Кто это шпион/Who's that spy?

Konstatacija Džulijana Asanža da je Facebook „užasna špijunska mašina” jeste tačna, ali za to su zaslužni njegovi korisnici.

izvor: Milan Mišić, b92.net

Posle provala tajni Stejt departmenta i Pentagona, sve što kaže Džulijan Asanž dobija veliki publicitet, pa je razumljiv i onaj koji je izazvala njegova izjava da je Facebook, popularna društvena mreža, „najužasnija špijunska mašina koja je ikad izmišljena”.

Time je vodu naterao na vodenicu zagovornika jedne od mnogih „teorija zavere” koje su u opticaju – u ovom slučaju one koja tvrdi da je sajt koji je kao student osmislio Mark Zakerberg (prvobitno samo s namerom da dođe do devojaka sa koledža) ustvari ujdurma potekla iz CIA. Ali, ako se iz onoga što je rekao izuzmu epiteti, njegova konstatacija da je reč o „špijunskoj mašini” u suštini je tačna.

Ali nije nova, niti je reč o nekom posebnom otkriću. Facebook može da bude veliki rudnik obaveštajnih podataka, ali to je, uostalom, i ceo internet.

Facebook trenutno ima više od 600 miliona korisnika iz svih zemalja sveta (izuzev Kine gde je blokiran), a već iduće godine će ih biti milijardu. To će već biti šestina ljudi na planeti, koji su na ovom sajtu ostavili podatke o sebi: kad su rođeni, koje su škole završili, šta rade, šta su im hobiji, sklonosti, šta vole i šta ne vole. Povrh toga i fotografije mesta na kojima su bili i onih sa kojima su se družili – i spisak svojih prijatelja.

Onaj ko ne misli da je to pravo blago za tajne službe (ne samo američke), taj je naivan.

U ovome jedino nije tačno da je to dobrovoljni prilog samo CIA i drugim američkim agencijama za špijuniranje: to je poklon praktično svima koji mogu da imaju koristi od pružene im prilike da nas bez mnogo muka (za to bi nekad agenti morali danima da se raspituju kod komšija, pregledaju matične knjige i slično) sasvim dobro upoznaju i prate.

Pošto su se informatičke tehnologije koje su omogućile nastanak Facebooka, elektronske pošte i svega što nudi internet u celini razvijale veoma brzo, situacija je svugde takva da zakonodavstvo koje bi uredilo korišćenje digitalnih podataka svugde kasni. Pa i u Americi, koja se diči građanskim slobodama, internet-privatnost je regulisana zakonom donetim 1986 – kad je globalna računarska mreža bila tek u povoju, a mejl još samo laboratorijski eksperiment.

Ne pristupaju, međutim, službe našim podacima nezakonito. Kad je izbila afera Wikileaks, koja je donela najveću provalu državnih tajni (u ovom slučaju najmoćnije države) u istoriji, američke službe, pre svih ona zadužena za domaću špijunažu – FBI, uvid u korisničke podatke legalno su tražile od gotovo svih društvenih mreža. Među njima, jedino je Twitter isposlovao da se to obelodani. Ostali nisu.

Ali ne špijunira samo država. „Profilisanje korisnika” interneta je i jedan od najbrže rastućih biznisa. Sve što radimo „onlajn” (dok smo na mreži): sadržaj naše elektronske pošte, sajtovi koje posećujemo, ono što tamo čitamo, govori o tome ko smo. Sve to pri tom ostaje evidentirano, uz pomoć mini-programa koji se, bez našeg znanja, instaliraju u našim računarima kad god otvorimo neki sajt. To su takozvani kolačići (cookies), koji su savršeni špijunski alati, ovoga puta u funkciji marketinških kompanija kojima je itekako važno da pouzdano znaju kome se obraćaju.

Kad se ispod svega podvuče crta, onda je saldo – oproštaj od privatnosti. Sve „besplatno” što dobijamo od interneta na neki način plaćamo, s tim da nam niko nije rekao kolika je cena.

Čak 4.200 zahteva za podacima

Tokom 2010. podatke o klijentima internet i telekomunikacionih kompanija bezbednosne službe SAD zvanično su zatražile 4.200 puta. SAD imaju i Echelon, globalni sistem za „usisavanje” svih telekomunikacija (internet, telefonskih, faks…) koje se kompjuterski filtriraju u „realnom vremenu”, da bi se „crvene lampice” palile kad god sistem naiđe na nešto sa spiska sumnjivih „ključnih reči”.