Вирус глупости

Судови незналице увек су обојени емоцијама, он своје ставове износи у крајњем узбуђењу, бусајући се у груди, спреман је да за њих положи живот. Глупост, такође, не допушта узнемиравање.

извор: politika.rs, пише: Љубица Арсић

Страх јавног мњења је у основи модерног владања.

Плаше нас тероризмом, поскупљењима, рецесијом, ефектима „стаклене баште”, катаклизмичним наговештајима о будућем нестанку воде, пестицидима, загађеном храном, насиљем на улицама и ратовима, најездом наркотика, старошћу, скорашњим уништењем наше планете. Али нико се не плаши глупости. Мали број људи уочава њену арогантну и опасну агресивност, способност да се размножава брзином светлости, њену виталност да завлада на сваком месту и да скида главе ако штрче. Вирус грипа опстаје на одређеној температури док глупост преживљава у свакој клими и у свакаквом времену, не смета јој ни суша ни кијамет, она тера како је њој драго по тајновитом механизму преживљавања.

Глупаци на оно што не разумеју реагују пакосним гневом. Ко се још у овако тешким временима забавља читајући! Или случај продавачице у књижари: Довољно је што по цео дан гледам књиге, нисам још толико заглупела и да их читам. Толико је око нас несрећа, не могу још и да о њима читам у књигама!

Када чује не дај боже тонове Баха или Моцарта, глупост одмах мења канал. Ко разуме то цигулигање, подсмешљиво пита. Већина људи не разуме. Њен аргумент је већина, глупаци знају да су већина, да имају превагу и да владају. Љубитељи турбо-подврискивања, присталице шунда и кичерастих романескних опсервација о туђим разводима, ванбрачним авантурама и побачајима, гутачице сага о несрећно-срећним трагањима за љубављу и смислом живота оправдавају своју залуђеност књижевним смећем тиме што „свет то воли и купује“. Али свет воли и дрогу, ужива у опијању на сплавовским теревенкама, свет воли да кидише на слабијег и да се показује у на изглед безазленим игрицама с публиком у студију која тапше кад истина после тешког затвора најзад изађе на видело. Прилика да се можда заради нека пара за дотеривање фасаде и репарацију шупе уз простачки стриптиз прераста у опасне игре приказивања менталног сала и масних наслага по мозгу и моралу.

Незнање није једноставно одсуство знања, већ став одбијања, неслагање с прихватањем знања.

Судови незналице увек су обојени емоцијама, он своје ставове износи у крајњем узбуђењу, бусајући се у груди, спреман је да за њих положи живот. Глупост, такође, не допушта узнемиравање. Ако јој неко стане на ногу, у бесу крене у напад да оног ентузијасту који жели да с њим подели знање спали на ломачи, баци у тамницу, затвори у болницу за душевне болеснике. Глупаци су опасни, и њих се треба бојати, можда и више од осталих зала којима нам машу пред очима док покушавамо да живимо.

Свакодневно се уверавамо да је глупост на врхунцу животне снаге, да се жилаво распростире у живописном дијапазону сопствене појавности, кроз ставове, начине забаве и васпитања, да тражи и добија терен на којем може да се и даље размножава. Она није само бесмртна већ и свеобухватна, више од деведесет процената становништва њени су доживотни заточеници. Непроменљивог је изгледа, препознаје се у сваком трећеразредном роману. То је, како је речено у „Хамлету”, лудило с методом које се брзо индукује. Међу примитивцима и необразованим бусаџијама тешко је очувати виспреност духа, као што свет пропалих људи, криминалаца, проститутки, алкохоличара, варалица, изопаченика сваке врсте живи у свету који сами чине али који и њих ствара, држи их у својим канџама и подређује својим курјачким законима. Да ли се глупост види на лицу и како она формира физиономију? Верујем да је оно што је Гогољ тврдио – како такво лице не озарује никаква светлост која долази изнутра – потпуно тачно, као и његово упозорење да је глупост најопаснија инкарнација зла, понекад тако љупка, често наизглед простодушна, лепљива и дубоко умештена у свакодневицу.

Има ли уопште смисла дискутовати о просташтву и указивати глупацима на оно што јесу у жељи да се поправе? Ово моје летње медитирање прочитаће само они други јер светину уопште не интересују приче о култури и етици. Просташтво је затворено у себе, чврсто умотано у гвоздени плашт, до њега не допиру позиви на мудрост нити упозорење да се с глупошћу чак и богови узалудно боре. Оно је оковано и не може се променити.