ONI HOĆE
[def.] Namerno pogrešno tumačenje izjava ili učitavanje pretpostavljenih namera česte su demagoške smicalice. Govornik se predstavlja kao „poznavalac“, „zna ko je“ njegov protivnik i šta on „u stvari hoće“. Taktika je sledeća: tuđi stavovi se najpre pogrešno predstave, a zatim se otpočinje rasprava sa sopstvenim tumačenjem, umesto sa onim što je stvarno izrečeno. Upotrebom ovog mehanizma se tako može neprimetno pobeći od nepoželjne teme, jer se započinje priča o namerama protivnika, a ne o onome što je protivnik rekao. Kada se nekome pripišu „zadnje namere“ ili „sumnjivi motivi“, čak i njegove najbezazlenije izjave i postupci se mogu doživeti kao preteći. Ekstremni oblik ove strategije nalazi se u teorijama zavere, kojima se uspešno proizvodi osećanje ugroženosti ili neizvesnosti.
Primjer: Ovi što imaju nešto protiv ove definicije samo hoće da podriju naš autoritet. Sve je to zavera Štrumfova koji mrze rečnike.
ČUDO, ALI NEVIĐENO
[def.] Izjave u kojima govornici i ne pokušavaju da ubede publiku u svoje ideje ili stavove, u kojima nema argumentacije, ali zato cinizma, bahatosti, pa i gluposti može biti toliko da publika jednostavno ostane bez teksta. Slušajući ili čitajući ovakve izjave, možemo se samo zabezeknuti i zapitati da li je moguće da nekome nije stalo ni da lepo upakuje ono što govori. Zato ovde i nema populizma i demagogije samih po sebi. Radi se o poricanju političkog govora koji bi trebalo da nas u nešto ubeđuje. Umesto toga, otvoreno se izražava mišljenje koje može da vređa inteligenciju glasača, ili na koje se teško može i odgovoriti (Mnogo kradete…da kraduckate po malo pa da vas i tolerišem…). Odgovornost govorniku nije bitna, mogućnost rasprave ne postoji i sve što možemo jeste da ostanemo bez komentara. Ipak, ovakav, gotovo devijantan politički govor je toliko čest da ne možemo da ga zaobiđemo. A kako se mnogo puta osetimo kao taoci ovakvih političara i njihovih izjava, ne bi ni trebalo.
PROSTO K'O PASULJ
[def.] Nuđenje jednostavnih rešenja često i za vrlo složene društvene probleme. Problemi se svode na samo jedno pitanje i nude se jednostavna rešenja koja su sama po sebi prijemčiva. Uprošćavanjem stvari prećutkuju se ili prikrivaju kompleksnost problema i/ili negativne posledice ponuđenog rešenja. Jednostavna rešenja često zvuče vrlo smisleno, primalac poruke stiče utisak da su ona razumna i prihvatljiva, a da je govornik pronicljiv i sposoban čovek koji manje priča a više radi. Osnovna logika: kako ćemo – lako ćemo!
Primjer: Političari su veliki demagozi i sve ćemo ih javno skandalizovati, te nikad nikom neće pasti na pamet da opet govori na taj način.
SVAKA PTICA SVOME JATU
[def.] Podela između „nas” i „njih” jedno je od ključnih mesta u političkoj borbi, a ujedno i bitna karakteristika populizma i demagogije. „Mi” se obično krije iza uopštenog, podrazumevanog identiteta, koji se gradi na osnovu postojećih podela u društvu (etničkih, rasnih, klasnih, ideoloških, ali i rodnih i profesionalnih). Govor demagoga je govor u ime grupe, njegovi stavovi su stavovi grupe, on staje u zaštitu njenih interesa, obznanjuje strahove grupe i obaveštava nas o njenim namerama. Utemeljena argumentacija, raspravljanje o iznetim stavovima ili njihovo opravdavanje često izostaju i svode se na puku pripadnost grupi. Polarizacijom društva pristup određenoj temi svodi se na dve suprotstavljene pozicije, a kao ispravan se nameće samo jedan stav – govornikov.
Cilj stvaranja i produbljivanja podela je pridobijanje podrške onih koji se osećaju kao deo grupe, ali i poruka ili upozorenje onima koji nisu njen deo. Stoga je to neretko i govor u kom se druga grupa označava kao neprijateljska. Neprijatelj je sve ono što mi nismo, a uz to nas sprečava da budemo ono što jesmo ili da postanemo ono što smo namerili da budemo. U najradikalnijoj formi, konstruisani Drugi služi kao žrtveno jagnje koje se može okriviti za sve nedaće i zlodela, a jezik prerasta u govor mržnje. Kada je za pripadnost grupi vezan značajni emotivni naboj i osećaj ugroženosti, govornik priziva organsko jedinstvo grupe želeći time da opravda poziv na akciju. Zato je ovakav govor nezaobilazan deo nacionalističkog, rasističkog i versko-fundamentalističkog govora.
Primjer: Mi ljudi otvorenog duha razumemo da je demagogija pošast, te moramo zajednički da se borimo kako bismo stali na put tom izdajničkom projektu. Ovaj cilj je isuviše važan za nas da bismo se oko njega delili i partijašili.
KAKVE VEZE IMAM JA SA TIM?
[def.] Izbegavanje odgovornosti za izjave, odluke i postupke koji se kod publike doživljavaju kao nepoželjni ili loši je najbolja osobina dobrog demagoga. Zato se često čini kako je odgovornost poput napada od koga se treba odbraniti ili poput nezgodne situacije iz koje se treba izvući. Strategije su razne: prećutkivanje, ukazivanje na nepredviđene okolnosti, višu silu, skrivanje iza drugih, upiranje prstom na suodgovorne, okrivljavanje protivnika, pa čak i laganje. Nekad se i ne mora ići tako daleko: dovoljno je svesti odgovornost na krivično-pravnu, pa zaključiti da ko nije pred sudom kriv, nije ni odgovoran.
Razrađenost ovih strategija i lakoća kojom se njima služi pokazuju da je spremnost na pad popularnosti rizik koji će malo ko sebi dozvoliti. Od priznanja se niko nije glasova nakupio. Tako se odgovornost pretače od jednog do drugog aktera, sve dok se u tom presipanju ne isprazni. Najčešći oblik: nisam ja, oni su.
Primjer: Nemam ja veze sa ovim rečnikom, samo povremeno napišem par redaka.
LJUDI SMO
[def.] Emocije su važna osobina demagoškog govora. Dobar demagog se trudi da se predstavi kao jedan od nas, čovek koji misli, oseća, pa i greši, kao i svi smrtnici. Političari često govore o svom detinjstvu, pokazuju svoju porodicu javno ili se bave tužnim ljudskim pričama, želeći da pokažu da su i oni ipak samo „obični ljudi“.
Dirljive ljudske priče i ispovedni ton bude sažaljenje i publika se lakše poistovećuje sa govornikom jer može da ga razume. Tako ona postaje više sklona da veruje „na kredit” i to bez ubeđivanja. Ona je spremnija da „oprosti” ili progleda kroz prste za ponašanje koja inače ne odobrava. Obratiti pažnju na: ispovedni ton, izgovore tipa ljudi smo i znate kako je, priče iz detinjstva, porodične priče, anegdote.
Primjer: Kad sam bio mali maštao sam da se bavim uređivanjem jednog rečnika, te je moja posvećenost neupitna.
TI ĆEŠ DA MI KAŽEŠ
[def.] Jedna od omiljenih strategija demagoga je napad na onoga ko saopštava, a ne na ono što se saopštava. Izjava se gura u drugi plan i postaje gotovo nevažna, dok je u centru pažnje sam sagovornik i želja da se on omalovaži. Zbog toga se napadnuti neretko upušta u demantovanje izrečenog ili čak počinje protivnapad, pa se prvobitna rasprava potpuno zaboravi, dijalog postane razmena uvreda, a ako su one dovoljno sočne, dođe se i do velikog skandala.
Primjer: Grbavi, nemoj ti da mi pričaš o demagogiji molim te, ćale ti je bio portparol stranke.
javniservis.me 
Komentariši