Obrazovanje, čast & znanje

Piše: Luka Radonjić

Ovih dana trpeza facebooka network Montenegro je prepuna. Fejs se najeo, ma prejeo linkovima koji govore o promjenama u obrazovnom sistemu. Sve je to zaliveno i komentarima. Sa jedne strane onim zdravim komentarima, i sa druge onim komentarima čiji karakter nosi klicu, čuvenog i u Crnoj Gori dobro primljenog pojma – SABOTAŽE.

Preko linkova i sredstava javnog NEinformisanja, saznali smo da su Desanka, Dis, Rakić, i ostale „desetke“ južnoslovenske književnosti – dobili crveni karton, i da su suspendovani do daljnjeg. Da DPS ima smisla za ironiju, pokazuje činjenica da im je formalno crveni karton pokazao Migo. Kao Mendez, čuveni meksički sudija koji je dijelio crvene kartone Argentincima (Izvinjenje Meksičkoj braći zbog poređenja). I to što se desilo, osim što ne treba nikoga da čudi, premda vidim da su se mnogim RODITELJIMA otvorila usta kada su to čuli, takođe je i dobro. Ovaj zaključak jednako tačno se ogleda i u višem političko filosofskom smislu koliko i u elementarnom logičkom rezonu. Da, dobro je. Svi narodi, pa i crnogorski, zašto da ne, treba da žive (čitaj:trpe) posledice svog izbora. U svakom mogućem smislu. I da uredno i bez vike, beru plodove iz bašte koju su tako uredno njegovali i zalivali, svojim, opet urednim i redovnim glasanjem na izborima. Glasanje za DPS je jedina redovna i uredna pojava u Crnoj Gori. Takođe je to dobro, jer se ovom tragičnom komedijom kompletiraju sabrana djela crnogorskog režima. Simultani obrazovni udar – na kulturu i na đecu. Pa sad, oni roditelji čija djeca idu u školu, a koja će biti ovako obrazovno osiromašena za djela velikana neka opet podrže Mila Đukanovića i njegove brigade vjernih sluga. Đeca i njihov vaspitno obrazovni proces, neka budu kolateralna šteta.
Pa će se za 20 godina, ubirati neki novi plodovi. (Čupati korov? Ne, nisam to rekao, pogrešno ste čuli, vidjećemo). Čuo sam čak neke komentare roditelja „da su iznenađeni, da nisu znali da će do ovoga doći“. Nisu znali? Ne, nisu. Taman kao što profesori Pravnog fakulteta u Podgorici nisu znali koga odnosno šta biraju, kada su izabrali ranka mujovića. Ne znam koga lažu, sebe ili druge, ma mene neće. I ne treba tu puno kriviti DPS, jer ko danas ne zna šta je DPS, nikad neće ni saznati. Na kraju krajeva, „nisu krivci primitivci, što su pokupili mast, korov nikne đe god stigne..“. Nego, biće interesantno, opet „čuti“ glasno ćutanje sluga režima. Ne ovih njihovih volontera što rade sve što im se reče i naredi, od kafana do raznih internet foruma đe se kukavički kriju iza nikova pokušavajući da sabotiraju javno izgovorenu riječ. Njih možete prepoznati po komentarima jer se ONI NIKAD NE SLAŽU NI SA JEDNIM TEKSTOM. Naravno tu treba razdvojiti Udbu i njene volontere, udba je ipak ozbiljna organizacija, nije traljava kao njeni volonteri. Dakle, ne oni. Već ove sluge režima na tzv. višem nivou, grupice samoprozvanih intelektualaca koji su sebe proglasili za nekakve kulturološke sudije i bogove, i malobrojnih književnika koji su većinu svojih djela napisali na kritici drugih djela. A takođe, biće interesantno čuti i ove „bundžije“ i anarhiste u teoriji. Ako im njihov guru već svako malo citira Borhesa u svojim kolumnama, mogli bi se usuditi da o tom Borhesu malo i razmisle, ili ne daj Bože urade??

“Razumijem da francuski pisac može da osjeća izvjesnu nostalgiju prema sistemu koji teži da likvidira zbog njegove nepravičnosti i podlosti, ali koji je barem stvorio nešto u oblasti kulture. S druge strane, vladajuće latinoameričke klase su se i na kulturnom polju pokazale glupe, podle i nepravične, kao i u politici.” Ljosa. Kao da je pisao o crnogorskoj vladajućoj strukturi.

Od reakcija na fb, istakao bih briljantan tekst Andreja Milovica, kao i mnogobrojne sadržajne komentare Vladimira Vukićevića, Miloša Marovića, i drugih. No, imam potrebu da pomenem i još nešto. Ne samo povodom ove teme, već i ranije, i ne samo ja, nego i neki moji prijatelji, dobili smo vrlo sadržajne i opširne privatne poruke, od nekih naših friends. Po raznim temama. Te poruke su veoma sadržajne, odlično potkovane obrazovanjem i vođene sjajnim rezonima. Te poruke bezmalo imaju i karakter, i snagu i kvalitet novinskih članaka pa čak i onih novina koje zovemo „preintelektualnim“. Da mi niko od mojih prijatelja ne zamjeri, te poruke su često mnogo bolje i od naših tekstova i reakcija koje pišemo ovoga ljeta. I zato bih njih sve, ovako skupa i javno, a znam da ih ima dosta načitanih i obrazovanih, ne samo u mom okruženju već i u ostalim okruženjima, pitao sledeće:

ZAŠTO TE MISLI I REZONE, TO OBRAZOVANJE I INTELEKTUALNO ZDRAVLJE, KONZERVIRATE U PRIVATNIM PORUKAMA?
ZAŠTO IH NE OBJAVITE? ZAŠTO IH NE OBJAVITE U VIDU TEKSTA, MAKAR NA FACEBOOKu?
ZA KOGA ČUVATE TO ZNANJE I TE REZONE? ZA KOJE LJUDE? ZA KOJA VREMENA? ZA KOJU DRŽAVU?
Djelujte javno. REAGUJTE. Ako nećete na ulicu, ako nećete na izbore, reagujte pisanom riječju! To je neki minimum elemenatrnog društvenog aktivizma. Pišite!

Sa druge strane, vječito pitanje, koga glasati onda? Za opoziciju? „Za ovakvu opoziciju da glasam?“ Ova rečenica, jeste čisti udbaški proizvod, ali iz kuhinje udbe lansirana po svim crnogorskim kafanama, ona postaje više nego ozbiljna. Opozicija koja je „borbu“ svela na nekakve polemike po raznoraznim odborima, dok se u međuvremenima i pauzama kupaju po bazenima, ručaju, putuju, uživaju u obilju dobara koje nisu ni sanjali da će ih dobiti. Ulične proteste znamo kako su realizovali. Najbolji primjer, protest za Kosovo, raspalili narodu emocije i strasti, citirali Svetog Petra itd, narod emotivno reagovao nakon takvog raspaljivanja emocija, i onda posle sukoba sa policijom, idu u obilazak povrijeđenih policajaca. Jer policajci su samo obavljali svoju dužnost. Ali narod nije. Ne narod je trebao samo da dođe, da čuje i vidi da su opozicioni lideri reagovali na priznanje Kosova, i sve to da bi ih opet glasali kada dođu izbori. To je jedina dužnost naroda. I ove ljude koji se sukobiše sa policijom nazvaše ubačenim elementima. Zamislite da su Vuk Drašković i Zoran Đinđić svoje ljude nazivali ubačenim elementima? Pa Milošević ne bi bio oboren ni za 20 godina bombardovanja. Toliko o opoziciji i njenom odnosu prema ljudima koji ih glasaju. Zato ulični protesti ni pod razno, pa ni sad. Osim što je vrućina, isto tako ne daj Bože staklo da se slomi u Podgorici… To se radi samo u ovim primitivnim sredinama kao što je Pariz, Buenos Aires, gradovi sa 150 pozorišta, itd. I onda se roditelji pitaju, koga onda, mi smo eto glasali opoziciju, itd. Nikoga. Ako vlast ne mogu da nauče pameti, neka nauče pameti opoziciju. Korak po korak. Od nečega se mora početi. Da bi se smijenila vlast, da bi postojao i tekao politički proces – POTREBNA JE I – OPOZICIJA.