(Def.) Грађанска непослушност је одбијање грађана да се повинују захтевима и законима власти, често на ненасилан начин и уз колективно масовно учешће. Историјски примери су индијски отпор колонијализму, јужноафрички отпор апартхејду и борба америчког покрета за грађанска права, као и протести против Милошевићевог режима у Србији, током последње деценије 20. века.
Crnogorski recept: Organizatori građanskih protesta konkretizovali su poziv građanima kako da budu građanski neposlušni. “Ne dajte im euro za telefon, euro za kablovsku, euro za struju. Ne kupujte u prodavnicama tajkuna, ne vodite prijatelje na kafu u lokale organizovanog kriminala, ne otvarajte račune kod banke Prve familije. Pružite otpor”
javniservis.me 
MUTIRANA
Nijemi smo dvades’ ljeta, opičiše svima MUTE,
no neka su tako treba, zato što smo samo tute.
Otučenu tu posudu, pojedinci zovu noša,
u nju kake odabrani, otkako je Milo doša’.
Prelivaju fekalije, nema koga da ih čisti,
ekološki razmišljamo, a bogme smo vazda isti …….
Okle mi da idem u Mashu i Grand Splendid ?! Ako ima koji cevabdzinicu da drzi ili. Burekdzinicu neka nam kazu pa necu ici.Ovi su trsili! I da imam para za to platio bih da ih ne gledam a ne da idem tamo.
Ова иронија је ок. Познато је у коликој мјери сам критиковао погрешне потезе организатора током свих ових протеста. Међутим, што се тиче посљедњих корака и акција које предузимају организатори, ја се морам о њима похвално изјаснити. Нећу бити нескроман и констатовати да сада у већем дијелу прихватају линију групе чији сам члан :). На једном недавно одржаном састанку с организаторима прихваћене су многе сугестије и предлози. Рецимо, након неприхватљивог позива Лукшићу да “одабере страну”, закључило се и да је захтјев за оставком Владе неопходан, али не и довољан (да чак може послужити режимлијама за нову козметичку акцију и превару) и да се мора ићи на пад диктаторског режима. Стога је сада нова формулација за један од званичних циљева – смјена власти.Такође, постигнута је сагласност око тога да се мора доћи до првих слободних избора у историји ове земље. Једна од тема су биле влада у сјенци, прелазна влада, техничка влада (што нијесу исте ствари). Готово да је постигнута апсолутна сагласност у вези неприхватљивости даљњег останка опозиције у Парламенту и неслободним институцијама режима и бојкота свих лажираних избора. Надам се да ће у току наредних протеста један од званичних захтјева организатора бити позив опозицији на напуштање Парламента.
Што се тиче грађанске непослушности, мислим да организатори у посљедње вријеме раде праве ствари, али да оне морају имати одређену прогресивност, да мора доћи до извјесне радикализације метода. Рецимо, након перформанса – који су имали своју поруку и значај – у посљедње вријеме се инсистира на неким блокадама и сличним стварима које немају само формалну улогу и поруку. Мислим да се сада мора ићи на још одлучније ненасилне акције, које не искључују и неку врсту физичког контакта (попут блокаде нечијег изласка или уласка у институције нпр.), али које се ипак не могу подвести под насиље. Такође, позив грађанству на непослушност, у виду неплаћања рачуна за струју рецимо (што ја предлажем већ мјесецима) може да буде јако ефикасан метод, али само ако се осигура његова масовност, а то је могуће једино ако цјелокупни формални анти-режимски амбијент стане иза њега (ту мислим прије свега на опозиционе партије и медије). Организатори морају порадити и на тим стварима.
Осим тога, организаторима је предато пар докумената у штампаном облику, које смо још прије неколика мјесеца ставили на нашу групу, од којих су у једном синтетизовани кораци које треба предузети у циљу демократизације друштва, док други третира императив опозиционог напуштања Парламента ради што бржег достизања истог циља (а предао сам и наш превод Шарпових метода ненасилног отпора). Ова прва 2 документа ћу презентовати и испод ове теме.
“Демократија почива на слободним и мислећим грађанима, дакле постоји само тамо гдје постоје грађанске врлине” – Шартрје Емил Ален
У више наврата сам писао о начинима и методама за које мислим да су најефикаснији или, боље речено, најмање лоши и проблематични за што скорију демократизацију ових наших простора. Тиме ћу се позабавити и у овој прилици, у покушају да синтетизујем неке ствари и да изнесем нека могућа, пожељна сценарија у оквиру којих би дошло до што бржег пада диктаторског режима, ослобођања институција и, управо – демократизације друштва.
1) Улични протести и грађанска непослушност су саставни, можда и суштински чиниоци у читавом процесу. Ниједан диктаторски режим није пао без одлучујуће улоге “улице”. Овдје ваља опет нагласити да протести морају бити мирни, ненасилни. Таква, гандијевска врста отпора се, уосталом, и историјски показала као најефикаснија у супротстављању ауторитарним режимима. Протесте које организују УНС, МАНС и Студентска унија свакако треба подржати и у њима учествовати. Како би ти протести били успјешни од нарочите је важности испоставити праве захтјеве и циљеве, који ће скупљену енергију усмјерити на срж проблема и обезбиједити пожељну масовност на демонстрацијама. Циљ протеста треба да буде, понављамо, пад диктаторског режима и демократизација друштва. Организатори протеста, прије свега МАНС (чија је улога у читавој ствари кључна) не треба да бјеже од одређивања тих исправних циљева понављањем прича о “неполитичким протестима” или протестима који имају за циљ “побољшање политика Владе”. Чак и ако бисмо пошли од претпоставке да НВО у демократским друштвима не треба дикректно да се баве политиком, она би у нашем случају изгубила своју валидност, из једноставног разлога што код нас режим није демократски, већ диктаторски и клептократски, режим који има контролу и управљање над свим институцијама које би у нормалним околностима морале бити независне. У таквим околностима, није само пожељно, већ је и дужност сваког друштвеног субјекта који тежи слободи и демократији залагање за одлазак таквог режима. Због тога очекујемо да ће организатори протеста показати друштвену одговорност и да ће што прије испоставити исправне циљеве, како се не би губило драгоцјено вријеме, како би се енергија протестаната усмјерила на прави колосијек и обезбиједила масовност на демонстрацијама.
2) Након изласка опозиције из Парламента, до којег мора доћи што је прије могуће (овдје нећемо понављати аргументацију о валидности таквог изласка и о неприхватљивости, неучинковитости, па и контрапродуктивности опозиционог останка у институцијама), она ће званично дати своју подршку протестантима и покренуће разне форме алтернативног, ванпарламентарног политичког дјеловања. Свакако би требало што прије организовати паралелне институције, или у сјенци, које би биле активне до пада режима. Опозиција мора јасно ставити до знања јавности да више никада неће, ни у каквом могућем развоју догађаја, учествовати на неслободним, лажним политичким изборима чије резултате одређују клептократе, АНБ и криминалне структуре и на којима је унапријед познат побједник. Опозиција ће тада имати кључну улогу у обједињавању свих демократских анти-режимских снага и ентитета и у комуникацији с представницима међународне заједнице током грађанских протеста. Што се тиче нових опозиционих партија чије се оснивање најављује, према њима се ваља одредити водећи рачуна прије свега о њиховом карактерисању црногорске власти. Уколико оне режим не окарактеришу као диктаторски и клептократски, за чије су свргавање неопходне мјере које смо већ поменули – јасно је да се неће радити о истински анти-режимским снагама, а њихова ће улога у читавом процесу за демократе бити ирелевантна. У супротном (тј. ако се нове опозиционе партије према режиму одреде на одговарајући начин), оне би могле постати значајан фактор у процесу, па и пожељна алтернатива традиционалним, до сада неспособним и неефикасним опозиционим партијама.
3) У цијелој ситуацији биће неопходно активно учешће свих значајнијих друштвених фактора и организација, као што су синдикати, студентска удружења, медији, независни интелектуалци, итд. Да би акција била успјешно спроведена, од суштинске су важности координација ових фактора, њихова слога и солидарност. У нашем по разним основама подијељеном друштву (а за те подјеле најодговорнији је лоповски режим), такву солидарност неће бити лако постићи, мада се већ сада назиру неке назнаке за њено достизање које ме лично чине оптимистом у том погледу. Формирање неке врсте Владе у сјенци је од посебне важности, јер се народу у сваком случају мора понудити конкретна алтернатива клептократама током процеса пада режима. Њу би требало да чине способни људи без мрља из прошлости било које врсте, по могућности без ангажмана у било којој партији (а она би имала подршку прије свега опозиционих партија, али и осталих субјеката). Управо би таква алтернативна Влада имала кључну улогу у достизању солидарности и грађењу мостова између демократа. Држим да је у том смислу од изузетне важности да се, поред осталих битних ствари које упорно помињемо, та Влада изјасни о случајевима кршења људских права, с посебним освртом на националну дискриминацију, једну од тренутно највећих пошасти диктаторског режима, као и да предложи конкретне инструменте (можда и уставне природе) који ће бити коришћени за њено што хитније превазилажење у пост-режимском периоду. Посебно сам се осврнуо на ову тему јер је управо она, поред свих других објективних разлога, кључна за стицање повјерења и грађење мостова између разних опозиционих ентитета, и за масовност протеста.
4) Грађанска непослушност је од суштинске важности у овом сценарију и ако до ње не дође може се десити да читава ствар пропадне. За покретање масовних акција грађанске непослушности неопходна је координација и заједнички позив грађанству од стране више друштвених субјеката. Мислим да би након наредних протеста, рецимо, прави потез представљао званични позив грађанству на неплаћање рачуна за струју од стране опозиционих партија, МАНС-а и разних других организација (а непотребно је наводити мотиве за оправданост управо те конкретне форме непослушности). Разумијем, за такву врсту позива потребна је посебна доза храбрости и одговорности – али без таквих “састојака” промјене нијесу изгледне. Осим овог традиционалног вида грађанске непослушности, протестанти имају широку лепезу метода који би могли бити коришћени и током демонстрација (а Шарпова решења која смо у више наврата наводили, презентовали и која смо превели представљају драгоцјен извор у том смислу, за све). Подсјетимо: ТЕМЕЉ ВЛАСТИ ЈЕ ПОСЛУШНОСТ СТАНОВНИКА – АКО СТАНОВНИЦИ НЕ СЛУШАЈУ ВЛАСТ ОНА ГУБИ СВОЈУ МОЋ! Опозициони представници би током читавог процеса били у контакту с представницима међународне заједнице и свакодневно денунцирали недемократске режимске политике иностраним (прије свега европским) политичарима, службеницима, али и јавности.
5) Јасно је да тзв. међународна заједница (прије свега Европа и САД) у почетку неће имати благонаклон однос према оваквом виду политичког дјеловања анти-режимских снага. Они ауторитарни режим још увијек не представљају у правом свјетлу јер га и даље виде као извор какве-такве стабилности. Међутим, након константне и координисане акције анти-режимских снага у гореописаном смислу, ствари ће се промијенити. Управо због потребе одржања стабилности инострани фактор ће у одређеном тренутку подржати демократске снаге, а режим означити као посљедњи диктаторски на Балкану. И западни медији ће интервенисати на сличан начин, а јавност ће се, између осталог, питати: “како нека држава може претендовати на улазак у ЕУ без опозиције у Парламенту и осталим институцијама?” (и у том смислу излазак опозиције је кључан). Након тога, МЗ ће приморати режим на пристанак да се организују први слободни избори у историји земље (чија ће транспарентност бити гарантована и из иностранства). Након тих избора, из објективних разлога а и због реалне “атмосфере”, режим ће бити поражен. Послије избора било би пожељно да Влада у сјенци још извјесно вријеме остане на функцији, забрани рад ДПС-у и СДП-у (бар на извјесно вријеме док се ствари не стабилизују) и повуче још неке фундаменталне потезе о којима смо говорили. То ће бити почеци демократизације наших простора.
Свакако, како би опозиција након двије деценије, објективно сагледано, катастрофалног учинка, показала да и даље може фигурирати као неко ко заслужује бар минимум повјерења (што ће бити јако компликована мисија) – мора бити спремна на формалне политике дисконтинуитета. Суштински би у том смислу био њихов излазак из Парламента. Они су ти који морају дати ПРИМЈЕР, показати да су спремни да нешто жртвују зарад освајања слободе и демократије, па и те проказане посланичке плате. Док они буду настављали да шминкају Франкештајна, док буду давали легитимитет институцијама које су резултат покрадених избора (а апсолутно сви опозициони лидери тврде да су сви избори покрадени), немају морално право да учествују у демократизацији друштва.
Јасно је да никакву врсту нестабилности Европа не жели да види у овом тренутку на Балкану, и да неће са симпатијама гледати на било коју врсту анти-режимске акције у ЦГ. Они су прагматични. Али, овдје се мора кренути, без обзира на све. Мислим да је економска криза у ЦГ сувише озбиљна, глад куца на врата већине људи, изумире средња класа (ако је икада и постојала). Међу-национални односи се погоршавају, превасходно политикама режима. Одговорни људи морају да каналишу ту негативну енергију на прави начин, како не би дошло до немилих посљедица. Послије опозиционог напуштања Парламента и неколика мјесеца ненасилне али радикалне анти-режимске акције коју ће уз опозицију предводити грађански сегменти, интелектуалци, студенти, синдикалци, на улици, манифестација грађанске непослушности и свих оних ствари које сам помињао у својим коментарима – Запад би промијенио став, као и увијек, и означио црногорски режим као посљедњу диктатуру на Балкану.
То је једина исправна стратегија. Све остало је козметика и пут у неповрат.
Овај режим је у посљедњих 20 година у толикој мјери умртвио, обесхрабрио, обезвољио овај несрећни народ да је у добром дијелу у њему анулирао било какву покретачку активност. Осим тога, ово је једина земља у Европи у којој власт никада није смијењена демократским путем, развијен је поданички менталитет код већине грађанства и изузетно је компликовано орагнизовати било какве протесте. Не треба заборавити ни чињеницу да су сви протести у околним замљама имали подршку Запада, прије свега политичког и финансијског карактера, док то у ЦГ није случај. Тренутна политика Европе према ЦГ је прагматична, они још увијек жмуре на очигледни диктаторски карактер црногорског режима, јер не желе никакву нестабилност у овом дијелу Балкана у овом тренутку.
Треба постићи општу сагласност око основних циљева протеста, имајући у виду хетерогеност многих анти-режимских кругова. То је осјетљив посао, и мора му се приступити уз максималну деликатност. Осим тога, мора се извршити додатни притисак на опозиционе странке, ставити њиховим лидерима до знања да они нијесу манекени демократије и епизодни глумци у представи демократске симулације, већ да се од њих очекује активна улога. Излазак из Парламента опозиционих представника треба да буде један од основних захтјева. Ваља се посветити оригиналним, алтернативним, креативним манифестацијама незадовољства. Сваки човјек коме глад куца на врата, или који је без посла ће се придружити, а таквих је данас највише. Опозициони посланици се не налазе ту да задовољавају своје финансијске интересе, већ животне интересе грађана.
Опозиционо напуштање Парламента и посвећивање алтернативним и ванпарламентарним облицима политичког дјеловања, њено прикључивање људима који протестују за слободу и за парче хљеба – је један од предуслова да овај режим падне и да се ово друштво демократизује. Треба демократизовати друштво, а оставити се покушаја демократизације Мафије, кроз упорно учествовање у свим заробљеним институцијама диктаторског система. Нека се оставе симулације демократије, нека учине нешто конкретно за демократизацију. Нека оснују, на улици, први слободни, демократски Парламент, који ће бити активан до пада режима и ослобађања институција. Нека покажу мало одговорности према већини народа коме глад куца на врата. Није остало много времена док ситуација не измакне контроли. Многи људи су у борби за слободу дали много вредније ствари него што је посланичка плата или неке друге бенефиције. Опозициони став мора да буде одговоран, прије свега с етичке тачке гледишта. Људи су гладни, нема више чекања.
Мишљења сам да треба одбацити изузетно штетну, а истовремено и наивну мантру која се јавља у одређеним анти-режимским круговима: да су режим и опозиција исто, да су подједнако штетни и одговорни за стање у друштву, да се истовремено морају анулирати и једни и други и кренути ка деократизацији без једних и других. О овим стварима сам доста писао и нећу понављати; само ћу укратко рећи да овакву визију, коју сам ја назвао “романтичарском” и наивно-револуционарном треба одбацити, у крајњој истанци, из чисто прагматичних разлога: она би могла, у случају повољног сплета околности, да доведе до промјена и пада режима након изузетно дугог периода, можда за неких 20 година, по мом мишљењу. Нема се толико времена за чекање. Мање-више свима су јасне слабости опозиције, њени историјски промашаји и неадекватност. Уочљиве су и тренутне – кардиналне грешеке, као што је рецимо недавни пристанак на скандалозну повишицу у условима катастрофалне економске ситуације у земљи. Да су они у правом тренутку одбили да учествују у тим марифетлуцима, то би био прави потез не само из етичке тачке гледишта, већ прије свега политичко-маркетиншки. Показали су, по ко зна који пут сопствену кратковидост, а накнадна памет и утркивање међу њима у подношењу иницијатива за укидање те повишице више нијесу имали никаквог ефекта, осим трагикомичног. Међутим, и поред свега тога и свих мана опозиције, осипање истовремене паљбе по диктаторском режиму и опозицији је контрапродуктивно. Њима се, у било ком случају, мора дати шанса за учествовање у демократизацији.
Дакле, кључ је у обједињавању опозиционих снага, па и оних које припадају независном сектору, синдикатима, медијима. Свима је јасно да се ради о хетерогеном амбијенту, па ће се приликом покушаја програмског обједињавања морати тражити неки најмањи заједнички садржаоци, за почетак. Неће се моћи без тражења неких компромисних решења, какав је увијек случак у таквим ситуацијама. Јасно је да нека идентитетска питања неће моћи ући у те најмање заједничке садржаоце, из објективних разлога. Међутим, од изузетне је важности разграничити неке “идентитетске” ствари од питања поштовања људских права (о томе сам у више наврата писао). То у посљедње вријеме, чини ми се, јасно и принципијелно чини ПЗП. Добро би било да том стазом крену и неки други субјекти тзв. цивилног сектора.
———————————————————————————————————————–
Гојко Цимбаљевић о бојкоту:
”Мора се све извагати. Мудар човек кад нешто ради, измакне се, погледа и размисли шта не ваља. Јер немогуће је да све ваља.”
Увијек је добро да онај који проповиједа и живи онако како проповиједа.
Ако мудар(мада би било довољно и елементарно рационалан) човјек погледа све изборе у Црној Гори од 1945, и учинак опозиционих странака на њима, а поготову учинак тих странака и њихових одборника и посланика у тијелима у која су изабрани кроз те изборе, ако види учинак власти у последње 23 године, ако се измакне и погледа дом свој анђеле…Ако види, а видјеће ако гледа, да се избори организовани од стране КПЦГ-СКЦГ-ДПС не могу добити, ако зна, а зна, да институције система постоје само као параван и да немају никакву другу улогу осим прикривања злочина и помоћи учиниоцима у вршењу најстравичнијих злодјела противу човјечанства, народа, државе и сваког од нас појединачно; ако призна, а признаће ако као одрастао човјек одбије да се самозаварава, да је свака од постојећих партија у неком(дужем или краћем)периоду и (на нижем или вишем)нивоу сарађивала са овом и оваквом влашћу, са овим или оним изговором, сарађивала са овом метастазираном злочиначком организацијом коју зову влашћу…
Елем, ако се човјек измакне, погледа и размисли, једини исправан, једини поштен, једини могућ одговор је БОЈКОТ. БОЈКОТ избора, бојкот свих институција, бојкот пружању наших чистих руку њиховим крвавим до лаката.
А за то колико нас је подсјетићу вас на два примјера. Једног са њих 300 у једном кланцу прије више од 2000 година, који су успјели да се упишу у вјечност; и другог, вама и мени још ближег, ријечи једног кнеза пред један бој(прарафразираћу, неће замјерити свети кнез) да одлуку хоће ли или неће у бој не условљава број и сила непријатеља којима креће у сусрет, већ значај светиње коју брани.
Izlazak (ove) opozicije iz parlamenta je Nemoguća misija …………
Osevapio bi se neko kad bi perfektova umovanja odštampao i podijelio. Bar da mu pomogne u pejstovanju po internetu. Ono, on bi sam ali je svu tintu potrošio na krečenje svojih stavova i radnji svih ovih godina, kao i cijela družina Velibora Džomića. Zato kad bude primao 12-julku jedan ketridž u bojama bi bio prigodan poklon.
Ko god postavi uslov ili s nama ili s njima a s tim u vezi ako nisi s nama zasućute najcrnjim denuncijacijama i podmetanjima, ja dileme nemam. Ni s njima takvima, ni sa vama. Pogotovo kad te ucjene dolaze od ljudi koji ili su se same okoristile od onih ili su u vezi sa diskutabilnim strukturama koje u mnogo čemu liče na one protiv kojih se kao bore i sa kojima sarađuju.
Како је код појединаца спласнуо антирежимски набој. А тако мало нам је фалило да повјерујемо да су доживјели катарзу. Иначе, јуче читам једну стару расправу на овоме порталу, из времена када нисам ни знао за њега. Симпатични Тајовић се у расправи онако сеоски поспрдује са било ким ко изнесе било какву опозициону мисао. На моменат се запитам да ли је то иста особа као она која данас тврди да морамо подржати некога уколико се залажемо за политички дисконтинуитет.
Гојко Цимбаљевић о бојкоту:
Увијек је добро да онај који проповиједа и живи онако како проповиједа.
Ако мудар(мада би било довољно и елементарно рационалан) човјек погледа све изборе у Црној Гори од 1945, и учинак опозиционих странака на њима, а поготову учинак тих странака и њихових одборника и посланика у тијелима у која су изабрани кроз те изборе, ако види учинак власти у последње 23 године, ако се измакне и погледа дом свој анђеле…Ако види, а видјеће ако гледа, да се избори организовани од стране КПЦГ-СКЦГ-ДПС не могу добити, ако зна, а зна, да институције система постоје само као параван и да немају никакву другу улогу осим прикривања злочина и помоћи учиниоцима у вршењу најстравичнијих злодјела противу човјечанства, народа, државе и сваког од нас појединачно;
ako ovo nije osnova za bilo kakav i bilo od koga pokusaj da se stvari popravljaju, onda je sve ostalo vrcenje u krug i igra kurte i murte. (sa naglaskom na 1945 i kontinuitet od tada do danas, jer niti dps, niti sdp niti crveni cetnici, niti ekoloski progresivci nijesu diskontinuitet, nego najgora mutacija kontinuiteta od 1945. do danas. nikad kao do sada nije crnoj gori i svim njenim narodima i narodnostima nijesu potrebniji mudi i realni ljudi od prstaih i busatih statista iste ideoloske proizvodne crvene trake i isto tako pogubne ideoloske mantije.)
puno pozdrava za gojka cimbaljevica!!