Sezame, otvori se

Kao što ćemo i mi biti Evropa. Isprave, i sa praksom i sa teorijom. Znam, vidim, pišem, a ne šapćem. Javno, kako treba da se obraćamo, mi u akademskim sredinama. Moja je takva, a vaša?

piše: Marija Perović, побједа.цо.ме

Nijesam konzervativna. Mada nikada nikoga nijesam čula da kaže da to jeste. Obično se kaže – ja sam malkice konzervativan. U prevodu – jako sam konzervativan/-a. Više sam liberalna, lijeva, iako konzervativce koji ne ulaze u moju slobodu, recimo, poštujem. Uplela sam se. Kao i u svakom značenju koje pokušava da se objasni na našem balkanskom brdu i moru. Jer em je visoko, em je duboko, i kroz neprohodne puteve i tamne virove morske značenja lovimo.

Kada se priča o Bolonji, a to više nije italijanski grad, ona je znak koji u označavajućem predstavlja mrsku reformu na koju su nas prisilili, iza koje se krijemo kada nešto ne znamo ili nećemo, podjela je na prvi pogled ovakva. Univerzitetski profesori koji su za Bolonju su liberalni, ovi koji su protiv su konzervativni. A primjenjujemo je kako ko stigne. Tako da na Balkanu Bolonja nije više ono što ona jeste, grad je postao mitsko mjesto, pećina iz priče o Ali Babi i 40 razbojnika i stojimo ispred pećine i vičemo „Sezame, otvori se“. Ili ne vičemo, čekamo da Sezam odgovori sam za sebe, dok ovi vredniji (Ta sam učiteljice!) popunjavaju formulare, ankete, upitnike, a ovi ljeniji čekaju da prođe. E iako sam štreber ili nerd, upitam se tako ponekad – dokle! Jer znam da i ti upitnici ne znače ono što znače u suvislim akademskim sredinama, sa razvijenim drugim konzervativnim tradicijama, pa i ovom Bolonjskom, nego je ona prepisana na naš način.

Podsjeća me na situaciju iz moje osnovne škole. Kod moje drage nastavnice Divne Vuković sjedjeli smo u klupama dobar đak i loš đak. Da pomažemo jedni drugima, dakle kooperacija, umrežavanje. E sada loš đak pored mene ima otvorenu knjigu i šapuće mi – kaži mi šta treba, kako ću. On siromah ne zna ni da prepiše. Prepiše od mene iako smo različite grupe, nešto mu pomognem. Ne stižem sve, i usput pomislim, e da ja smijem da otvorim knjigu ispred sebe. Samo da se malo pomognem. Njemu nešto kažem, on se naljuti na mene. E naša univerzitetska papirologija je kao ovaj loš đak. Ima otvorenu knjigu, ali ne zna šta da prepiše. A mi koji smo u ovoj priči za Bolonju onda moramo da prepisujemo od lošeg đaka, premda smo različite grupe. Dakle, ja sam druga grupa. Ja sam na fakultetu umjetničkom. I osnovno akademsko obrazovanje mi je umjetničko, a stalno me ti ažurni prepisivači trpaju u nauku. A nema kod njih n od nauke, teorija je takođe nauka, to su nekako tako prepisali, istraživački rad je laboratorija, koje su koliko znamo nefunkcionalne i starinske. Za laboratoriju sinonim je epruveta, a ne kompjuter. I stalno se mi umjetnici stidimo što smo umjetnici. I objašnjavamo stranim mudrim glavama kada apliciramo za grantove da mi stalno radimo po Bolonji, dakle u malim grupama, i onda njima zanimljivo, a ne kažemo ovim našim prepisivačima smo nezanimljivi, jer na pitanje – da li se služite engleskim, ne odgovaramo: Yes, I do. Dakle, pitam se dok čekam da se Sezam otvori, da li će naši bolonjci ikada ukapirati da je naš master naš film, predstava, istraživački rad, rad na ulozi, da je naša laboratorija situаcija u kojoj sa studentima radimo na dramskom sukobu i imamo uključenu kameru da sagledaju pravi ugao. Da je umjetnost kontinuirana ekstrakcija, odvajanje važnog od nevažnog, stalno izloženo opitima i ogledima, stalno u tezi i antitezi. Al’ ne ide. Oni prepisali… toliko etsc kataloga je toliko, ima i nastupa na kongresima, nema. Ima i odlaska na međunarodni seminar u Leskovac, može i Tuzla… nema. Nula bodova. Stalno nas množe sa nulom. I onda se mi, ne ja, napisah da sam uvijek za promjenu, ljutimo na taj divni italijanski grad koji se zove Bolonja. Bolonjo, oprosti im, ne znaju šta čine. Svi ti veliki pisci, književnici filosofije apsurda, ne volim je jer je apsurdna, dođite k nama. Kami, Kafka, Sartr… Imam muku jer sam stranac. A razumijem vas. Ali nijesam proaktivna, krijući se iza vas. Nije čudno što ste nastali u Evropi. Ali ne biste vi postigli ovdje i sada da pišete jer ako biste egzistencijalno htjeli da se obezbijedite, stiže loš upitnik jedan, pa dva, pa tri… pa popunjavaj. Navuci one bijele manžetne, pljuni između prstiju i odvajaj papire. I kako da stigneš da budeš dejstvujući na stavku mobilnosti, da apliciraš negdje, da pošalješ studenta. Jer prvo moraš da objasniš da Bolonja nije negativac, da to nije tako, da si surfovao po drugim fakultetima, da si se informisao… da je umjetnost jednako vrijedna za master, itd. i tome slično.

A na upitniku, da ili ne. Procenat učinkovitosti. E lerning. Imaš doktorat, ne može umjetnički doktorat, njega će da drže kolege koje su završile višu pedagošku ili kulturološku, pa su stepenovanjem dovršili i magisterijum i doktorat, ima li ih u javnosti, nema. Da li pišu ovako javno kako ja pišem – ne. Ali kažu mi da kažu da je poslijediplomski program umjesto filmologije nazvan režija onda bi bio otvoren. Mala sitnica, a to što oni nijesu režirali ništa nema veze, đe to može… Logijanje je nauka ili teorija, nema veze što nekih nema u međunarodnim publikacijama, a režija su komunalije. Znate ono struja, voda, računi. Ima vic po internetu. Ja kažem, tačan je.

E reformatori evropski, nemojte im oprostiti jer ne znaju šta čine. Ubiće nas birokratija. A ja ću odustati od traženja logosa jer moram se malo baviti i „komunalijama“. Moram da pripremim predavanje za sjutra. Zanatsko. Jer uvijek pričam – prvo zanat, drage mlade kolege, onda ćemo da ga kršimo. I kažem u radionicu kao Mikelanđelo, u fabriku kao Endi Vorhol… U montažu, ne kao građevinski radnici. Ali i da, morate da postavite temelj, a on se ne postavlja sa višom pedagoškom, pa se zbog bolonjskih prečica dopre do akademija. Brojeva i kredita. I ne bi ja imala ništa protiv da je njihovo djelovanje javno. Ali ovako sam zbog mog javnog teksta NJIMA dala zgodan temat za predavanje… Pustite mariju perović, pišem malim slovima, nemojte kao ona, a dragi doktori-nastavnici završenih viših pedagoških, nemojte po studentima, oni će reći da neće, otvoreno vas prozivam – pročitajte Bolonjsku deklaraciju, ne pokrivajte se imenima. Jer, kako reče g-din Šekspir, taj pučki pisac – Ruža je ruža, ma kojim imenom da se nazove. Nije pravilnik. Iako sam ja za pravila, ona iz logosa, a ne krijem se iza njih. Javno istupam, a vi se tajno domunđavajte dok studentima ispisujemo nezasluženih 100 bodova. Svi, svi, svi… da nam se ne bi naljutili zbog ankete i da bi zadržali mjesta, pa će onda i oni nama 100 bodova u anketi. A logos, teorija, znanje, praksa… ostaje na pravom Bolonjskom univerzitetu. Izuzeci, oprostite, ima vas puno. Hvala što postojite i što se zbog vas radujem pripadništvu univerzitetskoj zajednici i pedagoškom radu. A moram da se pripremim i za seminar. Zamislite, zvali su me iz strane ambasade. Baš zato što znam kako se zovem. I hoću da se moj Univerzitet zove Univerzitet Umjetnosti, kao svi državni na svijetu, javni i besplatni. Jer bolje dobar razvod, nego loš brak. I tako će se zvati. Kao što ćemo i mi biti Evropa. Isprave, i sa praksom i sa teorijom. Znam, vidim, pišem, a ne šapćem. Javno, kako treba da se obraćamo, mi u akademskim sredinama. Moja je takva, a vaša?

(Autorka je filmska i televizijska rediteljka, trenutno u autobusu)