„Plašim se da će ljudi dostići tačku gde će u svakoj novoj teoriji videti opasnosti, u svakoj inovaciji nepotrebnu nevolju, u svakom društvenom napretku prvi korak ka revoluciji, i da će možda apsolutno odbijati da se pokrenu.“ – Aleksis de Tokvil
izvor: pescanik.net, Uvod iz knjige Tony Judt, “Ill Fares the Land”
Ima nešto duboko pogrešno u načinu na koji danas živimo. Već trideset godina od želje za materijalnim bogaćenjem pravimo vrlinu, i sada ova želja predstavlja suštinu naše kolektivne svrhe. Znamo koliko šta košta, ali nemamo pojma koliko vredi. Više se ne pitamo da li su neka presuda ili zakonodavni akt dobri. Da li su pošteni? Da li su ispravni? Da li vode ka boljem društvu ili boljem svetu? To su nekad bila suštinska politička pitanja, uprkos tome što odgovori nisu bili laki. Moramo ponovo početi da ih postavljamo.
Materijalistički i sebični karakter savremenog života nije nam urođen. Veliki deo onoga što danas smatramo „prirodnim“ datira iz osamdesetih godina dvadesetog veka: opsednutost stvaranjem bogatstva, kult privatizacije i privatnog sektora, rastući jaz između bogatih i siromašnih. I pre svega, retorika koja ove pojave prati: nekritičko divljenje prema neobuzdanom tržištu, prezir prema javnom sektoru, zabluda o beskonačnom rastu.
Ne možemo ovako živeti. Mali krah 2008. podsetio nas je na činjenicu da je neregulisani kapitalizam sebi samom najveći neprijatelj: pre ili kasnije, on mora pokleknuti pod teretom sopstvene neumerenosti i ponovo zahtevati od države da ga spase. Ali budemo li samo pokupili krhotine i nastavili po starom, narednih godina možemo očekivati samo veće potrese.
Pa ipak, izgleda da ne možemo da zamislimo alternative. I ovo je nova pojava. Ne tako davno, javni život u liberalnim društvima odvijao se u senci debate između branitelja „kapitalizma“ i njegovih kritičara, koji su se obično vezivali za ovakav ili onakav oblik „socijalizma“. Do sedamdesetih godina prošlog veka, ova rasprava je u dobroj meri izgubila smisao za obe strane; ali svejedno, podela na levicu i desnicu poslužila je nekoj svrsi. Bila je klin o koji su kačeni kritički komentari savremenih zbivanja.
Na levici, marksizam je privlačio čitave generacije mladih, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je pružao mogućnost za distanciranje od zadatog stanja. Isto je važilo i za klasični konzervativizam: dobro utemeljeno gađenje prema ishitrenim promenama pružalo je utočište onima neodlučnim da raskinu s tradicionalnim rutinama. Danas ni levica ni desnica ne mogu da pronađu uporište.
Već trideset godina, studenti mi prigovaraju da je „nama bilo lako“: naša generacije je imala ideale i ideje, verovali smo u nešto, mogli smo nešto da menjamo. „Oni“ (deca osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih) nemaju ništa. Dobrim delom, moji studenti su u pravu. Nama jeste bilo lako – kao što je bilo lako, bar u izvesnoj meri, generacijama pre nas. Poslednji put je gomila mladih ljudi izražavala sličnu frustraciju prema praznini svog života i obeshrabrujućem besmislu njihovog sveta još dvadesetih godina: nije slučajno što istoričari govore o „izgubljenoj generaciji“.
Ako su danas mladi ljudi izgubljeni, to nije zato što im nedostaju mete. Iz svakog razgovora sa studentima ili srednjoškolcima moći ćete da sastavite zaprepašćujući spisak briga. I zaista, dolazeća generacija je vrlo zabrinuta za svet koji će naslediti. Ali ove strahove prati jedno opšte osećanje frustracije: „mi“ znamo da nešto nije u redu i da nam se mnogo toga ne dopada. Ali u šta da verujemo? Šta da radimo?
Ovo je ironično izvrtanje ranijih stavova. U doba energične radikalne dogme, mladi su bili sve samo ne nesigurni. Karakteristični ton šezdesetih bio je ton bezobalnog samopouzdanja: mi smo tačno znali kako da popravimo svet. Upravo je ovakva nezaslužena arogancija delimično odgovorna za reakcionarni kontranapad koji je usledio; ako levica želi da povrati svoju slavu, izvesna doza skromnosti neće biti na odmet. Kako god bilo, problem mnora da se identifikuje, ako želite da ga rešite.
Ova knjiga je napisana za mlade sa obe strane Atlantskog okeana. Možda će američki čitaoci biti iznenađeni čestim pominjanjem socijaldemokratije. Ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama, taj termin se ne susreće često. Kada novinari i komentatori zastupaju javnu potrošnju za društvene potrebe, često sebe opisuju – a i kritičari ih tako nazivaju – kao „liberale“. Ali ovo ume da zbuni. „Liberal“ je časna i dostojanstvena etiketa, i treba je ponosno nositi. Ali kao i dobro skrojeni kaput, ona skriva više nego što otkriva.
Liberal je neko ko se protivi mešanju u tuđe poslove: ko je tolerantan prema drugačijim stavovima i nekonvencijalnom ponašanju. Liberali su kroz istoriju zastupali mišljenje da drugi ne treba da nam se mešaju u život, i da pojedincu treba ostaviti maksimalan prostor u kojem će živeti i razvijati se onako kako hoće. U svom ekstremnom obliku, takvi stavovi se danas vezuju za samozvane „libertarijance“, ali taj izraz je uglavnom izlišan. Većina pravih liberala još uvek se drži načela da druge treba ostaviti na miru.
Socijaldemokrati su, s druge strane, neka vrsta hibrida. Sa liberalima dele posvećenost kulturnoj i verskoj toleranciji. Ali u državnoj politici, socijaldemokrati veruju u mogućnost i značaj kolektivnog delovanja radi kolektivnog dobra. Kao i većina liberala, socijaldemokrati daju prednost progresivnom oporezivanju za pokrivanje troškova javnih službi i drugih javnih dobara koje pojedinci sami ne mogu da priušte; ali dok mnogi liberali takvo oporezivanje ili javno pribavljanje doživljavaju kao nužno zlo, socijaldemokratska vizija dobrog društva u samom začetku podrazumeva veću ulogu države i javnog sektora.
Razumljivo je da socijaldemokratija slabo prolazi u Sjedinjenim Američkim Državama. Jedan od mojih ciljeva jeste da objasnim kako država može igrati značajniju ulogu u našem životu, a da ne dovede u pitanje naše slobode – i da pokažem kako bi bilo dobro, pošto će države u doglednoj budućnosti još uvek postojati, da razmislimo u kakvoj državi želimo da živimo. U svakom slučaju, većina uspešnih američkih zakonodavnih i društvenih mera dvadesetog veka – koje nas sada teraju da ukinemo u ime efikasnosti i „manje države“ – u praksi korespondira sa onime što Evropljani zovu „socijaldemokratijom“. Naš problem nije šta da radimo, već kako da o tome razgovaramo.
Evropska dilema je nešto drugačija. Mnoge evropske države već dugo praktikuju nešto nalik socijaldemokratiji, ali su zaboravile kako da je promovišu. Današnji socijaldemokrati su defanzivni apologeti. Kritičarima koji tvrde da je evropski model preskup ili ekonomski neefikasan dozvoljeno je da se provlače bez objašnjenja. Pa ipak, socijalna država je još uvek, kao što je oduvek i bila, popularna kod svojih korisnika: nigde u Evropi ne postoji biračko telo koje traži ukidanje javnih zdravstvenih ustanova, ukidanje besplatnog ili subvencionisanog obrazovanja ili smanjenje obima javnog prevoza ili drugih osnovnih usluga.
Ja želim da preispitam opšteprihvaćeno mišljenje na obe strane Atlantskog okeana. Naravno, meta je u velikoj meri već načeta. Početkom ovog stoleća „vašingtonski konsenzus“ suvereno je vladao. Gde god da ste se našli, neki ekonomista ili „stručnjak“ objašnjavao je prednosti deregulacije, minimalne države i niskih poreza. Činilo se da sve što javni sektor radi, privatni sektor ume bolje.
Vašingtonsku doktrinu svuda su pozdravljali lokalni navijači: od profitera „irskog čuda“ (mehur nekretnina u „keltskom tigru“) do doktrinarnih ultra-kapitalista bivše komunističke Evrope. Čak se i „stara Evropa“ u početku zanela. Projekat slobodnog tržišta Evropske unije – takozvana „lisabonska strategija“; ushićeni privatizacioni planovi francuske i nemačke vlade: sve je to oslikavalo ono što su francuski kritičari nazivali novim ‘pensée unique’.
Danas smo svedoci delimičnog otrežnjenja. Da bi se izbeglo nacionalno bankrotstvo i kolaps celokupnog bankarskog sistema, države i centralne banke izvele su zaprepašćujući zaokret, darežljivo trošeći javni novac na ekonomsku stabilnost, preuzimajući propale kompanije i stavljajući ih pod javnu kontrolu bez mnogo premišljanja. Iznenađujući broj tržišnih ekonomista, obožavalaca Miltona Fridmana i njegovih čikaških kolega, staje u kolonu da položi zakletvu vernosti sećanju na Džona Mejnarda Kejnsa.
Sve je to vrlo ugodno. Ali teško da čini intelektualnu revoluciju. Naprotiv: kako se može zaključiti iz reakcije Obamine administracije, povratak na kejnzijansku ekonomiju samo je taktičko povlačenje. Isto se može reći i za Nove laburiste, još uvek odane privatnom sektoru kao takvom, a naročito londonskom finansijskom tržištu. Naravno, jedan od efekata krize bio je da obuzda fanatizam kontinentalnih Evropljana za „angloamerički model“; ali glavni dobitnici bile su iste one partije desnog centra koje su nekad toliko revnosno oponašale Vašington.
U najkraćem, praktična potreba za jakom državom i intervencionističkom vladom ne može se osporiti. Ali niko ne „preispituje“ državu. Još uvek je primetna nelagoda da javni sektor brani na temelju zajedničkog interesa ili principa. Zaprepašćujuća je činjenica da su u nizu evropskih izbora nakon finansijskog kolapsa, socijaldemokratske partije redovno loše prolazile; uprkos propasti tržišta, pokazalo se da su nedorasle ovoj prilici.
Ukoliko želi da ponovo bude ozbiljno shvaćena, levica mora da pronađe svoj glas. Ima mnogo razloga za srdžbu: rastuća nejednakost bogatstva i prilika; nepravednost staleža i kasta; ekonomska eksploatacija u zemlji i inostranstvu; korupcija i novac i privilegije koje guše argerije demokratije. Ali više neće biti dovoljno da identifikujemo nedostatke „sistema“ i da posle, pilatovski, bežimo: ravnodušni prema posledicama. Neodgovorno retoričko busanje u prsa nije se prethodnih decenija isplatilo levici.
Stupili smo u doba nesigurnosti – ekonomske nesigurnosti, fizičke nesigurnosti, političke nesigurnosti. Činjenica da smo ovoga uglavnom nesvesni, slaba je uteha: malo je onih koji su 1914. predvideli potpuni kolaps svog sveta i ekonomske i političke katastrofe koje su zatim usledile. Nesigurnost rađa strah. A strah – strah od promena, strah od propadanja, strah od stranaca i nepoznatog sveta – poguban je po poverenje i međusobnu zavisnost na kojima počivaju građanska društva.
Svaka je pomena remetilačka. Videli smo da su naznake terorizma dovoljne da stabilne demokratske države bace u kovitlac. Klimatske promene imaće još dramatičnije posledice. Ljudi će biti primorani da se oslanjaju na državne resurse. Tražiće zaštitu od svojih političkih lidera i predstavnika: otvorena društva će ponovo morati da se zatvore u sebe, žrtvujući slobodu zarad „bezbednosti“. Izbor se više neće svoditi na državu i tržište, već na dve vrste države. Zato je neophodno da ponovo razmotrimo ulogu države. Ako to ne učinimo mi, učiniće neko drugi.
javniservis.me 
Odrzivi razvoj , kozu za uzicu svoju bashticu , pijesh ili posesh prijesno-svjeze mlijeko, zivish u Buretu kao Diogen,
oblachish se u krzno od dvije ovce, ne troshish gorivo i energiju, ne idesh u DELTA SITI, ne shetash suknjice i rashvice po Hercegovachkoj i shedishu kafice i kockarnice, odmjerish ga Milu od shake do lakta i boli te junachki q.rac, za JAMERIJU&JEVROPU,
i pijesh izvorsku vodu , koja izvire i bukovog korijenja.
Koji q,rac vas cera da shedite u AUDI, i provozate dvoje moodi ili muckova, shjete doma , doma je najljepshe.
Dobar tekst , bravo javni servis me.
u tekstu izmedju ostaloga se kaze:
…..Pa ipak, izgleda da ne možemo da zamislimo alternative. I ovo je nova pojava. Ne tako davno, javni život u liberalnim društvima odvijao se u senci debate između branitelja „kapitalizma“ i njegovih kritičara, koji su se obično vezivali za ovakav ili onakav oblik „socijalizma“. …
e sada se vode debate za ovakav ili onakav oblik “kapitalizma”.
i ticama na grani je jasno da je ozvonilo socijalizmu njega je ljudi moji zar ne vidite ova najnovija svjetska kriza ,svukla do gole koze i pokazala cijelom svijetu .
sto se mene tice ja hvala bogu po tom pitanju imam cvrst nepokolebljiv stav da li ce on pobijediti u crnoj gori videcemo ja jako prizeljkujem mozda!!
neki misle ali su u zabludi a ja im kazem , vi nesto mozete privatizovati ili neprivatizovati. ne moze biti polu privatizovano , to je najgora varijanta i mislim da je i tu problem nase ne hrabre privatizacije koja je neophodna u svim segmentima .
jer zapamtite polu privatizovano je po meni gore od recimo samoupravljanja u titovo vrijeme.
raduje me da ima LIBERTARIJANACA evo skoro saznadoh vjerovali ili ne ima ih i u vrhu same nase nove vlade sto me jako jako raduje i nadam se da ce biti sve glasniji protiv socijalizma .
mada im je to tezak zadatak ali mislim da ce se ti mlladi momci koji su zavrsili i kapitalisticke fakultete zrtvovati . jer sigurno tesko da ce imati podrsku naroda vijekom ispiranog mozga sa demokratijom i socijalizmom.
-demokratija je losa kada zgulis njeno ime ostaje ispod nje drugo ime ,
korupcja ,nepravda tlacenje vecine nad manjinom itd.
– sloboda ali da sloboda ne bude zloupotrijebljena libertarijanci dodaju rijec koja obavezno mora ici sa njom a to je odgovornost , koja mora dati toj osobi i punomocje i autoritet ali mora biti i kontrolisana.
to je formula za drustveno uredjenje koje nam donosi sigurnost i prosperitet.
zivac:
“…i ticama na grani je jasno da je ozvonilo socijalizmu…
sto se mene tice ja hvala bogu po tom pitanju imam cvrst nepokolebljiv stav da li ce on (libertijanizam, prim.prev.)pobijediti u crnoj gori videcemo ja jako prizeljkujem mozda!!”
*
*
Libertijanizam pobijedit u Cg?? Nikada, no passaran! Over my cold body!
Za vas socijalizam i nacionalizam predstavljaju opasnost i vi nemožete gledati kako cna gora sve dublje i brže tone u ponor. Za vas, individualizam je pravi cilj vrijedan podrške i napora za ostvarenje.
vi koji volite slobodu preuzmite akciju u ovoj intelektualnoj borbi za slobodu pojedinca i minimalnu državu.
stanite na rep socijalizmu i nacionalizmu, i dovedite crnu goru na put slobode i prosperiteta ! !
živac, prijatelju, ti si neki UDG klon? Kako si uopšte uspio da iz gornjeg teksta zaključiš da su deregulacija (“minimalna država”, kako kažete ti i tvoj prof. Seljober Vukotić) i sveopšta privatizacija dobre stvari? Govori se o nečemu potpuno drugom, pročitaj opet, pa opet, nije strašno biti spor, strašno je biti ignoramus a pri tome zadrt i naporan.
postovani piantao,
ako nastavis sa klonovima i to da je moj prof . vukotic nije moj da li je neciji to ces pitati njega.
(necu polemisati sa tobom ).
samo sa ozbiljnim dokazima i argumentima koje se ovdje iz komentara mogu proizvesti,
a to smartam za opste shvatanje ekonomije i napretka crnr gore.
ti kazes :
….. Kako si uopšte uspio da iz gornjeg teksta zaključiš da su deregulacija (“minimalna država”, kako kažete ti i tvoj prof. Seljober Vukotić) i sveopšta privatizacija dobre stvari? …
a ja tebe odgovaram:
iz gornjeg teksta nista ne zakljucujem samo donosim jedan pravac od mogucih gore navedenih za zbunjene kako bi ih razjasnio, za koji ja smatram i mislim da nema alternativu.
niti sam iz gornjeg teksta zakljucivao da je kako ti kazes,
….i sveopšta privatizacija dobre stvari?…
vec taj zakljucak sam donio mnogo ranije i to bas kako to rece ,”sveopsta privatizacija ” a ne polovicna .
to jeste da naprimjer prodate jedno komunisticko preduzace koje se zove naprimjer”PRVI OTKOS” i zaposlavao je 2.700.00 radnika ,prodate djonu daglasu i to polovicno ( ja kazem NE NE nikako) , ali ako ti je stalo da znas zasto za to nijesam ja cu ti i objasniti kod nas LIBERTARIJANACA nema tajni .
ali ako nastavis sa replikom argumenata , tipa
…pročitaj opet, pa opet, nije strašno biti spor, strašno je biti ignoramus a pri tome zadrt i naporan…
ja ti necu odgovarati.
a prije toga ti kazi zasto mislis da nije dobra opsta privatizacija .
da li zelis ovako nepromijenjene stvari . da ostanu zar mislis da ce nam one doneti sigurnost i nas izvesti iz krize , zar mislis da treba jos ljudi zaposliti na drzavni budjet i tako nagrditi plate vec tim ljudima sto primaju plate iz budjeta .
ja na to sve kazem velikim NE !
i time stitim ljude koji su vec zaposljeni u drzavne organe i stvaram mogucnost novim zaposljavanjima koja nece biti na teret drzave a drzava ce imati koristi i tako da ce i ovi ljudi na budjetu biti sigurniji i ocekivati malo kasnije vece plate.
pozdrav
“Očito je da je priznanje svojine prvi korak u omeđivanju privatnog domena koji nas štiti od prinude.”
– Fridrih fon Hajek
“očito je da si jedna usijana glava i da tu nema previše razgovora., naročito jer potežeš Hajeka koji je bio savjetnik čovjeku osuđenom za kidnapovanja, ubistva i mučenja političkih protivnka. Hajeka kome je, po sopstvenom priznanju, liberalizam važniji od slobode”.
– neki Čileanci
ja sam mislio da se ovdje komentarišu objavljeni tekstovi. Pošto, kako kažeš, “iz gornjeg teksta ništa ne zaključuješ”, znači da si došao da pošto-po-to verglaš o blagodetima neoliberalizma, što dokazuje moju iznesenu pretpostavku da si zadrt i naporan (vidiš, logičan argument je lako izvesti :))
Ili, možda…pa da, kako se nijesam ranije sjetio:
“In Internet slang, a troll is someone who posts inflammatory, extraneous, or off-topic messages in an online community, such as an online discussion forum, chat room, or blog, with the primary intent of provoking readers into an emotional response or of otherwise disrupting normal on-topic discussion.”
piantao,
….Hajeka kome je, po sopstvenom priznanju, liberalizam važniji od slobode…..
htio si vjerovatno reci demokratije ali ti se omaklo , nista zato nema veze,
a oko usijanosti i drugih pridjeva prepustimo cijenjenim komentatorima na ovom blogu da se opredijele
pozdrav
“Liberalizam je učenje o tome kakav zakon treba da bude, demokratija je doktrina o načinu određivanja šta će biti zakon.”
– Fridrih fon Hajek
demokratija i sloboda nije isto !
——————————————–
u ameriku ron pol i njegovi libertijanci se bore protiv demokaratije za slobodu ,
nije mi se ništa omaklo, mada vi zagovornici diktatura uglavnom bolje znate što je neko htio da kaže i sto je bolje za nekoga.
Čovjek je rekao da mu je draža liberalna diktatura od demokratije bez liberalizma. Što će reći, od socijaldemokratije.
Sad, ako posmatramo nivo građanske slobode u bilo kojoj socijaldemokratskoj zemlji i Pinočeovom Čileu, stvar je sasvim jasna – u socijaldemokratijama ne nestaje 40.000 ljudi za petnaest godina. A u diktaturama se to dešava, bile one liberalne, komunističke, teokratske itd.
Iz toga je jasno da je i prethodna izjava o privatnoj svojini koja štiti od prinude. ordinarna glupost i licemjerje. Naprotiv, pokazalo se da od prinude ljude štiti samo građanska solidarnost, a to je prva stvar koju slome kada krenu da uvode liberalizam kroz sveopštu privatizaciju u uslovima kada su ljudi prestrašeni, poniženi ili podijeljeni. Oni tvoji “mladi momci koji su zavrsili i kapitalisticke fakultete” iz tvog prvog odgovora to su veoma dobro naucili jer jos od 1996. sjajno proizvode podjele i kapitalizuju na njima.
Nastavio sam raspravu samo zato što si kulturan momak, kulturniji od mene. Ali tako kulturan, ti bi nas sve poslao na strijeljanje ili dugogodišnji rad u kamenolomu jer je to bitno za izgradnju liberalnog društva. I šta te onda čini tako različitim od bilo kog Staljinovog komesara? Ideologija? Ne – ako si dobar dželat ideologija ti je višak.
“U najkraćem, praktična potreba za jakom državom i intervencionističkom vladom ne može se osporiti”
Da li je bas tako?
“Riječ fašizam potiče od latinske riječi “Fasces,” koja označava snop ili svežanj štapova, koji su svi zajedno povezani. Individualni štapovi (strelice, stabljike žita…itd.) predstavljaju građane, dok sam snop kao cjelina predstavlja državu. Poruka ove metafore bi bila da je snop taj koji je značajan a ne pojedinačni štapovi
S tim u vezi, realno je očekivati da će fašizam predstavljati glavnu idejnu filozofiju tzv. novog svjetskog poretka, kojeg su nam ove sile pripremile
Suština fašizma, je u tome da vlada treba da bude gospodar ljudima a ne njihov sluga…
U fašističkim nacijama, industrijska i poslovna aristokratija je često ta koja postavlja lidere na vlast, stvarajući tako jednu uzajamno korisnu vezu između privrede i vlade, kao i moćnu elitu”.
Organizovane radničke sile predstavljaju jedinu istinsku prijetnju fašističkoj vladi i to je upravo razlog zašto se radničke unije potpuno eliminišu ili ugušuju.
U ovoj Kraljevini Danskoj,
koliko se ja razumijem u politiku,
vladaju SINDIKATI sa socijaldemokratama,
i POSLODAVCI sa desnicharima, naZijonalistima i konzervativcima,
politichari su TOPOVI, KONJI I PIONI NA SHAHOVSOJ TABLI,
kraljeve i kraljice drze SINDIKATI I POSLODAVCI,
kod nas je OBRNUTO POLITICHARI SU KRALJEVI I KRALJICE,
a SINDIKATI I POSLODAVCI , KONJI I MAGARCI.
Ubodeš ga dobro ponekad ;)
Hvala Brko,
i corava koka zrno potrefi.
“zivac:
Očito je da je priznanje svojine prvi korak u omeđivanju privatnog domena koji nas štiti od prinude.”
*
*
Po čemu je ovo očito tj očigledno? Što ćemo sa prepirkom između Voltera i Rusoa o tome – što je značilo kad je prvi čojek postavio ogradu oko svoga?
Kako možeš afirmisat privatnu svojinu kao zaokružen i savršen koncept kad ona podrazumijeva da tvoja privatna svojina i nije baš tvoja, da njome zahvataš u tuđe? Da, npr, sa 18 godina, stupanjem u punoljetstvo, imaš privatnu svojinu 10 milijardi puta manju od nekog Rotšilda koji takođe stupa u punoljetstvo, a pri tom je on uložio isti trud ka i ti kako bi stekao tu 10mlrd puta veću privatnu svojinu.
Je li to savršen koncept?
Koncept je savrshen, ako ima zakonskih osnova za porez na naslijedjenu imovinu, i porez na pokretnu i nepokretnu imovinu,
u Danskoj 10% najbogatijih, plate 90% vishe poreza,
od 10% posto sa donje lestvice , GOLOGUZIJE.
A drzava i politichari se bave preraspodjelom sneshenih JAJACA U POLOG ILI KASU PRASICU,
oni ne snose JAJCA, a nose MUCKOVE od shjedjenja u fotelju.
SLOBODA, JEDNAKOST; RAVNOPRAVNOST; HUMANOST I SOLIDARNOST,
su upravo proporcijonalne sa GRADJASKOM SVIJESHKU,
odhje u Dansku bolje chuvaju PASHCHAD,
nego mi LJUDE.
A vesov dhjak se zatrova IDEOLOGIJOM,
u skladu sa nashim roditeljima i dhjedovima, koji su PRAVILI PLAZU RUCHNI RAD NA GOLOM OTOKU I MNOGIMA KOJI NIJESU A TREBALI SU SE LIJECHIT OD LUDILA.
Evo procitah u danasnjim novinama Vijesti , redove iz tekstova o ekonomskim pitanjima ,
dr.miroslava prokopijevica dokazanog LIBERTARIJANCA i nekog mladog ekonomskog analiticara vladimira pavicevica koji se iz ovih redova koje pise prepoznaje kao libertarijanac a kaze u tekstu iz VIJESTI,
da
“…on smatra da bi crna gora ,poukama iz ove globalne krize trebalo da oformi daleko manju i efikasniju administraciju….
pa vrlo inteligentni i pametni pavicevic dodaje
….najace kapitalisticke drzave pokusavaju ovu krizu rijesiti jacanjem uloge drzave u ekonomiji i povecavanjem poreza i drugih opterecenja prema privredi.prostije receno ,oni brane KAPITALIZAM SOCIJALIZMOM .to nije moguce i zato ce evropske i americka privreda vjerovatno opet stagnirati ili ponovo uci u recesiju -dodao je pavicevic.
bravo pavicevicu drago mi je sto ima nas sve vise sto mislimo LIBERTARIJANSKI pozdravljam nasim sloganom,
ZA SLOBODU !
Pa tačno ću crć osmieha…
*
*
“zivac:
pozdravljam nasim sloganom,
ZA SLOBODU !”
definitivno je troll
:(
“Kao što svojina svih na kraju nije ničija, tako i odgovornost svih nije ničija.”
– Fridrih fon Hajek
naravno, korporacije su poznate po odgovornosti – od poslovne, preko ekološke do moralne… i sve to dok čekaju bailout.
ne znam zašto nastavljaš sa tom pričom. Stvarno ne znam. Zvučiš kao tv koji hvata signal iz sedamdesetih, kao da se ništa nije desilo u proteklih trideset – četrdeset godina. Troluješ, ili šta?
kada sam ranije pricao o PARADAJZU sjecate se ,
akcenat price je stavljen na odgovornost.
ako zivite u slobodnom drustvu ljudi koji odlucuju moraju biti odgovorni individualci.
to bi znacilo ,ako prodate fabriku “prvi otkos” i vi to uradite kvalitetno da u startu ne moze biti prigovora .
kasnije vi (drzava),nijeste odgovorni sto daglasu ne ide posao i nemozete trpjeti nikakav teret, po tom pitanju to je na daglasa a drzava i njene institucije trba da arbitiraju dali je daglas nekoga ili daglasa ko prevario i to sto brze rejesi maloj (administraciji tu je mjesto), a ne ona da gazdue sa 51 % od fabrike prvi otkos jer ,onda nista nije prodato samo ostavljen prostor za trikove u ugovoru i dogovoru na stetu opsteg biznisa prosperiteta a na korist manipulatora . ja iskreno mislim da tu treba da digne V.V. glas ako je pravi LIBERTARIJANAC.