Džon Fante (1909 – 1983.)

Odlomak iz “Čekaj do proljeća, Bandini”

Ime mu je Arturto, ali ga on mrzi i htio bi da se zove Džon. Prezime mu je Bandini, ali bi on htio da bude Džons. Majka i otac su Italijani, ali bi on htio da bude Amerikanac. Otac mu je zidar, ali bi on htio da bude bacač u bezbolu za Čikago Kubs. Oni žive u Roklinu, Kolorado, deset hiljada stanovnika, ali bi on htio da žive u Denveru – pedesetak kilometara odatle. Ima pjege po licu, ali bi htio da ih nema. Ide u katoličku školu, ali bi on htio u državnu školu. Ima djevojku po imenu Roza, ali ga ona mrzi. On je dječak za oltarom, ministrant u crkvi, ali je pravi djavo i mrzi ministrante….
…Doručak je na stolu. Čuo je oca kako traži kafu. Zašto njegov otac mora stalno da viče? Zar ne može da govori tišim glasom? Svi u okolini znaju šta se dešava u njihovoj kući, jer otac stalno viče. Morejevi, u kući pored, nikad se ne čuje ni glasak odande, nikad! Tih američki narod. Ali njegovom ocu nije dovoljno što je Italijan, on mora da bude bučni Italijan.
“Arturo”, pozvala ga je majka, “doručak je na stolu.”
Kao da on ne zna da je doručak na stolu! Kao da već svi u Koloradu ne znaju da porodica Bandini baš sad doručkuje!