Праведност и правда

извор: политика.рс, пише: Петар Бокун

Кад нема правде засноване на истини могу се очекивати сви могући ниски ударци. Да би човек заслужио назив правдољубивог, мора се ослободити мисли о освети, јер иза велике правдољубивости чучи маскирана потреба за осветом. Правда подлеже променама у времену и променама околности. Човечанство стално подлеже праву јачег а освета због неправде има свој узрок у кривој процени оних који желе да наметну своју правду. Правду сматрамо добрим делом ако смо адекватно награђени. У идеалном облику правда не би требало да будени добра ни зла, него само праведна. Да би то постала мора почивати на истини. Разлика је у томе што истину не можемо мењати док на правду можемо утицати. Разум је много ближе природним законима које дефинишемо као вечите истине. Осећања нису најправеднији алат кад је правда у питању.

У племенској организацији друштва праведност се преносила у породици с колена на колено, као код Албанаца и Црногораца. Праведност је својство људи који имају велики потенцијал унутрашњег душевног живота. Слично похвалама, праведностувек иза себе оставља више повређених него почашћених. Праведност, утемељена на истинољубивости,има јединствену способност да усрећује и даропримца и дародавца. Алтруизам је виши етички облик таквог понашања. Да правда према једнима не би била извор неправде према другима уведени су закони као опште прихваћене норме. Људи који пресуђују морају избегавати манипулисање, којим држе свет у страху.

Апокалиптичари су људи спремни да своју личну неправду или трагедију прогласе општом катастрофом. Данас је мало Сократових следбеника. Сократ је држао да ће неправедност његове пресуде помоћи будућим поколењима да је исправе. Без самопоуздања и оптимистичке вере у себе нема способности решавања проблема других људи. Свет може мењати само човек спреман да се и сам мења. Тек кад достигне зрелост, судија може да се посвети тражењу истине и тада доноси праведне пресуде. Моја искуства вештака говоре да пре седамгодина рада нема сигурног судије. Судови су нажалост потребни јер су људи изгубили компас у трци за материјалним добрима.

Свестрано сагледавање правде довело је до развоја виктимологије– науке о жртви. Она проучава колики је удео жртве у некој неправди која јој је нанесена. У свакодневном животу ћете неретко чути мужа (јер се не може оправдати) како објашњавасвоју „лаку руку” говорећи:„сама (жена) је то тражила”. Психијатри сусрећу ставове када болесници своју болест доживљавају као казну за грехе (предака или сопствене). Веома старо је и пребацивање кривице на неког другог– жртвеног јарца. Правду вежемо уз добро а неправду уз зло. Претерано инсистирање на својој правди може завршити у болести. Правда ни у прошлости није била честа. Зато у религијама славимо појединце, дајући им титулу Праведника, која га разликује од многих. Које год друштво у име тренутних добитака жртвује истину и правду, осуђено је на пропаст. Правда је истина у акцији. За њену ефикасност неопходна је моћ. Али не смемо заборавити да је народ рекао:„Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовештвом!” Правда добија на вредности акони у чемуне претерује. Умереност је њена снага. Праведност је најплеменитији појам душе. Љубав према правди потиче из страха да не бисмо искусили неправду. Правда без милосрђа је окрутна, што су уочили већ стари Римљани говорећи: „Fiat iustitia, paereat mundus!”(Нека се врши правда, па макар пропао свет!)Не ваља ни милосрђе без правде, јер је знак слабости.

Ни кад воли, ни кад мрзи човек није праведан. Зато ће увек бити потребне судије. Њих данас има превише па не могу сви да поседују праведност као збир свих врлина. Неки су поткупљиви, неки глупи, неки тенденциозни, али то не може умањити узвишеност тог позива.Мадау правосуђу увек постоји опасност, кад то нису закони, онда су то судије. У својој свакодневици правда зна да будеи досадна и једнострана, баш као што су псовке „аргументи” оних који нису у праву.