Kada sam došao na Fakultet političkih nauka u Podgorici, zetekao sam predmet nazvan “Evropski kulturni modeli” koji je predavao izvjesni profesor Janko Ljumović. Kao upravni pravnik, zapitao sam se kako neko može da drži predmet na fakultetu, a da nema diplomu doktora, ali su mi objasnili da za tu nauku nema doktorata, so it’s OK. Fajn.
Zašto za tu nauku nema doktorata, postalo mi je jasno već kroz predmetnu literaturu koja se svodila na izdanja kuće “Clio” koja spadaju u vrstu literature kojima npr. pripada i GeoPoetika. Moj način da se borim s ovakvom “naukom” jeste da apsolutno ne pokušam da pročitam više od naslova i podnaslova iz jedno 4-5 “udžbenika” koji su nam dati (jer sistematizacije znanja tu nema) i oslonim se na improvizaciju. Rečeno-učinjeno, ispit položen.
Međutim, ovaj uvod je manje bitan za ono što imam da kažem, ali je koristan da pokaže o kakvom modelu rada se – radi. Bitno je da se čovjek kojeg sam krenuo da prozovem cio život bavi nekakvom kulturom, na ovaj ili onaj način (mrzi me da mu tražim CV po netu), u jednom trenutku je bio i direktor nacionalnog pozorišta, ako se ne varam i, konačno, predaje “Evropske kulturne modele”, čime mu je data mogućnost da kako zna i umije uči studente šta je to kultura,a šta njeni modeli. Needless to say, nismo naučili šta su to kulturni modeli, jer nam je čovjek govorio o raznim festivalima, pokazivao neke kul fotografije i sl., ne ulazeći u to kako se kreiraju kulturne politike.
Bek tu d point – kultura je pojam koji se veže za jako puno stvari. Kultura nije samo igranje nakaradnih prestava koje već par decenija nemaju šta da kažu (lično smatram da je umjetnost koja ne korespondira sa stvarnošću najobičnije smeće), snimanje filmova bez priče i poente, izložbe slika i fotografija koje imaju “wow” efekat u trajanju od 14 minuta itd.
Kultura može biti i, recimo, kultura življenja. Možete smeće odlagati u kontejneru, a možete i cijelu kesu prosto baciti sa balkona. Stvar je kulture. Kultura može biti i – politička. Za mene, kultura predstavlja način na koji gledam na svijet oko sebe. Da li primjećujem da se u gradu igra predstava, da li pljujem po ulici, da li škripim gumama iako vozim gradsku vožnju, da li mi je OK da neko ne misli kao ja, ali i da li mi je OK da mi neko ukine vajber i da li mi je OK da se nekom sprdam zato što nema para da koristi sms. Kultura takodje može biti i ekonomska, pravna i tako dalje i tako bliže. Tako možete živjeti kulturu gdje se na pljačku gleda kao na normalnu ekonomsku aktivnost, gdje je nemogućnost pravne zaštite i upotrebe pravnog lijeka prihvatljiv pravni model i sl. Sve ove kulture koje sam nabrojao mogu da budu sa pozitivnim, ili negativnim predznakom (da, OK mi je da pljujem po ulici; ne, nije mi OK da trpim blisko-istočne mjere represije, ne nije mi OK da se nekom sprdam zato što nema para za sms). Objašnjavam na ovako banalnom nivou jer nisam siguran da li ste u stanju da razumijete; profesore.
Čitajuci fejsbuk statuse uvaženog kulturnog radnika (savjetujem da pročitate šta je profesor Slobodan Selenić imao da kaže o zvanju “kulturni radnik”) stekao sam utisak da je njegova kultura takva da mu manje smeta da se Cetinje koje toliko voli devastira do te mjere da od 100% fabrika koje je imalo, danas nema ama baš ni jedne, čime su njegovi mještani svedeni na to da žive u bijedi i siromaštvu nego da neki desničari sa redarima u crnom dobiju preko 8% glasova.
Profesor takodje nije u stanju da razumije da se viber juče koristio za efikasnu prijavu zloupotreba biračkog prava, jer se u kulturi koja je njemu OK gradjani plaše da koriste standardne (i prevaziđene) vidove komunikacije, jer ih čuvari te kulture koja je njemu OK – prisluškuju. S druge strane, kako to priliči jednom pravom predstavniku kulture, našao je za shodno da se posprda Crnogorcima na način što je njihovu frustraciju zbog primjene metoda cenzure tipičnim za diktature neevropskog tipa, okarakterisao kao kuknjavu sirotinje što ne može besplatno da komunicira. A sirotinji se, je li tako, profesore kulturnih modela, treba sprdati i treba je prezirati? Uz ovo bih dodao da su erdoganskim mjerama represije istovremeno pogođeni i maloljetnici koji taj vajber i whatsup koriste za razmjenu ljubavnih i ko zna kakvih drugih simpatičnih poruka, čime su besplatno dobili crash-course iz kulture koja je vas izrodila u profesora na fakultetu.
Mogao bih ovako do preksjutra da nabrajam razlike izmedju kultura koje baštinimo vi i ja, profesore, ali smatram da je neukusno (i nekulturno) nadugačko pisati o gnusnostima narodu koji se trenutno osjeća kao da mu je neko pljunuo u dušu, jer će po svoj prilici imati istu vlast trideset i jednu godinu.
P.S. Dvadesetsedam godina iste vlasti je kulturni model!
javniservis.me 
Pročitao sam dosta osvrta na CG kulturu i umjetnost i ne samo to iz pera jednog crnogorskog slikara, pa ako vam je interesantno pogledajte. art-aspekt.blogspot.com.