Resistanbul

Selektivna saosjećajnost i opasni nacionalizam: „Kurdski teroristi, turski revolucionari“?

Da se ovi protesti odigravaju na jugoistoku Turske (tj. u kurdskim gradovima), umesto u Istanbulu, demonstranti bi bili nazivani „teroristima“, „separatistima“ i „izdajnicima“, a policajci bi bili slavljeni kao heroji! Ne priželjkujem još više bola, ali možda će ovi protesti stvoriti saosećajnost i otvoriti oči nekih Turaka i Turkinja za ono sa čime se Kurdi u Turskoj svakodnevno suočavaju.

Autorka:

Dilar Dirik

Ja ni na koji način ne dovodim u pitanje legitimnost protesta zbog parka Gezi. Ogromne demonstracije u Istanbulu, koje su se sada proširile na čitavu zemlju, oslikavaju rastuće nezadovoljstvo ljudi u Turskoj zbog užasnog kršenja ljudskih prava od strane vlade i zbog njene autoritarne vladavine. Ovim protestima je potrebna solidarnost – oni su neophodan i pozitivan razvoj događaja. Bilo je krajnje vreme!

Ipak, ne želeći da napadam pokret, moram da upitam globalne medije: gde ste bili prilikom hiljada kurdskih protesta i ustanaka koji su prethodili #OccupyGezi? Kurdi u Turskoj su (uz podršku naroda) decenijama ubijani, prebijani, zasipani suzavcem, hapšeni i mučeni tokom svojih protesta, mnogo gore od prizora koje vidimo danas. Milioni Kurda su ove godine okupirali ulice u Turskoj, i ova vrsta užasavajućeg policijskog nasilja im uopšte nije nova. Razlika je u tome što nikog nije bilo briga. Zašto?

Čula sam da neki demonstranti govore stvari poput: „Policija nas je napala kao da smo teroristi.“ Ova čudna arogancija je veoma problematična. Da se ovi protesti odigravaju na jugoistoku Turske (tj. u kurdskim gradovima), umesto u Istanbulu, demonstranti bi bili nazivani „teroristima“, „separatistima“ i „izdajnicima“, a policajci bi bili slavljeni kao heroji! Ne priželjkujem još više bola, ali možda će ovi protesti stvoriti saosećajnost i otvoriti oči nekih Turaka i Turkinja za ono sa čime se Kurdi u Turskoj svakodnevno suočavaju. Kao što je kurdski poslanik Selahatin Demirtas rekao: „Vreme je da se Kurdi razumeju.“

Da bude jasno, definitivno nisam protiv ovih protesta. Zapravo, sa strašću pratim događaje i nadam se istinskim promenama. Ali gde su bili svet i gnev turskog naroda nakon masakara u Roboskiju (Uludereu) ili Rejhanliju? Ko se brinuo o kurdskim majkama koje su kolektivno prebijene na ulici, pluća punih suzavca, samo zbog toga što su želele da proslave Nevroz, mesopotamijsku Novu godinu? Gde je gnev zbog linčovanja Kurda i alevita u Istanbulu? Gde je bila Turska kada je vojska spalila svo drveće na kurdskom istoku [Тurske]? Gde su kurdske demonstracije, na kojima su tokom decenija učestvovale milijarde ljudi, koje nikada nisu bile dovoljno vredne da ih pomodno nazovu „prolećem“? Zašto se na policijsko nasilje protiv Kurda ne gleda popreko? Koliko je novinskih kuća izveštavalo o 19-ogodišnjem Sahinu Oneru, kojeg je pre nekoliko meseci ubio tenk u Amedu (Dijarbakiru)? Zar Kurdi ne zaslužuju istu solidarnost i medijsku pažnju? Zašto postoji takva selektivna saosećajnost po pitanju toga ko se buni u Turskoj?

Još jedan zabrinjavajući faktor su rastuće nacionalistički tonovi protesta. Iako bi bilo glupo generalizovati ovaj složeni pokret – posebno u svetlu kompleksne političke kulture u Turskoj – važno je obratiti pažnju na opasnosti koje bi mogle dovesti do uspona turskog sekularnog nacionalizma koji je uperen protiv AKP-a, ako bi izvesne partije zloupotrebile nemire. Turske zastave, nacionalna himna – samo da bi se protivili AKP-u, neki pribegavaju mentalitetu „Mi smo Ataturkovi vojnici“, koji je, opet, odgovoran za preovlađujući rasizam i brojna kršenja ljudskih prava u Turskoj. Izgleda da se određene grupe boje gubitka „turskosti“ pod aktuelnom vladom AKP-a, najviše zbog toga što Erdogana – sa njegovom rastućom islamizacijom Turske – doživljavaju kao autoritarnog osmanskog sultana koji prkosi republikanskim principima sekularizma Mustafe Kemala Ataturka. Ali sam Erdogan nikada nije degradirao „turskost“; zapravo, on je nastavio da ugnjetava ne-turske grupe i da pojačava kažnjavanje onih koji uvrede Tursku ili turskost, baš kao i njegovi sekularni prethodnici.

Izgleda da je reakcionarni odgovor na islamističko-konzervativni autoritarni režim AKP-a ponovo pronađen u dobrom starom kemalističkom sekularnom nacionalizmu. Mada, nijedan od njih nije poznat po zagovaranju ljudskih prava – Kurdi to znaju isuviše dobro. Ono što je počelo kao protest protiv uništavanja drveća u parku Gezi, sada se od strane nekih vidi kao prilika da se iskoristi impuls protesta protiv AKP-a u svoju korist. Pogrešno je misliti o ovim protestima u smislu pojednostavljenog crno-belog, „politička religija protiv sekularizma“, narativa. Naravno da je sekularizam poželjan, ali sekularizam radi sebe samog nije dovoljan da ustanovi istinsku, koherentnu demokratiju. Sekularizam je naročito kršio ljudska prava u Turskoj zato što je bio propraćen žestokim nacionalističkim šovinizmom koji je etnički diskriminisao sve ne-Turke. Zar pod sekularnom vladavinom u Turskoj pre Erdogana nije bilo kršenja ljudskih prava, vansudskih pogubljenja, uništavanja sela, masakara? Smenjivanje jedne vrste fašizma drugom bi samo vratilo sat turske istorije nekoliko godina unazad. Legitimni protesti ne smeju biti iskorišćeni za takve interese.

Otpor je dobar, otpor je život. Ali demokratija se može ostvariti samo kroz jedinstvo i jednakost ljudi u Turskoj, a ne kroz nacionalizam i „turkizam“. Među demonstrantima ima mnogo fašista koji se nazivaju „devrimci“ (revolucionari), samo zbog toga što se protive vladi AKP-a. Pravi revolucionari u Turskoj – koje su pogubile stranke koje se sada proglašavaju revolucionarnima – se prevrću u svojim grobovima! U turskoj svesti mora da se razvije novo, alternativno razmišljanje, koje je demokratsko i sekularno bez razbijanja glava mnogih etničkih i religijskih grupa koje se ne uklapaju u mit o veličanstvenom Turčinu.

Nadam se da će demonstranti u Istanbulu i širom Turske odustati od takve paradigme turkizma. Naravno da ne optužujem za rasizam sve demonstrante, ali čak i mali porast turskog nacionalizma može biti opasan. Na kraju krajeva, istorija mu je obeležena masovnim ubistvima. Izvesne stranke koje se protive mirovnim pregovorima između Kurdistanske radničke partije (PKK) i turske vlade, mogu da iskoriste ovaj pokret za prekidanje mirovnih procesa. To ne sme da se desi. Umesto toga, ovaj pokret mora da ujedini Kurde, Turke, Laze, Arape, alevite, sunite, jezide, katolike, pravoslavce – kako muškarce tako i žene – i da zahteva istinsku demokratiju u Turskoj. Dok se mnogi revolucionarni citati i slike koje se obično povezuju sa kurdskim pokretom i levim spektrom turske politike šeruju na sve strane, istovremeno su sinoć na Tviteru širom sveta trendovana dva turska haštaga: „Dobro je da si ovde, Ataturče“ i „Dobro je da si ovde, Tajipe“. Oba strimuju masakrirane, zatvorene, cenzurisane i mučene Kurde i druge [manjinske] grupe i disidente. U toliko etnički i religijski raznolikom regionu, ljudi ne bi trebalo da biraju između dva zla…

Društveni mediji, međunarodna solidarnost, kreativni vidovi protesta – sve su to zadivljujući mobilizacijski alati ove epohe. Odlično je videti tako živu, dinamičnu, kreativnu globalnu podršku demonstracijama u Istanbulu. Ali uprkos hiljadama ogromnih protesta u Kurdistanu i kurdskoj dijaspori, kurdska borba je marginalizovana. Ovo selektivno saosećanje, zainteresovanost i pažnja su obeshrabrujući, kada uzmemo u obzir legitimne zahteve Kurda, koji su od madih do starih već decenijama politički aktivni, i koji nikada nisu dobili ovoliko pažnje i solidarnosti, bez obzira na to koliko tona suzavca su udahnula njihova izubijana tela. Globalni mediji koji se sada pitaju zašto u Turskoj nema demokratije moraju prvo da se preispitaju zbog sopstvenog ćutanja o ugnjetavanju kurdskog naroda. Demokratizacija u Turskoj mora da uključi Kurde. Ako ova turska pobuna izostavi Kurde, kao što je takozvano Arapsko proleće izostavilo žene i etničke manjine, ni na koji način ne možemo govoriti o revoluciji u bilo kom hvale vrednom smislu. Tiranija će, ponovo, samo promeniti svoj lik.

Naravno, treba izraziti solidarnost sa turskim demonstrantima, ali kada govorite o „Turskom proleću“, molim vas, ne zaboravite hiljade kurdskih proleća koja su prethodila parku Gezi i koja će postojati nakon njega. Ako zadivljujuću energiju #OccupyGezi zloupotrebe izvesne nacionalističke grupe, isti ti demonstranti koji su u proteklih nekoliko dana otkrili svoje unutrašnje revolucionare nastaviće da gledaju svoje fudbalske utakmice, kada Kurdi sutra budu zasipani suzavcem. Neka ova borba formira jedinstvo i pobunu na smislen, demokratski način koji obuhvata sve grupe u Turskoj. U tom smislu: odupri se, parče Gezi, ali odupri se za sve nas!

*** ***

Resistanbul: početak ili kraj jedne epohe?

Ukratko: ovo bi mogao biti početak kraja jedne epohe. Deo stanovništva je osetio potrebu da sruši ovu vladu, ali najvažnije pitanje danas je šta će je zameniti.

Autorka:

Zeynep Gambetti

Mojim prijatelji(ca)ma u inostrantvu:
U Istanbulu već tri dana udišemo suzavac, jer je policija isprskala na tone gasa i vode, i ispaljivala suzavac na demonstrant(kinj)e. Ljudi su pogođeni u noge, leđa i glavu. U subotu uveče su se mase u Izmiru, Ankari i nekolicini drugih gradova sukobile sa policijom.Stotine osoba se trenutno nalazi u bolnicama. Ali ljudi su otvorili vrata svojih domova, kancelarija i restorana kako bi zbrinuli povređene – iako je policija demonstrant(kinj)e gonila i po zgradama, kako bi ih gađala suzavcem i prebijala.U Ankari su tvitovima i na dva veoma hrabra televizijska kanala preneli informacije o tome da je policija koristila gumene metke. Rečeno je da su povrede teške. Održavali/e smo komunikaciju (uglavnom putem društvenih medija) kako bismo znali/e šta se dešava.
U Istanbulu je masa preuzela trg Taksim u subotu poslepodne, nakon što je čitavog dana bila prskana. Policija se povukla, ali zatišje je bilo napeto jer su u drugim četvrtima Istanbula, uglavnom u Bešiktašu, još uvek prskali demonstrant(kinj)e.Premijer je izjavio da neće odustati od svojih planova za pretvaranje svega što postoji u tržne centre i stambene prostore za visoku klasu.

Izgleda da postoji napetost između predsednika i premijera, pošto je potonji navodno blizak sekti Gulen. Predvođena Fethulahom Gulenom, ova verska grupa koja spolja izgleda moderno kontroliše deo medija i ima škole širom sveta, uključujući i Sjedinjene Države. Predsednik Abdulah Gul je pozvao na mir i kritikovao policijsko nasilje, ali je premijer Redžep Tajip Erdogan ostavio utisak da ovo pretvara u borbu živaca, jer je u upadljivo demagoškom govoru koji je održao u subotu izjavio da su demonstrant(kinj)e gomila „provokatora/ki“. Rekao je da oni/e pripremaju teren za novi državni udar protiv njegove građansko-demokratske vlade.

Zaista, u subotu je u parku Gezi bio alarmatno veliki broj turskih zastava. Ovo je neobična koalicija. Dojučerašnji kemalističko-nacionalistički fanatici sada okupiraju isti park kao Kurdi, levica, anarhisti i LBGT grupe.

Takođe, fudbalski navijači su pomogli da se ostvari pobeda u parku Gezi. Postoje tri istanbulska fudbalska tima, a njihove pristalice su se čitavog dana tukle sa policijom. Kada su na svojim stadionima, ponašaju se kao huligani. Ali mnogi ljudi ovde im priznaju da umeju da se tuku i da se ne plaše policije. Još uvek nije jasno kako će se sve ovo uobličiti u smisleni argument protiv vlade.
Dakle, stvari su veoma neizvesne, i – u svakom slučaju – osim na Taksimu, sukobi nisu prestali. Ovo nije protest radi spašavanja drveća. Vlada je otišla predaleko. Park Gezi je bio poslednja kap, ali smo tokom proteklih meseci morali da se nosimo sa nekolicinom drugih stvari: hapšenje Kurda i aktivista na osnovu apsurdnih optužbi; promene u školskim programima kojima se deci nameće verska nastava; pokušaji zabrane abortusa; bombardovanje kurdskih civila koji su prelazili tursko-iračku granicu (pomešavši ih sa naoružanim gerilcima); borba za premoć sa Sirijom; misteriozna bomba koja je ubila pedesetoro u Rejhanliju na sirijskoj granici; pokušaji da se ograniči konzumiranje alkohola; divovski projekti za promenu celokupnog lika Istanbula; imenovanje trećeg mosta preko Bosfora po osmanskom sultanu koji je gotovo zbrisao alevitsko stanovništvo (glavna ne-sunitska muslimanska sekta u Turskoj); i, konačno, projekat u parku Gezi.

U međuvremenu, Kurdi su prošlog vikenda u Ankari okupili 500 turskih intelektualaca/ki, novinara/ki i lidera/ki građanskog društva, kako bi sastavili/e alternativni mirovni plan. Zaista je bilo impresivno kako su ljudi počeli da preuzimaju kontrolu nad svojim životima, i počeli da jedni drugima priznaju međusobne zločine (npr. Kurdi su učestvovali u genocidu nad Jermenima, a marksistička levica je vređala i ponižavala LGBTT grupe). Sastavili su konkretne zahteve kako bi svoju volju nametnuli vladinom redukcionističkom viđenju mira.

Ukratko: ovo bi mogao biti početak kraja jedne epohe. Deo stanovništva je osetio potrebu da sruši ovu vladu, ali najvažnije pitanje danas je šta će je zameniti.

*** ***

Jedno svjedočasntvo o brutalnosti turske policije

Zovem se Başak, imam 21 godinu. Ko me je doveo u ovakvu situaciju? Par smradova!!! Jedan korak dalje i bila bih mrtva. Mi nismo provokatori koji razbijaju izloge sa pendrecima i ne spaljujemo grad i ne jurimo masu s jednog na drugo mesto.

Nekoliko dana sam učestvovala u demonstracijama u Izmiru. Da, pridružila sam se ljudima sa kojima delim svoja gledišta. Bila je to miroljubiva manifestacija. Svi smo se okupili i sve je bilo nenasilno.

Nakon što je došla policija miroljubiv skup je bio gotov – zašto? Zašto su napali nevine ljude kao da su ih provocirali? Ja ovo pišem sa jednom rukom na tastaturi. Nije me briga koliko me boli. Danima ljudi pate, udišu otrov, bivaju pretučeni. Toliko je mnogo fatalno povređenih osoba.

Takođe kada mediji pokušaju to da prikriju, ljude čak i ubijaju. Ja sam juče samo htela da odem na trg Gündogdu. Svi su došli bez obzira odakle su, iz koje partije, za koji klub navijaju. Mi smo samo hteli da im pomognemo. Mi smo se sastali sa nekoliko ljudi i sve što smo uradili do 12 sati bilo je sedenje na livadi. Zahladnelo je i mi smo zapalili vatricu da bi smo se zagrejali.

Ono što se desilo potom bilo je pakleno. Policajci su počeli da prskaju suzavcem i mi više nismo mogli da vidimo. Jedva da smo mogli da dišemo. Svi su bežali u različitim pravcima. Ali ja sam ostala na trgu i sakrila se iza spomenika. Ja nisam ni provokatorka ni teroristkinja. Ja sam samo čekala da policija prestane da prska suzavcem. Posle sam htela da odem kući sa svojim drugovima ali me je snažan udarac u glavu oborio na zemlju.

Oni su počeli da me šutiraju svuda. Kada sam podigla glavu primetila sam 7 muškaraca oko sebe. Ja ne mogu tačno da se setim šta su govorili. Onesvestila sam se. Osvestio me je snažan udarac u glavu i tada je već bilo 10 policajaca [oko mene]. Oni su me tukli i ja sam se ponovo onesvestila. U situaciji kada sam bila bespomoćna? Molila sam ih za milost. Tražila sam da prestanu i da me puste. Policajac je rekao: „Ili ćeš simulirati smrt ili ćeš pobeći vrišteći i pustiti nas da te uhvatimo.“ Ja sam pobegla.

Jedna žena je odvela mene i neke prijatelje u svoj stan. Došla sam sebi. Već je bilo 3 sata. Bila sam u bolnici. Moja leva ruka je bila polomljena. Moje desno stopalo je bilo gotovo slomljeno. Imam barem 25 modrice na svom telu. Kao što možete da zamislite, čitavo telo mi je puno modrica. Imam svedoke koji su videli da su me policajci udarali mnogo puta ali takođe i civili. Nadam se pravdi. Hvala vam što ste bili uz mene. Ne odustajte. Za mene, za moju zemlju, za moj narod!