kompletna politicka struktura sa nama!
Moji i svih nas komentari su nadam se dobro namjerni ali smatram da nas je vecina SLUZBENO prisutna na svim portalima!
Sto bi reka moj dragi prijatelj Zoran Kalezic u jednoj svojoj pjesmi:
Pocasticu sebe jednom casom tuge,
za sve sto sam bio za tebe i druge.
Pocasticu sebe jednom casom jada,
Za sve sto smo bili a sto nijesmo sada.
Kotrlja se zivot moj dobri Sekula!
Pozdrav za sve dobro namjerne!
Господине Калуђеровићу, немам ја ништа лично против Рудовића или било кога из те екипе. Ја сам говорио само о принципима. Нас који смо од почетка против Ђукановића, разне Милке и Неђељци су називали милошевићевцима, гусларима, митоманима, антидржавно орјентисаним ликовима. Сада када је послодавац Мишко Перовић заратио са режимом, они нам паламуде о диктатури и антиевропејству Ђукановића, ма дај молим те. За мој стомак је то превише лицемјерја господине Калуђеровићу. Све би било у реду када би такво њихово опозиционарење имало трунку искрености али по мом утиску нема. Тај миље је већ дужи период само један ресурс за снадбијевање режима. Зар то не показују примјери господе Шекога, Шукога, Николаидиса или Драшка Ђурановића?
Не треба бити толико параноичан, ја не вјерујем у те приче о удбашима и убаченим људима на портале. Могуће је да се ту и тамо појави неки доколичар који жели да подмеће и прави раздор али не вјерујем да иза тога постоји нека велика завјера. Портале ин4с, јавнисервис, аналитика чита можда свега 100-200 углавном истих људи. Службама је много важнији утицај на телевизије и штампане медије.
najvažnije je da svako, posle onakve mafijaške karijere, može da bira đe će da ga svrstaju – recimo, u demokrate i mirotvorce. Sjajna stvar je ta sloboda izbora. Naročito kad taj izbor krivi i savija stvarnost i pravi paralelne svjetove.
jebeš ovakvo novinarstvo.
Slavko Perović je sa zakašnjenjem shvatio kako je narod u Crnoj Gori lošiji od vlasti, odnosno da je politička elita, iz te perpsektive, pravedno izabrana.
Suštinski, Milo Đukanović je bolji od nekog, virtuelnog, prosječnog građanina Crne Gore – on nije karakterni supozitorij, nije šićardžija ili džeparoš, nije priglup, nije kukavica u odnosu prema svojim neprijateljima… Za prešjednika skupćine već ništa od ovoga ne bih mogao reći. Ali zato mogu, recimo za Dr Miomira Mugošu.
Eto, ovog puta ću preskočiti kritiku Mila i Prve familije :) Kada je riječ o Milu i njegovom silasku s vlasti, svima je jasno da je to preduslov bez kojeg je nemoguća bilo kakva smjena u sjedlu: Dok jaše Milo, jahaće i Indijanci. Kaubojci (stočari) čekaju svoj red, a on (red) u malenom nam Montenegru zna ponekad mnogo dugo da se čeka…
Imajući u vidu navedeno, Rudović je u pravu kada kaže da još nije prelomljeno da li Milo ide na svijetlu ili tamnu stranu crnogorske istorije. Jasno, ne zbog toga što je nešto pametno promislio izričući taj sud, već zbog toga što će se za dekadu ili dvije pisati neka sasvim nova i drugačija crnogorska istorija (neće biti i poslednja). To je osnovni razlog zbog kojeg sam ovu državu nazivao provizorijumom. Ona će to ostati dok god vlast bude na ovom prostoru bolja od naroda na način na koji je Milo danas bolji od prosječnog stanovnika Crne Gore.
Rudović, dakle, samo empatiše sa Indijancima, trudeći se da sebi time ne uskrati kartu za eventualno jahanje sa Kaubojcima, ako za to dođe doba To, uostalom, na nekim manje javnim radovima, čini većina prosječnih stanovnika Crne Gore, kojima se, ne sumnjam, mnogo više sviđa ova Rudovićeva diplomatski obađena analza nego poslednja kolumna Željka Ivanovića (koju Javni servis nije želio da prenese, uprkos mom umoljivom insistiranju). Iako se iz aviona vidi da je Žeki 39 puta ineligentiniji, obrazovaniji i pismeniji lik od svog urednika, te je stoga zanimljivije i svrsishonije čuti njegov sud, ma kakvo mišljenje imali o njegovoj ličnosti.
g
AKAŠI I ĐUKANOVIĆ RUKU POD RUKU
Autor: Mugdim Galijašević
Objavljeno: 25. October 2011. 12:10:58
Ovaj bivši izaslanik UN u BiH nije spriječio, a mogao je, brojna ubistva nedužnih ljudi za vrijeme velike agresije * Đukanović misli da se zaboravilo da je bio izvršnoj vlasti Crne Gore kada je ubijana BiH
Mugdim GALIJAŠEVIĆ: Boli svakako i činjenica da on u Sarajevu prima čak i priznanja, kao da su neki ljudi ćoravi kod očiju ili je između istine i neistine prevagnula neistina, biznisa radi prije svega. Ne bi bilo čudno da i ovaj iz zemlje odjednom iznikli čovječuljak dobije takođe neko priznanje, pa bar kakav ordenčić za svoje usluge koje je i te kako pružao onima koji su sijali zločine po napačenoj zemlji.
I znajući „zasluge“ Mila Đukanovića u minulom ratu ne treba se čuditi što je jedva dočekao da bude promotor sramne knjige sramnog čovjeka. U nas, u Bosni se kaže našla krpa zakrpu.
I čudi što su neka sredstva informisanja u Bosni osudivši Akašijev ispad, „zaboravili“ i na ulogu Mile Đukanovića.
Ono što se prije nekolko dana dogodilo u MiloČeru je sramotno i duboko povrjeđuje ljude u Bosni i Hercegovini koji su osakaćeni minulom srbo-crnogorskom agresijom. Na desetine hiljada ljudi i dan danas proklinju i ove koje ću sada spomenuti Jasušija Akašija, nekada specijalnog izaslanika UN-a i Milu Đukanovića, koji je u vrijeme najvećih zločina nad građanima BiH, prije svega Bošnjacima bio u izvršnoj vlasti Crne Gore i zajedno sa zločincem Miloševićem isplanirao pogrom nedužnih ljudi.
U Miločeru na skupu „Novi Balkan i proširenje EU“ dvojac, rame uz rame kao što su činili i za vrijeme agresije u BiH zamajavaju svijet. Japanac koji nam je zagorčao život, čovjek koji je umjesto da pomogne ojađenim bh. građanima spriječio napade NATO-a na zločince – sada dolazi kod svog prijatelja Mila Đukanovića da pametuju i vrijeđaju rodoljubivi svijet, kao da su oni zaboravili ulogu ovih nesretnika.
Đukanović se između ostalog ubi hvaleći Akašija, dušmanina prije svega Bošnjaka, i ne trepnuvši okom i ne zacrvnivši se. A i što bi. Crvene se samo ljudi od obraza i savjesti. On nije taj. Ovaj organizator zločinačkih pohoda na BiH, Milo Đukanović sramotno u promociji knjige njegovog ratnog saučesnika kada je toplo preporuči da je kupe, valjda je mislio i trajno ucviljene porodice. Besramno je između ostalih bljuvotnina izvalio i ovo „poslije ove knjige svima će biti jasno ko je i zašto doveo u pitanje nezavisnost i slobode ljudi i ugrozio budućnost sadašnjih generacija koje dolaze.
Ovaj beskrupulozni čovjek, za koga ima i suviše dokaza da je ogrezao i u kriminal ima dvije čiste da ovako zbori. To mogu samo ljudi bez skrupula. Pa znali on da u BiH nije zaboravljena njegova uloga koja je glave stajale mnoge ljude, čak i bh. izbjeglice koji su hapšeni po Crnoj Gori i deportovani na nož Karadžićevim jurišnicima ali njegovim rezervistima. Zar misli da je ljudima koji i danas nose najveću bol, ili onima koji su završili u invalidskim kolicima zamazao nekome oči stalo do njegove licemjerne politike. Nije. Nisu mu zaboravljeni njegovi ratnici koji su na na koncu prvi i ušli u BiH da ubijaju i ruše sve što im se nađe na putu. On je bio taj koji je donosio takve odluke koje su za Bosnu i Hercegovinu zavile u crno.
Boli svakako i činjenica da on u Sarajevu prima čak i priznanja, kao da su neki ljudi ćoravi kod očiju ili je između istine i neistine prevagnula neistina, biznisa radi prije svega. Ne bi bilo čudno da i ovaj iz zemlje odjednom iznikli čovječuljak dobije takođe neko priznanje, pa bar kakav ordenčić za svoje usluge koje je i te kako pružao onima koji su sijali zločine po napačenoj zemlji.
I znajući „zasluge“ Mila Đukanovića u minulom ratu ne treba se čuditi što je jedva dočekao da bude promotor sramne knjige sramnog čovjeka. U nas, u Bosni se kaže našla krpa zakrpu.
I čudi što su neka sredstva informisanja u Bosni osudivši Akašijev ispad, „zaboravili“ i na ulogu Mile Đukanovića.
Srpsko-crnogorski zločin nad civilima Sarajeva: Masakr na Markale
Jasuši Akaši, danas marginalac, ali u vrijeme velike agresije na Bosnu i Hercegovinu veoma značajan saveznik agresora na BiH, ponovo pokušava da nam zada jada. Nekadašnji specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija činio je sve da nam odmogne. I ne prestaje. Svaki normalan čovjek se pita kako ovaj rastom mali čovjek (za što nije kriv), a u duši još manji (što je njegova osnovna karakteristika) može da spava. Ne dolaze li mu nasan brojne žrtve Sarajeva, Srebrenice, Mostara, Tuzle …
(NE)ZABORAVLJENI ZLOČINAC!
Pa znali on da u BiH nije zaboravljena njegova uloga koja je glave stajale mnoge ljude, čak i bh. izbjeglice koji su hapšeni po Crnoj Gori i deportovani na nož Karadžićevim jurišnicima ali njegovim rezervistima. Zar misli da je ljudima koji i danas nose najveću bol, ili onima koji su završili u invalidskim kolicima zamazao nekome oči stalo do njegove licemjerne politike. Nije. Nisu mu zaboravljeni njegovi ratnici koji su na na koncu prvi i ušli u BiH da ubijaju i ruše sve što im se nađe na putu. On je bio taj koji je donosio takve odluke koje su za Bosnu i Hercegovinu zavile u crno.
Ovaj marginalac u politici, a takvi su nam najviše radili o glavi, i danas pokušava da svojim izjavama opravda vjerovatno silne blagodati kojima je od četničkog režima obasipan na Palama i u Beogradu. Ne trepnuvši u Miločeru je izjavio da je masakr na sarajevskim Markalama i dalje „nejasan slučaj“.
Neprijatelj Bošnjaka
Zločni za ovog majušnog čovjeka presuđen je na Haškom tribunalu i tu nema šta da se doda. Ali, ovaj din dušmanin Bošnjaka ima potrebu da ako ništa stavlja upitnik na nešto što je davno razjašnjeno. Opet kao i u vrijeme velikih ubijanja nedužnih ljudi po Bosni i Hercegovini ovaj lažljivac prosipa svoju pamet. Da je ima, ne bi sigurno završio kao što je završio, političar kome ne vjeruju ni oni koji su ga inaugurirali u BiH za vrijeme velike agresije.
Zbog uloge u kampanji snajperkog djelovanja i granatiranja u Sarajevu Haški sud je Stanislava Galića, bivšeg komandanta vojske bosanskih Srba, osudio da doživotni zatvor.
Dragomir Milošević, bivši komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa, osuđen je na 29 godina zatvora, a jedna od optužbi bila je i masakr na Markalama.
Jasuši Akaši neće se bez razloga naći na stubu srama u Memorijalnom centru Potočari. Riječ je o projektu koji će trajno podjsećati krivicu zapadnih političara i vojske za genocid u Srebrenici. Akaši je među prvim. Zašto?
On je masovne zločine u Miločeru okarakterisao kao „tragičan događaj“, tvrdeći da Ujedinjene nacije nisu imale kapacitete da spriječe tu tragediju.
Treba znati da je i to još jedna od laži ovog nazovi političara. On je tada mogao da je htio da zaustavi ubijanja Srebreničana. Ali je kao i ostali zapadni političari sjedio skrštenih ruku i čekao da zločinci pobiju što više ljudi koji su bili krivi samo zato što se drugačije zovu. Njemu slični pokušavaju da svoju savjest izmire jednom godišnje, 11. septembra, u Potočarima zaklinjući se da se Srebrenica neće ponoviti. Šta imaju od toga porodice ubijenih. Njima se ponovilo, njima se dogodio Akaši, Mladić, Karadžić, Milošević.
Tempirane izjave
Velika je krivica ovog prije svega nepoštenog i prema svemu sudeći korumpiranog čovjeka koji se nije libio da se stavi na stranu ubica i za ubijanje djece i uopće Sarajlija. Ovaj grad je bio zaštićena zona Ujedinjenih nacija, a Jasuši Akaši je bio njen specijalni izaslanik. Šta je uradio da spriječi najdužu opsadu jednog grada u novijoj historiji. Ništa.
U ratu je podržavao agresore, a i danas to čini isto. Daje izjave koje su onima kojima BiH nije na srcu zlata vrijedne. To zna i Akaši zato ih i govori.
Zločinačka banda u zagrljaju
Simptomatično je da njegove lažne tvrdnje dolaze u vrijeme kada Milorad Dodik u Americi tvrdi da je neodrživa BiH i, kada Karadžić pokušava u Hagu da obori optužbe za zločine počinjene za vrijeme opsade Sarajeva. Karadžić je Akašija pozvao za svjedoka, a to će sigurno uraditi i Mladić.
Dugovi se moraju vraćati. To Akaši zna i ne treba ni sumnjati koliko će on učiniti da odbrani ovu dvojicu zločinaca zbog kojih evo već skoro dvadeset godina plače stotine hiljada ucviljenih porodica i zbog kojih je Bosna pobijeljela od nišana ljudi koji su život dali da bi je odbranili od onih koje ovaj (ne) čovjek bestidno pravda.
Nije u direktnoj vezi, ali nije li nam već jasno da nas civilizirani svijet, s malo izuzetaka ne voli i moli Boga da se u nas ponovo dogodi belaj. Nije u direktnoj vezi s gore navedenim, ali pošto je i sport novac i politika, i jeste.
I onim najnaivnijim je jasno da će svijet uraditi sve da jedna mala BiH slučajno ne dođe na Evropsko prvenstvo. Uradit će sve da se to ne dogodi. Nije li susret naše reprezentacije u Parizu s Francuzima to pokazao. Neopravdani penal i neriješen rezultat. Sudija bi svirao prekršaje sve dok Francuzi ne bi dali gol.
U baražu smo dobili Portugalce. I odmah je krenula kampanja da se zaustavi BiH. Ne odgovara im stadion u Zenici. Boje se jer smo tu dobijali sve utakmice. Sumnjate li kako će FIF-a odlučiti. Ja ne sumnjam. A ako i ne zabrani nastup u Zenici, dolaze na red sudije. A oni mogu sve. Bilo kako bilo, valja nama preko rijeke. A duboka je.
Međutim, treba znati da se mi ne predajemo i ne pomišljamo kao i u ratu na bijelu zastavu. Nismo s njom mahali i kada su na nas kidisali više desetina puta jači i opremljeniji neprijatelj. Gazije ih se nisu bojale, pa se ni Sušićevi izabranici ne plaše. Izaći će oni na megdan u Zenici ili Sarajevu. Bez bijele zastave.
U nama je ostala hrabrost, merhamet, tersluk i inat. Iz inata se čuda događaju. To znaju i naši protivnici u baražu.
Akaši može lajuckati koliko hoće, ali njegove laži više nikoga ne interesuju izuzev mentora s debelim novčanikom.
Mi smo i u evropskim kvalifikacijama, bez obzira kako prošli u baražu već pobijedili. Ako ništa zadeverali smo svjetske moćnike u fudbalu i natjerali ih da se sekiraju zbog zemlje u jednom ćošku Balkana.
Jasuši Akaši je samo ovih dana isplivao na površinu zbog svojih izjava, a svoje lice će uskoro pokazati i drugi, iza zavjesa moćne Svjetske fudbalske organizacije.
Propali političar
On nastavlja kontinuitet djelovanja neukog i neučenog čovjeka koji je tokom rata imao u Bosni i Hercegovini. Nakon rata u BiH propao je u UN-u. Odluke nekadašnjeg specijalnog izaslanika UN-a koštale su mnoge civile u BiH života, i promijenile su ishod ratnih operacija u BiH. Slučaj Markala problematizirali su mnnogi zločinci u Hagu, ali je Sud uvažavao dokumente Tužilaštva. Njegove izjave ne treba da nas uzbuđuju, kazao je za „Dnevni avaz“ Berko Zečević, višestruki haški svjedok i balističar zločina na Markalama.
Cini se da ovo nije prica o Djukanovicu, vec o novinaru Rudovicu koji jasno porucuje da jos nije kasno da zaigra u djukanovicevom timu.
Racunajuci da je sam novinar ipak mozda ni pjesak u citavoj prici,
pretpostavljam da je ova prica poruka Miodraga Perovica i Vijesti djukanovicu da su pod malo povoljnijim okolnostima i dalje spremni da vjerno sluze i da od Tabloida sebe pretvore u Nezavisne Vijesti ( kao naravno i u proslosti kad su se finansirali od narodnih para koje je Djukanovic njima preusmjeravao)
Bravo. Isto i ja razmisljam.