Френсис Фукојама: Будућност историје

Може ли либерална демократија преживјети пропаст средње класе

Френсис Фукојама – водећи научни сарадник Института међународних истраживања Фримен Споли при Стендфордском универзитету

Резиме: Читавом свијету је неопходна озбиљна интелектуална дискусиија о социално-економском уређењу. Заиста данашњи облик глобалног капитализма руши основу сре-дње класе, на којој почива либерална демократија.

Објављено в часопису Foreign Affairs, № 1, 2012 год. © Council on Foreign Relations, Inc.

Нешто се чудно дешава у свијету.И глобална финансијска криза, које је почела 2008. го-дине, и текућа криза евра су последица функционисања модела  слабо  регулисаног фи-нансијског капитализма, који се обликовао у последњих 30 година. Тим прије, без обзи-ра на широко распрострањено незадовољство  мјерама за  спашавање  Вол-Стрита, није дошло до сушинског раста америчког лијевог популизма. Потпуно је  разумљиво,  да  ће јачати покрет „Окупирај Вол-Стрит“ , ипак је данас најдинамичнији популистички покрет десна партија „Чајанка“, чији је основни циљ – регулисана држава,  која  штити  обичне грађане од финансијских шпекуланата. Нешто слично се дешава и у Европи, гдје љевица слаби, а активност десних популистичких партија, обрнуто расте.

Може се означити неколико разлога одсуства мобилизације лијевих, но најважнији је не-успјех у сфери идеја.За претходне генерације идеологија се заснивала на економији, по-држаној либертаријанским правом.Данашња љевица није могла предложити ништа, осим повратка старој социјал-демократији.Одсуство убједљиве напредне контра-приче је опа- сно, јер конкуренција позитивно дјелује  нa  интелектуалне  дебате, као и на економску дјелатност. А озбиљна интелектуална дебата је  заиста  неопходна,  јер  садашњи облик глобалног капитализма руши социјалну основу средње класе, на  којој  се заснива либе-рална демократија.

Демократски талас

Друштвене снаге и услови не „дефинишу“ просто идеологију, као што је тврдио Карл Ма-ркс, идеје не могу добити снагу, ако се не обраћају потребама већег броја људи.Либера-лна демократија је данас основна идеологија практично у читавом свијету, најчешће за-то, што она одговара потребама ових или оних социјално-економских структура које је подржавају. Измјене у овим структурама могу имати идеолошке последице, а исто тако идеолошке промјене могу довести до социјално-економских промјена.

Скоро све утицајне идеје, које су настале у људском друштву до прије 300 година, су по својој природи биле религиозне, осим једног важног изузетка – конфучијанства у Кини.Прва крупна свјетовна идеологија, која је имала утицаја на општесвјетски развој,

постао је либерализам, доктрина, везана с растом у XVII вијеку у почетку трговачке, а затим индустријске средње класе у поједним дјеловима Европе. ( Под „средњом класом“ ја имам у виду људе, који се својим приходима не налазе ни на врху ни на дну друштва, који имају најмање средње образовање и посједују некретнине, добра трајне вриједно-сти или сопствени бизнис.)

Као што су тврдили класични мислиоци – Лок, Монтескје, Мил – либерализам претпоста-вља, да се легитимитет државе заснива на њеној способности да заштити индивидуална права грађана, при чему је државна власт ограничена законом. Једно од основних права које мора бити заштићено је право на приватну својину. „Славна револуција“ 1688-1689 године у Енглеској је имала кључни значај за развој савременог либерализма.Тада је пр-ви пут усвојен уставни принцип – држава не може на законским основама оптерећивати грађане порезом без њихове сагласности.

У почетку је то необавезно подразумијевао демократију.Виговци, који су подржали уста-вни поредак из 1689 године, првествено су били најбогатији посједници у Енглсекој, па-рламент тог доба је представљао мање од 10% становништва. Многи класични либерали, укључујићи и Мила, били су врло скептични према демократији: они су сматрали, да од-говорно политичко учешће захтијева образовање и одређени статус у друштву, тј.  пост-ојање власништва. До краја XIX вијека практично у свим земљама Европе бирачко право је било ограничено својинским и образовним цензусом.Избор Ендрија Джексона за пред-сједника САД 1828. године и његова одлука о укидању имовинског цензуса при гласању, у крајњој линији за бијеле мушкарце, била је прва велика побједа на путу ка стабилним принципима демократије.

У Европи су искључење значајне већине становништва из политичког процеса и раст ра-дничке класе припремили терен за појаву марксизма. „Комунистички манифест“ је објав- љен  1848  године, када су револуције избиле у скори свим крупнијим земљама  Европе, осим Велике Британије. Тако је почео вијек борбе за лидерство у демократском покрету између комуниста, спремних да одустану од процедуралне демократије (више-партијски избори) у корист тога, што су сматрали садржајном демократијом ( економска прераспо-дјела )  и либералних демократа, који су вјеровали у проширено политичко учешће при обезбјеђењу владавине закона, који штите индивидуална права, укључујући право при-ватне својине.

У питању је била подршка нове индустријске радничке класе. Рани марксисти су сматра-ли, да могу побиједити захваљујући бројчаној предности : када је бирачко право проши-рено крајем  XIX  вијека, тада су партије као што су британски лабуристи и њемачки со-цијал-демократи,  почеле да снажно расту,  угрожавајући  хегемонију конзервативаца и класичних либерала.Успон радничке класе је изазвао жестоке сукобе, често и примјеном недемократских средстава, а као одговор комунисти и многи социјалисти су одустали од формалне демократије, бирајући пут директног преузимања власти.

У првој половини XX вијека у оквиру прогресивних лијевих је постојао јак консензус.Они су једногласно сматрали, да је неки облик социјализма,  државна контрола над основним областима економије у циљу обезбеђења једанаке расподјеле богатства  –  неибјежан за све развијене земље. Чак економист-конзервативац  Јозеф  Шумпетер је написао у својој књизи  „Капитализам, социјализам и демократија“  1942 године, да социјализам на крају побјеђује, зато што капиталистичко друшво на културном плану подрива само себе. Под-разумијевало се да социјализам у савременом друштву представља вољу и интересе огр-омне већине.

Но чак и тада када су се на политичком и војном пољу одигравали велики идеолошки ко нфликти XX вијека, у социјалној сфери су се дешавале важне промјене, које су подрива-ле марксистички сценарио. Као прво, реални ниво живота радничке класе је наставио да расте, и као резултат су многи радници и њихова дјеца прешли у средњу класу. Као дру-го, у релативном износу бројност радничке класе није више расла и чак почела са се см-ањује, посебно у другој половини XX вијека, када је сфера услуга почела да истискује индустријску производњу у такозваним постиндустриским економијама.

На крају, појавила се нова група сиромашних и бескућника, смјештених испод радничке класе – разне смјесе расних или етничких мањина, нови емигранти, а такође и социјално изоловане групе, као жене, хомосексуалци или инвалиди.Као разултат овох измјена ста-ра радничка класа већине индустријски развијених друштава се претворила у још једну интересну групу, која користи политичку моћ синдиката за заштиту таквих тешко стечен-их раније права.

Осим тога,  радничка класа није постала то знамење,  под којим је било могуће мобили-сати становништво на политичку акцију у индустријским земљама. Друга интернациона-ла је добила алармантан сигнал 1914. године, кад су радници Европе одбили позиве на класну борбу,  окупљајући се око конзеравтивних лидера, који су узвикивали национа-листичке пароле. Ова шема ради и данас.

Многи марксисти су покишавали да то објасне такозваном теоријом погрешног адресира-ња у терминолгији филозофа Ернеста Гелнера: „ Исто као што радикални муслимани-ши-ити сматрају, да је арханђел Џабраил направио грешку, предајући Мухамеду послање, које је намијењено Алију, тако и марксисти мисле, да је дух историје или људско сазнање напрaвило ужасни промашај. Алармантни позив упућен класама, због неке страшне грешке поште, су добиле нације“.

Гелнер сматра, да на савременом Блиском Истоку религија врши функцију, сличну наци-онализму : она ефикасно мобилише људе, јер за разлику од класног сазнања, има духо-вни и емоционални садржај. На исти начин како је на крају XIX вијека европски национ-ализам био условљен преласком становништва из села у град, тако је и исламизам – ре-акција на урбанизацију у савременом друштву на Блиском Истоку. Марксово писмо неће никада бити уручено на адресу са именаом „класа“.

Маркс је мислио, да ће средња класа или у крајњој линији слој, који влада капиталом, а који он назива  „буржоазијом“,  увијек  бити  мала привилегована мањина у савременом друштву. Умјесто тога буржоазија и средња класа у цјелини су постали  огромна  већина становништва у развијеним земљама, што је за социјализам постао озбиљан проблем.Од времена Аристотела мислиоци су сматрали, да се стабилна демократија заснива на широј средњој класи, а друштва, подијељена на богате и сиромашне, су подвргнута олигархиј-ској владавини и популистичким револуцијама.Када је већина развијених земаља успје-ла изградити друштво, засновано на средњој класи, привлачност марксизма је почела да нестаје. У мањем број мјеста лијеви радикализам је остао утицајна снага – регије са ви-соким степеном неједнакости, као што су Латинска Америка, Непал и сиромашни региони Источне Индије.

То, што је политиколог Самуел Хантигтон назвао „трећи талас“ глобалне демократизаци-је, која је почела на југу Европе 1970 година и достигла кулминацију падом комунистич-ких режима у Источној Европи 1989 године, повећало је број изборних демократија у св-ијету са 49 у 1970 години, до више од 120 на крају 1990-их. година. Економски раст је

довео до појаве нове средње класе у таквим земљама као што су Бразил, Индија , Индо-незија, ЈАР и Турска. Као што је назначио економист Мизес Наим, та средња класа рела-тивно добро образована, посједује својину и технолшки је повезана са спољним свије-том. Она подноси захтјеве влади и лако се мобилише захваљујући доступу технологија-ма. Зато није чудо, да су главни активисти „арапског прољећа“ постали образовани ту-нижани и египћани, чија очекивања, повезана са радним мјестима и политичким учеш-ћем , се нијесу могла реализовати при постојању диктаторских режима.

Представници средње класе не подржавају демократију обавезно и у приципу: као и сви остали, и они су актери, које покрећу лични интереси, они желе заштити свој иметак и положај. И у земљама као што су Кина и Тајланд, представници средње класе се плаше захтјева сиромашног становништва за прерасподјелу богатства, и зато подржавају ауто-ритарне владе, које штите њихове класне интересе.Осим тога, демократија не задовоља-ва увијек очекивања средње класе, и ако до тога не дође, у средњој класи могу настати немири.

Није најгора алтернатива ?

Данас постоји глобални консенсус у погледу легитимитета либералне демократије, у кр-ајњој линији у принципу. Као што пише економист Амартија Сен, „мада се демократија не практикује потпуно и не примјњује баш увијек, сагласно свеопштој тачки гледишта, демократски облик владавине је сада постигао статус, које се сматра у цјелости  испра-вним“. На највишем нивоу демократија се примјењује у земљама, које су постигле такав степен материјалног благостања, када већина грађана може себе сматрати представни-ком сдрење класе, и зато се уочава корелација између високог развоја и стабилности демократије.

Нека друштва, као што су Иран и Саудијска Арабија, одбацују либералну демократију, дајући предност исламској теократији. Међутим ови режими – представљају слијепи пут развоја и одржавају се само захваљујући огромним резервама нефте. Својевремено је арапски свијет био искључен из трећег таласа демократије, но „арапско прољеће“ је по-казало, да се и та друштва могу мобилисати против диктатуре на исту начин, како се то догодило у Источној Европи и Латинској Америци. Разумије се, ово не значи, да ће у  Ту-нису, Египту или Либији пут до потпуне функционалне демократије бит прост или идела-но директан, но можемо предпоставити, да тежња политичкој слободи није карактерна особина само културе европљана и американаца.

Најозбиљнији изазов либералној демократији у данашњем свијету представља Кина, ко-ја употребљава ауторитарни облик владавине с дјелимично тржишном економијом. Кина је наслиједила дугу и горду традицију бирократске владавине високог квалитета, која је стара два миленијума.Кинески лидери су успјели извести јако сложен прелаз  од центра-лизовано-планске привреде совјетског типа до динамичне и отворене економије, и то тр-еба напоменути, да су ријешили овај задатак довољно компетентно – да будем искрен, са већом компетентношћу од оне коју сада показују амерички лидери у спровођењу сво-јих макроекономских политика. Многи се данас диве кинеском систему не само због еко-номских показатеља, већ и зато, што вам омогућава да доносите велике, сложене одлуке довољно брзо у односу на агонију и политичку парализу, од које у последњих неколико година, толико страдају САД и Европа. После недавне финансијске кризе, сами Кинези су почели да промовишу “кинески модел” као алтернативу либералној демократији.

Међутим, мало је вјероватно да кинески пут постане озбиљна алтернатива либералној демократији изван источне Азије. Пре свега, он има одређени културни идентитет: кине-ски облик владавине заснива на дугој традицији меритократских регрутовања, испита за пријем у јавну службу, посебна улога образовања и поштовање ауторитета технократа. Неколико земаља у развоју могу успешно да усвоје овај модел, они који су, као што су Сингапур и Јужна Кореја (барем у раном периоду), били су већ у кинеском културном простору. Сами Кинези се скептично односе према извозу свог модела, a тзв. Пекиншки консензус – је више западни изум него кинески.

Такође није јасно, колико је стабилан овај модел. Ни раст привреде који се обезбеђује  извозом, ни доношење одлука одозго надоле неће увијек давати резултате. Чињеница да кинеска влада није дозволила да се отворено разговара о катастрофи на брзој жељезни-ци прошлог љета и није се успјело довести до одговорности Министарства комуникација, указује на то да постоје и друге бомбе одложеног дејства, које су скривене иза фасаде ефикасног одлучивања.

Најзад, Пекинг је рањив с моралне стране. Руководиоци на свим нивоима не морају да поштују достојанство грађана. Сваке седмице постоје протести против експропријације земљишта, заштите животне средине или корупције од стране појединих функционера. Док постоји брз раст, ове злоупотребе могу да се сакрију. Али то неће вјечно трајати, а власти ће морати да плати високу цену за акумулирано незадовољство.Режим више нема идеологију око које може да уједини људе, Комунистичка партија, привидно се држећи принципа поштовања равноправности, управља друштвом у коме цвета неједнакост.

Дакле, стабилност кинеског система на било који начин се не може сматрати као аксиом. Кинеска влада тврди, да ће због културних посебности грађани радије дати предност ди-ктатури која обезбеђује раст и благостање,  одбацујући ниезвјесност демократије,  која угрожава социјалну стабилност. Али тешко да ће се растућа средња класа у  Кини пона-шати сасвим другачије него у другим регионима света. Остали ауторитарни режими могу покушати да понове успех Пекинга, али је мало вероватно да ће већина света за 50 го-дина изгледати као данашња Кина.

Будућност демократије

Данас у свијету постоји узајмна веза између економског раста, социјалних промјена и владавине либерално-демократске идеологије. И при томе нема наговјештаја појаве кон-курентне способне идеолошке алтернативе. Међутим, ако се наставе, неке забрињавају-ће економске и социалне тенденције, може бити угрожена стабилност современих либер-алних демократија и растопити демократска идеологија у данашњем схватању.

Социолог Барингтон Мур је накад категорички тврдио: „Нема буржуја – нема демократи-је“. Марксисти нијесу остварили своју комунистичку утопију, зато што је зрели капитали-зам изградио друштво, чија је основа била средња, а не радничка класа.Али што ако да- љи развој технологија и глобализација поткопа средњу класу и учини немогућим достиз-ање статуса средње класе за већину грађана развијене земље?

Већ се виде многобројни симптоми да је та фаза развија почела. Од 1970-х гг. у САД ср-едњи доходак у реланом износу преживљава пад. Економско дејство пада је одређеној мјери ублажено захваљујући томе, да су у већини америчких породица за последње дви-је генерације доходак почели стварати два члана.Осим тога, као што аргументовано твр-ди економист Рагурам Раџан, уколико американци не желе учествовати у директној пре-расподјели богаства, Сједињене Државе последњих година употрељавају један јако опа-сан и неефиксан облик прерасподјеле, субвенционрајући хипотеке за породице с ниским примањима. Ова тенденција, коју је потпомагао доток ликвидности из Кине и других зе-маља, за последњих 10 година давала је многим обичним американцима илузију сталног повећања квалитета живота. Пуцање балона хипотека у 2008–2009 години. је довело до наглог враћања до средњег нивоа. Данас американци користе јефтине мобилне телефо-не, јефтину одјећу и Facebook, но све већи број људи не може обезбиједити себи сопст-вени стан, здравствено осигурање или задовољавајућу пензију.

Много опаснији феномен су открили финансијер Питер Тил и економиста Тајлер Коэн – богатства од последњих технолошких иновација непропорционално су расподијељена у оквиру најталентованијих и добро образованих чланова друштва. Овај феномен је доп-ринио суштинском повећању неједнакости у САД у последњој генерацији. 1974 год. 1% најбогатијих породица је добијао доходак од 9% од БДП, а 2007 године. Њихов удио се повећао до 23,5%.

Трговинска и пореска политика, су могуће је, убрзали ову тенденцију, али главно  „зло“ су постале технологије. У раним етапама индустриализације – у епохи текстила, угља, челика и мотора са унутрашњим сагоријевањем – користи од технолошких промјена пра-ктично увијек различитим путевима су долазили до осталих слојева друштва захваљују-ћи запослености. Но то није  природни закон. Данас ми живимо у епохи, коју је Шошана Зубоф назвала  „ера умних машина“,  када технологије могу замијенити многе функције човјека, па и најсложеније. Било које велико отркриће у Силиконској долини значи уки- дање нискоквалификованих радних мјеста у другим областима економиије, и тај тренд неће ишчезнути у ближој будућности.

Неједнакост је постојала увијек као резултат природних разлика у таланту и карактеру. Но технолошки свијет суштински продубљује ове разлике.У аграрном друштву XIX вијека људи с математичким способностима не би имали посебних могућности зарађивати на свом таланту. Данас они могу постати финансијски стручњаци или програмери, добијају-ћи при том све већи удио националног богатства.

Други фактор, који подрива доходак средње класе у развијеним земљама, је  глобализа-ција. Снижењем транспортних трошкова и трошкова за везе, а такође повезивањем с гл-обалним радним ресурсима стотина милиона радника у земљамау развоју,  рад  , који је раније у развијеном свијету обављала стара средња класа, сада се  обавља знатно  јеф-тиније у другим мјестима. У економском моделу, који као приоритет има максимализаци-ја укупног доходка, аутсорсинг је неизбјежан.

Разумне идеје и здрава политика могле би умањити штету. Њемачка спроводи успешан протекционистчки курс за очување значајног дијела производне базе и радних мјеста у индустрији, при чему њене компаније остају конкурентне у свијету. САД и Велика Брит-анија, напротив, су се радосно ухватиле за прелаз на постиндустријску економију услу-га. Свободна трговина више није теорија, већ идеологија : када су чланови америчког Конгреса покушали увести торговнске санкције против Кине као одговор на снижени ку-рс јуана, с негодовањем су их оптужили за протекционизам, као да је поље игре већ постављено. Било је много оптимистичких разговора о економији знања, о томе, да ће прљави, опасан рад у производњи бити неминовно одбачен, а високообразовани радни-ци почети да се баве креативним стварима. Ово се показало само као димна завјеса, која скрива сурову реалност деиндустриализације. При томе је остао скривен факт, да је ко-рист од новог поретка сконцентрисана у јако малој групи људи у сфери финансија и ви-соких технологија, чији интереси доминирају у масовним средствима информисања и оп-штеполтичким дискусијама.

Одсуство љевице

Једна од начуднијих појава послије финансијске кризе је популизам, који  добија првен-ствено десни, а не лијеви облик.

Мада је америчка партија „Чајанка“ анти-елитна по својој реторици, њени чланови гла-сају за конзервативне политичаре, који раде у интересу те исте финансијске и корпора-тивне врхушке, према којој исказују презрење. Овом феномену је могуће наћи неколико објашњења, укључујући дубоко укорењену вјеру у једнакост могућности, а не једнакост резултата, а такође и то, што се питања културе, као што су абортуси и право на оружје, пресјецају са економским.

Па ипак, главни узрок одсуства лијеве популистичке силе лежи у интеллектуалној сфе-ри. Прошло је већ неколико деценија од тада, када је макар неки од љевичра био спосо-бан, као прво, спровести детаљну анализу тога, што се дешава са структуром развијених друштава на фону економских промјена, и, као друго, предложити реалистичан програм рада, који би имао шансу да заштити друштво, засновано на средњој класи.

Основни правац лијеве политичке мисли последње двије генерације је био, искрено го-ворећи, промашај како концептуално, так и као инструмент за мобилизацију. Марксизам је одавно мртав, а још мали број преосталих припадника већ су на прагу дома стараца.  У академским лијевим круговима марксизам су замијенили постмодернизам, мултикулту-рализам, феминизам, критичке теорије и остали разноразни интеллектуални токови, који су више фокусирани на културу, него на економију. Постмодернизам почиње од одрица-ња могућности било које доминатног мишљења у историји или у друштву, што подрива његов сопствени ауторитет као упоришта већине, која осјећа издају елите.

Мултикултурализм се заснива на подршци практично било којој групи странаца. Немо-гуће је створити масовни покрет на бази тако разноврсне коалиције: већина преставни-ка радничке класе и нижих слојева средње класе, који су принсени као жертва систему, су конзервативци на културном плану и не желе, да их виде у друштву таквих савезни-ка.

Било које теоријске основе да се користе у програмима лијевих, њихов главни проблем је – одсуство повјерења. У последње двије генерације основни дио лијевих се држао пр-ограма социјалне демократије, која је сконцетрисана на државном обезбеђењу низа со- цијалних благодети – пензија, здравственог осугурања и образовања. Данас је тај модел сам себе исцрпио: социјални системи су разорени, постали бироктизовани и крути; кроз структуру државног сектора они су често у ствари контролисани тим истим организација-ма, које у суштини требају да врше чисто служебну административну функцију. И, што је важније, они су финансијски нестабилни, ако се узме у обзир старење становништва пр-актично у читавом развијеном свијету. На тај начин, када постојеће социал-демократске партије дођу на власт, они се не труде постати било што више, од простог чувара соци-јалне државе, која је изграђена деценијама раније, а нико од њих нема новог програма, око којег би се могле ујединити масе.

Идеологија будућности

Покушајте замислити на тренутак непознатог ствараоца, који, налазећи се тамо негдје на чардаку, покушава да формулише идеологију будућности, способну да обезбиједи ре-алистичан пут према свијету са здравим друштвом средње класе и стварне демократије. Каква би била та идеологија?

Она би садржала у крајњој линији двије компоненте, политичку и економску. В политич-ком односу нова идеологија мора да потврди предност демократске политике над еконо-миком, а такође наново учврстити легитимитет државе као представника друштвених ин-тереса.Али програми, које је она дужна да спроводи за заштиту живота средње класе, не могу се ослањати само на постојећи механизам државе свеопштег благостања. Ова идео-логија мора како-тако измијенити државни сектор, чинећи га независним од садашњих заинтересованих лица и користећи при томе нове, на технологијама засноване приступе за давање услуга. Она такође мора одлучно изјавити о необходности прерасподјеле бог-аства и представити реалистичан пут за прекидање доминације интересних група у пол-итици.

У економским односима идеологија не може почети са осуђивањем капитализма, као да је стари социализам претходно био алтернатива способна за живот. Ријеч мора бити о корекцији капитализма и то у томе, до којег степена држава мора помогати друштво да би се оспособило за промјене.

Глобализација се мора разматрати не као непобитни факт, већ као изазов и могућност, коју је неопходно пажљиво политички контролисати. Нова идеологија не треба да сматра тржиште као циљ сам за себе, она више мора оцијењивати свјетску трговину и инвести-ције не смо из угла акумулације националног богатства, но и улагања в напредак сред-ње класе.

Међутим,  овај циљ је немогуће остварити без озбиљне и доследне критике основа савр-емене неокласичне економије, почињући од таквих фундаменталних поставки, као што је сувереност индивидуалних предпоставки, а такође и представу о укупном доходку као о тачном показатељу националног благостања. Мора се примијетити, да доходак људи није обавезно и реалан одраз доприноса друштву. Но мора се ићи даље, признајући, да и чак ако тржиште рада ради ефективно, природна распредјела таланата није обавезно и праведна, и зато човјек – није суверена јединица, већ биће, које се у значајном степе-ну формира друштвом које га окружује.

Многе од ових идеја су већ изнешене, па мени остаје само да их спојим. Такође је важно да се избегне проблем “погрешног адресирања”. Због тога, као стратегију мобилизације, треба користити критику глобализације са аспекта националних интереса, с тим што на- ционални интерес не смије бити дефинисан тако једноставно, као, на пример, у кампањи синдиката “купујте америчко”. Производ ће бити синтеза идеја, како лијевих тако и дес-них, одвојен од програма маргинализованих група, које данас представљају прогресивни покрет. Идеологија мора бити популистичка, и њена порука почеће критиком елита, које су дозволиле да се жртвује добробит великог броја људи зарад просперитета једне мале групе, као и осуде монетарне политике, посебно у Вашингтону, која доноси користи само богатим људима.

Опасности, која подразумева такав покрет, су очигледне: одустајање у САД, посебно, од промовисања отворенијег глобалног система може да изазове протекционистичку реак-цију других земаља. Револуција Реган-Тачер је била успешна у многим ставрима, како су се њени заговорници и надали, а као резултат свет је постао много конкурентнији, глоб-ализован и стабилан.Акумулирано је огромно богатство, и скоро свуда у земаљама у раз-воју се појавила растућа средњеа класа, што је допринело ширењу демократије. Можда, се развијени свет налази на прагу великих технолошких продора, који не само да ће по-већати продуктивност, већ и обезбедити радна места за многе припаднике средње класе.

Али то је више ствар вере, а не размишљања о емпиријској стварности у протеклих 30 година, која указује на потпуно супротан смер. У ствари, постоје многи разлози да вјеру-јемо да ће неравноправност опстати, чак се и погоршати. Постојећи систем концентраци-је богатства у Сједињеним Државама већ ради на свом јачању : као што је навео еконо-миста Сајмон Џонсон, финансијски сектор користе своје лобисте, да избјегне оптрећују-ће и незгодне облике регулације. Школе за дјецу из богатих породица су сада боље него икада, а ниво јавних школа наставља да се погоршава. Елите у свим друштвима користе могућности које нијесу на располагање другима за приступ политичком систему како би заштитиле своје интересе, при чему нема уравнотежавајуће демократске  мобилизације која може са исправи ситуацију. Америчка елита свакако није изузетак.

Међутим, до мобилизације неће доћи све док средња класа у развијеним земљама остане посвећена идејама претходне генерације, односно све док буду сматрали да њихове инт-ересе боље штите више слободна тржишта и мали по обиму државни системи.Алтернати-вна идеја је већ на површини, и ускоро ће се појавити.