Prodaja pobunjenika

izvor: danas.rs

Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.

Iako je pokazano da ekonomski razvoj proizvodi stalni porast u prosečnom nivou sreće, posle izvesnog nivoa razvoja taj efekat potpuno izostaje. Prećutno pravilo među ekonomistima koji se bave ovim pitanjem je da kada BND pređe 10.000 američkih dolara po glavi stanovnika godišnje, dalji ekonomski razvoj ne stvara porast u prosečnom osećanju sreće. U Severnoj Americi smo taj nivo odavno prešli. Tako da uprkos spektakularnom ekonomskom razvoju od Drugog svetskog rata naovamo, nema povećanja u prosečnom osećanju sreće. Neka istraživanja pokazuju i pad.

To zbunjuje. Ne bi čudilo da, kako zemlja postaje bogatija, dodatni ekonomski razvoj stvara sve manja poboljšanja u prosečnom nivou sreće. Šokira to da nema nikakvog poboljšanja. Svake godine naša ekonomija stvara više kola, više kuća, više elektronike za domaćinstva, više aparata koji štede trud i vreme, više obroka u restoranima, više svega. Takođe, kvalitet ovih dobara dramatično se poboljšava svake godine. Razgledajući prosečnu kuću iz predgrađa, najveći utisak ostavlja upravo obilje materijalne robe. Kako sve to ne uspeva da zadovolji ljude?

Ipak, usred sveg tog obilja, srednja klasa se oseća ekonomski stisnuto. Ljudi rade sve više, osećaju sve više stresa i imaju sve manje slobodnog vremena, pa i ne čudi da nisu toliko srećni. Kako se desilo da je izobilje donelo takve posledice? Sada kada smo bogatiji, zar ne bi trebalo manje da radimo?

Situacija je tako loša da neki ljudi razmišljaju o vrednosti ekonomskog razvoja uopšte. Konačno, kao društvo, mi se ozbiljno žrtvujemo da bismo održali visok nivo razvoja. Nezaposlenost, nesigurnost zaposlenja, društvena nejednakost i uništavanje životne okoline su samo neke od stvari koje tolerišemo da bismo održali ekonomiju u konstantnom razvoju. Ali ako nas rast ne čini srećnijim, čemu sve to? U najmanju ruku izgleda da smo, kao društvo, pobrkali prioritete.

Setite se šta je budućnost trebalo da nam donese. Automatizacija fabrika i aparati za kuću trebalo je da skoro ukinu potrebu za radom. Međutim, u poslednjih dvadeset godina povećao se broj prosečnih radnih sati zaposlenih u Severnoj Americi. Povećana produktivnost trebalo je da stvori univerzalno blagostanje i eliminiše siromaštvo. Ipak, uprkos činjenici da se BND u Kanadi udvostručio u odnosu na sedamdesete, nivo siromaštva u odnosu na osnovne potrebe nije se promenio. A šta bi sa letećim automobilima kao u seriji o Džetsonima, ili makar čistim vozovima velike brzine? Putovanje na posao postalo je košmar većine stanovnika gradova, a prosečna efikasnost u odnosu na potrošnju goriva vozila u Severnoj Americi je opala.

Ko je zaista mogao da predvidi, pre trideset godina, da će se stvari ovako razvijati? Kako to da možemo da proizvedemo toliko bogatstva a da nema nimalo više zadovoljstva? Stalno slušamo kako, kao društvo, ne možemo više da sebi priuštimo zdravstvenu negu ili opšte obrazovanje. Ako sada ne možemo sebi da ih priuštimo, kako smo to mogli pre trideset godina, kada smo proizvodili upola manje? Gde je otišao sav taj novac?

Odgovor na to pitanje je zapravo vrlo jednostavan: novac je potrošen na privatnu robu široke potrošnje. Ako nas ta potrošnja ne usrećuje, zašto to radimo? Skoro da ima nečeg patološkog u potrošačkim navikama u našem društvu. Opsednuti smo nabavkom sve više robe, iako nas to vodi u nerazumna odricanja u drugim oblastima života. To je ta kompulzivnost koju kritičari nazivaju „konzumerizmom“, odnosno potrošačkom groznicom.

Međutim, identifikovati kompulzivnu maniju nije isto što i objasniti je. Ako je konzumerizam tako loš za nas, zašto ipak to radimo? Da li smo kao deca na rođendanskoj zabavi koja jedu previše kolača iako će ih posle boleti stomak?

Jedna od najviše komentarisanih skorašnjih filmskih scena je ona u Borbenom klubu kada neimenovani narator (koga igra Ed Norton) razgleda svoj prazan stan, mentalno ga nameštajući IKEA nameštajem. Platno se sija i pulsira cenama, modelima i nazivima proizvoda, kao da Nortonov pogled direktno spušta komade iz virtuelnog kataloga. To je odlična scena koja uspeva da nametne zaključak: nameštaj njegovog sveta je masovno proizveden, brendiran i sterilan. Ako jesmo ono što kupujemo, onda je narator korporativni konformistički mrav koji maše šrafcigerom za sklapanje nameštaja.

Po mnogo čemu, ova scena je moderna varijanta početne scene Džon Apdajkove knjige Trči zeko. Posle još jednog nesnosnog dana prodajući “magičnu kuhunjsku ljuštilicu”, Hari Angstrom dolazi kući svojoj trudnoj polupijanoj ženi koju više ne voli. Hari seda u kola i vozi na jug bez cilja. Dok pokušava da razmisli o svom životu, muzika na radiju, sportski izveštaji, reklame, bilbordi, sve to se u njegovoj svesti sliva u monoton i monolitan pejzaž brendova.