Upozorenje: ne čitati na prazan stomak jer izaziva mučninu
izvor: pobjeda.co.me, piše: Novak Kilibarda
Crnogorski mentalitet navikao se na harizmatske ličnosti kroz svoju istoriju, što pretpostavlja činjenicu da i danas neka nezaobilazno krupna pitanja Crna Gora može riješiti samo ako na njenom čelu stoji harizmatska ličnost. 
Starogrčka riječ haris doslovno znači ljubav. Onda je uslijedio složen hrišćanski pristup tome pojmu. U jednom smislu riječju harizma označavan je posebni oblik božje milosti kojom se daruju pojedini vjernici u interesu crkve i vjere. A onda je, u istom hrišćanstvu, zavladala polemika oko izvorišta te ljudske darovitosti. Jedni su propagirali uvjerenje da je harizmu mogao dodijeliti samo sveti duh, drugi misle da taj čin priliči jedino Bogu Ocu, a treći su dokazivali da tim darom čovjeka može obdariti i božji sin – Isus Hristos. Dakle, različito su hrišćani mislili o izvorištu ljudske harizme, ali su, uopšteno gledano, pod njom jednako podrazumijevali naročiti dar ljudskog stvora za neko zvanje ili službu u životnome bitisanju. To se može izražavati u mudrosti, besjedništvu, ljubavi i drugijem najvišim vrlinama uma, osjećanja i morala. Tako se, dakle, u ranijim vjekovima hrišćanstva tumačila harizma, da bi se kasnije tom riječju označavala sposobnost date ličnosti da se nameće širokijem narodnim masama što se ne pitaju đe su izvorišta vrline koju popularnost harizmatske ličnosti ucjepljuje u njihovu svijest. Sličan odnos prema izvorištu i osobinama harizme iskazan je i u drugijem vjerama.
Današnje najjednostavnije značenje harizme odnosi se prvenstveno na političare koji imaju sposobnost da svojom nevidljivom aurom, koja okružuje njihovu ličnost, nameću društvenoj masi uvjerenja kako oni svojijim ličnostima čine čast položajima koje pokrivaju i odlukama koje sprovode. A kad se desi da su ispod tog nevidljivog oreola, koji okružuje datu ličnost, utemeljene i sposobnosti za rješavanje krupnijeh događaja, onda harizma prerasta u genijalnost. Navedimo neke primjere iz istorije.
Šarl de Gol
Šarl de Gol bio je nezgrapan za pogledati: krakat, nosat, dugorukat, nenasmijan! Dakle, estetska složenost njegove pojave nije postojala. Ali, iz njega je izbijala neka snaga koja je plijenila ne samo francuski narod, nego je njegova harizma imala odjeka u cijelom svijetu. Snagom svoje ličnosti De Gol je od u Drugom svjetskom ratu pobijeđene Francuske načinio jednu od četiri sile pobjednice fašističke koalicije Rim-Berlin-Tokio. Onda je snagom svoje harizme stao na put političkoj svemoći Amerike tako što je francusku vojsku povukao iz Atlantskog pakta. Šarl de Gol je snagom svoje harizmatske ličnosti održao lekciju izvještačenim ceremonijama moćnika, a to je učinio svojijem testamentom kojim je obavezao Francusku da ga sahrani u njegovom mjestu bez bilo kakvog svečanog ispraćaja. I to da se on general i predsjednik Francuske položi u grob njegove šćeri Ane koja je bila mentalno nerazvijena osoba. Svaki potez De Gola imao je odjeka u čovječanstvu kao veličanstveni potez genija koji zrači poštovanjem kratkovječne ljudske mase koju stalno prate tragični refleksi života.
Sveti Petar i Rade Tomov
U crnogorskoj istoriji niko nije dostigao harizmu vladike Petra I Petrovića Njegoša. Njegov sinovac i našljednik Rade Tomov bio je nenadmašan u muškoj ljepoti i u pjesničkoj genijalnosti, ali nije ga obasjavao harizmatski oreol koji je pratio njegovog strica. Svaki veliki potez Petra I, bilo to Krusi, dogovor sa Bokeljima u Dobroti ili Zakonik opšti crnogorski i brdski, nije plod samo njegove državničko-političke mudrosti, nego i harizmatske moći da te njegove velike poteze prihvate svojeglavi Crnogorci. Nije vladika Petar I još za života nazvan svecem zato što je njegovo isposništvo oduševljavalo preduboko religiozne Crnogorce, nego stoga što je crnogorski patrijahalitet, o čijoj hrišćansko-religioznoj čvrstoći ne može biti ni govora, svemogućnost harizme vladike i gospodara obilježavao najpoštovanijom riječju – sveti. Nije Petar I imao ni tjelesnu ljepotu ni književni talenat Njegošev, ali Njegoš nije učinio nijedan državničko-politički potez koji bi mogao dozvati državno-političke domete Petra I ili, recimo, jednoga Ivan-bega Crnojevića.
Iskoristiti Đukanovićevu harizmu
Kada se govori o harizmi državnika i političara, treba ukazati na jednu specifičnost Crne Gore. Shodno istorijskijem prilikama kroz koje je prošla, Crna Gora je razvila svoj takmičarski /agonalni/ mentalitet. A, bogami, i plemensko-bratstveničko nadgornjavanje koje još nije iz njezine svijesti iščezlo. Uz to, taj crnogorski mentalitet navikao se na harizmatske ličnosti kroz svoju istoriju, što pretpostavlja činjenicu da i danas neka nezaobilazno krupna pitanja Crna Gora može riješiti samo ako na njenom čelu stoji harizmatska ličnost.
Da napravimo jedno poređenje. Politička stranka Vinstona Čerčila, jedne od krupnijih ličnosti u istoriji čovječanstva, nije prošla na izborima 1945. godine, što može izgledati čudno kada se uzme u obzir obim Čerčilove uloge u borbi protiv fašističkijeh sila. Međutim, tome se ne treba čuditi ako se uzme u obzir istorija Engleza. Engleska Magna karta iz 1215. godine zasnovala je na demokratsku svijest engleskih građana! Prema tome, ako se odmjeravamo prema kriterijumima država koje su uzrele u demokratiji, moramo zaključiti da je dvadesetogodišnja vladavina Mila Đukanovića prevršila sve demokratske mjere. Ali, kad uzmemo u obzir istoriju crnogorske demokratije i osobine crnogorskog mentaliteta, nameće nam se logičan zaključak da Crna Gora mora iskoristiti Đukanovićevu harizmu da bi riješila neka krupna pitanja, kao što su poštovanje državnijeh simbola, položaj Crnogorske pravoslavne crkve i nezakonito vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad crnogorskijem zemljištem i crkvenijem objektima.
Milo nije učio strane jezike od guvernanti, Njegova Sorbona i Kembridž bili su u Momišićima. Nije on zaslužan što ga je harizmatičnog majka rodila. Dakle, uz harizmatsku pomoć Mila Đukanovića crnogorski agonalni mentalitet treba da riješi pomenuta krupna pitanja.
Da harizma ne pita za akademski novo najbolji je dokaz mašinobravar iz Kumrovca, Josip Broz Tito, koji se ostvario kao jedna od najznačajnijih ličnosti balkanske istorije.
javniservis.me 
Nisam poslušao savjet i evo me muči stomak dva dana od ove gadosti
“Crna Gora mora iskoristiti Đukanovićevu harizmu da bi riješila neka krupna pitanja, kao što su poštovanje državnijeh simbola, položaj Crnogorske pravoslavne crkve i nezakonito vlasništvo Srpske pravoslavne crkve nad crnogorskijem zemljištem i crkvenijem objektima.”
Ne znam, ja se uvijek nanovo iznenadim dubinom pada nekih ljudi. Zar bi neko mogao i pomisliti da ovo govori onaj koji je godinama branio velikosrpski projekat, i to zajedno sa direktorom Prve Banke Predragom Drecunom!? Misle li ti ljudi da je ljudima formatiran mozak i sve izbrisano, pitaju li se sto ce njihova djeca reci o svojim roditeljima?
Milovane pomagaj, kako ovdje ici na loptu a ne na igraca?
Заиста, некима се и даље преврће желудац док читају овакве примјере улизништва и полтронизма, овакво срамно увлачење у позадину црногорског Диктатора (но, то је, као што знамо, овдашња олимпијска дисциплина, која претходи временима модерног Диктатора). Сјетићемо се како је недавно један други дупелизач, познати правник, упоређивао никшићку Двометрицу с Исусом Христом. (Иначе, многи и не осјећају мучнину док читају овакве ствари, јер су за ове просторе честе ситуације кафкијанског типа, тј. како је један критичар примијетио: “Код Кафке највише зачуђује то што зачуђујуће никога не зачуђује”). Шта пролази кроз главу тим индивидуама, тим улизицама; је ли могуће, с обзиром да посједују одређене интелектуалне капацитете, да нијесу свјесни да те срамне ријечи остају иза њих, да ће то неко некада читати, можда и понеки њихов потомак? Зашто стављати такав жиг срамоте на сопствену породицу? Какви су то људи?
А ево какви, по мом мишљењу. Да пођем од исправне претпоставке да промијенити сопствена мишљења и ставове током живота, па и политичке природе, није ништа необично нити неприхватљиво, чак је у одређеним моментима и пожељно. Неко је рекао – само будале никада не мијењају мишљење. Међутим, домаћи тип трансформизма је углавном јединствен, радикалне је природе, ту људи прескачу из једног екстрема у други, што довољно говори о неким њиховим етичким карактеристикама. Случај професора испод чијег текста пишем овај коментар је интересантан у том смислу. Недавно сам на једном медију направио паралелу између политичког трансформизма Секуле Дрљевића и онога нашег њежног професора:
“Није компликован посао проналазити у данашњој ЦГ примјере сличне политичком, идеолошком, људском трансформизму Секуле Дрљевића, човјека који је (као што се види и из неких прилога презентованих на овој страници) у својој урнебесној политичкој каријери промијенио стотине кошуља, и од поборника уједињења “двију српских држава” упливао у воде усташке идеологије и постао обожаватељ Анта Павелића. Кажем, није компликовано, јер монтенегринске политичке воде обилују трансформизмом, прије свега оне режимске (њих сам својевремено и назвао “Трансформерси) – али ипак постоји једна одвећ чудна индивидуа, локална старина која је по својим “подвизима” позната широм Балкана, а коју бисмо симболично могли означити као сијамског близанца Секуле Дрљевића.
Овај некадашњи предсједник највеће опозиционе странке, некадашњи велики Србин и анти-режимлија, је у једном тренутку подлегао шарму и утицају Црног Монолита (Монолита кога је он сам, имајући вјероватно у виду државничке, интелектуалне и људске домете премијера, недавно прозвао нашом Двометрицом никшићком). И гле чуда, утицај и шарм Двометрице би тако јаког интензитета да наша старина наједном постаде самосвјесна, одбаци неисплативо српско рухо и постаде поборник приче о “етноамалгаму полабских Словена”, из племенског савеза Венета. Нема никакве сумње да је ова мудра старина данашња верзија Дрљевића. Осим тога, није за искључити да ће ускоро овај племенити homo politicus, под утицајем неких изузетно угледних бизнисмена из иностранства (и њихових понуда “које се не одбијају”) почети да заступа тајландско поријекло Црногораца и монетарну унију двије тајландске земље.”
Иначе, причао ми је један човјек утиске нашег њежног професора средином деведесетих година, након једног састанка са Слободаном Милошевићем: “када ми Слободан онако чврсто, мушки стисну руку”, говораше професор након тога састанка “све су ме жмарци подилазили од узбуђења”. Кажу да се замало није расплакао, од свих узбуђења и сензација које су у тој ситуацији господариле његовим тијелом и психом.