Da li sanjate o besprekorno čistom stanu, vrhunskoj karijeri, uzbudljivom ljubavnom životu i telu bez mane? Novo istraživanje pokazuje da je to fatalna greška…
Mnoge žene pate od hroničnog perfekcionizma – potrebe da svima budu sve: savršene majke, vešte domaćice, dobre prijateljice, uzorne koleginice i zgodne žene poput onih iz časopisa.
To, međutim, često izaziva nervozu i napade plača, jer pritisak koji sebi nametnu nemoguće je izdržati. Ili se osete iznevereno, očekujući istu bezgrešnu savršenost od svih drugih.
Vaš racionalni um zna da je to tužno, patetično i uzaludno, da savršenstvo ne postoji, ali opet izgleda kao da ne možete da se otrgnete iz čeljusti ove pogubne bolesti.
Jedno istraživanje je pokazalo da se oko 40 odsto žena (i 20 odsto muškaraca) oseća nedovoljno dobrim u svom poslovnom i privatnom okruženju samo zato što ne zadovoljava visoke standarde koje su sami sebi postavili.
Možda će se ispostaviti da je istraživanje čak i potcenilo broj žena. Koliko žena koje poznajete jure za savršenstvom? Skoro svaka?
Katarina (51), HR menadžer u jednoj kompaniji možda je najradikalniji primer ove boljke. Živi sama i bez dece i priznaje da joj je perfekcionizam oduzeo mnoge životne radosti.
„Nikada nisam zadovoljna”, kaže ona. „Čak i kad bih oborila sopstveni rekord u maratonu, ne bih sebi dala za pravo već bih razmišljala da li sledeći put mogu da budem još brža.
Ne uživam u hrani jer je ona za mene samo gorivo za trčanje. To se prenosi i na druge oblasti mog života. Kuća uvek mora da mi bude savršeno uglancana – često ustajem u 6 ujutru da operem kupatilo – i nikad nisam imala dugu vezu jer nisam mogla da nađem nekog dovoljno dobrog za sebe”.
Poput mnogih perfekcionista, Katarina je otišla kod doktora i dobila dijagnozu – stres i depresija.
Zašto mnoge žene pate od ovg stanja koje isisiava život iz njih? Zašto se toliko plašimo da budemo prosečne, takve kakve smo, žene sa manama?
Dr Brini Barun, profesorka na Univerzitetu u Hjustonu, odgovara na ova pitanja u knjizi „The Gifts of Imperfection” (Darovi nesavršenosti). Ona kaže da bivamo usisani u krug perfekcije jer verujemo da će nas on zaštititi.
„Mislimo da ćemo, ako izgledamo, živimo i ponašamo se savršeno, umanjiti ili izbeći bol osuđivanja, krivice ili srama”, kaže ona.
„To nije isto kao i težnja da budemo najbolje što možemo. Ne radi se ovde o sazrevanju. To je samo štit”. Ali štit koji zapravo ne štiti.
„Pohod ka savršenstvu je iscrpljujuć i nemilosrdan. Idemo kroz život pokušavajući da budemo ono što mislimo da treba da budemo, radeći i govoreći ono što mislimo da ljudi žele da čuju, navlačeći masku za koju mislimo da je odgovarajuća u tom momentu.
Često kažemo ‘da’ kad mislimo ‘ne’ a završimo govoreći ‘ne’, kad zapravo mislimo, ‘Da, zaista želim to da uradim’”.
Maska perfekcionizma znači da živite lažan život, smatra prof. Braun. Toliko smo opsednuti brinući šta drugi misle o nama i pokušavajući da budemo neko ko nismo, da izgubimo iz vida ko zaista jesmo.
Često, na neki način, završimo slomljeni. Mnogi psiholozi veruju da je perfekcionizam povezan sa anoreksijom, opsesivno-kompulsivnim poremećajem, društvenom neprilagođenošću, alkoholizmom, hroničnom anksioznošću i depresijom.
Taj samodestruktivni proces otprilike ide ovako: ako perfekiconista nema savršeno telo, nastaju problemi u ishrani. Ako nema savršen brak, razvodi se. Ako život nije savršen, nije vredan. Mane i greške se ne tolerišu.
Braunova, koja deset godina ispituje ovaj problem, sakupila je i analizirala hiljade slučajeva muškaraca i žena između 18 i 87 godina starosti.
Naišla je na iznenađujuće šablone – ljudi koji prihvate nesavršenost i ranjivost žive srećnijim i ispunjenijim životima. Oni imaju „veru u svoju urođenu vrednost”, za razliku od perfekcionista koji su stvorili dugačak spisak preduslova da bi se smatrali vrednim.
Odakle taj ogroman pritisak? Prema Nikoli Finiks, psihologu i autorki knjige „Reclaiming Happiness” (Povraćaj sreće), ima mnogo faktora ali društvo igra veliku ulogu.
„Živimo u društvu koje nas preplavljuje nedostižniim očekivanjima oko svake moguće teme”, kaže ona.
„Baš sam nedavno videla sliku manekenke koja se skoro porodila. Bila je na pisti i izgledala sjajno. Iako znamo da ona predstavlja 0,0001 odsto populacije, i dalje nas podseća na to kako bi trebalo da izgledamo.
Uz to, kao društvo ne umemo da kažemo ‘radim najbolje što mogu’. Ali zato dobro znamo da kažemo, ‘šta će ostali da pomisle?’”
Kako da se otresemo perfekcionizma i naučimo da iskreno prihvatimo svoje mane? Odgovor je da se naoružamo strpljenjem i, mic po mic, prihvatamo svoje nesavršenosti.
„Prvo, treba da prestanemo da budemo toliko kritični prema sebi”, kaže Finiksova.
„Perfekcionisti sebe pažljivo posmatraju i ne ostavljaju mngoo prostora za pravljenje greške, iako svi grešimo. Ključ je da krenete od malih stvari – i ne budete perfekcionista kad je reč o odricanju od perfekcionizma!”
Ili, rečima pokojne ugledne psihoterapeutkinje Šome Morite: „Budite najbolja nesavršena osoba koja možete da budete”.
b92
javniservis.me 
Komentariši