“Pobuna nije nikakav zahtev za svemoćnom slobodom. Naprotiv, ona vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće da se prizna činjenica kako sloboda ima granice gde se nalazi neko ljudsko biće, jer je granica upravo moć pobune tog bića.”
…
“Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni… Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa {…} Ne smejte se! Ne smejte se, budalo… Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku – gledajte mene – neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.”
javniservis.me 
Wow, bravo!
Evo jos par kratkih crtica u mom slobodnom prevodu Pobunjenog covjeka:
“Pobuna u klinču sa istorijom dodaje da umjesto ubijanja i pogibije koji bi proizveli bića kakva nismo, mi treba da živimo i pustimo druge da žive da bismo dostigli ono što jesmo.”
…
“Pobuna, iako naizgled negativna jer ništa ne kreira, ustvari je apsolutno pozitivna jer otkriva onu stranu čovjeka kojoj se uvijek mora stati u odbranu.
…
Najosnovnija pobuna, paradoksalno, izražava aspiraciju ka redu i uređenju.
…
Ali da li je svijet bez zakona slobodan svijet? To je pitanje koje postavlja svaka pobuna.
…
Najekstremnija sloboda, sloboda da se ubija, ne može se usaglasiti sa motivima pobune. Pobuna ni na koji način ne zahtijeva potpunu slobodu. Naprotiv, pobuna stavlja potpunu slobodu na probu. Meta njenog napada jeste upravo neograničena moć koja dopušta nadređenom da pređe nedozvoljenu granicu. Pobunjeni čovjek traži da se utvrdi da sloboda ima granice svuda gdje ona naiđe na ljudsko biće.
…
Najosnovnija logika pobune nije logika destrukcije već logika kreacije.”
…
“…revolucija je pokušaj da se djelovanje prilagodi idejama, da se svijet stavi u teoretski okvir. Zato pobuna ubija ljude, dok revolucija ubija i ljude i principe.
…
Kad revolucija predstavlja jedinu vrijednost, nema, u principu, više prava, postoje samo dužnosti. Ali automatskom inverzijom, uzima se sebi svako pravo upravo u ime dužnosti.
…
Apsolutna revolucija, ustvari, pretpostavlja apsolutnu amorfnost ljudske prirode i njenu moguću redukciju na piona istorijskih sila. Ali pobuna u čovjeku jeste nepristajanje da se bude tretiran kao objekat i reduciran na jednostavne istorijske termine. Ona je afirmacija prirode zajedničke svim ljudima, koja izvrdava svijetu moći.
…
Cilj pobune jeste jedinstvo, dok je cilj istorijske revolucije sveukupnost. Ova prva počinje od negativnog potkrijepljenog afirmativnim; druga počinje od apsolutne negacije i osuđena je da proizvodi afirmativno koje se odlaže do kraja sveg vremena. Prva je kreativna, druga je nihilistička.
…
Prema tome u svakoj revoluciji, nakon što je likvidirana dotad vladajuća klasa, postoji faza u kojoj ona rađa pobunjenički pokret koji će ukazati na granice revolucije i objelodaniti mogućnost da ona ne uspije. Revolucija, prije svega, namjerava da zadovolji duh pobune koji je i doveo do nje; nakon toga je primorana da taj duh pobune odbaci, da bi bolje afirmisala samu sebe. Postoji, reklo bi se, neuklonjiva tenzija između pobunjeničkog pokreta i tekovina revolucije.”
…
“Suočeni sa mogućnošću da ideja može biti realizovana u budućnosti, ljudski život može značiti sve, a može i ne značiti ništa. Što više vjere ovakva predviđanja ulažu u buduću realizaciju, to je manja vrijednost ljudskog života. U krajnjoj tački, život više ne vrijedi ništa.”
…
“Vrijednost koja održava pobunjenog čovjeka nije mu nikad data jednom zasvagda – on se neprestano mora boriti da je održi… Njegova jedina vrlina biće u tome da se nikada ne preda pred impulsom da dozvoli sebi da ga obuzmu sjenke koje ga okružuju i u tome da uporno vuče okove zla, kojih se ne može osloboditi, ka svjetlu dobra.”
odlican Kami. Bas dobro da ovaj portal ima i edukativnu stranu!
Tek pre dva dana,73 godinepošto je napisan, objavljen je u pariskom „Mondu“ zagubljeni manifest Albera Kamija o slobodi štampe i integritetu novinara. Pronađen je u Nacionalnom arhivu u Eks en Provansu, zahvaljujući jednoj novinarki pariskog „Monda“, koja ga je iskopala iz crne rupe, da bi, kao savršeno aktuelan danas, bio objavljen na naslovnoj strani uglednog francuskog dnevnika.
U vreme kad je pisan (novembar 1939) Francuskom je vladao strah od nemačke invazije, a politička i novinarska elita se spremala za besramnu predaju Trećem rajhu. Kami je tekst napisao za „Soar republiken“,list koji je izlazio u Alžiru, gde je pisac „Stranca“ bio jedan od urednika.
Cenzura je tada vladala Francuskom i tekst nikada nije objavljen, što je i logično jer je ovaj neveliki pledoaje, u stvari,odbrana prava na slobodu mišljenja u konfliktnim vremenima. Još više od toga, Alber Kami poziva svakog pojedinca da se izdigne iz kolektivnog stanja svesti i da u datim okolnostima sam sebi stvori sopstvenu slobodu. Kako se to postiže?
„Jedna od važnih zapovesti novinarske profesije je da se nikada ne pada u beskorisno jadikovanje nad stanjem stvari koje ne mogu da se promene. Nije pitanje u današnjoj (ondašnjoj, pre 73 godina, prim. nov.) Francuskoj kako očuvati slobodu štampe. Naprotiv, novinar bi morao da pronađe način kako da se, pred potiskivanjem tih sloboda, održi slobodan.“
To bi morala biti pojedinačna, individualna a ne kolektivna bitka, insistira autor „Mita o Sizifu“. Kami, majstor filozofije apsurda, ipak daje recept kako da se ovaj Sizifov posao učini smislenim čak i u jako ograničavajućim okolnostima:
Po Kamiju četiri tačke moraju da obavezuju nezavisnog novinara kako „pred ratnim huškačkim okolnostima“ ne bi izgubio svoju slobodu.
1.Lucidnost– Zato što to podrazumeva „otpornost prema mehanizmima mržnje, osvetoljubivosti i fatalističkog mita“.Po ovom Kamijevom ranom radu, „novinar u 1939. ne očajava, već se bori za ono u šta veruje i traži način da njegovo individualno delanje bar malo utiče na razvoj događaja“.Zbog toga ne objavljuje ništa što bi moglo da podstakne mržnju ili očajanje.
2.Otpor – „Pred rastućim morem gluposti, neophodno je da novinar aktivira otpor i izvesnu neposlušnost“, savetuje Kami. Ni svi pritisci ovog sveta, nastavlja u pledoajeu o novinarstvu, ne mogu jednog iole čistog novinara da nateraju da prihvati nepoštenje.
Lako je, kaže francuski pisac koji je u 46. godini poginuo u saobraćajnoj nesreći, prepoznati autentičnu informaciju. „Ako ne može da kaže sve što misli, bar ne mora da kaže ono što ne misli, ili ono u čiju istinitost ne veruje“.Pisac pridaje najveću pažnju ovoj „negativnoj novinarskoj slobodi“. Jer ona pojedincu koji se bavi novinarstvom dozvoljava da „bar odbije, ono na šta ga nijedna vlast ne može naterati, da prihvati da služi lažima“.
3.Ironija –Neophodna: ona je„nezamenljivo oružje protiv moćnika. Upotpunjava nepokornost tako što omogućava da se odbije ono što je lažno, i često da se ubedljivije iskaže ono što je istinito“.
4.Upornost –Da bi se sva tri prethodna (zlatna) pravila sprovela, neophodno je biti uporan, kako bi se otklonile prepreke koje najviše ometaju posao: tvrdokorne budalaštine, organizovana bezvoljnost, agresivni prodor svakakvih gluposti“.
Francuze je zapanjila aktuelnost Kamijevog teksta. Francuska nije u ratu i zvanično nema cenzuru, kao ni većina evropskih zemalja danas, ali vlast nije izmenila svoj monarhistički odnos pred medijima, niti je nestala promiskuitetna veza između političke, korporativne i medijske klase.
Tada,pre 73 godine,Kami je ocenio da najhrabrije i najistinitije tekstove objavljuje mali nezavisni list od četiri stranice, bez fotografija i bez ijedne reklame „Okovani patak“ („Kanar enšene“,osnovan pred Prvi svetski rat).I danas, marta 2012,dva meseca pred francuske predsedničke izbore, pored onoliko blogova, tvitera, fejsbuka, televizijskih kanala, poruka, medijskih pravila, tačno određene, podjednake minutaže za svakog kandidata, stvari stoje kao u vreme ranog Kamija pred Drugi svetski rat. Ako pitate Francuze, većina će vam reći da je „Okovani patak“ jedini medij kome veruju i za koji znaju da „nikome ništa ne duguje“.
Pre nekoliko meseci razgovarala sam s jednim urednikom „Okovanog patka“ u njihovoj redakciji (zgrada, ime i celokupna oprema je u vlasništvu svih novinara) u centru Pariza i pitala ga kako to da Francuzi koji žive u razvijenoj demokratiji, po svim anketama, najviše poverenja imaju u crno-beli satirični nedeljnik bez nagih žena i bez ikakve internetske prezentacije. Odgovorio mi je skoro doslovce istim receptom –onako kako je Kami propisao u predratno vreme pre sedam decenija.
„Izvori nam veruju jer znaju da nismo povezani ni s kim ni s milijarderima, ni sa političarima, ni sa finansijskim centrima moći. Svoji smo na svome, cilj nam je razotkrivanje veza i borba za drugačiju Francusku. „Patak“ se prodaje u 700 hiljada primeraka, i živimo s pristojnim platama isključivo od prodaje…”
A humor, to je kao po receptu Kamija, ozbiljna stvar, jer „ništa ne može tako da vas nasmeje kao istina“ . Da su naše informacije neistinite, mi ne bi smo mogli da preživimo, dodaje urednik lista, čiji je tiraž porastao za 30 odsto otkako su otkrili nekoliko istinitih afera povezanih sa Sarkozijem i vladom.
U Srbiji, kao i u Francuskoj izbori su u maju. Medijska okupacija je počela pre dolaska proleća. Kamijevski monarhistički odnos prema „sredstvima oglašavanja“ je u punom cvatu. Gotovo da nema jačeg političara koji sa sobom na put ne vodi svoju televiziju i svog izabranog novinara. Bira se po poslušničkom redu. Informiše se ono što svaki od njih želi da čuje o sebi.
„Miljacka“se peva na sav glas u Briselu, a taj narodni melos prija uhu televizijskih gledalaca. Golotinje ima koliko god hoćeš. Ova je raskinula, ova se pomirila, ova je koketovala, ova je ugradila najveće silikone u Srbiji. Zelena kafa je ponovo na tržištu, nema veze što je komisija utvrdila da šteti srcu. Ko da poveruje toj,a ne nekoj drugoj komisiji. Važno je telo, biračko i svako drugo. Nemamo „Okovanog patka“, imamo gole patke.
I globalna kriza nam je dobro došla. Britanci kupuju vodene topove i suzavac da bi se branili od demonstranata koji bi mogli da okupiraju i razruše gradove pred Olimpijadu, baš kao što se to desilo prošlog leta. Pokret „Okupatora“sprema se za prolećnu eksploziju. Pukotine se naziru u mnogim koalicijama ili, što bi rekao Kami, u promiskuitetnim vezama između bankarske, političke i medijske klase. Valjda će nešto od tog prolećnog evropskog vihora zazviždati i kroz naše razvaline. Ako već ne može kolektivno da se okupira proleće ili Volstrit, krajnje je vreme da se čuje aktuelni Kami. Da pojedinac i pojedinci shvate da ih niko ne može naterati da iznose neistine. Jer posle izbora će na sve moći da nas nateraju a mi njih ni na šta.