Američki projekat kontrole nezadovoljstva, šta je to?

Amerikancima je postalo jasno da za ostvarenje američkih interesa i dominaciju Amerike u nekoj zemlji nije dovoljna samo podrška lidera te zemlje, ma kakvi oni bili. . .

izvor: standard.rs, piše: Siniša Ljepojević 

Sramni su medijski izveštaji i izjave zapadnih lidera kako je posle ostavke predsednika Hosnija Mubaraka u Egipat “konačno stigla sloboda”, izvojevana “snagom naroda”. Kažu još da je to bila “revolucija”. U stvarnosti u Egiptu se ustvari desio vojni udar i zemlja je pod upravom Visokog vojnog saveta, kojeg je imenovao sam Mubarak. Višednevni protesti, navodno inspirisani željom za demokratskim ustrojstvom Egipta, su se završili najnedemokratskijim rešenjem – vojnim udarom i vojnom upravom.

Vojna uprava je odmah suspendovala Ustav, raspustila Skupštinu, zadržala vanredno stanje, čije su ukidanje tražili demonstranti, i vojne (preke) sudove. Biće uvedena i zabrana štrajkova. Generali su takođe zadržali Mubarakovu vladu i izjavili da će se zemljom vladati kao u vreme predsednika Mubaraka. Obećali su da će izbori biti održani za šest meseci, ali i to nije izvesno. Rečeno je “kada budu mogli da se održe”. To su “plodovi revolucije” koje su sa tolikim zadovoljstvom pozdravili zvanični Zapad i većina demonstranata.

Naravno, još uvek niko ne može pouzdano da kaže šta će se još sve događati u Egiptu, ali je već sada zanimljivo i važno analizirati kako su se, posle skoro 30 godina Mubarakove vlasti, desili protesti, kakva je njihova tehnologija. U Egiptu je na sceni američki model, koji mnogi politički autori zovu “model kontrole nezadovoljstva”. Autori tog modela su okupljeni oko najuticajnije spoljnopolitičke organizacije u Americi – Saveta za spoljnu politiku, a predvodio ih je Zbignjev Bžežinski. Taj model je definitivno uobličen na osnovu iskustava iz Istočne Evrope, posebno Srbije i iz Južne Amerike. Tačnije, poražavajuća američka iskustva iz Južne Amerike su u najvećoj meri nametnula potrebu za definisanjem tog modela. Amerikancima je, naime, postalo jasno da za ostvarenje američkih interesa i dominaciju Amerike u nekoj zemlji nije dovoljna samo podrška lidera te zemlje, ma kakvi oni bili. Jer postalo je jasno da slepa podrška američkoj politici znači ustvari urušavanje te zemlje. Podrška američkoj politici znači prihvatanje modela Međunarodnog monetarnog fonda, velikih američkih korporacija i banaka, sluganstvo takozvanom Vašingtonskom konsenzusu. U realnosti to znači nepravednu raspodelu bogatstva te zemlje, odliv ogromnog kapitala u inostranstvo, razaranje njene privrede, jednom rečju – pljačku te zemlje. Sasvim je, takođe, jasno da vremenom to rađa veliko nezadovoljstvo stanovništva. To autori tog modela dobro znaju. Kada to nezadovoljstvo dostigne kritičnu masu, onda je uzaludna podrška političke vlasti Americi jer promenom vlasti dolazi i do promena u kojima Amerika gubi svoje mesto. Zato je procenjeno da je daleko važnije uspostaviti kontrolu nezadovoljstva u određenoj zemlji. Samo tako Amerika može da obezbedi kontinuitet svog prisustva i nesmetani nastavak ostvarenja svojih interesa. To je i jedino važno za Vašington, a ko će biti lider, i kakav je diktator ili demokrata, to je manje zanimljivo. Suština je u kontroli nezadovoljstva.

SAD MREŽA U EGIPTU

Mora se priznati da je iz ugla političke teorije, analize i veštine to veoma vešt i pametan model. Naravno, to je istovremeno krajnje licemerje jer nezadovoljstvo je nastalo upravo zbog američke politike i vernosti Vašingtonu, koji se sada tako osiromašenom i obespravljenom narodu nudi kao spasilac. To je tako, ali prihvatanje tog modela nije obavezno. Amerika ima tehnologiju kako da pokuša da ga nametne ali u principu nije obavezno.

Kada se stekne dovoljno uslova i kada se proceni da bi američki interesi mogli biti ugroženi, da bi moglo doći do ozbiljnijih promena ili zbog skorog prirodnog kraja lidera-klijenta ili nadolazećeg kritičnog nivoa nezadovoljstva naroda, onda kreće mašinerija modela “kontrole nezadovoljstva”. U slučaju Egipta ta mašinerija je pokrenuta pre nešto više od tri godine. Prvo se krenulo sa internetom. Jedna od vodećih opozicionih grupa u Egiptu je “Pokret 6. april”, koja postoji samo na socijalnoj mreži Fejsbuk, a ne i u “stvarnoj” realnosti. Tu Fejsbuk grupu finansiraju Gugl, Jutjub, Pepsi kola, MTV i druge američke medijske kuće. (Odavno je jasno da su Fejsbuk i Gugl američki državni projekti.) Druga grupa je internet sajt movement.org, koji javno finansira američki Stejt dipartment. Korak po korak je potom američkim novcem finansirana mreža nevladinih organizacija, od kojih je najvažnija Centar solidarnosti, koji je formirala američka organizacija Endowment for Democracy. Taj Centar solidarnosti je formirao čitavu mrežu takozvanih nezavisnih sindikata. Takvi sindikati u Egiptu nisu nikad postojali, pa su privukli pažnju velikog broja ljudi. Amerika, dakle, kontroliše nezavisne sindikate u Egiptu i njih čine ljudi koji su stradali, slabo plaćeni ili ostali bez posla upravo zbog američke politike u njihovoj zemlji.

Kada je taj posao obavljen, onda dolazi na red personalizacija opozicije i neprijatelja. To nije bio lak posao jer većina uglednih Egipćana – i onih koji žive u zemlji, i onih koji su u Americi, i na Zapadu – nije htela da prihvati tu ulogu. Na kraju je ulogu prihvatio stari američki klijent Muhamed el-Baradej, bivši direktor Agencije Ujedinjenih nacija za nuklearnu energiju i sadašnji član Međunarodne krizne grupe. On je sa objedinjenom opozicijom prošle godine poražen na izborima iako je u toj “demokratskoj” opoziciji bila i partija Muslimanske braće. Jedan američki klijent je ponuđen kao izlaz iz krize i “mraka” a drugi Hosni Mubarak je proglašen jedinim krivcem za egipatske probleme. Istorija počinje od danas. Nulta godina.

Glavna uloga u tom poslu je, po pravilu, poverena medijima. Neverovatno je šta su sve zapadni mediji pisali o Mubaraku i onima koji protestuju. Počev od broja demonstranata, u jednom času je to čak bilo dva miliona iako trg Tahrir ne može da primi više od 50.000 ljudi, pa do upornog prikrivanja da su ključni operativni organizatori dnevnih protesta Muslimanska braća. Sve je to, naravno, bilo jasno i samom Mubaraku. On je počeo da hapsi internet-aktiviste, da blokira internet komunikaciju i da objašnjava o čemu se tu radi. Ali sve je to bilo kasno. Mubarak je američki klijent već nekoliko decenija i sada je za sve kasno. Kada se prihvate pravila igre, za izlazak više nema mogućnosti. Čak i uslove Mubarakovog odlaska je neko drugi diktirao. On sam, onako teško bolestan, je verovatno hteo da ode još ranije, ali ne može, pravila moraju da se poštuju. Kada je došao trenutak, Mubarak je otišao, ali tako da se ništa ne promeni. Izvršen je vojni udar i vojska je preuzela zemlju. To je, takođe, veoma vešt deo tehnologije jer u Egiptu, još i pre Nasera, uživa izuzetan ugled, pripada takozvanom visokom društvu. Od državnog udara 1952. godine, kada su Naserovi “Slobodni oficiri” skinuli sa vlasti kralja Faruka (izdanak albanske porodice iz Janjine, današnja Grčka), Egipat je imao trojicu predsednika, svi su bili oficiri. Tačnije, Egipat je dobio predsednike Republike 1958. godine, kada je Naser kao prvi predsednik ukinuo vojnu diktaturu.

SLOBODA? MA NEMOJTE!

O vojnom preuzimanju Egipta se već izvesno vreme “šaputalo”, to je pripremano. Zanimljivo je da je visoka vojna delegacija te zemlje bila u višednevnoj poseti Americi baš u vreme početka protesta u Kairu.

I onda, kada je Mubarak otišao, “stigla je sloboda”. Tako su javili mediji i tako su pričali izabrani aktivisti. Hiljade boraca za “demokratiju u Egiptu” je slavilo i pevalo. A desilo se potpuno suprotno. Umesto demokratskog poštovanja zakona i Ustava Republike Egipta, “sloboda” je došla vojnim udarom. I to sa mandatom boraca za “demokratiju”, sa mandatom demonstranata koji se bore za “slobodu”. Prema Ustavu, kada predsednik podnese ostavku, funkciju preuzima predsednik Skupštine Egipta. To se nije desilo, ali… Važno je da je američka pozicija u Egiptu za sada sačuvana.

Još uvek nije jasno šta će se dalje događati. Jer, bez obzira ko je stvarni organizator demonstracija u Egiptu, činjenica je da je većina njenih učesnika iskreno protestvovala i želela promene. Uz to, prema istraživanjima javnog mnjenja, čak 86 odsto Egipćana je antiamerički raspoloženo. Sada posle svega, po pravilu, dolazi period velikog razočarenja, pa bi energija akumulirana tokom protesta mogla ponovo da se nađe na ulici. Pitanje je samo ko će ovoga puta biti organizator jer ne postoje spontani protesti. U ovom času je zaista veoma nezahvalno predviđati dalji politički razvoj u Egiptu. Utoliko pre što je Amerika, kao ključni igrač, vešta u izazivanju nemira, ali je manje vešta u održavanju svakodnevnog života u zemljama klijentima.

I na kraju, kakve bi Srbija mogla imati veze sa zbivanjima u Egiptu? Na prvi pogled nema nikakve veze, ali, ipak, ima. I u Srbiji je u toku primena tog istog modela “kontrole nezadovoljstva”, i sa istim ciljevima. U ovoj fazi taj posao je, kako izgleda, poveren Srpskoj naprednoj stranci i njenim liderima, a vreme će pokazati da li oni imaju kapacitet za tako važan zadatak.