Španski trg

Umesto da raspravljaju o novim ekonomskim rešenjima za krizu, o politici zapošljavanja, kratkoročnom i dugoročnom zaustavljanju i smanjenju siromaštva, hrabroj i temeljnoj reformi obrazovanja oni – svi isti nepovratno arče vreme na rasprave o nerešivim (a zapravo već rešenim) „istorijskim pitanjima (nepravdama)” i svojim „partijskim” a zapravo sitnim ličnim interesima.

izvor: politika.rs, piše: Miljenko Dereta

Uživam posmatrajući Španski trg. Ne u lepoti onog u Rimu. Ne! Gledam Madrid! Lica hiljada mladih na Trgu sunca! Danima kampuju uprkos zabrani vlasti! Zovu ih ogorčeni. Oni sebe nazivaju mladi bez budućnosti.

Već viđeno, zar ne? Neko će reći Tunis, Egipat… Oni stariji: Kijev, Tbilisi… Mnogima od vas koji ovo čitate zabrideće stopala kao uspomena na šetnje i kordone… Zaigraće i srce od sećanja na nadu, solidarnost i akciju.

Ovakve građanske proteste su „stare demokratije”, posmatrajući ih iz daljine, nazvale obojenim revolucijama. Pokroviteljski su ih odobravale i pozdravljale njihov nenasilni princip. Kako će one reagovati sada, kada se „mirna, obojena revolucija” preselila u Madrid, jedan od glavnih gradova Evropske unije?

Ovde naravno nije reč o protestu protiv diktatora, državne represije, protiv ne-slobode i nedostatka demokratije. Nije ni protest jedne partije protiv neke druge. Ovo je spontani demokratski pokret protiv postojeće politike i svih političkih elita, bile one takozvana desnica bile one takozvana levica, koje nekritički uporno sprovode isti društveno-ekonomski model. Rezultat te okamenjene politike je pre svega rastuća društvena i ekonomska nejednakost u kojoj se jedni bezobzirno i bezgranično bogate a drugi tonu u sve veću bedu i siromaštvo. Mladi na trgovima Španije protestuju ne zato što su gladni, jer nisu, već zato što ne rade, zato što samo preživljavaju a ne žive!

Vreme će pokazati hoće li i sa kakvim uspehom ovo okupljanje hiljada mladih prerasti u pokret koji će se uključiti u demokratske institucije vlasti i pokušati da definiše i u menjajući postojeći sistem uvede alternativu neprikosnovenom „kapitalizmu sa ljudskim licem” (kako ga ironično naziva Slavoj Žižek).

Po sličnosti, za nas ovde u Srbiji „španski trgovi” otvaraju dodatna pitanja. U Španiji procenat nezaposlenih je oko 25 odsto, a među mladima oko 45 odsto ! U Srbiji su ti procenti još viši – nezaposlenost oko 40 odsto, a među mladima 50 odsto! Oni na španskim trgovima odbili su da glasaju za bilo koga sa postojećih lista jer su „svi oni isti”. Istu formulaciju „svi su oni isti” čujete svaki dan u svakom pominjanju izbora koji nam predstoje ovde u Srbiji. Neću da glasam jer nemam za koga – stav je rastućeg broja budućih apstinenata na izborima. Ti razgovori se vode po kućama, na poslu, u javnom prevozu i u kafićima. Ne na trgu. Za sada.

Vrtoglavo raste broj onih koji više nisu samo razočarani već su zaprepašćeni i zgađeni ponašanjem onih koji upravljaju zemljom. Umesto da raspravljaju o novim ekonomskim rešenjima za krizu, o politici zapošljavanja, kratkoročnom i dugoročnom zaustavljanju i smanjenju siromaštva, hrabroj i temeljnoj reformi obrazovanja oni – svi isti nepovratno arče vreme na rasprave o nerešivim (a zapravo već rešenim) „istorijskim pitanjima (nepravdama)” i svojim „partijskim” a zapravo sitnim ličnim interesima. Bilo da je reč o vruće (hladnoj) politici prema susedima i regionu ili bestidnoj raspravi o izbacivanju žena sa partijskih lista, jedini cilj jeste očuvanje postojećeg stanja a s tim u vezi jedini rezultat jeste, mislim svesno i osmišljeno, usporavanje procesa integracije u Evropsku uniju. Oni – svi isti kao da su gluvi na zasad samo žamor nezadovoljstva i kao da potcenjuju njegovo sažimanje u glasni vapaj za redom, za pravdom i za radom koji donose nadu u sigurniju i srećniju budućnost.

Više nemam dilemu da li će se rastuće beznađe preliti na ulice i trgove. Nemam dilemu ni oko činjenice da nezadovoljne građane i građanke formalno neće voditi nijedna od postojećih partija. S rastućom izvesnošću očekujem da će se grupa razumnih ljudi, kakva nesumnjivo postoji i u Srbiji, okupiti i predložiti politiku rešavanja a ne nagomilavanja problema. Prvi na listi zadataka moraju biti ekonomski razvoj i zapošljavanje a kada se oni, uz sve muke i izazove, budu uspešno rešavali smanjiće se najširi spektar problema – od komunikacije sa regionalnim okruženjem, sa Evropom i svetom, preko odliva pameti i znanja do broja onih koji traže azil po Evropi.

Ne zanemarujem opasnost od nasilja i nasilnika koji su, izgleda ne slučajno, u Srbiji dobili legitimitet i političke zaštitnike, ali uveren sam da se u protekloj deceniji u Srbiji formirala kritična masa onih koji znaju da imaju pravo ne samo da prihvataju nego i da na miran, demokratski način i predlažu program buduće vlade. A on je jednostavan – NE preživljavanju! DA življenju!