извор: politika.rs, пише: Владимир Кецмановић
Од тренутка када је Кафкино дело настајало, па до данас, чини се да стварност на њега све очигледније и очигледније подсећа
Свако истинско књижевно дело, будући вишезначно, различитим људима, у различитим деловима света и у различитим временима – нуди уједно исте и различите садржаје. Постоје, међутим, дела која су изразито одређена тренутком и местом свог настанка, па ауторовим савременицима и земљацима, ипак, значе више него другим људима. Постоје дела која су до те мере универзална да лако руше језичке и културне баријере и лако пробијају зидове времена, без муке комуницирајући са будућим читаоцима и са делима из различитих епоха – како оних које тек треба да дођу, тако и са онима које су минуле давно пре њиховог настанка.
Ипак, најдрагоценија и најређа су дела за која припадници различитих култура и различитих епоха верују како не само да су писана и за њих него да су – ако не баш само за њих, свакако писана пре свега за њих.
Међу таквим, ретким делима, тешко је пронаћи драгоценије од дела Франца Кафке.
Од тренутка када је Кафкино дело настајало, па до данас, чини се да стварност на њега све очигледније и очигледније подсећа.
Извесно у тренутку рођења, а вероватно и много пре њега, против сваког од нас поведен је процес, у ком ћемо се сусретати са мноштвом тужилаца, адвоката и судија, а да нам коначни смисао целог случаја неће бити јасан, као што нам неће бити јасно ко иза свих тих судских службеника, као коначна инстанца стоји, и да ли таква инстанца уопште постоји. Готово сигурно од рођења, а можда и пре њега, сви тежимо да уђемо у некакав замак, а да немамо појма ни где се тај замак налази, ни како се у њега улази, ни шта се у њему догађа… Они којима се учини да су одговор на речено питање нашли, упорно покушавају да свој замак освоје, а ретки међу њима којима пође за руком да ту борбу окончају као победници, чим мине тренутна опијеност тријумфом, схвате да не постоји тако моћно утврђење, са тако моћним зидинама, е да би могло да их заштити од процеса који се против њих води у страшном суду чији су извршитељи, макар били и невидљиви, увек поред нас.
Да не помињемо безбројна јуришања на различите замкове која су се догодила пре Кафкиног рођења и која је велики писац, извесно, ако их баш сва и није имао на уму када је писао своја ремек-дела, свакако баштинио у ономе што је Јунг назвао „колективним несвесним”; и да не помињемо бирократски, малограђански процес који је против злосрећног уметника за живота вођен – тешко да би међу жртвама двадесетовековних, капиталистичких јуриша на фабрике и банке, бољшевичких јуриша на зимске и друге дворце и нацистичких јуришања на животне ресурсе намењене једној и јединој раси – било могуће наћи иједног човека који је Кафкина дела прочитао а да није барем на тренутак помислио како је њихов главни јунак управо он.
Почетак двадесет првог века обележен је „глобалним” процесима. Господари тих процеса и њихови егзекутори, рекло би се, још увек верују да процесима могу да господаре, да су свој замак освојили и да су његове зидине непобедиве. Њихова опијеност тријумфом, иако све слабија, ипак и даље траје.
Свима осталима „законитости које глобалне процесе условљавају“ дозвољавају да се у тренуцима разоноде играју освајања виртуелних замкова, као актери или посматрачи учествујући у ријалити програмима, понесени пустом надом да живе у времену у ком свакога чека његових пет минута благостања и славе.
Један од тих ријалити програма – иронично и саркастично – по Орвеловом антиутопијском роману, назван је „Велики брат“.
Дворске луде господара данашњих „глобалних“ процеса, разгаћенеу својим виртуелним и стварним замковима, колико знам још увек нису биле довољно инвентивне ни довољно безочне да неки од ријалитија назову „Процес“ или „Замак“.
Можда је то знак да још увек нисмо стигли до дна.










Postoji i PROCES sazrijevanja, i nezrelosti, kad na sve svi gledaju CRNO, a zivot je PROCES sa mogucnoshcu da biramo, put kroz marachni TUNJEL ili na svjetlost dana pod SUNCEM, dje je sve RUZICHASTO ili PINK.
Biraj Ago, shto je srcu drago, a ispravljanje krive Drine, ostavi za potomke i dobre momke, Poslije Hitlera, Niksona, Breznjeva, Zloba , Gadafija i Lukashenka, vrijeme donosi GOLUBOVE, koji vishe seru i ljubave, a manje JASTREBOVA, koji kolju i ubijaju.
Dirnula me jedna sentenca poslednjeg bloga Slavka Perovića pa moram da je prenesem ovdje. Popravila mi je raspoloženje. Lijepo je kad znaš da ima još nekoga ko stvari u ovom pandemonijumu vidi na isti način.
“E, Ljudi moji đe i s kime mi živimo? Crna Gora nije ništa drugo nego Sotonin dio pakla u kojem smo zasluženo! Plaćamo mi teške grijehe, sramotne, naših predaka, onih koji su zadnjih sto godina dragovoljno postajali špijuni, pljkačkaši, podvodači, funjare, plaćene ubice, onih predaka koji su sve to krili ispod njihove, jezivo lažne borbe za tobožnje poštenje, tobožnju čast, tobožnju Slobodu i tobožnju Istinu. Tvrdim, takvih nesoja majke niđe drugo u Evropi, sem u Crnoj Gori, nijesu rađale, niđe…Ovo je krunska Istina i kapitalni kamen temeljac na kojem počiva Sotonin današnji pakao zvani «Crna Gora»!”
zadnjih sto godina? prije nije bilo špijuna, kurvi,funjara, ubica, podvodača, lopova i izdajnika, no samo od balkanskih ratova naovamo? možda pogrešno razumijem, možda slavko misli da je sve loše u crnu goru došlo pošto je crna gora pacifizmom i čojstvom prigrabila metohiju, berane, rožaje, pljevlja, bijelo polje, plav i gusinje, mora bit da je taj soj pogani sva ova nepočinstva unio u poštenu, uspravnu, nevinu i vječitu? ovo je još jedan pokazatelj slavkovog političko-interesnog fukarluka, te njegovog konstantnog pregalaštva da velikosrpske mitove zamijeni katunskom megalomanijom. nije čudo da liberali nikad nijesu mogli da se izdignu iz katunskokvazisvjecke u modernu crnogorsku partiju, bez obzira na nepobitne činjenice da je slavko izmislio liberalizam i u tom procesu okupio sav drugorazredni udbaški i univerzitetski šljam iz tog vremena oko svoje grandioznosti. kako je radio i radi, tako mu Bog dao.
neće zamjerit kafka, nadam se.
KAFKA JE NAS SAVREMENIK!
Zasto je Kafka nas savremenik?
Ono o cemu je genijalni Kafka pisao,moc njegovog predvidjanja necega sto ce se tek desiti,prvo je dobilo konture u proslom vijeku(evropski totalitarni rezimi).Svijet je otisao “dalje” u tom pravcu da je postao “kafkijanski”.Mi smo savremenici upotrebe psiholoskog oruzja koju koriste rezimi mnogo opasniji od onih iz proslog vijeka.Rezimi kojima se tesko moze suprotstaviti ostatak slobodnog svijeta,jer ONI su SVE.Svijet je usao u nesto,do sada nevidjeno:GLOBALNI TOTALITARIZAM.Kafka anticipira dolazak totalitarizma(imao je srecu te je umro prije nego mu je sva familija stradala u nac.logorima), prije Kamija,Hakslija,Orvela,ali i on se prvenstveno bavi modernim covjekom.Istrazuje uzroke apsurda u modernom vremenu i reakciju pojedinca(covjek se budi i shvata da je insekt-“Preobrazaj”,covjek biva bezrazlozno uhapsen-“Proces”,geometar biva doveden u apsurdne probleme greskom-“Zamak”).Kad sam sve ovo,prije cetrdeset godina,ucila o Kafki,svijet mi nije izgledao takav.Poslije apsurdnog gradjanskog rata u mojoj domovini ,sklopio mi se ispred ociju “mozaik”.Sad ga zivimo,svi zajedno,na globalnom nivou!Otudjenost,izgubljenost,strah,vjeciti osjecaj nesigurnosti.Kafka je GENIJE!