Другим речима, у ињу је спас. У лепоти која нас све чини истим.
Недавно сам се вратио ноћним возом из Софије у Београд. Када сам дошао на централну железничку станицу у Софији, кола за спавање стајала су сама на колосеку, налик на неке аветињске кочије, мрачне и хладне. Напољу је било још хладније, па нас је пратилац кола за спавање љубазно пустио унутра и када смо сви успели да се сместимо у кабине по мрклом мраку, упалио је светло. Мало касније, када су се зачули љутити женски гласови, препуни огорчења, упаљено је и грејање, тако да је утисак да се налазимо у дубини руске степе ипак био ублажен.
Пратилац кола за спавање није, међутим, умео да одговори на питање зашто каснимо. Око њега се окупила група људи који су, унакрсним питањима, покушавали из њега да извуку шта се десило. На крају се искристалисао одговор који је наговестио да се чека воз из Београда који је, изгледа, долазио само да би вратио кола за спавање у Београд. Можда то и није била тачна интерпретација, али после два сата чекања, свако објашњење које је обећавало полазак кола за спавање било је довољно убедљиво за нас.
Напокон је воз кренуо и почело је дуго путовање у ноћ. По реду вожње требало је да стигнемо у Београд у четири ујутру, али захваљујући кашњењу у поласку, као и дугом чекању на граничном прелазу у Димитровграду, време доласка је померено ближе уобичајеном времену мог устајања.
Воз је за то време настављао да грца и штуца, да убрзава и успорава, покушавајући да пронађе брзину која би представљала неку средњу вредност и омогућила му да се постојано креће. Све је било узалудно, јер чим би мало убрзао, одмах је почињао да кочи, стварајући тако осећање да се налазимо у броду, на морским таласима. А онда би се воз зауставио на некој малој, слабашно осветљеној станици, на којој нико није улазио у воз или излазио из њега, будећи у мојој параноидној природи уверење да је цела та вожња заправо завера против мене.
Ако ми је тако суђено, сматрао сам, онда никакав отпор ионако није могућ. Извадио сам књигу из путне торбе, огрнуо се ћебетом и почео да читам. Не сећам се шта сам читао, али књига ме је увукла у себе и потпуно ме удаљила од збивања у колима за спавање. Подигао сам поглед са ње тек када сам стигао до краја. Добра књига може да засити човека као добар оброк и тако сам се и ја осећао. Преостало ми је једино да попијем мало воде. Устао сам са лежаја у намери да дохватим флашу с водом, гвирнуо сам кроз прозор и остао без даха.
Пред мојим очима отворио се велелепан призор. Наиме, докле год је допирао мој поглед, без обзира на то где бих погледао, преда мном су се пружали предели сликани ињем. Свако дрво, сваки жбун, сваки травњак, жице разапете између бандера, алатке у двориштима, капци на прозорима – све је то деловало као призор из књиге „Снежна краљица” са тродимензионалним илустрацијама, које смо некада давно гледали кроз наочаре од црвеног целофана.
Воз је поново успорио и наставио да мили попут уморне стоноге, али та спорост није ми више сметала. Дивна је Србија покривена ињем, помислио сам, штета што увек није таква. Кад би била таква, сви би долазили да је виде и сви би били обузети лепотом. А тамо где влада лепота, тамо је мир.
И тада сам помислио да би требало радити на томе да Србија буде целе године покривена ињем. Зими би то могло да се постигне одржавањем одређене температуре и процента влаге, а за лето би највероватније требало измислити некакав спреј, сличан ономе који имитира пену на новогодишњој јелки. Србија би тако целе године блештала као какав град од шлага, огроман лицидерски колач који би привлачио све љубитеље слаткиша, сладокусце и посластичаре, сакривене иза црних наочара, у потрази за тајним рецептима, за тајном која је преобразила Србију у царство лепоте.
А та тајна, то је иње, кристали мраза који могу да формирају најразноврсније облике, углавном улепшавајући средину у којој се налазе. Ако се пажљиво загледамо, препознаћемо у њима многе ликове, крхка женска лица, највише зграде на свету, популарне фудбалере. Сви нас они маме да учествујемо у магичном реализму Србије покривене ињем. Тако је мало потребно, довикују нам они, да се осети лепота и да се призна да нас иње не раздваја него спаја.
И стварно, када сам у наставку мог путовања отишао у Аустрију, исти такви прамичци леда прекривали су жбуње и дрвеће поред пута који је од Беча водио за Грац. И у Босни је било тако, а о Словенији и да не говорим. Свугде је иње сијало као нека прикривена светлост, блага али ипак довољно јасна да помогне залуталом да нађе прави пут.
„Ништа није тако лепо као пут покривен ињем”,каже једна мудра изрека. Као и увек, изрека је у праву. Другим речима, у ињу је спас. У лепоти која нас све чини истим. У миру који увек неко жели да злоупотреби. И док из воза који иде брзином човековог хода задивљено посматрам пределе покривене ињем, помишљам да је то знак да ће Србија ипак пронаћи прави пут. Али, не треба предуго чекати. Иње, вештачко или право, ипак, не траје вечно.
ПОЛИТИКА
javniservis.me 
Komentariši