Могу да кажем да сам “остварио запажене резултате” у борби против неодговорних и несавесних службеника, а пре свега полиције. Пријављивао сам када се праве саобраћајне прекршаје без укљученог ротационог светла, када страној држављанки са домаћим именом траже “наша” документа, па онда пасош уз питање “Како си ушла у Србију са швајцарском ЛК?”, када ми у рацији уместо полицајац личну карту врати конобар, када полицајац пуши цигарету док разговара самном на улици… Било је ту пријава и против возача аутобуса, који разговарају телефоном, пролазе кроз црвено, пуше једну за другом, против радника пореске управе, поштанских службеника, цариника на прелазу с Косовом. Лепио сам по комшилуку плакате са бројевима телефона и адресама дежурног саобраћаног инспектора у Дирекцији за јавни превоз, службама ГСП и слично. Многи ми се смеју, али нема везе… Ако је после свих тих мојих пријава, одлазака на сведочење, давања изјава, дојијања извињења и кажњавања одговорних, бар један једини грађанин имао бар један једини проблем мање са тим службеницима, ја сам срећан и верујем да сам успео.
You may say I’m a dreamer, but I’m not the only one.
Са полицијом сам имао углавном позитивна искуства. Унутрашња контрола ради одлично и колико сам схватио, имају јасне процедуре за решавање свих притужби грађана. Они који су задужени за те послове углавном исказују своју захвалност, јер је притужба грађана од велике помоћи у њиховој искреној борби за решавање тих проблема. Лоша искуства сам имао са пријавњивањем саобраћајних прекршаја на број 92, никада нисам добио никакву повратну информацију, али сам последњи пут послао захтев да ме обавесте о конкретној пријави коју сам послао у новогодишњој вечери, очекујем да ћу ускоро сазнати шта се око тога дешава.
Како сам почео да радим све ово?
Приметио сам да неки познаници у Хрватској за све што мисле да није по правилима, инсистирају да надлежни то исправе. Такође, био сам присутан неколико пута када је пријатељ из Пољске са велики стрпљењем “истеривао своје право” са авио презовницима, граничном полицијом, интернет проваједирма. Почео сам да верујем да је ово један вид грађанског активизма и да је борба за правду обавеза свих нас. Међутим постоји нешто што ме многоооооо мучи, а нисам успео до сада да нађем начин да утичем на то. Имао сам срећу да од 2003 године до сада попуним 2 пасоша разним визама и печатима. Путовао сам много, посетио сам 25 европских земаља и НИКАДА НИГДЕ нисам доживео тако непријатне и намрштене полицајце као на нашим граничним прелазима. Јуче сам се вратио из Босне, прешао сам пешачки гранични прелаз између Зворника и Малог Зворника, босански полицајац се нешто шалио, коментарисао да је млађи од мене 5 дана, пито како сам се провео у Зворнику, а наш са намргођеном фацом, није могао да каже чак ни Добар дан, само је махнуо главом, на брзину скенирао пасош и вратио га… Ситуација је, где год да сам путовао била слична! Полудим због тога!
Желим када дођем назад У МОЈУ ЗЕМЉУ, да се осећам ДОБРОДОШАО! Желим када нам дођу гости у НАШУ ЗЕМЉУ, да се осећају ДОБРОДОШЛИМ!
Негативних примера је много, не сећам се ни један једини пут да сам срео насмејаног и љубазног граничног полицајца у униформи МУП РС. Са друге стране неби ми толико сметало све то да је ситуација на другим граничним прелазима у Европи слична. Међутим, нисам сигуран да сам икада доживео непријатност на било којој другој граници, чак је у 99% случајева то била пријатна ситуација. Па чак и када те питају за новац који имаш, адресу на коју идеш или позивно писмо, то раде са осмехом, у увек ти на крају пожеле пријатан боравак у њиховој земљи или срећан пут ако идеш даље, увек! Да не поредим ашу полицију са граничарима Енглеске, Пољске, Италије, па чак и Бугарске… Да не буде да они боље живе. Хајде да упоредимо са полицајцем из Босне, Хрватске, Македоније, па чак и са Косова! Човече, некако је природно очекивати да тај косовско полицајац није много срећан када те види са југословенском личном картом и пребивалиштем у Београду, да долазиш. Па те чак и за пасош пута уз осмех:
– Имаш пасош? – Не. – А што? – Па не треба ми! – Ајде бре! – Ајде бре! – ХваЉа, срећан пут! (уз осмех)
Лепо се проведеш, где год да идеш, а онда дођеш на нашу границу и желудац ти се окрене! НЕЋУ ТО! Био сам много срећан када сам видео да је на аеродрому у Београду направљен “електронски гранични прелаз” за улазак у Србију. Понадао сам се да могу да прескочим надрнданог пандура, боље од ћутања полицајца је да машина ћути, она бар неће намргођено да те гледа. Међутим, мој биометријски пасош је издат пар дана раније од датума који је потребан да би могли да користите тај прелаз.
Зашто? Највише волим она оправдања за намргођене полицаје типа: “мале плате”, “лоша опрема” или што је најодвратније “такав смо народ”! Ма дај!!! Мислите да гранични полицајци у региону имају веће плате? Мислите да је онај полицајац који живи са друге стране Дрине “други народ”. Нешто је ту труло у систему и мора да се поправи! Не знам да ли имају тренинге на којима уче како треба да се понашају на послу или јадна правила, да ли то имају њихове комшије у контејнеру који је 2 метара дање, али знам да је разлика очигледна.
Е да, да наши намргођени полицајци, част изузецима којих не могу да се сетим али вероватно постоје, нису усамљени, сетио сам се полацајке са московског аеродрома. Овучена као партизанка из другог светског рата, са челичним погледом. Ја не желим да Русија буде узор или оправдање. Хајде да се за почетак угледамо на неше суседе.
Ево шта каже Синдикат почетком 2010., не знам шта је министар урадио по овом питању, нити ме много занима. Моје питање је: “Шта је потребно да би се на фацу набацио бар мали осмех и да би гранични полицајци који раде са људима (не они који шетају по граници били бар мало љубанији?”
Плашим се да ћемо пре ући у Шенген зону, него што ће наш полицајац схватити да је у опису његовог радног места да буде насмејан и љубазан!
Ево, ја сам рекао, мени је сада лакше, желим Вам срећан пут и што мање непријатности, а што више осмеха на нашој граници. Добро дошли у Србију!
izvor: vojamrjova.wordpress.com
javniservis.me 
Komentariši