Ministar odbrane Milica Pejanović Ðurišić kazala je, odgovarajući na pitanja poslanika, da se aktivnosti na formiranju odjeljenja za vojno obavještajne i bezbjednosne poslove odvijaju planiranom dinamikom.
– U sljedećoj fazi pristupiće se selekciji vojno obavještajnog personala, odnosno odabiru kadrova koji će biti rasporedeni na radna mjesta u novokonstituisanom odjeljenju. Svi zaposleni u novoformiranom odjeljenju proći će kroz specijalnu obuku kako bi mogli kvalitetno da izvšravaju zadatke – odgovorila je Pejanović Đurišić poslaniku Nove Strahinji Bulajiću.
– Imajući u vidu opredjeljenje Crne Gore za evro-atlantske integracije i potrebu dostizanja nivoa potrebne interoperabilnosti na svim poljima, pored obuke i edukacije koja će biti realizovana uz pomoć domaćih eksperata, obuka vojnoobavještajnih kadrova biće pretežno realizovana kroz NATO programe obuke i usavršavanja i saradnjom sa partnerskim zemljama – rekla je Pejanović Đurišić.
javniservis.me 
NATO štapići za domaće uši :)
nego, ima li još neko da je čuo kako će ona biti premijer?
Crna Gora po skracenom postupku ulazi u NATO, to je odavno zavrseno, ovo su zavrsne scene. Vjerovatno nece bit ni referenduma (ne bi bio problem da se narod ubijedi da glasa za ulazak u NATO, nego im se o tome vjerovatno ne rabota, nemaju ni vremena, kako stvari globalno stoje), moguce da ce u Skupstini imati dovoljnu vecinu za ulazak, ili ce vlada to aminovat. A ovu Milicu Pejanovic treba upisat u zlocince! Sram je bilo i nju i Crnu Goru zanavijek!
treba nam još jedna služba, obavezno, na ovaj broj stanovnika jedinstveni smo po količini službi i kriminalaca
Sve oligarhijske grupe u prošlosti izgubile su vlast ili zato što su okoštavale ili zato što su omekšavale. Postajale su ili tupave i arogantne i gubile sposobnost da se prilagode novim prilikama pa su bivale svrgnute; ili liberalne i plašljive, činile ustupke onda kad je trebalo da primene silu, i takođe bivale svrgnute. Drugim rečima, propadale su ili zato što su bile svesne ili zato što su bile nesvesne. Dostignuće Partije je u tome što je proizvela sistem misli u kome oba uslova mogu istovremeno postojati. Dominacija Partije ne bi mogla biti trajna ni na kojoj drugoj osnovi. Onaj ko hoće da vlada, i da vlada i dalje, mora biti sposoban da iščaši osećanje za stvarnost, jer tajna vlastodrštva je u kombinovanju vere u svoju nepogrešivost sa sposobnošću da se uči na greškama iz prošlosti.
Gotovo je nepotrebno reći da su najsuptilniji praktičari dvomisli oni koji su je izmislili i koji znaju da je to ogroman sistem mentalne prevare. U našem društvu, oni koji su najdalje od toga da vide svet onakav kakav jeste upravo su oni koji su najbolje upoznati sa svetskim zbivanjima. Uopšte uzev, što je veće razumevanje, veća je samoobmana; što je čovek inteligentniji, to je manje mentalno zdrav. Jasna ilustracija za ovo jeste činjenica da ratna histerija postaje sve žešća što se čovek više penje na društvenoj lestvici. Oni čiji je pogled na rat najbliži racionalnom jesu potčinjeni stanovnici spornih teritorija. Za njih je rat samo trajna opasnost koja prelazi gore-dole preko njihovih tela kao plima. Njima je savršeno svejedno koja strana pobeđuje. Oni su svesni da promena gospodara znači samo da će raditi iste poslove kao i pre, za nove gospodare koji s njima postupaju kao i stari. Nešto povlašćeniji od njih proli, samo su povremeno svesni rata. Kad se ukaže potreba, kod njih se može podstaći pomena straha i mržnje, ali kad se prepuste samima sebi, oni su u stanju da po duge periode zaborave da se rat i dalje vodi. Na pravi ratni entuzijazam nailazi se upravo u redovima Partije, a ponajpre Uže partije. U pobedu nad celim svetom najčvršće veruju oni koji znaju da je to nemoguće. Ovo čudnovato povezivanje suprotnosti — znanja s neznanjem, cinizma s fanatizmom — jedna je od glavnih karakteristika okeanijskog društva. Zvanična ideologija obiluje protivrečnostima čak i onda kad za njima nema stvarne potrebe. Tako, na primer, Partija odbacuje i kalja svaki princip na kome je počivao prvobitni socijalistički pokret, tvrdeći da to radi u ime socijalizma. Ona propoveda prezir prema radničkoj klasi kakvom nije bilo primera stotinama godina, a svoje članove oblači u uniformu koja je nekad bila tipična za fizičke radnike, i koja je upravo zato i prihvaćena. Ona sistematski podriva porodičnu solidarnost, a svog vođu naziva imenom koje se direktno obraća osećanju porodične odanosti. Čak i imena četiri ministarstva pomoću kojih se nad nama vlada predstavljaju svojevrsnu drskost utoliko što namerno izvrću činjenično stanje. Ministarstvo mira se bavi ratom, Ministarstvo istine lažima, Ministarstvo ljubavi mučenjem, a Ministarstvo obilja izgladnjivanjem. Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti. Iz prastarog ciklusa ne može se izići ni na koji drugi način. Ako se ljudska jednakost želi trajno otkloniti — onda preovladavajuće mentalno stanje mora biti kontrolisano ludilo.
No postoji jedno pitanje koje smo dosad gotovo zanemarili. Ono glasi: zašto bi trebalo otkloniti ljudsku jednakost? Pod pretpostavkom da smo mehanizam procesa opisali tačno, koji je razlog ovom ogromnom, precizno isplaniranom naporu da se u datom trenutku zaustavi istorija?
Ovde smo doprli do centralne tajne. Kao što smo videli, mistika Partije, a pre svega Uže partije, zavisi od dvomisli. No još dublje od ovoga leži onaj prvobitni razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome što…
Vinston primeti tišinu, kao kad se primećuje novi zvuk. Učini mu se da je Džulija neko vreme bila vrlo mirna. Ležala je na boku, gola od pojasa naviše, s dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdžom koja joj je pala preko očiju. Grudi su joj se sporo i ravnomerno dizale ispuštale.
„Džulija.”
Nema odgovora.
„Džulija, jesi li budna?”
Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, pažljivo je spusti na pod, leže i povuče pokrivač preko Džulije i sebe.
Razmišljao je kako još uvek nije saznao konačnu tajnu. Bilo mu je jasno kako, ali nije shvatao zašto. Prva glava, kao ni treća, nije mu u stvari objasnila ništa što već nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je već imao. No kad ju je pročitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam, ne znači biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drži istine, makar i nasuprot celom svetu, nije lud. Žuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor i pade preko jastuka. On zatvori oči. Od sunca na licu i devojčinog glatkog tela koje se doticalo njegovog u njemu se probudi snažno, sanjivo, samouvereno osećanje. Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajući. „Duševno zdravlje nije stvar statistike”, s osećanjem da je u toj primedbi sadržana neka duboka mudrost. – Džordž Orvel, 1984.