izvor: prekoramena.com, piše: Milutin Mitrović
-To je revolucija? – Ne, to je revolt. Mogla bi to biti suština dijaloga koji su vodili Žan Pol Sartr i port parol pobunjenih studenata Danijel Kon Bendit, zvani Crveni Deni. Mesto zbivanja je univerzitet Sorbona, datum 20. maj 1968. godine, trajanje rasprave – sve dok Sartr nije, odgovorivši i na poslednje studentsko pitanje, pobrao buran aplauz.
Bio je to pokušaj uspostavljanja mosta između generacija. Iscrpan, otvoren i simpatičan, ali i bezuspešan. Mlada generacija je tražila nešto izvan ukorenjenih standarda. Tražila je širenje granica slobode, čak je proklamovala proizvoljnost vrednošću po sebi. Njeni idoli su tek nastajali:Alan Ginsberg, pesnik, autor kultne poeme “Urlik”; Teodor Rozak, teoretičar alternativnih oblika življenja i autor knjige “Stvaranje kontrakultura”;Džoni Mičel svestrana umetnica i autorka stiha “Neki su se okrenuli Hristu, neki heroinu”.Njihova pobuna ni u jednom kalendaru nije označena crvenim slovima, a za utehu ostaju brda knjiga o njima i malo sete u svakoj civilizovanoj duši. Započelo je u Francuskoj i proširilo se po celom relevantnom svetu, a mi smo tada spadali u svet. Revolt nije pokrenula ni jedna klasa, već masa mladeži za koju se verovalo da je politički nezainteresovana i po malo ugnjavljena slavom svojih roditelja. Oni su otkrili revolucionarnu romantiku. Njihovi idoli su bili podjednako Džems Din i Če Gevara. Bilo je to vreme naglog industrijskog, potrošačkog, urbanog napretka, ali i revolta protiv paternalističkog društva podvojenog između tehnokratije i rigidnosti komunističke partije (u Francuskoj). Kako u svojoj sintezi ‘68. časopis “Débat” navodi bila je to “prva subverzivna snaga provocirana obiljem, a ne nemaštinom; pokret koji nije želeo da se žrtvuje za revoluciju nego da živi punim životom; pokret koji je težio da promeni način života u svetu, ali bez da prigrabi vlast”.Uprkos primesama lenjinizma, maoizma, trockizma i drugih političkih opredeljenja pokret je u suštini bio “egzaltacija individualizma”. Pokušaji da ga se sabije u bilo kakvu raniju definiciju ostali su bez uspeha. I možda bi najveću odu trebalo da mu speva farmaceutska industrija, jer je proklamovanjem rušenja građanskog morala eksplodirala ljubavna sloboda, a kontraceptivne pilule (novitet tog vremena) nosila je svaka studentkinja sa sobom kao znak emancipacija. Koji put su ostajale samo kao uspomena na parolu: “Na vlast je došla mašta!”.
Virus sa Sorbone
U najkraćem hronologija je sledeća: 22. marta vođeni anarhistom Danijelom Kon Benditom studenti, njih oko 200, zauzeli su univerzitet Nanterre i držali ga pod okupacijom sve do 2. maja kada ih je policija rasterala. Rasterani studenti našli su utočište na univerzitetu Sorbona i tada je sve buknulo. Od 3. do 10. maja traju pobune sa podizanjem barikada po ulicama i sve većim bojem povređenih u sukobima sa policijom. Radnici 13. maja započinju štrajk i od 800.000 njih na početku, za samo tri dana, broj štrajkača se penje na 10 miliona. Radnici i studenti zajedno okupiraju fabrike, ali bez jasne ideje šta dalje. Sartr 20. maja izlazi pred studente sa namerim da im usadi bar malo ideologije, ali bez uspeha. U sukobima sa policijom 25. maja ginu jedan policajac i jedan demonstrant. Francuski predsednik De Gol 30. maja prvi put izlazi u javnost, pred demonstrante na Jelisejskim poljima i burno dočekan, očinski odaje priznanje studentima da su pokrenuli ključna pitanja i da je sada vreme kada politika treba da realizuje njihove zahteve. Radnje se otvaraju posle nekoliko nedelja, svet hrli na benzinske pumpe i odlazi na vikend kao da ničega nije bilo. Mesec dana kasnije na izborima za nacionalni parlament, koji raspušten na zahtev studenata, degolisti dobijaju ogromnu većinu.
Međutim, virus sa Sorbone, nastavio je da se širi svetom dobijajući specifična obeležja. Istoričar Timoti Garton Eš tvrdi da je veliki deo Gorbačovljevih bliskih saradnika pripadao “šesetosmašima” koji su u SSSR van javnosti vodili diskusije o sudbini društva. U Americi se studentski pokret slio u hipi varijantu, koju je godinu dana ranije jedna lokana radio stanica iz San Franciska lansirala kao putokaz i sopstveno ime: “Human Be-In”. Jedan od vođa američkog studentskog protesta Ted Tarner upoznao je tu svoju buduću suprugu Džejn Fonda. Neposredno posle kraja protesta osnovao je svoju malu reklamnu agenciju, koja je počela da buja i iz koje je 1980. iznikao CNN. Danas Tarner vodi i delom poseduje 24 medijske kompanije i toliko je bogat da je mogao sebi da dozvolu kupovinu poseda, samo za 20 odsto manjeg od cele Crne Gore, na kojem spasava od istrebljenja nekih 40.000 bizona.
Britanija je bila nešto živahnija i bliže evropskoj buntovnosti. Studenti London School of Economics skandirali su: “Šta hoćemo? Sve! Kada hoćemo? Odmah”.
Tadašnja Jugoslavija bila je plodno tle za širenje pobune. Bila je dovoljno demokratizovana da se moglo javno protestovati i dovoljno policijska da se ti protesti žestoko guše. Pobuna je u Beograd stigla onda kada je u Francuskoj već sve utihnulo. U prvom vanrednom broju “Studenta” od 4. juna objavljen je izveštaj kako je nesmotrenošću organizatora, prebacivanjem priredbe u manje prostorije, “Karavan prijateljstva” postao varnica sukoba nezadovoljnih studenata namernih da prisustvuju priredbi i organizatora koji su doveli miliciju. Da je već uveliko tinjala spremnost na bunt potvrđuje što je 4. juna već objavljen spisak studentskih zahteva: smanjivanje privilegija, sklanjanje nesposobnih kadrova, smanjenje nezaposlenosti, stručnost kao osnovni kriterijum za vrednovanje, demokratizovanje SKJ, sloboda medija, organizovanja i javnih protesta, odbacivanje političke podobnosti i reforma univerziteta. Klicanje Titu, Partiji i Programu (partijskom) uz zahtev za njegovo energičnije sprovođenje nije bilo nikakva kamuflaža već iskreno stanovište studenata koji su i univerzitet preimenovali u “Crveni univerzitet Karla Marksa”. U telegramu Titu oni se deklarišu jasno: “Mi smo za društvenu svojinu, a protiv pokušaja da se uspostave akcionarsko-kapitalistička preduzeća. Nas boli da hiljade naših ljudi mora da odlazi da služi i radi za svetski kapital”.
Njihova odanost Titu i Partiji iskorišćena je u borbi frakcija kao argument za definitivno rušenje pokušaja ekonomskih reformi i nešto kasnije za uklanjanje “liberala” iz srpskog političkog rukovodstva. U predsedništvu SKJ 9. juna došlo je do, za to vreme, nepojmljivog sukoba.Dobrivoje Radosavljević (fundamentalista) zgužvanim novinama gađao je Miku Tripala(reformatora) uz hrpu teških reči sa obe strane. U Borbi je objavljen komentar sa tezom: “Ciljevi – da, metodi – ne” na koji je reformatorski orijentisana “Ekonomska politika” odgovorila uvodnikom: “Metodi – da, ciljevi – ne”. Dakle, demonstracije su normalan demokratski metod izražavanja nezadovoljstva, a proklamovani ciljevi su konzervativni i izvan modernog sveta. Baš kao i De Gol, i Tito se obratio studentima posle nekoliko dana nepojavljivanja u javnosti. I on je dao studentima za pravo, a njima se to dopalo, jer nisu čuli potmulu tutnjavu komunističkog fundamentalizma, koji će im se kasnije osvetiti. Ostaje u sećanju Steva Žigon, kad je pred studentima recitovao Robespjerov monolog iz Dantonove smrti: “Nema sporazuma, nema primirja s ljudima za koje je Republika predstavljala špekulaciju, a Revolucija – zanat!”Kako je vešto sve režirano i okrenuto naopako. Još jednom je Srbija, vođena svojom elitom, okrenula leđa onima koji su želeli da je modernizuju.
Aplauzi i zvižduci
U Zagrebu je 5. juna u Studentskom centru Fabijan Šovagović, recitujući Krležin “Plameni vjetar” podigao studente na noge i izveo na ulice. Preimenovali su svoj univerzitet u “Sveučilište Sedam sekretara SKOJ-a”. Bio je to ipak samo odjek opštih studentskih nemira širom Evrope. Dan kasnije u Ljubljani je održan masovni studentski zbor na kojem se uzvikivalo: “Ako imamo prava da vam aplaudiramo, imamo prava i da vam zviždimo”. Revolucionarnost u okviru zakona. Protesti u Ljubljani izbacili su u orbitu jugoslovenske politike novu ličnost: predsednika Univerzitetskog komiteta partije – Staneta Dolanca. Njegova veština da studentske zahteve svede na gradnju bazena i terena za mini golf, otvorila mu je vremenom vrata do zvaničnog tumača Titove volje u vreme kada je malo ko uspevao da prodre do obolelog predsednika. Uprkos zabrani okupljanja izdatoj pre nego što se išta dogodilo, dan nakon beogradske eksplozije nezadovoljstva, u Sarajevu su studenti krenuli sa Filozofskog fakulteta prema zgradi Izvršnog veća, gde im se pridružila masa građana. Brojne Titove slike, koje su demonstranti nosili, nisu sprečile policiju da nemilosrdno rastera i ovaj skup. Bez obzira na okolnosti i modalitete protesta ljudi su, ne samo studenti, otkrili slobodu govora, koju im niko više nije mogao oteti.
Bez ideološke i političke opredeljenosti pokret se neminovno polarisao na odanost Titu, kod nas, i dezorijentaciju drugde. Džon Lenon je napisao prigodnu pesmu “Revolucija” u čijoj prvoj verziji stoje stihovi: “But when you talk about destruction/ don't you know that you can count me out”. Dakle, kada govorite o rušenju, mene možete isključiti. U naknadnoj verziji stoji na tom mestu stih: “Don't you know that you can count me in”. Mnogo nalik na Balaševićevo “Računajte na nas”. Bez obzira na sve, bio je to revolt kakav svet nikada ranije nije video, prvi globalni antirat.Bila je to neka vrsta utopije, koja je ostavila više traga u sveti ljudi nego bilo koja ideološka platforma što se pojavila posle nje. Bio je to veliki korak napred u emancipaciji čovečanstva. Ljudi su od tada mnogo više jednaki: žene, homoseksualci, manjine svih vrsta i društvene podklase probile su rigidne okvire i otkrile lepotu slobode i jednakosti. Primera radi, francuski predsednik Sarkozi, koji se ponosi svojim konzervativizmom, izrekao je 1. maja 2008. godine:“Ostaju još dva dana da likvidiramo nasleđe ‘68”. Međutim, bez tog nasleđa, ni u snu, on sin imigranata, spektakularno razveden, ne bi postao to što jeste. U ostalom 8 od 10 Francuza smatra pozitivnim nasleđe ‘68. i nalazi razlog više za nepopularnost svog predsednika.
Robovanje političkim stereotipima nameće procenjivanje vrednosti ‘68. na uzak, formalistički način. Parolama: “Trči druže, stari svet ti je za petama”, “Zabranjeno je zabranjivati”, “Jedini svet u kojem možeš živeti je da činiš nemoguće” ili “Misli na ono što želiš i živi svoj život” teško da se može pripisati mobilizatorska vrednost, ali su bar iskrene i antipopulističke. Danijel Kon Bendit, nekada najistaknutija ličnost ‘68, a danas poslanik Evropskog parlamenta sažima rezultate revolta ovako: “Pobedili smo u oblasti kulture i socijalnih odnosa, međutim, imali smo sreće da izgubimo u politici”. Šezdesetosma nije stvarala heroje nego svet u kojem ljubav istiskuje mržnju.
javniservis.me 
Поштована редакцијо,
ако немате ништа против, овдје ћу одговорити на некакве претензије поводом текста у вези којег сте сте одлучили, непотребно, зауставити коментаре. Рецимо, мислим да нисте то требали урадити, јер се за свако питање налази и адекватан одговор.
Претпостављам да би требало да отворите коментаре на тексту “Ubijen Saša Pejanović”. Ипак, ово што ћу сада постовати можете поставити тамо, гдје логички припада, или потцјењујете оне који увијек могу дати одговор?! Дакако, ово можете и обрисати…
Nepoznato 1. Juni 2011. u 11:45 am kaže:
Perfect, Nikolejivič… kakvo ste vi smeće. Koristite smrt čovjeka za bljutave političe obračune!
Jedno veliko ljudsko piiiih na vas i vama sličnu bratiju na ovom bunjištu
Господине,
ако ви мислите да сам “смеће”, није било разлога да остале коментаторе баците у екстравагантни израз “братија на буњишту”.
Оставите се генерализација, јер ћете завршити у идеолошком смислу тамо гдје погрешно смјештате друге, ако већ нисте тамо.
Елем,
одгуслали сте пар парола, што вас ставља у миље оних који не могу претендовати на “омиљеност” у општем смислу.
Па, добро, ако већ гуслате, најбоље је да вам сликовито, у епској варијанти, предочим неке ствари.
Ево вам стихова, рецимо, “Рамбо- Амадеуса…”
А гавран се, црна птица
обрадова изненада
кад крваву виђе главу,
па се вије изнад града.
Примиче се изнад табље,
да на бедем падне тврди,
по старијем навикама
мушку главу да нагрди.”
Знате, ако се описи из стихова преведу на вријеме садашње и повод ове приче, по мојој процјени, гавранови су они који су приликом предаје сада покојног Пејановића видјели оно што нису смјели да нареде. Они су већ тада видјели крваву главу, мушку, коју треба нагрдити…
А сада, ево и других стихова…
“Џидић Хасан устаде и рече:
“Jа предлажем да се посијече,
сам је себе на смрт осудио,
суд му није ни потребан био.”
Oнда рече Мустај Беговићу:
“Jа предлажем Беже Мушовићу
да се Сердар на колац набије,
и пресуда изврши што прије.”
Онда вели Париповић Беже;
“Hас освета и крв братска веже,
да овога нашега крвника
и великог дрског разбојника,
на најтеже ударимо муке…
Аџиманић Беже проговара:
“Aман Турци дајте ми Сердара,
да га мучим да срце насладим,
док му живот на муке извадим.”
Аџајлија Перизовић стари
сабираше изложене ствари
има старцу стотину година,
зна га добро Мека и Медина
састај’о се с Никцом од Ровина,
…………………………………………………
па се старац диже са дивана:
“…зар се смије тако поступати,
свезана је лако погубити
а још лакше углед изгубити
…………………………………………
Сердар тако поступао није
са Турцима рука свезаније
ћерка моја у Гацко удата
Сердару је Шћепану предата
Када су је Црногорци били
у злогласној Дуги заробили
Сердар Шћепан у Дугу крваву
чувао је као своју главу…
……………………………………………..
Мислили сте да стекнете славу
кад смакнете Сердареву главу
коју сабља ни пушка не штити
смије ли се који усудити
да на мегдан позове Сердара
доље испод Мушовића хара
у просуству овог славног суда
и с тим нек се заврши пресуда.”
Знате…
Џидић, Беговић, Париповић и Аџиманић су стандарди у Црној Гори, независно од конфесионалне припадности.
Ипак, десио се, игром прилика, и Аџајлија Перизовић, у сликовитом, пјесничком смислу…
Дакако, независно од конструкција које прави народни пјесник, онај епски, гдје се мијеша збиља и илузија, ипак постоје јасне пјесничке моралне норме које се лако препознају.
И онда се види, да тај познати, ниоткуда искрсли, и ненедани “православни уједнитељ”, у смислу ових норми моралних, није на нивоу епског позитивног лика старца Перизовића.
Колико видим, ви желите рећи да он, такозвани “православни ујединитељ”, није такав, те сам ја крив због одраза у огледалу, а ја тврдим да он није другачији зато што сте ви и слични вама такви какви јесте, те сте ви у ствари он.
Он је ваша слика у огледалу.
Избаците пароле, изволите одговорити, иначе, настављам са продужетком приче изван епских тема, али не и изван ваше моралне одговорности за овај злочин, који је хроника најављене смрти. Наравно, свима јасне!
Postovani,
zakljucavanje vijesti za komentarisanje svakako nece biti praksa. Naprotiv, ohrabrivacemo dijalog na SVIM temama i ubuduce. Konkretna tema ce ostati zakljucana, jer je ocigledno “kulminirala” u pogresnom pravcu, svjesnom namjerom pojedinih komentatora. Molimo vas da to uvazite.
Redakcija je u procesu trazenja rjesenja protiv spamovanja, koje ce, nagovjestaji su, biti pojacano. Takodje, molimo sve citaoce portala da ne daju povoda beskorisnim prepucavanjima koje se ne ticu konkretne teme, a ciji je jedini cilj da se prostor za dijalog trajno kontaminira i samim tim obesmisli.
S postovanjem,
javniservis.me
bravo majstori !
samo se drzire kursa
LIBERTIJANIZMA i necete se nasukati,
“Рецимо, мислим да нисте то требали урадити, јер се за свако питање налази и адекватан одговор.”
Ово каза Грубач и ја заинтересован за наставак прочитах шта? Не вјерујем да је и њему јасно иако ће тврдити да је све кристално или пак ће се ”надахнуто” сложити да ипак има неке мутљавине. Први пут од кад коментаришем на нету се згражавам докле неки људи могу да иду.
Добро вам јутро, господине Тајовићу,
можда сам каза’, а моребит’ да сам казао, без икаквог згражавања, мада моребит’ да сам се згражава’.
Наравно, док сам ово писа’!
Баш сам помислио да вас позовем на исповијед, јер су некакви спамери липсали.
Наиме, Козак је липса’.
Ужас, нечесови!
Збиља, примјетио сам да да осумњичени за ратне злочине нису пребијани приликом привођења, илити предавања, чак и када се ради о монструозним случајевима.
Е, можете замислит’, да се у Црној нам Гори људи пребијају због инцидента, до смрти, скоро, па да трагично заврше, случајно!
Наравно, коинциденција је, можебит’, да се то тако дешава, мислим, смртни случај, онима који су стављени ван закона вољом полиције!
Наравно, слажем се с вама, да су “случајности” дио опште приче.
Браво Николајевичу, такав нам требаш… Војине Николајевичу, не дајте се пасјим синовима…
Уважене колеге,
оставите спамовање, нека буде и оно у коментарима. Лако ћемо с њима.
Да, ја немам времена да одреагујем јер сам заузет, уосталом, као и многи други, али ту смо.
Мислим да би требали вјеровати у нас, па ма какви ми били.
Просто, отворите рубрику и пребаците овај мој текст тамо гдје логички припада, па да наставимо причу.
То је начин да ствари доведемо до природног конца.
Дакле, замолио бих вас да наставимо причу, све са спамом.
Поздрав!
и
Свјесна намјера одређених коментатора је могућа илузија, која је дио наше реалности. Ипак, тим ликовима сви остали коментари с којима се не слажу личе на илузију, која је такође дио њихове реалности.
Дајте храбрости, јер је реалност таква да они морају осјетити аргументе друге приче.
А потом, како желе…
Sonja Radosevic 1. Juni 2011. u 6:47 pm kaže:
Postovani urednici Javnog servisa, mislim da ste dozvolili vrijedjanje moJe licnosti preko svake mjere i to osobama koje se ne smiju potpisati. Iza svega sto sam rekla i napisal stojim i dalje i to punim imenom i prezimenom. Molim administratora da reaguje , naravno ako ne misli da je u redu da me osobe pod nikom vrijedjaju na ovaj nacin. Znam da napadi dolaze od branilaca lika i djela Primusa.
SLUZBA JE SLUZBA
Поштована редакцијо,
Ова интервенција госпође Радошевић је била на мјесту, међутим, и моја интервенција у виду одговора је била не мјесту, јер су и мени исто тако предочени коментари који су можда и гори од коментара упућених госпођи Радошевић.
Наравно, ја нисам анониман, јер је моје презиме Грубач.
Наравно, такозвани псеудоним остаје.
Уосталом, лист за кој ипише госпођа Радошевић је преносио и моје изјаве. Ако неко замјера госпођи Радошевић, прије свега треба да замјери и мени.
А ја мислим, да слободна мисао сваког поједница нема права на границе.
Veseljko 1. Juni 2011. u 12:35 pm kaže:
Još samo da se javi nekadašnja dopisnica “Dnevnog avaza” Sonja Radošević i nekladašnja lična spisateljica Fahrudina Radončića.
Ево, рецимо, ја сваки дан читам “Дневни аваз”. Наравно, и “Бошњаци.нет”, као и многе друге сајтове да будем упознат са другачијим мишљењем.
Елем, “Бошњаци.нет “су својевремно пренијели моје изјаве, а потом сам дао интервју за тај медиј, који, не знам зашто није објављен, али ме то не интересује нити забрињава, јер сматрам да су могли чути и другачије мишљење о посебној теми, па све да мисле савим другачије. Управо зато ми је свеједно што се то није десило, јер то није у домену мојих компетенција, а свако бира свој пут.
Дакле, то је лични избор.
Ово је Балкан, те балкански проблеми полако почињу тињати размјеном мишљња, па чак и на нивоу спама, који енергетски нестаје током суочавања.
Gospodine Nikolajeviču,
uzurpirali ste prostor za komentarisanje na tekstu koje me apsolutno interesira, na način da komentarišete nešto što ne korespondira sa postavljenim tekstom.
U privatnoj komunikaciji sa uredništvom možete sve pojasniti; a nas ostavite da ovaj tekst sažvačemo onako kako mu priliči.
Molim moderatore da izbriše ove komentare koji su nagrdili ovaj tekst , kako bi mogli nastaviti.
Uputite ga na info4s. ako mu nije jasno…
Господине Козак,
ваше вријеме је на граници катарзе, дакле, катарзујте се!
Ако вас текст интересира, а то ви катапултирајте коментар на основни текст, заборављајући моју маленкост.
Те ви зваћите, потом сазваћите, а када текст аутора сажваћете, а ви испљуните свој смисао, у конкретној неадекватности својих побуда.
Редакција говори о спаму, а то сте ви.
Не надајте се, ништа се неће избрисати вашом вољом.
Па, ако сте ви последња одбрана смисла бесмисленог режима, то ћу с задовољством заказати ватромет.
Наравно, ватромет на Парку Побједе у Москви!
Господине Козак,
управо сада спамујте све, под разним “ницковима”.
Све ставите што сте спамовали,
ја ћу вам бити тумач.
Елем, да разбијемо те спам дилеме, јер ви сте анониман, а ја сам Николајевич.
Komentatori, odgovarači, kako je ovo što pišete dosadno!
Potpuno obesmišljavate postojanje servisa.
Напротив,
докажите обесмишљавње, господине Козак!
Такорећи, ЛСХ!
Хвала на спамовању, то је већ виши ниво лудила!
Да нисте ЛСД?
Укратко,
имајте среће да изгубите у политици, драги спамери, па да постанете обични и нормални…
Ovaj tekst je sjajan! Danijel Kon Bendit, vođa pobune iz 68 je danas lider Zelenih u Evropskom Parlamentu, i sa svojim kolegama iz ostatka EU nastavlja da promoviše ideale slobode.
“Pobedili smo u oblasti kulture i socijalnih odnosa, međutim, imali smo sreće da izgubimo u politici”. Šezdesetosma nije stvarala heroje nego svet u kojem ljubav istiskuje mržnju!
Можда би требало,
да за почетак престанете с праксом, такозвани ЛСХ Балканикус, да се убијају грађани!?
Мислим, Хајде Рамбо дај на Хита,
Хит је спам, који се питаа..
nisam bas razumio da li je meni ovo upuceno, ali se u potpunosti sa vama slazem da se mora prekinuti sa praksom ubijanja gradjana.
Samo ne vidim kako vaša opaska vezuje za moj prethodni komentar
Господине Козак,
колико вам треба времена да измијените ИП адресу?
Наиме, четрдест три минуте је много!
Смањите на тридесет минута, иначе нећете зарадити од Службе за сендвич.
Рецимо, некада су никшићки аферисти обијали Голф за двије минуте.
Елем, смањите минутажу, јер ћу вас морати хранити, умјесто послодаваца!
Poučno štivo.
Valjalo bi da malo izučimo te zahtjeve koje su studenti, radnici, građani te ‘68. proklamovali, mogli bi dosta toga, ako ne i sve, kopirati i danas. Vakat je valjda i nama neko bubrege malo da odbija pendrecima, nismo mi valjda ništa gori od Steva Žigona ;)
Pa kom obojci, kom opanci ;)
“Šest-deset, osam-šest-deset vratit će se opet”-pjevao je Džoni Štulić onda kada je to bilo kao zabranjeno. Sada, kada je to kao dozvoljeno, nema ideje, snage, volje, mašte, energije. Opšta bezidejnost, bezvoljnost, osjećaj nemoći.
Jedina “energija” koje ima, bar na ovim prostorima, je ona, koja mi se mogla pjevati npr. ovako:
“40, 41. vratit će se opet”
ili
“90, 91. vratit će se opet”
Zaboravih da stavim nick.
Plashim se od TRI najveca OTROVA svih PORTALA,
maratonskih naZijonalistichki rasprava,
vjerskih i ideoloshkih,
FEREDZE KOJA ZATVARA OBADVA OKA,
i ne dozvoljava da sagledamo KOSHTANU SRZ RAHITICHNOG CRNOGORSKOG ORGA(NI)ZMA, koji se savija zbog podjela na KRILASHE I KLUBASHE, NA BJELASHE I ZELENASHE, NA CHETNIKE I PARTIZANE I MIL-OVCE I MOMIR-OVCE,
a ne vidimo SRZ,
one KOJI PLJACHKAJU,
i one OPLJACHKANE kojima deru chapru dvije decenije,
i igraju PING PONG sa radnicima,
DERIKOZA na jednom kraju STOLA,
a REZIM I MINISTRI NA DRUGOM.
Ko unese na PORTALU RAZDOR,
ne odiO u GUCHU, na SABOR.
Da CITIRAM SEBE,
nije bilo potrebno biti VIZIONAR, na pochetku rada ovog PORTALA, da se obbistini moje PROROCHANSTVO, ovaj TOPIK je shkolski primjer za DESTRUKCIJU NAJVAZNIJE TEME dvadestog i dvajest prvog vijeka, BITI SLOBODAN I SVOJ NA SVOME; PROTIV STADA I KOLEKTIVNE SVIJESTI ; ZATROVANJEM VJEROM; NACIJONALIZMOM; TRADICIONALIZMOM; PLEMESKOM SVIJESHCU; VELICHANJA LIKA I DJELA I KOLEKTIVNIH LUDILA SVIH RASA I KUSIH PASHCHADI KOJA LAJU NA ZVIJEZDE; DOK SVI NE POPIZDE.
Milovane, dobar vam je zakljucak !
BITI SLOBODAN I SVOJ NA SVOME; PROTIV STADA I KOLEKTIVNE SVIJESTI ; ZATROVANJEM VJEROM; NACIJONALIZMOM; TRADICIONALIZMOM; PLEMESKOM SVIJESHCU; VELICHANJA LIKA I DJELA I KOLEKTIVNIH LUDILA SVIH RASA I KUSIH PASHCHADI KOJA LAJU NA ZVIJEZDE; DOK SVI NE POPIZDE.
Dva vijeka poslije PRVE GRADJANSKE POBJEDE NA REZIMOM I VOJSKOM,
kada je pobjedu GLAVOM PLATIO ZOLA,
na brdovitom BaLJkanu,
su DEMONKRATE, sa RADOVANOM I RATKOM,
pekli VOLA,
to je NASHA SHKOLA , KLANJA PO KUCAMA, I MRZNJE ZBOG DRUGOSTI, UMJESTO SLOBODE U CGi,
MI JOSH UVIJEK BIJEMO PEDERE,
znam ja NAS, jebo ja NAS kad smo ovakvi i ovome slichni.