Politička korektnost i njena upotreba u praksi

izvor: b92.net, piše: Sunčica Nešić

“Francuska je prošle godine rasturila više od stotinu romskih naselja i proterala 1000 ljudi sa svoje teritorije. Ista ona Francuska koja je pre par nedelja oštro osudila i sankcionisala danskog režisera Lars fon Trira zbog svojih komentara o Adolfu Hitleru i nacistima.”

Živimo u svetu koji ne trpi različitosti. Na svaku društvenu ili nacionalnu manjinu gleda se sa predrasudama i netolerancijom. Od kako je sveta i veka ljudi ratuju zbog međusobnih razlika istovremeno se boreći za jednakost. Postavlja se pitanje: dokle smo stigli i da li je sve vredelo?

Nažalost, taj proces nije nešto što će se desiti preko noći, zakon nam u svoj svojoj veličanstvenoj jednakosti govori da smo svi jednaki, da je i bogatima i siromašnima zabranjeno da spavaju ispod mostova, da prose na ulici i da kradu hleb.

Iako većina misli da je dovoljno doneti zakon ili propis kako bi se određene stvari promenile činjenica je da smo mi ti koji promene treba da nosimo i da se staramo o tome da iako ne možemo svi biti podjednako moćni – ali možemo, i moramo, biti podjednako slobodni i jednaki jer Sunce kada sviće, ono sviće za sve.

Zakon ne bi trebalo svima da daje jednake uslove, ali sasvim sigurno treba i mora da garantuje jednaku priliku bilo da su u pitanju plavuše, siromašni ili pripadnici bilo koje manjine.

„Politička korektnost (uz pridevski oblik politički korektno) prema definiciji The American Heritage Dictionary of the English Language predstavlja izbegavanje izraza ili postupaka koji mogu izgledati kao da njima hoće da se izopšte, marginalizuju ili uvrede ljudi koji su socijalno ugroženi ili diskriminisani. Politička korektnost podržava, ili je povezana sa političkim i obrazovnim promenama, naročito u ispravljanju istorijskih nepravdi vezanih za rasu, klasu, pol i seksualnu orijentaciju.“ (Prema Wikipediji)

Tačnije, ovaj novi izraz se kod nas javio u 21. veku i odnosi se na međuljudske odnose. Kada vređamo, omalovažavamo ili diskriminišemo nekog zbog karakteristike na koju ne može da utiče, na koju je predodređen samim rođenjem, onda to znači da se ponašamo politički nekorektno.

U ovom paketu korektnosti označene su i reči koje se moraju izbaciti iz upotrebe, kao i njihove adekvatne zamene. Tako su, između ostalog, Cigani postali Romi. To znači da ne bismo više smeli da kažemo da volimo cigansku muziku, da smo gledali predstavu „Cigani lete u nebo“, da nam je Ciganka gledala u dlan, da su nam Cigančići oprali šoferšajbnu…

Svako od nas je u svom ili susednom odeljenju imao makar jednog Roma, odnosno Ciganina, pošto smo ih tada tako zvali, a da se nisu ljutili. Uglavnom su bili loši đaci, često neuredni, pa niko nije hteo da se druži sa njima. Da li je bilo onih koji su ih kinjili – naravno da jeste. Bilo ih je tada i uvek će ih biti. I neće kinjiti samo Rome, već i svako drugo dete koje je slabije i po bilo čemu drugačije.

Maltretirali su i Jelenu zato što je bila štreberka i Marka jer je nosio naočare, malu Tamaru jer je bila smotana i Stefana jer se družio sa devojčicama. Deca su surova i uvek će postojati jači i slabiji. Problem nastaje kada ta deca odrastu, a usput ne spoznaju osnovna pravila igre, kroz vaspitanje i obrazovanje ne steknu osećaj ljudskosti i moralna načela.

Tada ova pitanja postaju politički problemi. Nečije misli, potajna mržnja i predrasude se ne mogu sprečiti i sankcionisati zakonom, ali se dela mogu i moraju kontrolisati. Međutim, primeri govore upravo suprotno.

Početkom ovog veka smo odlučili da postanemo „civilizovani“ i da je vreme da počnemo da širimo poruku mira i jednakosti, kako bismo bili bliži Evropi. Toj istoj Evropi koja ne trpi imigrante na svojoj teriroriji. Dok su ih porobljavali i koristili kao jeftinu radnu snagu, svima je bilo dobro. Ali, vremenom se njihov broj uvećavao, skoro do te mere da su ljudi u sopstvenim gradovima i državama postajali manjina. Sada ih smatraju društvenim parazitima odgovornim za povećanje stope kriminala.

Francuska je prošle godine rasturila više do stotinu romskih naselja i proterala 1000 ljudi sa svoje teritorije. Ista ona Francuska koja je pre par nedelja oštro osudila i sankcionisala danskog režisera Lars fon Trira zbog svojih komentara o Adolfu Hitleru i nacistima.

Naime, na konferenciji za novinare uoči premijere svog novog filma „Melanholija“ šokirao je prisutne rekavši da razume Hitlera, komentarom da je Izrael „davež“, i na kraju zaključkom da je i on sam nacista. Fon Trir je proglašen nepoželjnom osobom u Kanu i ne može da priđe na 100 metara festivalu, a francuski ministar kulture Frederik Miteran ocenio je ovu odluku kao potpuno opravdanu.

Da li to znači da reči imaju veću težinu od dela? Izopštavanje nekog samo zbog svoje različitosti je mnogo teže dokazivo. Za takve postupke uvek možemo naći milion opravdanja, ali ono što je rečeno ne može se ispraviti.

I Lars fon Trir se kasnije izvinio, rekao da je Holokaust najveći zločin koji čovečanstvo pamti i da veruje da je to naročito osetljiva tema tu, jer su Francuzi kroz istoriju bili veoma okrutni prema Jevrejima. Naglasio je da se šalio i da bi novinari trebalo da razlikuju kada nešto izgovara ozbiljno, a kada je u pitanju sarkazam. Ipak, šteta je načinjena i ta neslana šala će ga pratiti kroz ceo život.

Činjenica je i da pravda nije uvek dostupna svakom podjednako. Ne možemo da se zapitamo da li postoji određena hijerarhija u svetu diskriminacije, odnosno da li je veći prestup uvrediti, na primer, homoseksualca nego Roma ili se možda najteže posledice snose ako „potkačite“ Jevreje?

Sve te stvari počinju polako da nerviraju prosečnog građanina današnjice koji živi svoj život i gleda svoja posla. Naročito ako se uzme u obzir da se ništa bitno ni ne menja.

Da li se život Roma poboljšao od kada više nisu Cigani? Nisam baš sigurna. Ne vidim da je išta dugačije, osim što ih više nema ispod Gazele. Isto izgledaju, isto se ponašaju, društveni status im je ostao nepromenjen. Zar mi treba da se borimo za njihova prava? Ako oni sami nešto ne preduzmu, kako očekuju bilo šta krene na bolje? Uvek je najlakše reći da vam je neko drugi kriv. „Mene ljudi ne vole.“ Pa šta? Možda ja nisam prošla na nekom razgovoru za posao zato što sam plavuša – jednostavno, neko od članova komisije je preferirao crnke. Predrasude postoje o svemu. Ali da li to treba da nas obeshrabri ili, još gore, da nam predstavlja izgovor za neuspeh? Valjda je poenta da dokažemo koliko vredimo, bez obzira na svoje ime, poreklo, boju kose, kože, težinu, verosipovest ili seksualno opredeljenje.

Kao ljudi ne želimo da uvredimo nikoga, ali isto tako potrebno je da verujemo da postoji razlika između ispravnog i pogrešnog postupka. Svakoga dana suočeni smo sa izborom: da li ćemo stajati po strani i čekati da se stvari reše same od sebe, ili ćemo izabrati da se držimo sopstvenih principa I načela i ustati u odbranu onih koji nemaju glas i nisu u stanju da svakoga dana ustanu i sa ponosom pogledaju svoj odraz u ogledalu.

U cilju propagande koja nam se danas servira, retko ćete imati priliku da pogledate film ili seriju u kojima makar jedan od glavnih protagonista nije Jevrejin čiji je najbolji prijatelji homoseksualac, a prvi komšija Crnac.

Da li će nam to pomoći da postanemo politički korektni i tolerantniji ili će nam jednostavno ići na živce?

Kada pokušavamo da se bavimo tako opasnom stvari kao što je generalizovanje, pa čak I pod okriljem političke korektnosti, rizikujemo da ćemo povrediti mnogo više ljudi nego što smo nameravali a naša poruka će, ma koliko ona bila pozitivna ili negativna, definitivno biti pogrešna.

Na kraju, da li iko bolje od nas zna kakav je osećaj kada nas ceo svet gleda sa prezirom samo zato što smo Srbi?