Podgoričanke u Luvru, Englishman in New York, Vukotić u Miločeru: Nezaposlenost će rasti ako i dalje budemo upadali “u protekcionističko razmišljanje”.
Vukotić u Vladi (26.07.2011.) – U prostorijama Ministarstva održivog razvoja i turizma, organizovano je potpisivanje ugovora o saradnji Ministarstva i Univerziteta Donja Gorica. Saradnja će se realizovati obavljanjem studentske prakse studenata Univerziteta Donja Gorica na završnoj godini studija u Ministarstvu. Takođe, planirane su aktivnosti na uspostavljanju dugoročnijeg učestvovanja studenata i nastavnika Fakulteta u različitim aktivnostima Ministarstva, te obostrani angažman na pronalaženju rješenja za volontiranje i obavljanje pripravničkog staža studenata u Ministarstvu.
izvor: vijesti.me
Nezaposlenost, posebno nezaposlenost mladih ljudi, centralni je problem Crne Gore, regiona i Evrope. Više od 60 odsto mladih, od 16 do 24 godine, u regionu je bez posla. Stoga jedina agenda društva: države, kompanija, pojedinaca i svakog mladog čovjeka je kako se zaposliti, rekao je prof. dr
Ako 90 odsto generacije maturanata ide na studije, profesor Veselin Vukotić je zaključio da se može očekivati “procvat znanja i nade ili razočarenje i bunt”.
“Nezaposlenost je problem ekonomske i poslovne politike, i lične odgovornosti svakog pojedinca. Ne smije se na rješavanje problema nezaposlenosti gledati kroz prizmu preraspodjele, socijalne pomoći, političkog i partijskog zapošljavanja, lažne solidarnosti. Ako mu se tako priđe, onda smo u ambijentu živog pijeska. Što se više batrgamo, to će problem nezaposlenosti biti još veći”, rekao je Vukotić.
On je dodao da će nezaposlenost rasti ako i dalje budemo upadali “u protekcionističko razmišljanje” i vjeru “u pametne državne projekte”.
“Samo vjera u tržišnu logiku, vjera u preduzetništvo, vjera u biznis, ali i vjera svakog u sebe samog mogu stvoriti ambijent za zapošljavanje ljudi”, rekao je Vukotić, otvarajući tradicionalni, 16-ti, Miločerski forum ekonomista regiona u hotelu “Maestral” u Pržnu.
Podgoričanke u Luvru
Profesor Vukotić je naveo da je velika opasnost našeg puta ka EU “ambijent koji kreiraju gorde neznalice”.
On je tu svoju tezu objasnio navođenjem primjera o putu dvije Podgoričanke u Pariz, i njihovom obilasku Luvra. Jedna je već bila u Luvru, druga je prvi put tamo…
Dolaze do slike Mona Lize, gledaju… Podgoričanka, koja je prvi put u Luvru, kaže ovoj drugoj koja je već bila:
“E, vala, nije neka…”.
“Jesam li ti rekla”, odgovorila je druga.
javniservis.me 
Profesor Vukotić je naveo da je velika opasnost našeg puta ka EU “ambijent koji kreiraju gorde neznalice”
Ko o cemu, kurva o postenju.
Ko o cemu, baba o ustipcima.
Na UDG-u ima nekoliko, blago receno – smijesnih smjerova. Student PMF-a, C smjer (Univerzitet CG) ce jedan od najbitnijih ispita (Baze Podataka) na njihovom (UDG) smjeru za informacione sisteme i tehnologije poloziti za jedan dan.
http://javniservis.me/2010/10/25/trgovina-%E2%80%9Cznanjem%E2%80%9D/
Nedavno je crnogorsku javnost uzdrmao podatak da se na evidenciji biroa rada nalazi 4.185 visokoškolaca, od toga je 5 doktora nauka, 105 magistara nauka, i 81 ljekar. Svi su bili iznenađeni!
Brojni crnogorski građani među kojima studenti, nezavisni intelektualci, novinari, kolumnisti, NVO sektor, i mnogi drugi osudili su
ovakav tretman visokoškolaca i najavili veliku protestnu šetnju koja će početi ispred zgrade Zavoda za zapošljavanje i završtiti ispred zgrade Vlade.
Nezadovoljstvo građana je očigledno veće nego kada je, nedavno bila riječ o plaćanju dodatnog zdravstvenog osiguranja, a tada je, da podsjetimo, oko 11 hiljada građana potpisalo peticiju protiv te odredbe izmjene zakona o zdravstvenom osiguranju.
Očigledan bijes građana mogao bi dovesti do ostavke direktora Zavoda za zapošljavanje, Zorana Jelića. Hiljade njih sa transparentima: “Zorane odlazi” “Zorane smradu” prodefilovalo je podgoričkim ulicama.
Kada je već bilo izvjesno da jedini žrtveni jarac neće biti Jelić, oglasili su se:
– ministar prosvjete: mi ćemo zaposliti 5 doktora nauka!
– ministarka nauke: mi ćemo finansirati naučne radove za 5 magistara!
– ministar održivog razvoja i turizma: mi ćemo zaposliti sve sa UDG-a!
– minstar zdravlja: ima posla za ljekare u Plavu, Andrijevici, Šavniku i Rožajama!
Masa se malo utišala. Muk bi prekinut usklikom: Miga za preŚednika! A onda nastaviše: Živio Migo! Migo kralju!
Zadovoljna gomila razišla se sa ulica. Još jednom, dan je spašen, zahvaljujući Migu!
A nezaposleni čekaju da uhvate vezu…
P.S. Pritom se ne dovodi u pitanje činjenica da je visoko obrazovanje omasovljeno. Magistrature i doktorati su instant hit! Fakulteti uzimaju pare, studenti dobijaju diplome, biro rada prepun! Ali treba shvatiti da obrazovanje nije u diplomi. Diploma je, bar za mene, samo pokazatelj rada i discipline. Jer, vidite, moje kolege sa fakulteta koje nijesu znale ko je Džon Lenon i umjesto “ljudski” pišu “ljucki” našle su posao (neki čak na istom tom fakultetu) i magistriraće, doktoriraće… To je mladi potencijal Crne Gore! Onda će u Vladu. Taman ćemo tada i uzviknut: živio Migo! “Jer obrazovana publika bi našim državama sudila, vlast razvlastila. Naše države nisu na civilizacijskoj razini da plaćaju za vlastitu kritiku i iz toga izvlače čisti profit.” (Kruno Lokotar)
“Nezaposlenost će rasti ako i dalje budemo upadali “u protekcionističko razmišljanje” ”
Ako subvencioniranje privatnih univerziteta (ovo bi svuda bio oksimoron, ali ne i u Crnoj Gori) “protekcionističko razmišljanje”, ja ne znam sta jeste. No opet, u Crnoj Gori nema nikoga da Vukotica suoci sa ovim pitanjem.
Sto se tice ove ‘anegdote’ sa kraja, u dilemi sam da li se Vijesti sprdaju ili su ozbiljne. Posto Vukotic tamo redovno pise, vjerovatnija mi je ova druga varijanta. Koja je utoliko katastrofalnija, jer ovo nije ni za pjacu, a ne za profesore univerziteta i (wannabe) novinare.
Čista demagogija profesora Vukotića, kompletno sve.
Osvrnuću se na par stvari.
1. “Ambijent kreiraju gorde neznalice” kaže Vukotić. Sjajno se opisao. No, ovaj sajt je to što jeste. Al da nije, da je kontra Mafije, naslov na ovako nešto i slično skandalozno bi mora da bude ono što je istinito brancode reka u svom komentaru, recimo “Ko o čemu kurva o poštenju; Vukotić: Ambijent kreiraju gorde naznalice”.
I ne samo na ovoj vijesti, nego na svakoj drugoj (jer je svaka druga skandalozna), da se pojavljuju normalni naslovi koji bi istinito slikali Crnu Goru, onda bi i ljudi s mudima pravili ambijent koji vuče na proteste, ambijent otpora Mafiji a ne da odgovara Udbi, a koji tvrdim da može da se preko ovakvog portala kreira za mjesec dana, što se ođe ne želi, đe se uspostavlja opoziciona atmosfera koja je blaža od one koju GO Dps-a ima tokom rasprava na svoje śednice.
Dakle, naslovi koji jasno određuju stanje i motivišu narod, Mafija kao zlo protiv koga je narod, bojkot kao pritisak na režim, nekoliko inicijativa – studentskih, profesorskih, radničkih, sportskih, ekoloških, umjetničkih – koje bi sve išle na otpor Mafiji, na organizovanje protesta, rasprava o modalitetima, dakle – da se ośeća Duh nemirenja, Duh otpora, zajedničkog otpora.
Toga naravno nema. O ovome sam drvio po godine, al ništa, sve je odbijeno i bukvalno ništa nije pokušano ni učinjeno.
Neki opozicioni sajt ako se daj bože formira jednom, jednostavno će ići tim putem.
2. Druga stvar koja me zainteresovala kod Vukotićeve demagogije s kojom može da se nosi i dijete od 10 godina u raspravi, je nezapošljenost koju Vukotić vidi kao posljedicu protekcionizma i neznanja u Cg privredi. Aj na stranu što je ova Vukotićeva misao teška budalaština, no eo pokušaj odgovora.
Śeća ll se Vukotić možda zapošljenosti za vrijeme vlade Anta Markovića (đe je bio zapošljen, i u isto vrijeme ruski čojek), i sadašnje zapošljenosti. Pošto se radi o upoređivanju neba i zemlje, da li Vukotić ośeća ikakvu odgovornost za ovakvo stanje pošto je pljačkanje crnogorskih preduzeća i građana obavljano pod plaštom njegovih teorija, i uz njegove asistencije. Da li slučajno, profesore Vukotiću, u ovako skandaloznoj situaciji ima neku ulogu mafijaški režim kojem pripadate?
3. Što se tiče Vukotićevog znanja, ja sam siguran da on pośeduje sistematizovano znanje (što je valjda odlika intelektualaca), što opet ne znači da ima znanje. Jer, za imati znanje potrebna je iskrenost, za usvajanje saznanja potrebno je gledati u oči ono čime se bavite, a to Vukotić ne radi, tako da on, samo zato što je takav kakav je, nikad neće znati, niti imati znanje.
Da li Vukotić ima u svom repertoaru znanja neki 1. maj od prije stotinak godina? Siguran sam da ima. Ko je izveo taj prvi maj, ko je doveo do skraćivanja radnog vremena sa 16 na 8 sati? Da nijesu liberali/neoliberali/libertarijanci i slično, ili čista potreba ljudi za pravdom, komunistički opredijeljeni intelektualci, itd? Koliko krvi je proliveno za to skraćivanje radnog vremena, profesore Vukotiću? Znate i to, siguran sam. A ko ju je prolio? Vlasnici kapitala, zagovornici slobodnog tržišta (pod čime se podrazumijeva da slobodno trgujemo ja sa 200 milijardi i on sa 200 dolara), da im ne bi opada profit, da bi gulili kožu tim radnicima, da bi ta evoluciona konkurencija liberalizma nosila svoje žrtve među radnicima.
I, skraćivanjem radnog vremena sa 16 na 8 sati – odjednom se pojavljuju radna mjesta! Zanimljivo. Da li se možda to radno vrijeme ogleda kao faktor koji utiče na zapošljenost?
Da li se profesor Vukotić pita, u svom ogromnom znanju, jesu li bili u pravu oni britanski radnici što su polupali mašine za tkanje koje su im oduzimale posa? Svi znamo, učimo to od trećeg osnovne, kako su ti radnici bili primitivni i nijesu shvaćali progres, da je to početak industrijske revolucije, i bla bla..
A da li su bili u pravu? Da li su instiktivno ośetili da je to samo u interesu vlasnika kapitala, da im se živo jebe za radnike? Ne znam, ali su ośećali svoj interes.
E sad, između tog interesa radnika, i onog interesa vlasnika – se vodi borba kroz društvene procese. Zadnja velika pobjeda interesa radnika je bila tog, onog, nekog 1.-og maja. A od tada što se promijenilo? Produktivnost se poveća duplo sa duplo boljim mašinama, što automatski znači da se radno vrijeme može skratiti duplo. Pada li to kome na pamet od vlasnika? Ne, jer, bože moj, ako se malo skrati radno vrijeme onda se može zaposlit još ljudi, a to je samo gubljenje para, čist gubitak profita na tu marvu što se znoji nad mašinama. A tu je i konkurencija, a ona će brže bolje ostavit isto radno vrijeme, neće zaposlit još ljudi sa pronalaskom boljih mašina, i eto razloga za status kvo.
Misli li možda Vukotić da je od onog skraćenja radnog vremena pa do danas trebalo nešto da se promijeni? Ne, vjerujem. Ništa se nije promijenilo jer njegova filozofija otvorene konkurencije primjenjuje principe životinjske evolucije, a đe najslabiji otpadaju i đe su ljudi, radnici, ono slijepo crijevo evolucije, đe su oni ti preko čijih leđa se odvija tržište, borba. Profesore Vukotiću, Vaša filozofija leševa koju iz milošte zovete filozofijom neoliberalizma, je sasvim jasna za provalit i babi od sto godina koja nikad grada u životu nije viđela. Stoga i morate pribjegavat demagogiji u objašnjavanju bilo čega što napišete ili predajete.
4. Ulazak u EU mi je takođe privukao pažnju. Vukotić traži krivce za to što nijesmo brže pu Evrope, đe taj naš raj nebeski, i slično.
Uopšte mi nije jasno ko je postavio prioritet EU. Nijesam euroskeptik, nego samo prosto logiciram. Evropska unija je predstavljena narodu kao raj. Kad uđemo tamo ima da se pozlatimo svi.
E pa, nije baš tako. Ulaskom u EU sa Mafijom na čelo Crne Gore, ostajemo puka sirotinja. No, imaćemo pristupa fondovima, pare će samo da stižu… ok, aj nek je tako. Ako se Crna Gora pozlati nakon ulaska u EU, a na njenom čelu bude i dalje Mafija, to mene, to većinu ljudi ne-za-ni-ma. Koja je razlika između nas bogatih, EUspješnih Crnogoraca koje vodi Milo i njegova mafija, i toga da uđete u Dps il njihove satelit stranke, i budete bogati, uspješni Crnogorci? Nikakva! Nema razlike.
O tome da jednostavni mehanizmi za “izvlačenje” iz EU ukoliko nam ne odgovara ne postoje koliko mi je poznato, drugi put.
wawy-a za el komandante-a odeljenja prostog logiciranja!
marko, ja se s tvojim mišljenjem o suprostavljanju režimu preko mafijaških saradnika – ne slažem. Valjda tu leži kamen spoticanja u različitim gledanjima na istu stvar, što ti svoj stav možeš branit samo doskočicama.
wawy,
i ako ti je logika OK, nemoj da brines, jer Crna Gora nece jos dugo, dugo godina uci u Evropu, pa usmjeri logiku na neki drugi crnogorski problem.Mozda te zapaze istomisljenici, pa da ti pomognu pokrenuti Lovcen.
Tamara, drugu rečenicu nemam pojma o čemu pričaš, ako si neki ljubitelj V.V.-a odma da ti rečem da na njega gledam kao na lutku na koncu režima, dakle nema istu odgovornost kao Milo&Sveto već im je više kao maskota u kojoj bi ljudi prepoznavali onog ko im stvara probleme. Znači, samo obična njihova krpetina, uglavnom.
Što se prvog tiče, ne mislim da treba da aplaudiramo podršci ulaska idenja Crne Gore pu Evropske unije iz razloga što je to podrška Mafiji. Možemo i sami viđeti kako evropski zvaničnici lažu kako crnogorska vlast čini pozitivne korake, kako napreduje,… itd, lider u regionu! Jasno je da je to podrška Mafiji, tj demokratizaciji Cg Mafije, ne vidim zašto bi mi njih kopirali i davali istu takvu podršku.
Btw, sad me potśeti – kad su “opozicioni” lideri nešto kao ucjenjivali vlast oko izbornog zakona (kao uslova približavanju EU), zašto su izabrali jednu stavku? Zašto nijesu rekli da će dat podršku usvajanju tog zakona koji je od suštinske važnosti samo pod uslovom da vlast podnese ostavku? Zašto nijesu zatražili transformaciju Udbe, raspad mafijaškog mehanizma? Pa samo zato što su pioni vlasti.
Wawy, pioni vlasti, nijesu samo opozicija, nego 99% ljudi u Crnoj Gori, zbog cega i nije moguce bilo sto promjeniti i to svi znamo i tu nema sta da se foliramo.
Sto se tice V.V. on je kreten kojeg samo kreteni slicni njemu mogu da uvazavaju, ali na zalost, obzirom da je Crna Gora prepuna kretena i obzirom da Crnom Gorom vlada odabrana vrsta kretena, Migo im je kralj, sta drugo da ti objasnjavam, kad i sam znas da gdje ima kretena, nema logike.
A to da smo ka narod kreteni – jesmo :), no ja uzroke vladavine režima vidim u medijima i sili koju pośeduju. To su im valjda neke glavne poluge.
No ne reče mi kakvi moji istomišljenici i ja bi trebali da pokrenemo Lovćen?? Zbuni me jade…
Vasington nije gubio vreme i slao je savetnike u Jugoslaviju iz neprofitne organizacije pompeznog imena Nacionalna zaduzbina za demokratiju, ili NED.
“Dobro jutro i dobrodosli. Lepo je biti sa vama ovde da proslavimo osnivanje programa sa vizijom i plemenitim ciljem.”
NED je odraz americke vere u demokratske ideale i institucije
Medjutim, Alen Vajnstin, koji je ucestvovao u stvaranju ove organizacije rekao je Vasington postu 1991. da ‘mnogo toga sto mi radimo danas CIAje radila tajno pre 25 godina’, tj. NED je, ustvari, bila satelit CIA-e.
Umesto da CIA iza kulisa pokusava da tajno manipulise drzavne procese tako sto bi davala pare ovamo i instrukcije onamo, oni su dobili polugu sa strane, od te organizacije NED.
Tako je NED poceo da sa izdasnim podmicivanjem u svakom kutku Jugoslavije finansirajuci opozicione grupe, potkupljujuci mlade, gladne novinare pune snova o novom zivotu, i dajuci novac opozicionim sindikatima pro-MMF ekonomistima i organizacijama za ljudska prava.
Nacionalna zaduzbina je takodje kontrolisala i finansirala Centar za medjunarodno privatno preduzetnistvo koji je dalje finansirao G-17.
Ko su bili G-17?
Oni su bili nevladina organizacija sastavljena od 17 ekonomista promotera slobodnog trzista, od kojih su tri vodeca clana bili clanovi Medjunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.
Koordinator G-17, professor Veselin Vukotic, usko je saradjivao sa Svetskom bankom, i kao Ministar za privatizaciju u vladi premijera Ante Markovica bio je odgovoran za bankrotni program koji je pod vodstvom Svetske banke doveo jugoslovensku ekonomiju do kolapsa u periodu od 1989. do 1990.
Ostali clanovi G-17 rade kao konsultanti za Svetsku banku i prisustvuju njihovim sastancima. 2002. godine su formirali politicku stranku u Srbiji i od tada, iako su na svim izborima dobijali izmedju 7% i 11% glasova G-17 je kontrolisala ministarstva finansija i ekonomije u Srbiji.
Ovo nije samo grupa ekonomista. To je mreza. MMF i Svetska banka koriste ovu mrezu da Jugoslaviji nametnu svoju politiku. I kako to oni cine?
Prvo, oni zahtevaju da vlada odustane od svih drustvenih programa subvencionisana hrana ili stanovanje, besplatan prevoz i zdravstvo.
Znate i sami… one stvari koje vam u sustini nisu potrebne. Napolje kroz prozor.
Smanjite potrosnju javnog sektora, smanjite plate, smanjite zaposlenost napustite radnicko samoupravljanje, drugim recima trazite da vasi ljudi rade vise za manje pare.
Drugo, ekonomskom manipulacijom i novim zakonima prisile preduzeca drustvena i privatna – da bankrotiraju.
Svetska banka opisuje ovaj postupak kao mehanizam ‘okidaca.’ To je njihov termin. Oni kazu da mi treba da izazovemo bankrot jugoslovenske industrije.
Onda ova preduzeca preuzme mali broj specijalizovanih preduzetnika i ostale mocne inostrane ekonomske interesne grupe. Oni pokupuju ta preduzeca budzasto.
Poverioci su jednostavno mogli da preuzmu ova preduzeca u roku od 45 dana i preduzece je ili moralo da bude likvidirano ili privatizvano.
Ovo se zove Privatizacija kroz likvidaciju. Evidencija Svetske banke potvrdjuje da pod direktivom Vukotica, od januara 1989. do septembra 1990. Godine preko 1100 industijskih firmi je unisteno. zivotni standard je opao za 18% izmedju januara i oktobra 1990. godine. Taj pad je povecao nezaposlenost na 20%, te produbio tenziju medju republikama.
Osiromasena je populacija kroz ove sveobuhvatne mere reformi MMF-a zbog cega je doslo do porasta drustvenih i etnickih tenzija. Tako ste dobili nezadovoljstvo svakoga na svakom koraku i svi su trazili krivca.
U ocaju, predsednik vlade, Markovic, posetio je Vasington gde se sastao sa predsednikom Busom. Markovic je rekao da su rastuce tenzije medju narodima posledica drakonskih ekonomskih mera i privatizacije te je zatrazio milijardu dolara pomoci, i dodao: ako pomoc ne stigne, bice problema.
A svi znamo da Amerikanci nisu zeleli nikakve probleme.
Novembra 1990. godine, predsednik Dzordz Bus je otisao u Kongres gde je izvrsio pritisak da se izglasa Zakon o stranim izdvajanjima koji je zahtevao da sva pomoc Jugoslaviji bude obustavljena.
Ovaj zakon je takodje naveo da, ako neka od republika Jugoslavije zeli dalju pomoc od Amerike, mora da se otcepi i proglasi nezavisnost.
Razumete? Ovo nije teorija zavere, nije moja spekulacija nije moja analiza, to je drzavni zakon. Drzavni zakon!
On je zahtevao da procedura izbora i rezultati u svakoj od republika budu priznati od strane vlade Sjedinjenih drzava. Zahtevano je da republike ne odrze nacionalne izbore vec da se izbori odrze samo u pojedinacnim republikama.
Naravno, pomoc bi isla pojedinacnim republikama. I kad je pomoc data ona je data grupama koje je americka administracija smatrala ‘demokratskim’ tj. malim desnicarskim, ultranacionalistickim a cak i fasistickim strankama.
Raspad Jugoslavije nije bila posledica postojecih unutrasnjih podela. Te unutrasnje podele su bile povecane zbog spoljne intervencije.
Do 1991., inflacija je dospela do 200% i jugoslovenska vlada nije bila u stanju da otplacuje ogromne kamate na inostrane kredite niti da organizuje kupovinu repromaterijala za industrijsku proizvodnju.
Poverenje je unisteno i optuzbe su pljustale sa svih strana. Saradnja izmedju republika i centralne vlade u Beogradu je nestala.
Republike nisu dobijale novac od federalne vlade, niti su republike slale poreski novac, tako da se cela fiskalna struktura raspala i republike su ostavljene da se same snalaze i tako je nastao novi oblik nacionalizma.
(Iz filma Tezina lanaca)
Što je ovo, kaka je ovo zaebancia… nešto mi se ovi podaci čine netačni, inflaciju nije pokrenula vlada Anta Markovića, nego ju je zaustavila. Praktično ni nijesu bili zastupnici neoliberalizma nego je Marković u jedan truli komunistički sistem, koji se zapravo pokriva komunizmom, uveo elemente liberalizma koji su trebali da ga dignu na noge. I čojek je uspio, liberalizova je uvoz, postavio čvrst kurs dinara one to seven prema marki, zaustavio inflaciju, znači omogućio je najbolji standard života u Jugoslaviji u istoriji… i to sve u situaciji kad su mu svi podmećali nogu i vani i spolja, i kad su mu svi odavali priznanje, kad su Ameri spremali zemlju za rušenje preko šovinističkih elita… znači, ne znam što je izvor podataka za ovaj film no nešto se ne poklapa.
Vrijedno je sjetiti se Jugoslavenskih ekonomskih rezultata prije nego što je ušla u program MMF-a:
u periodu između 1966.-79, rast industrijske proizvodnje je u prosjeku iznosio 7,1 % godišnje.
Poslije prve faze makro-ekonomskih reformi, on je pao na 2,8 % u periodu između 1980 – 87godine i konačno na nulu između 1987 – 88.
Do 1990 godine, propao je skroz do -10,6 % .
Čak ni to nije bilo dosta :
u siječnju 1990, sporazum koji je potpisan sa MMF-om je odredio da se izdaci za državne troškove srežu do te mjere da je to predstavljalo 5 % od bruto domaćeg proizvoda zemlje.
Posljedice toga nisu bile ništa manje od katastrofalnih.
Dok je inflacija nagrizala zarade, MMF je naredio zamrzavanje plaća na njihove nivoe od sredine novembra 1989.
I pored fiksiranja dinara za njemačku marku, cijene su rasle neobuzdano. Stvarna vrijednost plaća je propala za 41 % u prvih šest mjeseci 1990.
Inflacija se 1990 godine kretala na oko 70 %.
U siječnju 1991., izvršena je još jedna devalvacija dinara od 30 %, dovodeći do još jedne runde poskupljenja.
Inflacija se kretala oko 140 % u 1991. godini, a onda skočila na 937 %, pa na 1.134 % u 1992. i 1993. godini.
Strani kreditori su bili u potpunoj kontroli jugoslovenske monetarne politike: Sporazum koji je potpisan sa MMF-om je spriječavao Jugoslovenskoj Federalnoj Vladi pristup kreditu iz svoje Centralne Banke (Narodne banke Jugoslavije).
Ovaj uvjet je doslovno paralizirao funkcioniranje budžeta i osakatio mogućnost Federalne Države da financira svoje ekonomske i socijalne programe.
Uz to, deregulacija komercijalnog kredita uz reforme Bankovnog Sistema je stvorila prave uslove za još veću propast investicija od strane državnih preduzeca.
Zamrzavanje svih isplata, republike je dovelo u stanje (neslužbenog) otcjepljenja.
Ispunjavanje ovih uvjeta (koji su sadržani u sporazumu potpisanim sa MMF-om) je također bio dio sporazuma o planiranju isplate duga Pariškim i Londonskim klubovima (glavne zapadne kreditno-financijske institucije).
Kriza budžeta kojom je dirigirao MMF, uzrokovala je propast Federalne Financijske Strukture.
Ova situacija je na neki način došla kao gotova stvar, prije zvanične deklaracije Hrvatske i Slovenije o otcijepljenju 1991. godine.
1989. je nekih 248 poduzeća likvidirano i 89.400 radnika otpušteno.
Nije se na tome završilo.
U prvih devet mjeseci 1990. godine je daljnjih 889 poduzeća sa 525.000 radnika izloženo postupcima bankrota.
Najveća koncentracija takvih firmi bila je u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu.
U rujnu 1990. godine, Svjetska banka je iznijela pretpostavku da je tu bilo još 2.435 poduzeća “u gubitku”, s kombiniranom radnom snagom od 1,3 miliona radnika, od preostalog ukupnog broja od 7.531 poduzeća.
Imajući u vidu da je 600.000 radnika vec bilo otpušteno iz propalih bankrotiranih firmi prije rujna 1990. godine, ove brojke pokazuju da je nekih 1,9 miliona radnika (od ukupno 2,7 miliona) bilo klasificirano kao “suvišno”, tj., bez posla.
Naravno da je MMF bio povezan i radio u uskoj suradnji sa NSA (Američka Agencija Za Nacionalnu Sigurnost).
Onda se pojavio Ante Marković koji je svojom reformom, a koju je do tada držao u tajnosti, uspio napraviti ovo:
“Jugoslavija je ipak pred kraj svog postojanja uspjela srediti svoje glavne ekonomske probleme, potvrđujući to i na suđenju Miloševiću u Haagu:
inflacija je svedena na nulu, devizne rezerve su porasle na 11 milijardi dolara, vanjski dug je smanjen s 21 na 12 milijardi dolara.
Vratili smo sve dugove i kamate, i ništa nismo ostali dužni.”
Zato je trebalo izvršiti konačni ekonomski udar koji je detaljnije opisan pri kraju analize.
http://nasaistorija.blogger.ba/arhiva/2008/08/02/1709795
http://sfrj4ever.forumieren.de/t354-zasto-i-kako-je-srusena-sfr-jugoslavija
Da, ovo je ipak malo realnije, s tim što je ovaj vrlo bitan dio moga malo više da se razradi a ne samo pomene.
**
Onda se pojavio Ante Marković koji je svojom reformom, a koju je do tada držao u tajnosti, uspio napraviti ovo:
“inflacija je svedena na nulu, devizne rezerve su porasle na 11 milijardi dolara, vanjski dug je smanjen s 21 na 12 milijardi dolara.
Vratili smo sve dugove i kamate, i ništa nismo ostali dužni.”
**
Jel ovaj portal i dalje Udbin, waweru?
Ne Pero, ovo je i dalje žestoki opozicioni antimafijaški sajt.
Zar je moguće zalagati se za tržište a tražiti novac u vidu pomoći i subvencija od države ili međunarodnih donatora?
Prof Veselin Vukotic (2002) Casopis Preduzetnicka ekonomija broj 1
Već više od deset godina ekonomsko-finansijski ambijent SFRJ, SRJ i Srbije karakteriše disparitetni (neskladni) razvoj deviznih kurseva i cena. Setimo se samo činjenice da je u vreme Savezne vlade na čijem čelu je bio Ante Marković vršena monetarna reforma, praćena denominacijom i brisanjem četiri nule, čime je uveden takozvani “konvertibilni” dinar sa kursom od 7 dinara za jednu nemačku marku (DM).
Građani su tada mogli da menjaju u poslovnim bankama svoje dinarske zarade u nemačke marke po zvaničnom kursu i da putuju bez viza u veliki broj zemalja. Pomenuti kurs od 7 dinara za 1 DM važio je od 28.12.1989. do 1. januara 1991. godine. Dakle, celu jednu godinu, kada je kurs nemačke marke pomeren od 7 na 9 dinara, sa važnošću od nepunih četiri meseca, tj. do 20. aprila 1991. godine, kada je kurs ponovo povećan na 13 dinara za 1 DM.
Međutim, mirovanje kursa tokom 1990. godine ne znači da su i cene u trgovini na veliko i malo takođe mirovale. Naprotiv, one su tokom 1990. godine rasle i porasle više nego dvostruko (Indeks 221,7) u odnosu na decembar prethodne, 1989. godine. Mirovanje kursa i brzi porast cena podstakli su tražnju za devizama i rast crnog kursa, tako da je u poslednjem kvartalu 1990. godine crni kurs višestruko nadmašio zvanični kurs od 7 dinara za jednu nemačku marku.
Posledica pomenute asinhornizacije rasta zvaničnog, crnog kursa i cena je, pre svega, pad rentabilnosti poslovanja izvoznika, čiji su troškovi proizvodnje ubrzano rasli, a prihodi od izvoza stagnirali. Istovremeno je strah od inflacije pospešio iznošenje deviza i, kako se priča u poslovnim krugovima, za dve godine vladavine Ante Markovića iz zemlje, tadašnje SFRJ, je izneto oko 10 milijardi nemačkih maraka.
U 1991. godini zvanični kurs je dva puta pomeran – 1. januara i 20. aprila – ali je rast cena bio još brži nego u protekloj godini, jer je indeks rasta iznosio 335,7, što znači da su cene iz januara 1990. godine petostruko povećane (5,21 puta). To je i razlog što je komercijalni (crni) kurs nemačke marke porastao početkom decembra 1991. godine na 50, a krajem decembra 1991. godine na 85 dinara. Prema tome, petostruko povećanje cena prati dvanaestostruki rast komercijalnog kursa, dok je zvanični kurs nemačke marke u prve dve godine porastao samo za 85,7%.
Brži rast komercijalnog kursa je, pre svega, posledica povećane tražnje deviza, uslovljene strahom od hiperinflacije, ali i napora izvoznika da se kroz naduvavanje komercijalnih kurseva kompenziraju gubici u izvozu, nastali obezvređenjem efekata izvoza u odnosu na proizvodne i prometne impute.
Utrkivanje rasta cena i komercijalnog kursa uslovilo je i podizanje zvaničnog kursa nemačke marke od 13 na 65 dinara, i to 26. januara 1992. godine, kada je komercijalni kurs već dostigao nivo od 115 dinara za 1 nemačku marku. To je, istovremeno, bio nagoveštaj monetarnog haosa, koji eskalira u drugoj polovini 1992. godine. Jer, već početkom meseca jula komercijalni kurs nemačke marke je 14 puta veći nego što je bio 26. januara, da bi do kraja godine porastao 148 puta. U isto vreme zvanični kurs je porastao samo 3 puta.
Brzi porast komercijalnog kursa prati još brži rast cena, koje za celu 1992. godinu rastu 200 puta, ali je to ipak nedovoljno da se stigne brži rast komercijalnog kursa u 1991. godini.
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/07/21/srpski/DO02072001.shtml
Godinu 1989. obeležila je hiperinflacija od 2.040%. Kao reakciju na ovu zabrinjavajuću pojavu, SIV (vođen Antom Markovićem), uz podršku MMF−a, počinje radikalne reforme i uvodi obiman program stabilizacije sa ciljem obaranja inflacije kao i privatizaciju putem dodele akcija radnicima. Tako je 18. decembra 1989. godine dinar vezan za (zapadno−nemačku) marku u omeru 7:1 (uz denominaciju, „brisanjem“ četiri nule) i 11,86 dinara za dolar, što je, počevši od 1. januara 1990. omogućilo delimičnu konvertibilnost dinara. Uz to je išlo i privremeno zamrzavanje plata kao i ekonomsku liberalizaciju, odnosno dinamičnije „otvaranje“ prema svetu, koje je podržalo novi ekonomski diskurs Jugoslavije.
Da bi fiksni devizni kurs mogao biti održiv, bilo je potrebno podići kamatne stope na kredite kod komercijalnih banaka na 40% na godišnjem nivou (dok su u Zapadnoj Nemačkoj iznosile 3−4%). Međutim, održavati fiksan kurs, makar i privremeno, i istovremeno voditi autonomnu monetarnu politiku bilo je praktično moguće samo na kratak rok. Tako je obaranje inflacije bilo uspešno do juna 1990. godine, ali na godišnjem nivou te godine stopa inflacije dostigla je 300% i bila oko 100 puta viša nego u Nemačkoj.
Kao posledica ovakvog razvoja događaja, realni efektivni kurs dinara porastao je za 85%, što je uzrokovalo pad izvoza i realnog BDP−a za 7,6%. Devizne rezerve su porasle sa manje od 6 milijardi dolara u decembru 1989. na 10 milijardi dolara u avgustu 1990. Međutim, ubrzo je došlo do njihovog drastičnog pada, koji je bio uslovljen rastom potrošnje, kako investicione tako i lične, koja je kreirana prevashodno nesrazmernim i neodrživim rastom plata, koji je i bio jedan od najtežih sistemskih problema tadašnjeg samoupravnog privrednog sistema.
Značajan „doprinos“ neuspehu ovog stabilizacionog programa dalo je i povećanje obima subvencioniranih kredita koje je NBJ po nalogu vlade morala da obezbedi određenim preduzećima i bankama. Pri tome nisu sprovedene ni neophodne institucionalne promene, a NBJ je i dalje preuzimala devizne gubitke komercijalnih banaka, a takođe je bila izložena pritiscima i nesinhronizovanim ponašanjem republičkih narodnih banaka. Tako su do kraja 1990. godine devizne rezerve pale na nivo na kojem su bile pre početka sprovođenja programa stabilizacije. Zbog toga je vlada, da bi predupredila dalji pad rezervi, 28. decembra 1990. objavila devalvaciju dinara od 9 dinara za 1 nemačku marku (Fabris, 2004).
Kod Stabilizacionog programa vlade Ante Markovića krupan problem predstavljala je mogućnosti povećanja plata. Projekcije stručnog tima SIV−a ukazivale su da je za operaciju ograničeno konvertibilnog dinara ravnotežna plata, koja se uklapa u bilanse, bila 255 američkih dolara. Međutim, Marković je program obrazlagao 18. decembra 1989, ali je zakon o platama (kao i zakon o budžetu) bio blokiran u Skupštini još čitavih 10 dana, pa je rukovodstvo u Srbiji u tih deset dana povećalo plate, a kasnije ni druge republike i pokrajine uglavnom nisu poštovale zakon o platama, što je bio glavni razlog devalvacije godinu dana kasnije.
Krajem 1990. parlament Republike Srbije ilegalno naredio komercijalnim bankama u toj republici da daju dinarske kredite u iznosu od 18,3 miliona dinara (tada oko 1,8 milijardi dolara) pojedinim preduzećima iz te republike.
Ovaj postupak označio je početak definitivnog kraja kredibiliteta NBJ kao monetarne institucije, a ostale republičke narodne banke „podržale“ su ga upotrebljavajući obaveznu rezervu i kredite za likvidnost za izvlačenje deviznih rezervi iz NBJ. Ovaj proces doživeo je svoj kraj u aprilu 1991. godine kad je došlo i do faktičkog raspada finansijskog sistema SFRJ. Istog meseca izvršena je još jedna devalvacija: 13 dinara za marku i 22,25 dinara za dolar.
U novoformiranoj SRJ monetarni sistem je recentralizovan, i u njemu je Narodna banka Crne Gore izgubila autonomiju i postala regionalna kancelarija NBJ čiji je centar bio u Beogradu. U ovakvim uslovima uspostavljen je visok stepen monetarne i finansijske centralizacije, koji je, u odsustvu pravne države i finansijske discipline, bio lak za manipulisanje i omogućio je neverovatne zloupotrebe koje su rezultirale hiperinflacijom u periodu 1992−1994. U februaru 1992. godine, nakon što je zajedničko tržište doživelo slom, uz istovremeno izbijanje ratova, mesečna stopa inflacije u Srbiji i Crnoj Gori dostigla je 50%, dok je već u junu iznosila 100% mesečno (ovaj procenat predstavlja opšteprihvaćeni prag kojim se definiše hiperinflacija). Na kraju 1993. godine inflacija je iznosila 3 508 091 786 746%, što predstavlja po trajanju najdužu, a po visini drugu najvišu stopu hiperinflacije na svetu. Rast inflacije generisan štampanjem novca bio je podržavan od strane ogromnog birokratskog aparata bivše SFRJ, čiji je najveći deo ostao u Beogradu, a koji nije pokazivao ni najmanju nameru da se pozabavi sa fiskalnim prilagođavanjem u datim uslovima. Ratni uslovi često su bili razlog za gubljenje monetarnog i ekonomskog kompasa, usled kojeg se konstantno ubrzavala trka između cena, deviznog kursa i novca, pa ni Jugoslavija u tom pogledu nije bila izuzetak. Dodatnom pogoršanju opšte ekonomske situacije doprineo je embargo na skoro sve komercijalne transakcije SRJ, koji su u maju 1992, godine uvele OUN, a u aprilu 1993. dodatno ga proširile na sve komercijalne transakcije (osim na humanitarnu pomoć). Istovremeno, devize i fizička aktiva svih državnih entiteta SRJ u inostranstvu, zamrznuti su. Ovo drastično ograničenje ostalo je na snazi do januara 1994. godine.
Tokom 1992. i 1993. izvršene su brojne devalvacije. Dvanesta devalvacija izvršena je 26. 1. 1992. (65 dinara za marku), a već 9. februara novom devalvacijom utvrđenen je paritet od 85 dinara za marku. Već 14. aprila dinar je devalviran i to za 136%, da bi 1. jula 1992. usledila još jedna novčana reforma i umanjenje spoljne vrednosti dinara za nešto više od šest puta. Šesnaesta devalvacija izršena je novembra 1992. i to za 275%. U 1993, u aprilu i u junu izvršene su još dve značajne korekcije deviznog kursa dinara. Inflacija se već bila dosta ubrzala 1992. (u junu te godine crni kurs marke bio je čak 1000 dinara), da bi u narednoj godini bila ostvarena jedna od tri najviše hipeinflacije u istoriji sveta, druga najveća novčanica u povesti civilizacije (ona do 500 milijardi dinara!) i praktičan prestanak robnog prometa, usled potpunog obezvređivanja nacionalnog novca. Tadašnji guverneri bili su obični pioni predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, koji su emitovali novac koliko je to od njih on zatražio, često onoliko, koliko je topčiderska kovnica novca mogla brzo da štampa. – Dr Goran Nikolić (Institut za evropske studije, Beograd)
Kliknite da pristupite Finansije30032010.pdf
Majkl Čosudovski: KAKO JE NOVI SVETSKI POREDAK RASTURIO JUGOSLAVIJU
Multietnička socijalistička Jugoslavija je nekada bila regionalna industrijska sila, država ekonomskog uspeha. Tokom dve decenije pre 1980. godine godišnji bruto proizvod je u Jugoslaviji beležio rast od 6.1 procenta. Medicinska zaštita je bila besplatna, bilo je pismeno preko 90 procenata populacije, a prosečni životni vek stanovništva se popeo na 71 godinu. Ali posle decenije zapadne ekonomske pomoći i petogodišnje dezintegracije, ratova, embarga i bojkota, ekonomija bivše Jugoslavije je bila uništena, a nekada moćni industrijski sektor razoren.
Jugoslovenska implozija je delom rezultat američkih mahinacija. Uprkos političkom kursu nesvrstavanja i bogatim trgovinskim odnosima sa Evropskom zajednicom i Sjedinjenim Državama, administracija Ronalda Regana je naciljala jugoslovensku ekonomiju u tajnoj direktivi Nacionalne bezbednosti iz 1984. godine, koja je postala osnova za buduću politiku Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji. Cenzurisana verzija ovog dokumenta je objavljena 1990. godine i iz nje se vidi da je američka politika prema Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, zapravo skup širokih mera za promociju „tihe revolucije“ u cilju rušenja komunističkih vlasti i partija i potonje reintegrisanje „oslobođenih“ istočnoevropskih zemalja u tržišno orjentisane ekonomije. Što se tiče Jugoslavije, ovaj proces je iniciran nametanjem zapadnih, na čelu sa američkim kreditorima, makroekonomskih reformi čija je prva runda počela odmah posle smrti maršala Tita 1980. godine. Tokom te decenije „Međunarodni monetarni fond“ i „Svetska banka“ su periodično prepisivali nove doze njihovog gorkog ekonomskog eliksira s kojim je Jugoslavija lagano dovedena u komatozno stanje.
Od samog početka ovog procesa programi koje je nametao MMF su ubrzavali dezintegraciju jugoslovenske privrede, što je dovelo do negativnog privrednog rasta od čak deset procenata u 1990. godini. Dotadašnja država blagostanja je konačno razorena sa svim predvidljivim socijalnim posledicama. U međuvremenu je drastično narastao strani dug države, što je dovelo da pritiska na kurs domaće valute i srozavanje standarda građana. Krajem 1989. godine jugoslovenski premijer Ante Marković se u Vašingtonu sastaje sa predsednikom Džordžom Bušom, kako bi okončao pregovore oko nove finansijske pomoći Jugoslaviji. Zauzvrat Jugoslavija je morala da pristane na još drastičnije ekonomske reforme, na devalvaciju, zamrzavanje plata, oštre rezove u državnoj potrošnji i eliminaciju državnog i radničkog upravljanja preduzećima. Masivne reforme koje su naložene spolja ubrzo su bile primenjene, uključujući i onu za Zapad najvažniju – liberalizaciju zakonodavstva, posebno kada su u pitanju strana ulaganja. Ekonomska šok terapija je počela januara 1990. godine i to je, pored ostalog, dovelo do realnog pada vrednosti plata od preko četrdeset procenata. MMF je u potpunosti držao pod kontrolom jugoslovensku „Centralnu banku“, što je značajno smanjilo mogućnost socijalnog davanja i realizaciju ekonomskih programa. Reformatori su naprečac uspostavili sve neophodne uslove za konačni slom Jugoslavije koja u tom momentu više nije imala federalnu fiskalnu strukturu, a sve federalne političke institucije su bile smrtno ranjene. Presecanjem finansijskih arterija između Beograda i republika, ove reforme su zapravo dale energiju secionističkim tendencijama koje su se hranile ne samo etničkim podelama, već i ekonomskim faktorima. Budžetska kriza stvorena intervencijom MMF-a je obezbedila de fakto otcepljenje republika, najpre Slovenije i Hrvatske…
Od Zapada nametnuta neoliberalna makroekonomska rekonstrukcija privrede je odigrala ključnu ulogu u uništavanju Jugoslavije. Ipak, od početka rata 1991. godine svetski mediji su brižno prevideli ili porekli svoju ulogu u ovom procesu. Odnosno, upravo suprotno, pridružili su se horu hvalospeva na račun slobodnog tržišta, kao baze za izgradnju razorene privrede. Socijalni i politički uticaj ove ekonomske rekonstrukcije u Jugoslaviji je pažljivo izbrisan iz kolektivne svesti svih nas. Stvaraoci javnog mnjenja su uspostavili dogmu da su za raspad Jugoslavije krive etničke i religijske podele, iako su u stvarnosti te podele bile samo posledica daleko dubljih procesa i političkih lomova. Ta lažna svest nametnuta od moćnih kampanja medija nas je sve onemogućila da shvatimo značaj istorijskih zbivanja i promena, kao i prave uzroke socijalnih konflikta. Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji, ovakve laži su potpuno zamutile osnove južnoslovenskog ujedinjenja, solidarnost i jedinstvo ovih naroda. Ali, takva lažna i izvitoperena svest postoji širom sveta, svuda gde su uništene fabrike, radnici bez posla i raskomadani socijalni programi i gde je jedini mogući recept „gorka ekonomska pilula“…
Ono što se dogodilo Jugoslaviji i potom nastavilo da se dešava njenim nejakim državicama proizišlim iz njenog raspada, sigurno odzvanja daleko van Balkana. Jugoslavija je ogledalo za slične ekonomske programe rekonstrukcije i to ne samo u nerazvijenom svetu, već i u Sjedinjenim Državama, Kanadi i celoj zapadnoj Evropi. Jugoslovenske reforme su okrutna refleksija modela destruktivne ekonomije u svom najekstremnijem izdanju.
(Ovo su delovi teksta profesora doktora Majkla Čosudovskog koji je prosledio Projektu „Drugo lice Evrope“, alternativni forum Evropskog samita, u Madridu 1995. godine)
http://www.srpskaanalitika.com/2011/07/12/majkl-cosudovski-kako-je-novi-svetski-poredak-rasturio-jugoslaviju/